Alef Science Fiction Magazine 008

by MoZarD

  mašina. Moć koja se prostire. Ali ne i Zemlja.

  — Kriogen — uputih saglasnost. — Neka Zemlja nastavi gde ste vi stali, Grasvele.

  — Pola modro‐pola žuto lice nestaje trepereći na mojim zenicama, tako malo reči

  bi potrošeno o čoveku koji nas dovede ovamo, koji udari u triangl gortanskih brodova.

  Dva razveja u atomsku paru. Treći je zbrisao. Ni mi nismo prošli bez oštećenja, jasno.

  Naš štit je napukao. Udar neprijateljskih oružja otkinuo je sedamnaest segmenata na srednjem delu PARNASA, ali mimoišao pogonski sektor, tako da smo ostali čitavi i funkcionalni. Kapetan Brid nije imao toliko sreće.

  Druga vest tone u mom mozgu. Prsti mi tipkaju ovlašćenje.

  ... JA.

  Hirod, android. Doplgenger.

  76

  Deo mog mozga ustupljen je kapetanu Bridu, za slučaj ovakve situacije.

  Samo što ovakva situacija nije bila razmatrana. Ne i da kapetan načisto ohladi.

  Većina posade, bar ona operativna i sa specijalnim zadacima, najveći deo vremena

  tokom leta kroz prostor, prostornih skokova, penetracije u tuđe sektore pa i vođenja ratnih operacija, okršaja i kosmičkih sukoba, provodi u kriogenom snu. Deo mog mozga, deo mozga ostalih androida na PARNASU otvoren je zauvek za psihu ljudi.

  Ali, do sada ljudi nisu ginuli.

  Kapetan Brid jeste. Pola modro, pola žuto lice doktora Grasvela govorilo je za sebe.

  Snađi se sad, andro!

  On je mrtav, bar jeste mrtav za brod. Ti živiš. Ti si zamenik, doplgenger.

  Da, tačno. Pravila su decidirana: iza Brida stoji njegov doplgenger. Ja.

  Prokletstvo, opsovah još jednom nemo, grč u utrobi prenosi se na usne. Još jedan

  vučji zev. Već otipkana naredba—ovlašćenje sija na ekranu mog zamenika. On postaje

  duh koji dalje gura brod, ja ujed koji mora da sredi pobunu.

  Navukoh oklop, potapšah kratkotalasni blaster u otvorenoj futroli na boku. Loro i

  Ese su uz mene, dva dobra andro‐duha koji nisu doplgengeri, samo psi čuvari koji me prate, oči koje hvataju i najmanji znak opasnosti.

  — Hajdemo tamo — prokrkljah.

  Plavo u uglovima mojih zenica. Sektor III.

  Tu smo ih spakovali, one koji su imali dovoljno znanja i gortanske sreće i brzine pa uspeli da navuku svoja zaštitna kosmička odela. Plutali su oko krhotina svojih razorenih brodova.

  Gorn, čovek, reče tada: — Spalimo ih!

  Hirod, andro: — Spaliti sve mudro je, Gome. Učinimo tako!

  Hirod, doplgenger, jednotrećinski čovek Brid: — Pokupite ih. Uvucite u PARNAS.

  Dajte im jedan bezbedan sektor.

  Gorn, čovek urla na mene: Oni su nam ozbiljno oštetili zaštitni oklop. Sedamnaest

  segmenata sada je dim. Oni sa nama čine stvari prema kojima je spaljivanje glatka i brza smrt. Na kraju, predstavljaće bolest na brodu. Muku, kapetane. Gortanci su svemirsko đubre. Treba ih spaliti, odmah sve!

  Hirod, andro, dvotrećinski ja‐android: — Moj glas uz tvoj, Gome. Zarobljenici su suvišni na PARNASU. Naš brod munja je, blesak. Ljudski blesak.

  Jednotrećinski čovek Brid u meni seče sve. Upućuje konačnu naredbu mom mozgu

  i mojim centrima implantirane poslušnosti, moj jezik, zubi, usne otvaraju se i grlo konačno ispušta:

  — Sektor III njihov je. Bez daljih primedbi.

  Gorn poznaje glas, a svaka reč ima šifrovani kod, i tu nema mogućnosti

  androidskog uplitanja. Gorn zna da je konačna kapetanova naredba zaista kraj svim otporima. Izgubili smo. Tada.

