Alef Science Fiction Magazine 008

by MoZarD

  »Posada je napustila brod«, pomisli Rajnis. »Smatrali su da je dalji ostanak na njemu opasan. Verovatno su automati upozoravali da telo broda neće izdržati neku energetsku struju koja im je dolazila u susret. Hladnokrvni komandanti ekspedicije su pregledali kolone cifara odštampane na vinikrilskim trakama, ponovo su preslušali raport kompjutera, pročitan mrtvim, metalnim glasom i odlučili da odlete. A možda ih je neko oterao odavde, natovarene stvarima, opremom, hlebom i vodom. Ili su poginuli i ja ću ovde naći grobnicu moje sabraće.«

  Ne zadržavajući se nigde predugo, obišao je sve glavne prostonje. Nije bilo nikakvih tragova tragedije ili havarije. Automati su tiho radili, lampice i skale na aparatima su 63

  svetlele. Rajnis odluči da više ne tumara. Vratio se u raskošno izgrađenu komandnu salu. U nišama, iza zatvorenih vrata od crnog drveta, bili su smešteni pultovi. Neka vrata su bila odškrinuta. U središtu sale se nalazio ovalni sto brodske komande, prekriven debehm slojem prozirnog laka. Svemoćna prašina — jedina stanovnica broda —

  ravnomerno se rasporedila po laku, pa je šara na drvetu bila jedva vidljiva. Rajnis prode rukom po stolu, ostavljajući jasan trag svojih prstiju.

  Pažljivo je razgledao salu, kao da je pokušavao da odgonetne tajnu broda. Strelice

  indikatora su podrhtavale, ponekad su se pomerale i za po nekoliko podeoka —

  mehanizmi su živeli svoj život.

  »Negde bi morala da bude video‐traka brodskih dnevnika. Hoću da vidim lica ljudi i

  da čujem ljudske glasove«, pomisli ponovo Rajnis. Otvorio je vrata nekoliko niša i pronašao veliki, bleštavi ekran. U indijumskim pločama bili su brižljivo utisnuti jedinstveni kosmički simboli. Rajnis nestrpljivo uključi video‐ekran. On se nečujno obasja sivo‐plavom svetlošću i na njemu se pokaza veliko ljudsko lice koje je klimnulo i počeo da govori:

  »Ja sam Amont komandir broda. Ime broda je 'Atargat'. Izgrađen je po najsavr‐

  šenijem projektu dvadeset četvrte generacije. Upravljanje je dvostepeno, apsolutno automatsko.«

  Lice je nestalo, a na ekranu se pojavila šema broda u boji. Rajnis pritisnu specijalno dugme da šema ne bi nestala, da bi stigao da je prouči. Čak se pomalo bio sagnuo unapred, prateći pogledom linije hodnika, mehanizama i sistema. U ekranu se ogledalo njegovo lice i suprotni zid sale. Rajnis odjednom prestade da analizira šemu. Učinilo mu se da je neka figura promakla pored stola brodske komande. Rajnis se okrenu. U sali nije bilo nikoga, vrata su, kao i dotad, bila zatvorena i sve stvari su bile na svojim mestima. On ponovo pogleda šemu, ali je, istovremeno, smišljeno pratio odraze u ekranu. Rajnis uzdrhta: sada je, nesumnjivo, ljudska figura promakla po površini ekrana.

  Trebalo bi da je prošao izrneđu stola i suprotnog zida. Rajnis se munjevito okrenu.

  Nigde nikoga! U sali nije bilo nikoga. Rajnis se razljuti na samog sebe: »Eto, već su počela prividanja. Samo mi je to nedostajalo. I to na samom početku putovanja.

  Usamljeni kosmonauti, ponekad, posle dugih letova imaju halucinacije. Izgleda da sam se sasvim odvikao od kosmosa.«

  Ustao je ljutito i pošao ka stolu. Zanemeo je. Nasuprot otiscima njegovih prstiju, sa one strane stola, jasno se ocrtavalo pet potpuno istih takvih tragova u prašini, kao da ga je drugi čovek podražavao. Rajnis žurno optrča oko stola i zagleda se u tragove. Ranije ih, sigurno nije bilo.

  Zavirio je ispod stola, otvorio je vrata svih pultova, proverio je svaki ugao u kome bi mogao da se sakrije čovek. Prazno! Za svaki slučaj, pokušao je da pomeri blokove uređaja, pomislivši da bi to mogao da bude nekakav robot.

