Alef Science Fiction Magazine 011

by MoZarD

  dovede posetioce. Martin je bio u

  Henriks.

  groznici i iskolačenih očiju dok je sedeo,

  I svakome od njih Martin je opisivao

  oslonjen na jastuke, slušajući, šaljući

  svog psa. Kako u proleće sav miriše na

  svoje misli da jurcaju naporedo sa tim

  divlje cveće i svežu zemlju; kako je u leto

  psom, brže, još brže. Juče je Tori doveo

  pečen, topao, krt od sunca; a sad, u

  gospodu Holovej iz Avenije brestova, sa

  jesen, ima na svom krznu bogatstvo

  knjigom priča kao poklonom; prekjuče je

  zlatnog lišća da ga Martin iznalazi. Tori je

  seo na zadnje noge i šenio pred

  demonstrirao ovaj proces posetiocima,

  39

  ležući na leda i čekajući da bude istražen.

  volim takve razgovore!«

  Onda je jednog jutra mama rekla

  Martinu o gospođici Hajt, onoj koja je bila

  J

  tako zgodna i mlada i nasmejana.

  esen se nastavila. Tori je jurcao preko

  Bila je mrtva.

  šuma, preko onog potoka, šunjao se kroz

  Poginula u saobraćajnoj nesreći u Glen

  groblje kao što je već bio njegov običaj,

  Folsu.

  pa kroz grad, i zatvarajući krug vraćao se

  Martin je držao svog psa uz sebe,

  natrag, ništa ne propuštajući.

  sećajući se gospođice Hajt, razmišljajući o

  Sredinom oktobra, Tori je počeo da se

  načinu kako se osmehivala, o njenim

  ponaša čudno. Činilo se da ne uspeva da

  sjajnim

  očima,

  kratko

  podšišanoj

  pronađe nikoga ko bi došao Martinu u

  kestenjastoj kosi, vitkom telu, hitrom

  posetu. Kao da više niko nije obraćao

  hodu, o njenim lepim pričama o

  pažnju na njegovo šenjenje. Vraćao se

  godišnjim dobima i ljudima.

  kući sedam dana uzastopno ne dovodeći

  Znači sad je mrtva. Više se neće smejati

  posetioce. Martin je zbog ovog bio

  niti pričati priče. I to je sve. Mrtva je.

  duboko utučen.

  »Šta rade oni u groblju, mama, ispod

  Mama je objasnila stvar. »Svi su zauzeti.

  zemlje?«

  Rat, i sve to. Ljudi se moraju brinuti o

  »Ništa.«

  mnogo drugih stvari, a ne samo o malim

  »Misliš, prosto su legnuti tamo?«

  kucovima koji šene.«

  »Leže tamo«, ispravi ga mama.

  »A‐ha«, reče Martin, »valjda je to.«

  “Leže tamo...?«

  Ali nije bilo samo to. Torijeve oči su

  »Da«, reče mama, »ništa drugo ne

  čudno svetlucale. Kao da se ne trudi

  rade.«

  stvarno, ili da mu nije stalo, ili — već

  »Ne zvuči mnogo zanimljivo.«

  nešto. Nešto što Martin nije uspevao da

  »Pa i ne treba da bude.«

  dokuči. Možda se Tori razboleo. Pa, do

  »Zašto ponekad ne ustanu da se

  vraga sa posetiocima. Dokle god on ima

  prošetaju kad im dodija ležanje?«

  Torija, sve je u redu.

  »Mislim da si sad dosta rekao«, reče

  A onda je jednog dana Tori odjurio i nije

  mama.

  se uopšte vratio.

  »Samo sam hteo da znam.«

  Martin je u početku čekao smireno.

  »E pa sad znaš.«

  Onda — nervozno. Onda — zabrinuto.

  »Ponekad pomišljam da je bog prilično

  U vreme večere, čuo je kako mama i

  smešan.«

  tata dozivaju Torija. Ništa se nije desilo.

  »Martine!«

  Nije vredelo. Nije bilo zvuka šapa na stazi

  Martin se namršti. »Čovek bi pomislio

  ispred kuće. Niti oštrog lajanja u hladnom

  da će On bolje postupati sa ljudima, a ne

  noćnom vazduhu. Ničeg. Tori je nestao.

  da im baci zemlju na lice i kaže da ostanu

  Tori se neće vratiti kući — nikad.

  da zauvek leže mirno. Čovek bi pomislio

  Lišće je padalo mimo prozora. Martin je

  da će On naći nešto bolje. Šta ako ja

  tonuo u svoj jastuk, polako, a bol je bio

  kažem Toriju da glumi mrtvog psa? On to

  dubok i jak u njegovim prsima.

