Alef Science Fiction Magazine 008

by MoZarD

  Osećao sam da sam uništen. Jedino što sam još želeo bilo je da saznam ime onog koji mi je to uradio.

  Zdanje u Figera Stritu je imalo tavanice visoke blizu dvadeset stopa, kako bi Vlasnici mogli da se kreću okolo. Glasovi se u takvim prostorima odbijaju kao u pećini.

  Pajkani su me posadili da sedim u hodniku, onako uvezanog, i tako sam proveo prilično vremena. Duž hodnika su odzvanjali nejasni glasovi. Želeo sam da pobegnem od njih. U

  mozgu mi je tutnjalo. Upravo sam preživljavao pakleno bombardovanje.

  S vremena na vreme, hodnikom bi se provaljalo po nekoliko Vlasnika, održavajući

  se na onim pipcima na svoj bangavo‐elegantni način. Za njima bi išla ljudska pratnja koju su oni potpuno ignorisali, kao i uvek. Oni znaju da smo mi inteligentni, ali im jednostavno nije stalo do razgovora sa nama. To prepuštaju svojim kompjuterima, po bormanovskom metodu, i mogli bismo njegov sistem okriviti kao glavni razlog naše 45

  propasti. Ne da nas oni ne bi orobili i ovako i onako, ali je Borgman sve to pojednostavio samo pokazavši im kako da spoje naše male biokompjutere u svoje sveobuhvatne centre. Kladim se da je bio vrlo ponosan na sebe: bilo mu je stalo samo da proveri da li njegov izum funkcioniše, i jebalo mu se za to što je to značilo poslati nas u beskrajno ropstvo.

  Niko nikad nije otkrio zašto su Vlasnici uopšte došli i šta hoće od nas. Oni su prosto stigli, i to je sve. Videli. Pobedili. Prevaspitali nas. Stavili nas da radimo i Bogu odvratne poslove nedokučive svrhe. Kao u lošem snu.

  Nije postojao način da im se suprotstavimo. U početku nije izgledalo tako — bili smo drčni: spremali smo se da ih isprašimo gerilskim ratom — ali smo brzo shvatili uzaludnost toga i postali zauvek njihovi. Nije preostao niko ko može da se pohvali posedovanjem imalo slobode osim šačice hakera poput mene: a, kao što sam već objasnio, mi nismo bili samoubice pa da pokušamo neki ozbiljan upad. Već je dovoljan uspeh to što smo mogli da se šetamo od grada do grada bez obaveze da polažemo račune.

  Izgledalo je da je sve bilo svršeno, bar što se mene tiče. U tom trenutku, nije mi ni bilo važno. Još uvek sam se borio da u sebe integrišem činjenicu da sam pobeđen: nisam više imao kapaciteta kojim bih napravio novi program za život koji bi trebalo da vodim od sada.

  »Je li to tu slobodar?« reče neko.

  »Jeste, ovaj.«

  »Ona hoće da ga vidi sada.«

  »Da ga malo doteramo pre toga?«

  »Rekla je odmah «

  Ruka na mom ramenu, gurajući me blago. »Ustaj, ortak. Vreme je za razgovor. Ne

  pokušavaj ništa ili ti se loše piše.«

  Pustio sam da me odguraju niz hodnik i kroz ogroman prolaz u kancelariju tako visoke tavanice da ni Vlasnici ne bi imali primedbi. Nisam rekao ni reč. U kancelariji nije bilo Vlasnika, samo je žena u crnom sedela za širokim radnim stolom u udaljenom kraju.

  Sto je izgledao kao igračka u toj sobetini. Ona je ličila na ženu‐igračku. Pajkani su nas ostavili nasamo. Onako uvezan, nisam predstavljao opasnost.

  »Jeste li vi Džon Dju?« upitala je.

  Stajao sam na sredini sobe, zagledan u svoje cipele. »A šta ste vi mislili?« rekao sam.