  »Do đavola«, opsova glasno, »potpuno sam sluđen. Možda se u komandnu salu može ući i na drugi ulaz, a ja taj ulaz nisam ni primetio?«

  Čudan dogadaj ga je uznemirio. Seo je pred video‐dnevnik i nastavio da proučava

  šemu, ali više nije bio tako koncentrisan: osvrtao se na svaki zvuk, svaki šum ga je uznemiravao. Ali niko se nije pojavljivao. Pošto je objasnio šemu, komandir broda je predstavio posadu — pročitao svačije ime i prezime. Već je počeo da priča o prvom letu broda, kada Rajnis ču da se vrata otvaraju i, okrenuvši se, uspe da spazi čoveka koji se sakrivao. Zalupio je vrata za sobom, ali je već sledećeg trenutka Rajnis bio kraj vrata.

  Vrata nisu mogla da se otvore. Tajanstveni neznanac ih je zaključao spolja. Rajnis je morao da odstupi. Oseti da mu srce lupa sve jače i da ga obuzima uzbuđenje. Pokušao 64

  je da uteši samog sebe: »Tako je, ipak, bolje. Bar ću znati da to nije moja bolesna uobrazilja, nego živ čovek.«

  Ali ruke su mu, bez obzira na sve, još uvek drhtale. Rajnis se priljubi uz vrata i izmenjenim glasom povika:

  »Što se vi tamo krijete? Dospeo sam na brod sasvim slučajno i gledaću da, što je pre moguće, nestanem odavde zauvek!«

  Niko se nije odazivao i vrata se ne otvoriše. »Verovatno me ne čuje«, pomisli Rajnis. »Vrata ne propuštaju zvuk«. Ne znajući šta da radi, pritisnuo je dugme koje je zaključalo vrata iznutra i uzdahnu sa olakšanjem: »Tako, sada neće ući. A ja ću da pokušam da se saberem.«

  Žurno se vratio video‐dnevniku i počeo da pritiska dugmad jedno za drugim želeći

  da što pre pronađe poslednji snimak. Rajnis je očekivao da će tamo dobiti informaciju o stranom putniku na brodu. Gradio je svakakve hipoteze, jedna misao je smenjivala drugu, izazivajući neočekivane asocijacije koje su još vise raspaljivale maštu.

  Rajnis je relativno brzo pronašao snimak o poslednjem putovanju i sa uzbuđenjem

  je slušao suvoparni izveštaj kapetana broda. Odjednom se, ekran i svetlost u komandnoj sali ugasiše. Rajnis uzdrhta i u iščekivanju daljih iznenađenja nasloni leđa na pult video‐dnevnika. Instrumenti se nisu isključili — nešto je zujalo, kuckalo, mreže kompjutera, sakrivene negde duboko, brižno su čuvale ogromnu, složenu tvorevinu koja je letela po međuzvezdanom prostranstvu.

  Začu se zujanje. Dolazilo je od vrata. Ona se, odjednom, uz užasan tresak, svališe na pod. Zrak svetlosti iz hodnika prodre u salu, a zajedno sa njim u salu skliznu i crna silueta i odmah nestade u mraku.

  Rajnis jedva uspe da zadrži krik. Obuzeo ga je strah »On me lovi«, pomisli Rajnis. Sa krajnjim naporom, drhtavim glasom, beznadežno se trudeći da mu doda čvrstinu i strogost, procedi:

  »Zašto se igrate? Čas bežite iz sale, čas provaljujete vrata i ponovo se ušunjate. Ako imate specijalni zadatak, onda slobodno radite dalje. Ja sam se uvukao na brod iz čiste radoznalosti i čim obidemo krug, vratiću se na Mars. Ako su vas ostavili ovde zbog nekog prekršaja, ne bojte me se. Ja sam čovek miran, neću vam smetati. Uzgred, na Marsu svi znaju da sam se ja uputio na ovaj brod, i, ako se ne vratim, krenuće potraga.«

  Dok je izgovarao ove reči, Rajnis je shvatio da se strahovito boji smrti. »Hajde, prestanite da se izmotavate. Jesmo li se dogovorili?«

  Ućutao je, čekao je odgovor. Uzalud. Tajanstveno biće je ćutalo, pritajivši se negde u uglu. »Ili ću ja njega, ili on mene«, o tome je već odlučivao strah. »Bolje da ja njega.«

  Rajnis je još uvek pokušavao da se umiri, da se razborito prilagodi situaciji, ali je u mislima već bio uobličio plan. »U mraku ga neću uhvatiti. Ali kako da nađem prekidač?