  neko vreme čini, ali onda mu dosadi, pa

  Svet je umro. Jeseni više nije bilo jer

  počne da maše repom ili žmirka ili dahće,

  nije bilo krzna koje bi tu jesen unosilo u

  ili skoči sa kreveta i šeta se. Kladim se da i

  kuću. Zime neće biti jer neće biti ni šapa

  taj narod sa groblja radi tako, a, Tori?«

  koje bi okvasile jorgan snegom. Nema

  Tori lanu.

  više godišnjih doba. Vreme više ne

  »Sad je dosta! reče mama, čvrsto. »Ne

  protiče. U divljoj gužvi civilizacije

  40

  izgubljen

  je

  posrednik,

  izaslanik,

  jednostavno ležao i gledao zvezde kako

  verovatno su ga udarila kola, ili se

  se polako kreću preko neba. Bilo je vedro,

  otrovao, ili je ukraden, i vreme više ne

  mesečinom obasjano veče. Od onih kad

  teče.

  su on i Tori jednom zajedno jurili preko

  Jecajući, Martin okrete lice jastuku.

  grada, preko zaspalog groblja, preko

  Nema dodira sa svetom. Svet je mrtav.

  jaruge, kroz livade, niz senovite ulice,

  goneći fantazmagorične detinjaste snove.

  M

  Jedino je vetar bio prijatelj. Zvezde ne

  artin se vrteo u postelji i tri dana

  laju. Drveće se ne uzdiže u sedeći položaj

  kasnije helouinske tikve su već trunule u

  da šeni. Vetar, naravno, jeste mahnuo

  kantama za đubre, maske su bile spaljene

  repom preko kuće nekoliko puta, trzajući

  u ložištima, strašne lutke su odložene na

  Martina.

  police da tamo čekaju sledeću godinu.

  Prošlo je devet.

  Noć uoči Svih svetih prošla je povučeno,

  Kad bi se samo Tori vratio kući, i doneo

  bezlično, nedodirljivo. Bilo je to prosto

  nešto od sveta sa sobom. Čičak ili čkalj, ili

  jedno veče u kome je čuo kako trube

  vetar u svojim ušima. Kad bi samo Tori

  duvaju pod hladnim jesenjim zvezdama,

  došao kući.

  kako ljudi viču i lupaju po prozorima i

  A onda, negde daleko, začu se zvuk.

  tremovima sapunom i kupusom. To je

  Martin se, medu svojim pokrivačima,

  bilo sve.

  pridiže, drhteći. Zvezde su se odražavale

  Tokom prva tri dana novembra Martin

  u njegovim malim očima. Zbacio je

  je zurio u tavanicu, gledajući kako preko

  pokrivače i napeo se, slušajući. Onda,

  njega naizmenice prelaze svetlost i tama.

  ponovo, dođe zvuk.

  Dani su postajali kraći, tamniji, to je znao

  Zvuk tako malen da je podsećao na vrh

  po prozoru. Drveće je bilo golo. Jesenji

  igle koji se kretao kroz vazduh već

  vetar

  menjao

  je

  svoj

  tempo

  i

  miljam
a i miljama.

  temperaturu. Ali bila je to samo lakrdija

  Bio je to sneni eho psa — laveža psa.

  ispred njegovog prozora, ništa više. On to

  Bio je to glas psa koji se vraća preko

  tamo nije mogao dohvatiti.

  livada i polja, preko mračnih ulica, glas

  Martin je čitao knjige o godišnjim

  psa koji juri i pušta svoj dah napolje u

  dobima i o ljudima u sada nepostojećem

  noć. Glas psa koji kruži i juri. Pojavljivao

  svetu. Slušao je svakog dana, ali nije čuo

  se i nestajao, jačao i slabio, približavao se

  one zvuke koje je hteo.

  i udaljavao, kao da ga neko vodi na lancu.

  Dođe i petak veče. Njegovi roditelji

  Kao da pas pojuri, a onda ispod

  kretali su u pozorište. Vratiće se u

  kestenovog drveća zazviždi pa on pojuri

  jedanaest. Gospođica Tarkins, komšinica

  natrag, načini krug, i opet strelovito

  iz kuće do njihove, doći će i boraviće neko

  poleti prema svojoj kući.

  vreme uz Martina, dok on ne zadrema, a

  Martin oseti kako se soba okreće oko

  zatim će otići kući.

  njega, i kako krevet treperi sa njegovim

  Mama i tata ga poljubiše za laku noć i

  telom. Opruge su se žalile svojim

  ishodaše iz kuće u jesen. Čuo je njihove

  metalnim, cilikavim glasićima.

  korake kako odmiču ulicom.

  Bledi lavež nastavio se pet minuta,

  Gospođica Tarkins je došla, ostala neko

  postajući sve glasniji.

  vreme, a onda, kad je Martin priznao da

  Tori, dođi kući! Tori, dođi kući! Tori,

  je umoran, pogasila sva svetla i vratila se

  dečko, o, Tori, gde si bio? O, Tori, Tori!

  svojoj kući.