  »To ime ste dali na ulazu u grad.«

  »Imam puno imena. Džon Smit, Ričard Roj, Džoe Blou. Računara ne zanima ime koje dajem.«

  »Zato što ga ionako obmanete?« Ćutala je. »Treba da vam kažem, ovo je istražni

  sud.«

  »Već znate sve što bih mogao da vam kažem. Vaš haker borgman se prošetao mojim mozgom.«

  »Molim vas«, reče ona. »Biće jednostavnije ako sarađujete. Optužba vas tereti za

  ilegalni ulazak, nedozvoljenu upotrebu vozila i nedozvoljenu programersku aktivnost, preciznije, prodaju oslobođenja. Hoćete li da date izjavu?«

  »Ne.«

  »Da li negirate da ste slobodar?«

  »Ne negiram, niti potvrdujem. U čemu je razlika?«

  »Pogledajte me«, rekla je.

  »To će mi pomoći.«

  46

  »Pogledajte«, rekla je. Bilo je nečeg čudnog u njenom glasu. »Nije pitanje da li' vi jeste ili niste slobodar. Mi znamo da ste slobodar. JA to znam.« I rekla je ime koje već dugo ne koristim. Tačnije, od tridesetšeste. Pogledao sam u nju. Zurio. Bilo me je strah da poverujem u ono što sam video. Uspomene su navalile. Malo sam u mislima doterao

  njeno lice, oduzeo neke bore, negde dodao, negde oduzeo malo mesa. Uklonio godine.

  »Da«, rekla je. »Ja sam ta na koju misliš.«

  Zinuo sam. Ovo je bilo gore od onog što mi je uradio haker. Ali nisam imao kud.

  »Ti radiš za njih?« pitao sam.

  »Pomilovanje koje si mi prodao bilo je lažno. Znao si to, zar ne? Neko me je čekao

  u San Dijegu, ali kada sam pokušala da izađem kroz zid, prosto su me ščepali i odvukli dok sam vrištala. Mogla sam te ubiti. Otišla bih u San Dijego i pokušali bismo se odatle probiti do Havaja njegovim brodom.«

  »Nisam znao za tipa u San Dijegu«, rekao sam.

  »Nije bilo tvoje da znaš. Uzeo si mi novae, trebalo je da mi daš pomilovanje zauzvrat. Takav je bio dogovor.«

  Imala je smeđe oči sa zlatnim iskrama. Bilo mi je teško da gledam u njih.

  »Još uvek želiš da me ubiješ?« pitao sam je. »Nameravaš li da me sada ubiješ?«

  »Ne i ne.« Upotrebila je ponovo moje staro ime. »Ne mogu da ti objasnim kako sam se izbezumila kada su te uveli. Slobodar, rekli su. Džon Dju. Moja oblast su Slobodan. Sve ih dovode meni. Godinama sam se pitala da li će TEBE uvesti, ali sam shvatila — nema šanse, on je verovatno hiljadama milja daleko — nikada se neće vratiti ovamo. A onda, dovode izvesnog Džona Djua i vidim tvoje lice.«

  »Misliš li da ćeš moći da poveruješ«, rekoh, »da od tada imam grižu savesti? Ne moraš da veruješ. Ali je istina.«

  Razmislila je o tome. Ne bih se zakleo da je poverovala ni za sekund, ali je razmislila.

  »Zašto si to uradio?« upitala je zatim.

  »Zeznem ponekad da ne bih izgledao savršen«, rekao sam joj. »Ako uvek isporučiš

  oslobođenje, o tome kolaju priče, ljudi od tebe brzo stvore legendu. A onda se pročuješ svuda, pa te Vlasnici pre ili kasnije ulove, i gotovo. Zato se uvek trudim da ispišem dovoljno ćoraka. Kažem ljudima da ću se potruditi, ali nema garancije, i ponekad ne upali«.

  »Namerno si me prevario«.

  »Da«.

  »I mislila sam da je tako. Izgledao si tako samouvereno, pravi profesionalac.

  Savršen. Bila sam sigurna da je oslobođenje pravo. Nisam znala kako bi moglo da ne upali. A onda sam došla do zida i zgrabili su me. Pomislila sam: Kučkin sin me prodao.

  Suviše je dobar da bi mu se omaklo. »Ton joj je bio blag, ali bes je igrao u očima. »Zar nisi mogao da zezneš sledećeg? Zašto baš ja?«

  Dugo sam je gledao.

  »Zato što sam te voleo«, rekao sam.

  »Sranje«, reče ona. »Nisi me čak ni poznavao. Ja sam bila samo strankinja koja te

  je iznajmila«.