  I eto me pred sektorom. Loro, Ese, dva androidska vuka, ja, Hirod, otvoreni doplgenger. Sada blokiran. Mislim, bar.

  — Otvori — naredujem Eseu. Njegovi prsti traže odgovarajuću šifru, otkucavaju je. Pomera se, svi se pomeramo dok segment lagano klizi ulevo. Segment neprobojnih

  hermetičkih vrata gortanskog kaveza. Života, za sada.

  ... GORTANCI.

  Misao rasa. Da, misao, koriste se umom, koristili su se njime i prilikom prvih kontakata, mi ne. BANG, BANG, BANG! Udarali smo po njihovim planetama, ne‐znam-77

  zašto‐ne‐znam‐zbog‐čega. Zato ljudi spavaju, ili su zaštićeni kauzerima bez vezova.

  Androidi mogu da neutrališu gortansku misao. Zato smo tu dok se PARNAS praćaka svemirom i udara, udara.

  Ovoga puta smo i mi dobili. Dobijamo sve više i više. Gortanci su pokupili dosta toga od nas, od Zemlje. Iskvarili su misao.

  Dugi, visoki, tanki. Višebojni. Bez ušiju, samo dve opne. Okrugle oči sa providnim

  kapcima, usne, zubi, kratki nos. Ljudi su slični Gortancima. I obratno. Vrlo slično — vrlo različito.

  Segment je otvoren.

  Gortanci su skupljeni u masu, ali živi. Ne znaju, zapravo, zašto su živi. Moj kauzer‐

  šlem dotiče spletove njihovih misli. Prvo napad, pokušaj upada u moj um, plitko odbijanje dok osećam kako gortansko zlo klizi niz prve nivoe mozga kao hladna kiša iznenada. Odgovor, reakcija, toplina koja suši. Napad se suši, nestaje. Sada znaju, ali ipak neprestano pokušavaju, ne razlikujući nas od ljudi. A ljudi su mudri, daleki. San.

  Doplgenger sam, šapnem, pomislim, grunem. To je moj način uzvraćanja na njihov

  pokušaj. Vic osveta, reč u srž. To sam ja, dvotrećinski andro.

  — Hej ti, dugoruki! — viknuh preko pojačivača ispod mojih usana. — Ti tamo!

  Bezimeni je imao nešto slično činovima, nekoliko sjajnih oznaka na grudima sa meni nerazumljivim simbolima koji očito nisu stigli da budu spaljeni.

  Nije bio loš, poznavao je izvesne trikove. Gortanci se skupe, polusklupčaju, izmene telesnu konzistentnost u masi, delimično se utope — nestanu. Ali kauzer‐šlem prati njihove mentalne vibracije. Vreme za lek.

  Uputih jedan vreliji energetski kratko‐naponski zrak u njegovo rame. Eh, zabolelo

  ga je, jasno. Vrisnuo je ultrazvučno, oni to mogu, ali šlem je jasno preneo taj ultrazvučni bolni eho. I želeo sam da ga zaboli.

  — Pozivam se na pravo ratnih zarobljenika — rekao je. Istog trenutka, moj lični translator mi je to preveo. Gortanski jezik poseduje tridesetpostotnu zemaljsku fonetsku osobenost. Ultrazvuk je nešto specijalno u njihovim grlima.

  — Čuvam ga u ovoj cevi — uperio sam blaster ka njemu. — Izlazi. Ja nisam dovoljno strpljiv. Ni oni.

  Pokazao sam kauzer — glavom na Loroa i Esea. Oni samo čekaju, ali grizu zrak.

  — Ubićeš me?

  — O, hajde — rekoh, izvlačeći ga napolje kada je prišao, za dve glave viši od mene

  — nisi baš toliko vredan!

  — Čemu onda me trebaš?

  Koračamo. Gortanac ispred, polulevo, Loro i Ese sa obe njegove strane, on se osvrće, zagleda, bulji u mene. Mozak mu miruje. Nema dodira. Samo reči.

  Do komandnog mosta u moj kauzer — šlem pristigle su i sve ostale relevantne informacije o neuspeloj pobuni. Sad sve znam. Pokazujem mu na mesto do moje upravljačke stolice. Dok govorim, prsti mi tipkaju povratnu naredbu — preuzimanje vođenja usijane igle koja i dalje klizi kroz prostor. Brid nestaje negde u kriogenu, Brid koji se još ne budi u svom jednotrećinskom posedu u mom umu.