  Kada bih bar mogao da naredim autoserviseru. Ali i njega treba pronaći... Treba prevariti tog neznanca, napraviti zasedu, da mi sam padne u sake. Uhvatiću ga i zatvoriti u neku kabinu.«

  Preplašeno se osvrćući, spreman na odbranu, savladujući želju da potrči i pobegne,

  izašao je iz sale. Posle nekoliko koraka u hodniku primeti plastična vratanca iza kojih su bili smešteni uređaji. Između njih i vrata nalazila se pukotina u kojoj je mogao da se smesti čovek. Rajnis se smestio paralelno sa uredajima, pritvorio vrata i čekao. Plastika je jedva propuštala svetlost, ali je ljudsku figuru bilo moguće primetiti.

  Uskoro se pojavila nekakva senka. Čim je promakla pored njega, Rajnis skoči iz zasede pravo na leđa neznancu. Neznanac je munjevito reagovao i, ne okrećući se, nekim čudnim pokretom udario Rajnisa, Ovaj pade na leđa. Neznanac potrča niz 65

  hodnik. Rajnis skoči i jurnu
za njim. Čovek skrenu levo, u poprečni hodnik. Dok je Rajnis stigao do ugla, čovek je nestao. Tražiti ga u lavirintu soba, cevi, prolaza i ormana nije imalo smisla, a osim toga, osećaj hrabrosti ga je bio napustio. Uvek je mislio da se ničega ne plaši, ali sada je ponovo osetio ošamućujuću paniku. Tako se njegovo duboko

  'ja' štitilo od stvarne ili moguće opasnosti. Istrenirani osećaj za ra‐suđivanje još uvek je pokušavao da misli trezveno, ali srce ga nije slušalo.

  »Ova leđa su mi poznata«, šaputao je sam za sebe, vraćajući se. »Ona su mi dobro

  poznata. Odakle li su se ona našla u ovoj napuštenoj oazi?«

  Pošto se vratio u komandnu salu, pokušao je da pronade gde se uključuje svetlost i

  pult video‐ekrana. Ne pronašavši ništa, podigao je sa poda predmet kojim je domaćin broda isekao vrata sale. »Poslužiće mi kao oružje«, pomisli zlobno, »sada ću, verovatno, morati da se branim.«

  Ispravio se u hodniku, leđima okrenut prema zidu, ne usudujući se da uđe u mračnu komandnu salu, i pažljivo je gledao niz hodnik, na obe strane. Stajao je sve dok od umora nisu počele da mu klecaju noge. Tada je odlučio da dežura u velikoj sali čiji je jedan zid bio providan. Nadao se da će mu pogled na zvezde vratiti duhovnu ravnotežu.

  U velikoj sali je bio pult. Odavde su se izdavale komande automatima. Rajnis nije ni pokušao da zatvori vrata — ionako će ih neprijatelj iseći, slomiti ili uništiti na neki drugi način. Seo je kraj pulta, grčevito stežući u desnoj ruci svoje oružje — plazmatično sečivo. Iza prozorskog okna, u crnoj provaliji prostranstva, žmirkale su zvezde.

  Pogled na večnost malo je umirio Rajnisa, ali, osećanje napregnutosti i budnosti nije ga napuštalo. Telo, kao da mu je nekako, oteklo, ukrutilo se, gotovo da ga nije osećao. Činilo mu se da je zarobljen u dubokom bunaru iz koga su se tek nazirale zvezde. A u bunaru, kao da je pronašao svoj život, žalostan, treperav, život koji je zalazio u najdublju pukotinu. Bilo mu je žao života, ali ga je još više uzbudivala njegova uplašenost i ništavilo.

  »Smatrao sam sebe vrlo jakim i žudeo sam za iskušenjima«, pomisli on. »A eto, predao sam se pred nepoznatim, možda nesrećnim čovekom. Preplašio sam se

  njegovog čudnog ponašanja, koje je, možda, na neki, meni neobjašnjiv način, logično.

  Mislim da je lud — a nisam li ja poludeo? Usamljenost koju sam uvežbavao leteći na bliske planete, živeći na beživotnom Marsu i čija je kruna trebala da bude ovo putovanje, pokazala se ne kao štit, već kao krhka ljuska. Neću moći da završim ovo putovanje ako ne savladam tog čoveka, a ako ga savladam, bespovratno ću izgubiti mir.«

  Reklo bi se da je Rajnis pre osetio nego što je čuo, da je njegov saputnik ušao u salu. Nije se okrenuo, ali su, odjednom, sve misli iščezle, ponovo ga je obuzeo strah, uvređenost, uznemirenje. Ruke su mu zadrhtale.