  »Ipak je tako. Stajao sam pred tobom pun naglih suludih mesečarskih maštanja o

  tebi i odjednom spreman da okrenem svoj fini, sređeni život naglavce zbog tebe, a ti si uspevala jedino da vidiš nekog koga si platila za posao. Nisam znao za tipa u San Dijegu.

  Znao sam samo da sam te želeo od prvog sekunda. Misliš da to nije ljubav? Zovi to kako hoćeš. Nikada ranije nisam sebi dozvolio takve osećaje. To nije pametno, pomislio bih, vežeš se, a rizik je preveliki. Ali kada sam sreo tebe i pričao s tobom pomislio sam da će 47

  se nešto dogoditi među nama i nešto je puklo u meni, rešio sam — u redu neka se desi, idi ovoga puta, ovo može promeniti sve. A ti si stajala ne primećujući ništa, ne videći me uopšte, samo pričajući koliko ti je važno to oslobođenje. I zeznuo sam te. Kasnije sam pomislio, bože, uništio sam devojci život zbog svog besa, stvarno je bilo podlo. I od tada mi je žao. Ne moraš da veruješ u to. Nisam znao za San Dijego. To samo otežava stvar«.

  Sve to vreme ona nije progovorila, i tišina mi se činila
ogromnom. Zato sam požurio da kažem: »Reci mi nešto, molim te. Ko je tip koji me je sredio na Peršing Skveru?«

  »On nije niko«, rekla je.

  »Šta to znači?«

  »On nije niko. On je nešto. Android, pokretna antislobodarska jedinica, priključena direktno na veliki centar Vlasnika u Kalver Sitiju. Nešto novo što seta gradom«.

  »A«, rekao sam. »A«.

  »Izveštaj kaže da si ga pošteno izmučio«.

  »I on je mene. Skoro da mi je pretvorio mozak u brljotinu«.

  »Pokušavao si da ispiješ more na slamku. Za kratko je čak izgledalo da ćeš uspeti.

  Prokleto si dobar haker, znaš to?«

  »Zašto radiš za njih?« rekao sam.

  Slegnula je ramenima. »Svi rade za njih. Osim ljudi poput tebe. Uzeo si sve što sam imala i prešao me. Šta je trebalo da uradim?«

  »Razumem«.

  »Posao i nije tako loš. Bar nisam na zidu. Ili poslana na T D. D«.

  »Ne«, rekoh. »Verovatno nije loš. Ako ti ne smetaju ovako visoke tavanice. Hoće li, se to meni desiti? Biću poslan na T. D. D.?«

  »Ne budi glup. Suviše si vredan«.

  »Kome?«

  »Sistemu uvek treba da napreduje. Ti to znaš bolje od ostalih. Radićeš za nas«.

  »Misliš da ću postati borgman«? bio sam zaprepašćen.

  »Bolje je nego T. D. D«, rekla je ona.

  Ponovo sam ućutao. Mislio sam da je nemoguće da je to ozbiljno, da bi bili budale

  da me puste blizu kompjutera.

  »U redu. Prihvatam. Pod jednim uslovom«.

  »Stvarno imaš muda, zar ne?«

  »Hteo bih da se odužim vašem androidu. Hoću da proverim nešto. A posle toga ćemo razgovarati o vrsti posla koji bi mi odgovarao«.

  »Nisi u situaciji da postavljaš uslove«.

  »Oh, jesam. Ono što ja radim na kompjuterima je jedinstveno. Ne možete me prisiliti na to ako ja neću. Ne možete me nagovoriti ni na šta što ne želim«.

  Razmislila je. »Šta će ti ponovni dvoboj?«

  »Niko me pre nije potukao. Hoću da probam još jednom«.

  »Znaš da će biti samo još gore«.

  »Hoću da se sam uverim u to«.

  »U čemu je poenta?«

  »Dovedi mi androida pa ćeš razumeti u čemu je poenta«.

  Pristala je. Možda iz radoznalosti, možda zbog nečeg drugog, ali se uključila u kompjutersku mrežu i uskoro su doveli androida iz parka, ili možda drugog sa istim licem, Pogledao me je prijatno, bez ikakvog zanimanja.

  Neko mi je skinuo zaštitnu bravu sa zgloba i opet nestao. Dala je instrukcije androidu i on je približio svoj zglob mome. Reagovao sam odmah.