  — Sedi, odmah — kažem. — Sad, čuj: neuzimanje hrane predviđene za vaš obed,

  na ovom brodu trenutno se smatra pobunom. Jasno govorim? Poznato nam je da ste u

  stanju da gladovanjem izoštrite neka svoja čula. Krajnji rezultat je pojačana sposobnost vašeg uma. Tada možete, možda, da nasrnete i na nas. Doplgengere, mislim. To moj kapetan ne želi. Ne želim ni ja. Niko od posade.

  78

  — Kapetan tvoj mrtav? — pita. Nije lud. O, ne, nimalo nije lud da spoji razdvojene karike.

  — Kapetan moj mrtav — ponavljam njegove gortanske reči, sa izgovorom

  identičnim njegovom. — Ne sasvim — dodajem. — On i dalje živi. Tu.

  Kucnem se po slepoočnici. — Živ, a to znači da sam ja operativac. On—ja, mislim,

  ratniče. Moje ime je Hirod, android. Ja sam želeo da
vas sve spalim. Tamo, kad ste bili samo zrna kosmičkog praha, jadni. Sad reci ime, čin, rang.

  — Kaovod. Zarobljavanje po našem ratnom kodeksu istovremeno oduzima svima

  nama rang. Čin neka bude kao tvoj. Razumećeš.

  — Neka tako bude. Dakle, šta je sa tom pobunom?

  — Nismo je želeli.

  — Laž. Plitka. Aparati su registrovali pojačanu koncentraciju misaonog napona u Segmentu III. Mi to još uvek možemo da registrujemo. I shvatam tvoj plan, Kaovode, budi prokleto siguran u to... Ti želiš povratak ranga. Kako? Otimanjem PARNASA. Ljudi su udaljeni, u snu, u kriogenu. Želiš zato nas, doplgengere. Želiš mene.

  Klima. Prst leve i šest desne podižu se, preklapaju. Trebalo bi to da predstavlja njihov znak zakletve. Tako su nam bar govorili na obuci. Niko to do sada nije proveravao. Mi smo u ratu, ne u miru, ne u razmeni kultura i običaja. Za mene ovo je laž.

  — Priznajem — kaže.

  — Vidiš — cerim se usnama koje proviruju ispod spleta okruglih segmentnih ploča

  na kauzeru — vidiš, Kaovode. Zato smo mi ovde. Adekvatan odgovor za vas. Znao sam

  da lažeš. Priznanje omogućuje da dobijem interna ovlašćenja. Mogu odmah da vas eliminišem.

  — Ne žuri, andro‐Hirode. Priznajem... tako je bilo. U početku.

  — Kakvu to prokletu, gortansku igru igraš sa mnom?

  Moj mozak radi, kauzer pročišćava misli, ludim i tragam.

  Možda lovi vreme, gortanski pas, možda želi da me samo zaludi svojim bezbojnim i

  neuverljivim brbljanjem, dok su mu ramena modra, ruke (plavkaste, tanke linije boje gustog neba?) se klate, noge (ispod kombinezona, znam) mrke, žilave, sav je u spletu žila i mišića, sav raznobojan, stranac, pas. Znam. Prst sklizne u drugi položaj, Ese je odmah ukočen, motri, spreman za skok. Ese ima pogodnost. Sasvim je lud, andro koji

  sluša samo moja naredenja a i njega najmanje može da zakači tuđa misao, ako Kaovod

  nasrne. Izgladneo i pripravan.

  — Nije igra. Priznanje. Takvu smo mogućnost razmatrali, istina. Sada više ne.

  — Zašto ne?

  Nema nikakve misaone slike upada u moj mozak, ne odslikava se na prvom nivou,

  ne. Da li je to znak da ovaj Gortanac priča nekakvu gortansku istinu, blisku našoj, zemaljskoj? Ko zna. Ko uopšte išta zna? PARNAS prodire sve dublje u njihov prostor.

  Pritiskom određene komponente na terminalu, zraci ga trenutno obuhvataju,

  stolica sada predstavlja mali kavez. Ako išta učini svima nama, ipak će ostati prikovan, zalepljen, oduzet. Samo usta su mu sposobna da izgovaraju reči.

  — Ne veruješ mi? — pita.

  — Ne verujem ti — ponavljam. — Sad nastavi.

  — Odbacili smo otpor. Vi ste nas poštedeli. Spasli. Znak koji nam je pružen.

  — To nije bila moja odluka — odgovaram. — Kapetan je tako rekao iz mene.

