Istred privuče lobanju bliže sebi, pogladi je. Njegova ruka, na Geraltovu žalost, nije ni zadrhtala.
– To, prema tebi, daje neka prava?
– Samo jedno. Pravo izvlačenja zaključaka.
– Aha – polako reče čarobnjak. – U redu. Kako hoćeš. Sa mnom se volela danas pre podne. Izvuci zaključke, imaš pravo. Ja sam ih već izvukao.
Tišina je trajala dugo. Geralt je očajno tražio reči. Nije ih našao. Nijednu.
– Ovaj razgovor je besmislen – reče najzad, ustajući, besan na sebe, jer to je zazvučalo neposredno i glupo. – Idem.
– Idi dođavola – reče Istred jednako neposredno, i ne gledajući ga.
V
Kad je ušla, ležao je u odelu na krevetu, s rukama ispod glave. Izgledao je kao da gleda u plafon. Gledao je u nju.
Jenefer polako zatvori vrata za sobom. Bila je lepa. Kako je samo lepa, pomislio je. Sve u njoj je lepo. I opasno. Te njene boje, taj kontrast crnog i belog. Lepota i pretnja. Njeni vrani, prirodni uvojci. Istaknute jagodične kosti, potcrtane borom koju njen osmeh stvara oko usana, čudesno uskih i bledih ispod karmina. Njene obrve, čudesno nejednake kad s njih spere krejon kojim ih danju iscrtava. Njen nos, čudesno predug. Njene sitne šake, čudesno nervozne, nemirne i vešte. Struk, tanak i vitak, istaknut preterano stegnutim pojasom. Vitke noge, koje u pokretu daju oblike crnoj haljini. Prelepa.
Bez reči je sela za sto, naslonila je bradu na skrštene ruke.
– No dobro, počnimo – rekla je. – Produžavanje ove tišine, pune drame, suviše je banalno za mene. Odradimo to. Ustaj s kreveta i ne bleni u tavanicu s nadurenom facom. Situacija je dovoljno glupa i nema razloga da je činimo još glupljom. Ustaj kad kažem.
Ustao je poslušno, bez odugovlačenja, seo je prekoputa nje, opkoračivši stolicu. Nije izbegavala njegov pogled. Mogao je to očekivati.
– Kao što rekoh, odradimo to, odradimo brzo. Da te ne bih stavljala u nezgodan položaj, odgovoriću odmah na sva pitanja, ne inoraš čak ni da ih postaviš. Da, istina je, krenuvši s tobom u Aed Ginvael, kretala sam kod Istreda i znala sam – kad se sretnemo, otići ću s njim u krevet. Nisam očekivala da će se otkriti, da ćete se hvaliti jedan drugome. Znam kako se sada osećaš i žao mi je zbog toga. Ali ne, ne osećam se krivom.
Ćutao je.
Jenefer protrese glavu, njene sjajne, crne lokne u talasima su se slivale preko ramena.
– Geralte, reci nešto.
– On... – nakašlja se. – On te zove Jena.
– Da – nije spustila pogled. – A ja njega zovem Val. To mu je ime. Istred je nadimak. Znam ga godinama, Geralte. Veoma smo bliski. Ne gledaj me tako. Ti si mi takođe blizak. I u tome leži čitava nevolja.
– Razmišljaš li da prihvatiš njegovu ponudu?
– Da znaš da razmišljam. Rekla sam ti, godinama se znamo. Već... mnogo godina. Za njega me vezuju interesovanja, ciljevi, ambicije. Razumemo se bez reči. Na njega se mogu osloniti, jer ko zna, možda će doći dan kad će mi oslonac biti potreban. A iznad svega... On... on me voli. Tako mislim.
– Neću ti stajati na putu, Jen.
Zabacila je glavu, a njene ljubičaste oči zablistaše sivim ognjem.
– Na putu? Zar ti ništa ne razumeš, idiote? Kad bi mi stao na put, kad bi mi jednostavno zasmetao, u treptaju oka oslobodila bih se te prepreke, teleportovala bih te na kraj rta Bremervord ili bih te vazdušnom trubom prenela u zemlju Hanu. Uz trunku napora utopila bih te u komad kvarca i postavila u baštu pod grm božura. Mogla bih takođe tako da ti isperem mozak da bi zaboravio ko sam bila i kako sam se zvala. I sve to pod uslovom da mi se tako hoće. Jer mogla bih jednostavno reći: „Bilo mi je drago, zbogom!“ Mogla bih da zbrišem, tiho, tako kako si i ti jednom učinio, pobegavši iz mog doma u Vengerbergu.