  Bio sam rovit i klimav i opasno ispražnjen, ali sam znao šta moram da uradim, i to

  48

  brzo. Poenta je bila da potpuno ignorišem androida — on je bio samo izlaz, jedinica — i da odem do onog što je iza njega. Zaobišao sam androidov personalni program, koji je bio pametan ali plitak. Jednostavno sam ga izbegao dok je pokušavao da u mene smesti svoje kombinacije, zaronio ispod njih, prebacio se sa nivoa jedinke do glavnog nivoa i dao masteru kompjutera u Kalver Sitiju srčan udarac.

  Isuse. što je bilo dobro!

  Sva ta moć, svi ti milioni megabajta nagomilani na jednom mestu, i ja priključen na centar svega toga. Naravno, bio sam miš na slonovim leđima. Ali to je bilo na svom mestu. Možda sam bio miš, ali taj miš imao je ogromnu moć. Privezao sam se i lebdeo nošen uraganskim vetrovima te džinovske mašinerije.

  Lebdeći, obema rukama sam otkidao ćelije i bacao ih u vetar.

  Prošla je dobra desetinka sekunde pre nego što je to shvatio. Toliko je bio veliki. Ja sam bio u njemu, čupajući delove podataka iz njegove utrobe, cepajući ih i kidajući sa uživanjem. Dosad to ni ja nisam znao, jer je i najveličanstveniji kompjuter ikad sastavljen još uvek funkcionisao brzinom svetlosti, a to je značilo maksimum od 186000

  milja u sekuridi, tako da je alarmu potrebno prilično dok se ne spusti do svih mogućih kanala. Ova stvar je bila OGROMNA. Jesam li rekao miš na slonu? Bolje rečeno ameba

  na dinosaurusu.

  Bog zna koliko sam štete mogao napraviti. Ali, naravno, kružni alarm bi me prekinuo, kad tad. Sve unutrašnje kapije su se zvečeći otkačile i odnele najvažnije delove, i ja sam odahnuo od olakšanja. Nije imalo smisla ostajati tu i dalje, čekajući da te uhvate, pa sam se odvojio.

  Pronašao sam šta mi je trebalo. Gde je bila odbrana, kako je funkcionisala. Ovoga

  puta me je kompjuter izbacio, ali mu to sledeći put neće poći za rukom. Kad god poželim, mogu da odem dole i sredim ono što me zanima.

  Android je ležao zgužvan na podu. Bio je još samo izduvana ljuštura.

  Svetla su gorela na zidu kancelarije.

  Gledala je u mene, prebiedela. »Šta si URADIO?« .

  »Pobedio sam vašeg androida«, rekao sam. »I nije bilo tako teško, kad sam se dočepao centra«.

  »Oštetio si glavni kompjuter«.

  »Ne ozbiljno. Ne mnogo. Malo sam ga zagolicao. Bio je zatečen, videvši me unutra,

  to je sve«.

  »Mislim da si ga oštetio«.

  »Zašto bih želeo tako nešto?«

  »Pitanje je pre zašto to sad nisi uradio. Zašto nisi ušetao i uništio ceo cirkus njihovih programa.«

  »Misliš da sam mogao to da uradim?«

  Proučavala me je. »Možda i možeš, da«.

  »Pa, možda mogu. Ali ja nisam krstaš. Volim svoj život takav kakav je. Šetam se, radim šta mi se svida. To je tih život. Ne dižem revolucije. Ako moram da varam, varam u najmanjim količinama. I Vlasnici ne znaju da postojim. Ako ih ubodem prstom u oko, odseći će mi prst. Zato to nisam uradio«.

  »Ali bi mogao«, reče.

  Počelo je da mi biva neugodno. »Ne razumem te«, mada sam uviđao da je

  razumem.

  »Ne voliš da rizikuješ. Ne voliš tajnost. Ali ako ti oduzmemo slobodu, vežemo te za L. A, nateramo da radiš, šta ćeš imati da izgubiš? Otići ćeš opet tamo. Pošteno ćeš im srediti stvari »Ćutala je za trenutak.« Da«, reče. »To bi uradio. Sad mi je jasno, ti imaš 49

  mogućnost i da pronađeš način da to izvedeš. I onda ćeš nas sve sjebati, zar ne?«

  »Šta?«

  »Udesićeš Vlasnike, naravno. Napravićeš takav lom na kompjuteru da će morati da

  ga bace u staro gvožde i počnu ponovo. Zar nije tako?«

  Pogodila je, u redu.