  Kapetan je sada nem. Kriogenski nem. Ja, Hirod, vodim sada brod dalje.

  79

  ...Saslušaj ga...

  Šapat, rezak misaoni šapat na granici prijema. Grč u meni otkriva dvotrećinskom

  androidu da je to Brid. Nema pogreške, on, odnekud iz mentalne provalije zaborava.

  — Slušam te — prevalih preko usana.

  — Poznajem dobro ovaj sektor. Idemo ravno u oblak.

  — Oblak? Kakav oblak, zvezda mi?

  — Proveri. Ali prvo me pusti. Zatim pozovi ako moje reči istinom odišu.

  — A zašto ti ne bi ostao ovde da sediš, gledaš, čekaš?

  — Ja to mogu, andro‐Hirode. Ali moj mozak u stanju je da zapampti svaki vaš pokret, reč, znak. Onda predstavljam potencijalnu opasnost, kada nas razmenite. Ako nas razmenite. Ući ćemo tako u vašu navigaciju i komunikaciju.

  Neba mi, ovaj tudinac umeo je i da govori istinu. Sposobnosti njihovog uma su često predočavane svima nama. On je zaista sve to mogao da upije i, kasnije eventualno, sve da prenese svojima. Zašto mi je to rekao?

  Zbunjen sam, nem. Ne volim taj osećaj. Zatim ustajem, otkačim ga od stolice —

  klopke, puštam.

  — Idi — kažem. — Proveriću tvoje reči. Naši aparati nisu do sada ništa otkrili.

  — Tri brodska dana od sada — rekao je, onako za dve glave viši od mene. — Onda

  me pozovi.

  Ese i Loro ga odvode. Rekoh: — Uzmite obed. Ne želim nikakvu prokletu pobunu.

  A tebe tvoji slušaju, nije li tako?

  — Slušaju — klimnuo je obojenom glavom. — Uzeće.

  ...BRID. TRI BRODSKA MESECA PRE. BRID, KAPETAN.

  — Ovaj brod nije samo ugriz u njihovo stelarno meso, Hirode.

  Ja, andro, stojim. Brid sedi. Kabina njegova je mala, zemaljski spartanska. Samo ekrani, uzak ležaj, kriolitski sto, dve ukopane, poljem vezane stolice.

  Ćutim, čekam. Zašto me je pozvao? On je oduvek i zauvek u mom umu. Pokret jedne misli i ja sam stvrdnuta magma koja sluša.

  — Znaš — nastavio je — deo ovog razgovora biće ti implantiran u memoriju. U

  pravo vreme, u pravi čas, z n a ć e š .

  — Kako, kapetane? Reči vaše su...

  — Zagonetne? — Brid se smeši svojim licem — ožiljkom. Nikad maska, nikad promena večitog grča. Ostao poslednji u plamenu i plamen ispisa vatreni žig. Brid, žig rata. — Možda, — nastavlja — u stvari, jeste. Ali ovako je bolje, Hirode. PARNAS ima ratne ciljeve, ali predstavlja i prvi pokušaj istraživanja. Ući ćemo vrlo blizu njih. Oni će doleteti. I tako... Ako ja nestanem, dvotrećinski ćeš biti samousmeren.

  — Zar to nisam i sada?

  — Da. Ne. U stvari, jesi, jesi... Ipak, ja bežim od sna. Znaćeš ako dode pravi trenutak, razumećeš. Osećam da hoće.

  Trlja svoj plameni žig‐grč, prstima se poigrava svojim unakaženim likom. — Znaćeš

  — ponavlja. — Ako moj mozak i stane, jednotrećinski biću u tebi. Nerazumljivo?

  — Poprilično.

  Lik‐grč se smeje. Bar mislim da je to osmeh.

  — Dobro su to onda oni na Zemlji uradili.

  — Zašto mi sve ovo govorite, kapetane?

  — Jer si... nešto novo. Doplgenger. Ali ne običan, ne na način Gorna, recimo.

  Tako, shvatićeš. Drugi deo operacije su Gortanci. Velika greška.

  80

  — Oni? Rat? Sve zajedno?

  Gleda me, meri, posmatra. Iznutra, spolja. On može da posmatra i moje misli, ako

  to zaželi. Sada sasvim ne, nije u snu i veze su labave, ali odjeci su prisutni.