– Ne viči, Jen, ne budi agresivna. I ne izvlači tu priču iz Vengerberga, valjda smo rekli da se tome više nećemo vraćati. Ne ljutim se na tebe, Jen, ne prebacujem ti. Znam da se na tebe ne može primeniti uobičajena mera. A to što mi je žao... To što me ubija svest da te gubim... To je ćelijsko sećanje. Atavistički ostaci osećanja ispranog od emocija mutanta...
– Ne podnosim da tako govoriš! – eksplodirala je. – Ne podnosim da koristiš tu reč. Nikad je više ne izgovaraj u mom prisustvu. Nikada!
– Zar će to izmeniti činjenicu?! Ja sam svejedno mutant.
– Ne postoji nikakva činjenica. Ne izgovaraj preda mnom tu reč.
Crna vetruška, koja je sedela na jelenjim rogovima, mahnu krilima, zagreba kandžama. Geralt pogleda u pticu, u njeno žuto, nepomično oko. Jenefer ponovo osloni bradu na ukrštene ruke.
– Jen.
– Molim, Geralte.
– Obećala si da ćeš odgovoriti na moja pitanja. Na pitanja koja čak i ne moram da postavim. Ostalo je jedno, najvažnije. Ono koje ti nikad nisam postavio. Koje sam se plašio da postavim. Odgovori na njega.
– Ne mogu, Geralte – reče tvrdo.
– Ne verujem ti, Jen. Znam te dobro.
– Čarobnicu niko ne može znati dobro.
– Odgovori na moje pitanje, Jen.
– Odgovaram: ne znam. Ali kakav je to odgovor?
Ućutali su. Žamor koji je dolazio sa ulice utišao se, smirio. Sunce, koje je naginjalo ka zapadu, zapalilo je svoje pramenove kroz proreze prozorskih kapaka, prošaralo je odaju kosim zracima svetla.
– Aed Ginvael – promrmlja veštac. – Komadić leda... Osetio sam to. Znao sam da mi ovaj grad... nije prijatelj. Zao je.
– Aed Ginvael – sporo je ponovila. – Saonice kraljice vilenjaka. Zašto? Zašto, Geralte?
– Idem za tobom, Jen, jer zamrsio sam, upleo sam svoje zaprege u daske tvojih. A oko mene je vejavica. I mraz. Hladno je.
– Toplota bi istopila u tebi komad leda kojim sam te pogodila – prošaputa. – I onda bi se rasprsnula čar, video bi me onakvu kakva zaista jesam.
– Ošini onda bele konje, Jen, neka jurnu ka severu, tamo gde nikada neće otopliti. Neka nikad ne nestane. Želim što pre da se nađem u tvom ledenom zamku.
– Taj zamak ne postoji – Jeneferine usne zadrhtaše, nakriviše se. – On je simbol. A naše sankanje jurnjava je za snom koji je nedostižan. Jer ja, kraljica vilenjaka, čeznem za toplinom. Upravo to je moja tajna. I zato me svake godine usred snežne vejavice moje sanke nose kroz neki gradić, i svake godine neko, pokoren mojim čarima, zapetljava klinove svojih sanki u daske mojih. Svake godine. Svake godine neko novi. Bez kraja. Jer toplina, koju toliko želim, istovremeno potire čar, uništava magiju i lepotu. Moj izabranik, pogođen ledenom zvezdicom, odjednom postaje običan niko. A ja, u njegovim otopljenim očima, postajem nimalo bolja od ostalih... smrtnica...
– A ispod besprekorne beline izranja proleće – rekao je. – Izranja Aed Ginvael, ružni grad lepoga imena. Aed Ginvael i njegovo smetlište, ogromna, smrdljiva gomila smeća, u koju moram da uđem jer mi za to plaćaju, jer za to sam i stvoren, da bih ulazio u -prljavštinu, koja kod drugih izaziva odvratnost i gađenje. Oduzeta mi je sposobnost osećanja, da ne bih mogao da osetim kako je užasno smrdljiva ta prljavština, da se ne bih povukao, da ne bih pobegao pred njom, zahvaćen grozom. Tako je, lišen sam osećanja. Ali ne sasvim. Onaj koji je to radio isfušerisao je posao, Jen.
Ućutali su. Pera crna vetruške zašumela su dok je širila i sklapala krila.
– Geralte...
– Molim, Jen.