  »Ali neću ti dati priliku. Nisam luda. Neće biti revolucije a ja nemam nameru da budem njena heroina, mada ni ti ne ličiš na heroja. Razumem te sada. Nije preporučljivo zezati se s tobom. ali ako bilo ko to uradi, ti ćeš im se osvetiti, bez obzira što će se to obiti o glavu ostalima. Možeš uništiti njihov kompjuter, ali će se oni osvetiti nama, uvodeći dupli teror, a tebi će biti svejedno. Svi ćemo patiti, a tebi će i dalje biti svejedno. Ne. Moj život nije toliko bedan da bih želela da mi ga ti preokreneš. To si mi već jednom priredio. Ne treba mi ponovo«.

  Pogledala me je tvrdo, ali bes je nestao bez traga, ostavljajući za sobom olakšanje.

  Sekund kasnije. rekla je: »Možeš li opet da udeš tamo? I središ stvari tako da nema zapisa o tvom hapšenju?«

  »Da. Da. Mogu to«.

  »Onda uradi to. I nestani. Nestani što brže, do đavola«.

  »Je li ti to ozbiljno?«

  »Misliš da ne?«

  Odmahnuo sam glavom. Razumeo sam. I znao sam da sam pobedio i izgubio u isto

  vreme.

  Nestrpljivo se pokrenula, požurujući me.

  Klimnuo sam. Osetio sam se jako, jako bedno.

  »Hoću samo da kažem, sve to kako sam žalio zbog onog što sam ti uradio — istina

  je. Svaka reč«.

  »Verovatno jeste«, reče ona. »Gledaj, uradi svoje trikove i uredi sebi izlazak, a onda napolje. Iz zgrade. Iz grada. Važi? Brzo«.

  Pokušao sam da pronadem šta bih još mogao da kažem, ali nije preostalo ništa.

  Prestani dok još možeš, rekao sam sebi. Dala mi je
svoj zglob i ja sam se spojio s njom.

  Kada ju je moja pločica dotakla, stresla se malo. Ne značajno, ali sam ipak primetio.

  Oselio sam to, pa šta.

  Mislim da ću to osetiti svaki put kada uvalim ćorak nekom. Svaki put kada pomislim na uvaljivanje ćorka.

  Upao sam unutra i pronašao podatke o hapšenju Džona Djua — i oslobodio ih se, a

  onda sam potražio njen karton i unapredio je za dva stupnja na poslu i udvostručio joj platu. Nije mnogo za pomirenje. Ali do davola, nije moglo da se uradi više. Onda sam počistio tragove za sobom i izašao iz programa.

  »U redu«, rekao sam. »Uradio sam«.

  »Dobro«, rekla je i pozvonila pajkanima.

  Izvinili su mi se zbog greške prilikom identifikacije, izveli me iz zgrade i oslobodili na Figera Stritu. Bilo je kasno popodne, spuštao se mrak a vazduh je bio topao. Čak i u Los Anđelesu, zima nekako liči na zimu. Otišao sam do kolovoza i pozvao Tošibu sa mesta na kom se parkirao, i on se pojavio posle desetak minuta. Rekao sam mu da vozi ka zapadu. Kretali smo se sporo, bila je gužva, ali nije smetalo. Otišao sam do zida kod Zilmar kapije, oko pedeset milja van grada. Čuvar me je pitao za ime. »Ričard Roj«, rekao sam »Beta Pi Ipsilon, 10‐4‐3‐2‐4‐. Odrednica SanFrancisko«.

  U San Francisku zimi pada mnogo kiše. Ipak, lep je to grad.

  Za to vreme mi se više dopadao L. A, ali do đavola. Niko ne dobija sve premije u

  životu. Kapija se otvorila i Tošiba je prošao. Prosto kao Beta Pi.«

  50

  Kroz otežale kapke činilo mu se kao da se crkvi gotovo uopšte ne približavaju, sve dok nisu stigli do nje. Leto i rana u grudima izazivali su mu vrtoglavicu. Kada se teturavo spustio s konja, zbog krasuljaka u visokoj travi osećao se kao da korača po zvezdanom nebu, a vidno polje nikako nije htelo da mu se izoštri.

  Žurno im priđe pop u bogatoj odeždi prebačenoj preko crne mantije. Čuo je kako