  Još pet minuta. Sve bliže i bliže, a

  Tišina,

  posle

  toga.

  Martin

  je

  Martin je nastavljao da izgovara ime tog

  41

  psa, iznova i iznova. Nevaljala kuca, dobra

  Kakva je sad to poruka od Torija? Šta

  kuca, koja je otišla i ostavila njega samog

  takva poruka znači? To zaudara — to je

  toliko dana. Loš pas, dobar pas; dođi kući,

  sagnjila i grozna grobljanska zemlja.

  o, Tori, požuri kući i reci mi o svetu! Suze

  Tori je loš pas. Večno kopa gde ne

  su padale i rastvarala su se u jorganu.

  treba.

  Bliže je. Vrlo blizu. Već na početku

  Tori je dobar pas. Uvek tako lako nađe

  ulice, i laje. Tori!

  prijatelje. Toriju su se svi dopadali.

  Martin zadrža dah. Zvuk psećih nogu na

  Dovodio ih je kući sa sobom.

  hrpama suvog lišća niz stazu. A sada —

  A sad i taj najnoviji posetilac dolazi uz

  baš ispred same kuće, laje, laje, laje! Tori!

  stepenice. Polako. Vuče jedno stopalo, pa

  Laje u vrata.

  drugo, bolno, sporo, sporo, sporo.

  Martin se strese. Da li sme da strči niz

  »Tori, Tori — gde si to bio!« vrišti

  stepenice i da pusti psa unutra, ili treba

  Martin.

  da čeka dok se mama i tata vrate kući? Da

  Grudva gnjile zemlje u kojoj sve vrvi od

  čeka. Jeste, mora da čeka. Ali bilo bi

  crvića spada sa psećih prsa.

  neizdržljivo ako bi, za vreme njegovog

  Vrata spavaće sobe počinju da se

  čekanja, pas opet pobegao. Ne, on će sići

  pokreću ka unutra.

  i otključaće i njegov izuzetni pas, njegov

  Martinu je stiglo društvo.

  sopstveni, uskočiće mu opet u naručje.

  Dobri Tori!

  Već je počeo da se udaljava od kreveta

  kad je čuo i onaj drugi zvuk. U prizemlju

  su se vrata otvorila. Neko je bio toliko

  ljubazan da otvori vrata za Torija.

  Tori je doveo posetioca, pa dabome.

  Gospodina Bjukenena, ili gospodina

  Džejkobsa, ili možda gospođicu Tarkins.

  Vrata su se dole otvorila i zatvorila a

  Tori je dojurio uz stepenište i bacio se,

  potcikujući, na krevet.

  »Tori, gde si bio, šta si radio cele ove

  nedelje?«

  Martin se smejao i plakao istovremeno.

  Zgrabio je psa i držao ga uz sebe. Onda je

  prestao da se smeje, i da plače,

  odjednom. Samo je zurio u Torija očima

  širokim i čudnim.

  Miris koji se širio oko Torija bio je —

  drugačiji.

  Bio je to miris zemlje. Mrtve zemlje.

  Zemlje koja je ležala obraz uz obraz sa

  nezdravim trulim stvarima šest stopa

  ispod. Zemlje smradne, smradne, užegle.

  Grudvice trulog tla padale su sa Torijevih

  šapa. I — nešto drugo — mali sasušeni

  komad — kože?

  Zar kože? Zar kože! ZAR KOŽE!

  42

  43

  Vašington nikada nije lepše izgledao u proleće; a ovo je poslednje proleće koje će on ikada videti, pomislio je senator Stilman turobno. Čak i sada, uprkos svemu što mu je dr Džordan rekao, nije mogao potpuno da prihvati istinu. U prošlosti, uvek je postojao način da se pobegne; nijedan poraz nije bio konačan. Kada su ga ljudi izdavali, odbacivao ih je — čak ih je i upropašćivao, kao upozorenje ostalima. Ali sada je izdaja bila u njemu samom; već je, činilo mu se, osećao otežano lupanje srca koje će se uskoro umiriti. Sada više nema smisla planiranje predsedničkih izbora 1976; možda neće doživeti da vidi ni nominaciju...

  To je bio kraj snova i ambicija, i on sebe nije mogao utešiti saznanjem da za sve ljude jednoga dana mora doći kraj. Za njega je to bilo prebrzo; pomislio je na Sesila Roudza, koji je uvek bio jedan od njegovih heroja, vapeći »Toliko posla — a tako malo vremena da se uradi!« pošto je umro pre pedesetog rođendana. On je već bio stariji od Roudza, a uradio je daleko manje.