  »Znači, vi ipak ne želite da mi se pokažete?« pitao je, još uvek se ne okrećući, iako je pogledom već tražio odraz čoveka na blistavoj površini pulta. »Ni vi, ni ja nećemo ovako dugo izdržati. Jedan od nas mora da izgubi.«

  Tišina. Rajnis je čekao. Odjednom mu se učinilo da mu čovek stoji tik iza leđa i da se sprema da mu nešto učini. Kriknuvši, naglo je ustao sa stolice i okrenuo se. Pozadi nije bilo nikoga, a ipak, nešto je bilo. Ranije je, prolazeći kroz salu do komandnog pulta zaobišao ormarić operativne memorije, bio se o njega gotovo spotakao. Sada je njegov sumanuti pogled pored ormančića ugledao još jedan isti komad.

  »Aha«, pomisli Rajnis, »znači, dovukao je ovamo još jedan ormar, sakrio se u njemu

  i čeka«.

  Na prstima se prikrao ormaru. »Šta bude, bude, ali moram da ga vidim«, tvrdoglavo

  66

  je mislio Rajnis. Spustivši sečivo na pod oprezno povuče sebi vrata ormana... Vrata se ne pomakoše. Povukao je jače. Ni makac. Tada je, kao u snu, ni sam ne znajući šta radi, dohvatio sečivo, uključio ga drhtavim prstima i usmerio tanki zrak energije prema vratima.

  »Iseći ću vrata isto kao što si ih ti isekao. A ako te slučajno ispečem — sam si kriv!«

  izbezumljeno dreknu Rajnis.

  Ali zrak nije stigao da dotakne metal. Neočekivano jak udarac izbio je sečivo iz Rajnisovih ruku. Sledeći udarac ga je oborio na pod. Rajnisu se učinilo da ormar pada na njega. Skupio se, zatvorio je oči i rukama obgrlio glavu. Ništa još nije na njega palo i posle nekoliko trenutaka on otvori oči i osvrnuo se oko sebe. Drugog ormara više nije bilo; video je čoveka koji beži. Rajnis ga dohvati za noge. Neznanac pade pored njega, mlatarajući rukama, trudeći se da se otrgne iz Rajnisovih šaka, ali se nikako nije okretao. Čak obrnuto, on se trudio da Rajnis ne vidi njegovo lice. Ali neočekivani dogadaj dao je Rajnisu snage. Legao je na neznanca, zavrnuo mu ruke i pritisnuo ih kolenom. Nestrpljivo, sa radoznalošću i strahom, snažno okrenu čovekovu glavu prema sebi. I vrisnu: Rajnis je gledao u svoje lice. Oslobodivši zarobljenika, Rajnis skoči na noge. Da, tamo je ležao on lično — njegovo telo, njegovo lice, njegova odeća. Njegov dvojnik nije bio običan čovek — u njemu je bilo nečega što je Rajnis smatrao neodvojivim delom sebe.

  Rajnisu se činilo da će mu srce iskočiti iz grudi. Neznanac je ležao nepomično.

  Rajnisu se smračilo, zaljuljao se, zažmurio. A kada je ponovo otvorio oči, dvojnika već više nije bilo na podu. Pored Rajnisa je stajao drugi ormar.

  Rajnis, kikoćući se, izjuri iz sale i jurnu po hodnicima. Potpuno obnevideo i sumanut, provlačio se izmedu nekakvih metalnih greda, provlačio se kroz neke pukotine, penjao se uz neke stepenice, sve dok nije stigao dokraja — nije više imao kuda da ide. Srušio se na stolicu i uhvatio za hladne, čvrste, metalne držače. Vrtelo mu se u glavi od haosa misli, uspomena, doživljavanja. Razgoropađene misli su jurišale i obuzimale njegov nezaštićeni razum, sve vreme se opirući pokušaju da uspe da se savlada i da dođe sebi. On se osvrnuo, kao da traži nešto za šta bi se uhvatio i vide da se nalazi ispod prozračne kupole koju su na brodovima nazivali punktom za osmatranje. U

  kupoli su treptale zvezde. Rajnisov pogled sam pronađe Glavu Gorgone, a usne prošaptaše:

  »Evo je, zvezda poslednjeg minuta mog života. Gorgono, bolje da si me pretvorila u

  kamen. Načinila si od mene samo plutani zapušač koji bespomoćno plovi po površini vremena, koji nepoznate struje nose prema nepoznatoj obali.«