  — Sve zajedno, dobro rečeno, Hirode. Neko je pritisnuo pogrešnu dugmad i mj uništismo njihov prvi brod. Greška. Nedopustiva. Kako? Ma, ko zna, Hirode... ko to sada zna. Niko i neće da zna. Izveštaji su rekli da su ONI prvi zagrizli u nas. I tako redom. I odjednom smo i mi, PARNAS, ovde. Ovde, kod Hidre. A to je njihova zona uticaja.

  — Namerno? — pitam.

  — Namerno. I kada se približe njihovi ispitivački brodovi, ja, Brid, udariću. To je plan, deo plana. Sad idi. I znaćeš.

  Još uvek ništa ne znam. Trećeg brodskog dana znao sam.

  Uleteli smo ravno u gigantski oblak zvezdanog gasa. Neumitno. I smrtonosno.

  — Kako? — zaurlao sam na astro‐navigatore. — Kako je moguće da se to dogodi

  na jednom ovakvom brodu?

  Skon, navigator, nem je. Širi ruke tipično ljudskim pokretom. — Nemam pojma, poručniče. Ja sam doplgenger i bio sam u vezi sa ljudskim parnjakom. Čovek se nije javljao, a moja čula nisu ništa preuzimala iz aparata.

  Nije lagao. Nije ni umeo da laže. A aparati su MORALI to da registruju. Znači da...

  da su oni to i registrovali. A Skon je sve video, tačnije nije video. Kako je to moguće?

  Jedini odgovor bio je da mu njegov ljudski naredbodavac i kontrolor nije dozvoljavao.

  Gurnuti smo u nešto.

  U šta?

  Neba mi, mnogo toga dao bih da to saznam.

  BRID. Odgovor.

  Prsti mi tragaju za šifrom poziva. Nalazim je. Kucam.

  Sa druge strane oče
kuje me pola modro‐pola žuto lice doktora Grasvela. Tačnije,

  njegovog doplgengera. Ono što čujem sam je Grasvel, znam.

  — Problem, poručniče?

  — Da li je kapetan Brid registrovano mrtav?

  — Kakvo je to prokleto androidsko pitanje?

  — Ja sam Bridov doplgenger. Brid je mrtav, vaše minule reči. Ja sada vodim brod.

  Želim precizan odgovor.

  — Mrtav je — čujem posle tri sekunde oklevanja. — Da, registrovano. Pritiskom

  na sedmi segment terminala kraj vaše leve ruke, poručniče (naglašava tu reč, izaziva, ruga mi se), moći ćete isto da ustanovite. Svi podaci su odmah uskladišteni u centralnom brodskom kompjuteru. Kraj.

  Kraj, isključenje.

  Besan sam. Nešto se dogada. Taj napon je osetio i onaj prokleti Gortanac, i brzo ga povezao sa podacima koji su već bili u njemu. Nije mu bilo teško da zatim isprovocira pobunu.

  Jasno, jasno. Kaovod je znao za gigantski oblak usijanog zvezdanog gasa koji će nas istopiti. PARNAS je brod otvorenog prostora, ne krtica kroz magmu. Oklevao je zato, čekao. Oklevali su zato, čekali. Zatim postali sigurni u nešto što mi tada nismo znali. Ili nam nije bilo dozvoljeno da to saznamo. Da li su i toga bili svesni?

  Da. Ne. Oboje?

  Pojačah napon u kauzeru, uklopih se u svoju anatomsku stolicu i zaposlih svoj 81

  androidski mozak, dvotrećinski Slobodan. Preostala trećina, Brid čovek, ćuti. Ona je samo nemo, neprovidno polje koje se ugiba, van mog domašaja. Iz kojeg povremeno,

  iznenada, dospe šapat, nagoveštaj, smirenje moje uzavrele dvotrećinske androidnosti.

  Pretpostavimo... pretpostavimo da Gortanci znaju da mi nismo bili u stanju da registrujemo oblak. Postaju zatim apsolutno sigurni u to. Razmišljaju, pletu. To se pretvara u šansu za neku vrstu kompromisa ili probu debljine naših androidskih živaca.

  Oblak je neminovnost. Kasno je da se, pri ovakvoj brodskoj brzini, išta pokuša prostornim skokom. Nema vremena ni za obilazak, kočenje, izbegavanje. Usijani vrh je prokleto dobro usmeren u oblak i to je neminovnost. To je broj jedan.

  Gortanac se odlučuje na rizik, podržan od svojih preostalih ratnika. Izazivaju pobunu odbijanjem da uzimaju hranu. Znaju da je i nama poznata njihova sposobnost