  Kola su ga nosila van prestonice; bilo je simbolike u tome, i on je pokušavao da ne

  misli na to. Sada je bio pored Novog Smitsonijana — nikada nije imao vremena da poseti taj ogromni kompleks muzeja, mada ga je posmatrao duž cele Aleje tokom godina koje je proveo u Vašingtonu. Koliko je toga propustio, u svojoj nemilosrdnoj trci za moć, reče gorko sam sebi. Čitav svemir umetnosti i kulture ostao mu je skoro nepristupačan, i to je bio samo deo cene koju je morao da plati. Postao je stranac za svoju porodicu i za one koji su mu nekada bili prijatelji. Ljubav je bila žrtvovana na oltaru ambicije, a žrtva uzaludna. Da li je postojao iko na ovom svetu ko bi prolio suze pri njegovom odlasku?

  Da, postojao je. Osećanje potpune pustoši popustilo je svoj stisak nad njegovom

  dušom. Kada se mašio za telefon, osetio se posramljenim što mora da zove kancelariju

  da dođe do tog broja, dok mu je mozak bio pretrpan pamćenjem tolikih daleko manje

  važnih stvari.

  (Tamo se nalazila Bela kuća, skoro zaslepljujuća na prolećnom suncu. Po prvi put u

  svom životu on joj nije uputio još jedan pogled. Već je pripadala drugom svetu — svetu koji ga više nikada neće zabrinjavati.)

  Telefon u kolima nije imao ekran, ali on mu nije ni bio potreban da oseti blago Irenino iznenađenje — i njeno još blaže zadovoljstvo.

  »Halo. Irena — kako ste vi svi?«

  »Dobro, oče. Kada ćemo te videti?«

  To je bila učtiva fraza kojom se njegova kćerka uvek koristila u retkim prilikama kada je zvao. Kao i uvek, sem za Božić i rođendane, njegov je odgo
vor bio nejasno obećanje da će navratiti nekog neodređenog datuma u budućnosti.

  »Pitao sam se«, reče on polako, skoro pomirljivo, »da li bih mogao pozajmiti dečicu jedno poslepodne. Prošlo je mnogo vremena od kada sam ih izveo, a i želim da

  pobegnem iz kancelarije.«

  »Ali naravno«, odgovorila je Irena, dok joj se glas obojio zadovoljstvom. »Oni će biti oduševljeni. Kada bi želeo da ih izvedeš?«

  »Sutra bi bilo dobro. Mogao bih da zovem oko dvanaest, i da ih odvedeni do zoološkog vrta ili muzeja, ili bilo kud gde oni hoće da idu.«

  Sada je zaista bila iznenađena, jer je dobro znala da je on jedan od najzauzetijih ljudi u Vašingtonu, sa rasporedom obaveza isplaniranim za dve nedelje unapred. Ona će se pitati šta se dogodilo? Nadao se da neće pogoditi istinu. Nema razloga, jer čak ni njegova sekretarica nije znala za bolne probade koji su ga naterali da potraži ove 44

  predugo odlagane medicinske provere.

  »To bi bilo divno. Baš juče su pričali o tebi. Pitali su kada će te opet videti.«

  Oči mu potamneše, i bilo mu je drago što ga Irena ne može videti.«

  »Biću tamo u podne«, reče on užurbano, trudeći se da izbriše emocije iz svog glasa. »Volim vas sve.« Prekinuo je vezu pre nego što je ona mogla da odgovori, i oslonio se na tapacirung sa uzdahom olakšanja. Skoro impulsivno, bez svesnog planiranja, preduzeo je prvi korak u menjanju svog života. Iako su njegova rođena deca bila za njega izgubljena, most između generacija ostao je netaknut. Ako ništa drugo, on ga mora čuvati i jačati u ovim mesecima koji su mu preostali.

  Voditi dvoje živahne i radoznale dece kroz prirodno‐istorijsku građevinu nije ono

  što bi doktor odredio, ali on je upravo to želeo. Džoj i Suzan su toliko porasli od njihovog poslednjeg sastanka, da je to zahtevalo i fizičku i mentalnu spremnost da bi držao korak sa njima. Kako uđoše u rotondu, tako iskočiše iz nje, i otrčaše pred ogromnog slona koji je zaposeo mermernu dvoranu.

  »Šta je ovo?« dozivao je Džoj.

  »To je slon, glupane«, odgovorila je Suzan sa svom nadmoćnošću svojih sedam godina.

  »Znam da je to slon«, brzo odgovori Džoj. »Ali kako se zove?«

  Senator Stilman osmotri etiketu, ali to mu nije pomoglo. To je bila jedna od onih

  situacija kada je riskantna poslovica »Ponekad pogrešno — nikad sigurno« bila siguran vodič.

  »Zvao se — hm — Džambo«, reče on užurbano. »Pogledaj samo te kljove!«

  »Da li je ikada imao zubobolju?«