  Pošto je poverovao da je dvojnik plod njegove bolesne mašte i uobrazilje, Rajnis poče da iščekuje kraj. Sedeo je, gubio je svest, nemajući predstavu o tome koliko je vremena prošlo. Odjednom mu se ponovo učinilo da je u bunaru, ovoga puta tamo ga

  je bacila neka nepoznata sila. Činilo se kao da sam hoće da uništi svoj život, kao da se bori sa njim, a život pobeđuje. Tada se, odjednom, u njemu nešto preokrenulo. Pobeda koju je izvojevao slabi život toliko ga je obradovala i zaprepastila, da su sve košmarne vizije nestale. Rajnis oseti neverovatan priliv snage i shvati da je prestao da se plaši smrti. Činilo mu se kao da snaga dolazi od zvezda, od Glave Gorgone.

  »Glava Gorgone mi je, ipak, pomogla da očvrsnem, da se okamenim«, reče sam za

  sebe osmehujući se, »da postanem kamen kome nije strašno ništa neočekivano, niti ikakva opasnost. Idem. Ako moj dvojnik zaista postoji, utoliko bolje. Saznaću njegovu tajnu, čak i ako budem morao da poginem.«

  Nasmejao se kada se setio svojih kolebanja i straha.

  67

  Rajnis se polako vratio u komandnu salu. Sala je bila osvetljena. Prišao je video-dnevniku i uključio ga. Ekran se osvetlio i kapetan broda je nastavio svoju priču.

  Kada je opazio senku iza svojih leda Rajnis se nije okrenuo, nije uzdrhtao. Čovek mu je stajao iza leđa, evo, dodirnuo ga je ramenom. Tada se Rajnis okrenu i ugleda svog dvojnika. Dvojnik ga pozva pokretom. Došli su do drugog pulta. Dvojnik je brzo otvorio vrata iza kojih se nalazio ekran. Rajnis shvati da je to pult za verbalnu interpretaciju.

  Dvojnik pritisnu nekoliko dugmadi. Na ekranu se pojavio natpis:

  »Ja sam materijalno biće.«

  Dvojnik je gledao Rajnisa. Ovaj klimnu glavom. Dvojnik poče hitro da pritiska drugu dugmad. R
ajnis pročita:

  »Ja sam stanovnik drugog zvezdanog sistema. Na ovom brodu sam se našao kada

  se on spustio na jednu planetu na kojoj se nalazila naša baza. Moja rasa ima urođenu osobinu koju vi nazivate mimikrijom. Hteli mi to ili ne, uvek dobijamo oblik onog lica ili predmeta sa kojim imamo posla. Posada je napustila brod. Nisu razumeli ovu pojavu, pa su pobegli ne znajući kako da se od mene izbave. Kada ste vi stigli na brod, trudio sam se da se ne prikazujem, ali je instinkt bio jači — uzeo sam vašu spoljašnjost i pokušavao sam da stalno budem uz vas. Srećom, vi ste pobedili samoga sebe. Sada ćemo poleteti zajedno. Pošto sam sve vreme hteo da se susretnem sa vašima, nisam promenio putanju broda.«

  Rajnis je ponovo klimnuo glavom. Dvojnik ga je pozvao da priđe prozoru i prvo mu

  pokazao Glavu Gorgone, a zatim sebe.

  Rajnis se nasmeja i pomisli: Nije još mnogo trebalo, pa da moje kosti ostanu da leže u osmatračkom punktu, a da biće sa druge planete primi oblik skeleta, na za nas nepoznat način, i da ostane da uzaludno čeka čoveka sa kojim bi mogao da uspostavi

  kontakt. Umalo da me strah koji se pritajio u dubini svesti odgurne od mog kosmičkog brata više nego svetlosne godine, deficit energije i jezička barijera. Glava Gorgone mi je poslala iskušenje o kome moram da ispričam drugim kosmonautima Zemlje, da bi, stranstvujući među zvezdama znali da će pre nego što prekorače prag tuđih misli i tuđeg vremena morati mnogo puta da pobede sebe. Negde u kosmosu, već postoji ovaj

  trenutak najvažniji i najveličanstveniji u mom životu. Ali nikome nije suđeno da ga stigne i da spozna njegovu istinu, pre nego što sam to ne preživi.«

  68

  Lagano je ustao iz kreveta od pletenog pruća, protegao se i prišao kaminu. Užareno ugljevlje obasjavalo je unutrašnjost brvnare blagom crvenkastom svetlošću. Plamičci koji su igrali po ognjištu bacali su senke različitih oblika.