– Sada ćeš ti odgovoriti na moje pitanje. Na ono pitanje koje ti nikad nisam postavila. Ono kog sam se bojala... Ni sada ti ga neću postaviti, ali odgovori mi. Jer... jer strašno želim da čujem tvoj odgovor. Tu jednu jedinu reč, koju mi nikada nisi rekao. Reci je, Geralte. Molim te.
– Ne umem, Jen.
– Šta je razlog tome?
– Ne znaš? – tužno se osmehnuo. – Moj odgovor bio bi samo reč. Reč koja ne izražava osećanje, ne izražava emocije, jer one su u meni isprane. Reč koja bi bila samo zvuk kakav se čuje kuckanjem o praznu i hladnu lobanju.
Posmatrala ga je ćuteći. Njene oči, široko otvorene, poprimile, su boju plamteće ljubičaste.
– Ne, Geralte – rekla
je – to nije istina. Možda je istina, ali nepotpuna. Nisu u tebi isprana osećanja. Sada to vidim. Sada, znam da...
Ućutala je.
– Dovrši, Jen. Već si odlučila. Ne laži. Znam te. Vidim to u tvojim očima.
Nije spustila pogled. Znao je.
– Jen – prošaputao je.
– Daj mi ruku – rekla je.
Uzela je njegovu šaku među svoje dlanove, istog trenutka osetio je žmarce i pulsiranje krvi u podlaktici. Jenefer je prošaputala čini, mirnim, odmerenim glasom, ali ugledao je kapljice znoja kojim je napor orosio njeno bledo čelo, video je od bola raširene zenice.
Pustila je njegovu ruku, ispružila šake, pomerila ih, nežno milujući nevidljivi oblik, odozgo nadole. Između njenih prstiju vazduh je počeo da se zgušnjava i muti, da se nadima i bukti kao dim.
Gledao je fascinirano. Stvaralačka magija, smatrana za najviše dostignuće čarobnjaka, oduvek ga je fascinirala, daleko više nego iluzija ili magija transformacije. Da, Istred je imao pravo, pomisli, u poređenju s takvom magijom, moji Znakovi izgledaju naprosto smešno.
Među Jeneferinim prstima koji su drhtali od napora polako se materijalizovao oblik ptice, kao ugalj crne. Čarobničini prsti nežno su dodirivali nakostrešena pera, pljosnatu glavicu, zakrivljeni kljun. Još jedan pokret, hipnotišuće mekan, nežan, i crna vetruška zavrte glavom i glasno zakrešta. Njena bliznakinja, koja je i dalje nepomično sedela na rogovima, odgovori kreštanjem.
– Dve vetruške – tiho reče Geralt. – Dve crne vetruške, stvorene pomoću magije. Pretpostavljam, obe su ti potrebne.
– Tačno pretpostavljaš – teško je odgovorila. – Obe su mi potrebne. Grešila sam misleći da je jedna dovoljna. Kako sam samo grešila, Geralte... Do kakve me je greške odvukla oholost Snežne Kraljice, uverene u svoju svemoć. A postoje reči... koje se ne mogu stvoriti čak ni magijom. I postoje pokloni koji se ne smeju primiti, ako se ne mogu uzvratiti... nečim jednako vrednim. U suprotnom, taj poklon će procuriti kroz prste, istopiće se kao komad leda stisnut u ruci. Ostaće samo žal, osećaj gubitka i krivice...
– Jen...
– Ja sam čarobnica, Geralte. Vladanje materijom koju posedujem je poklon. Uzvraćen poklon. Za njega sam platila... Svime što sam imala. Nije ostalo ništa.
Ćutao je. Čarobnica obrisa čelo drhtavom rukom.
– Grešila sam – ponovi. – Ali ispraviću svoju grešku. Osećanja...
Dodirnula je glavu crne ptice. Ptica se nakostreši, bez glasa otvorivši zakrivljeni kljun.
– Emocije, hirovi i laži, fascinacija i igra. Osećanja i njihovo odsustvo... Pokloni koji se ne smeju primiti... Laž i istina. Šta je istina? Poricanje laži? Ili potvrđivanje činjenice? A ako je činjenica laž, šta je onda istina? Ko je pun osećanja što ga rastržu, a ko je prazna ljuštura hladne lobanje? Ko? Šta je istina, Geralte? Šta je istina?
– Ne znam, Jen. Reci mi.
– Ne – reče i obori pogled. Prvi put. Nikada pre toga nije video da je to učinila. Nikada.
– Ne – ponovila je. – Ne mogu, Geralte. To ti ne mogu reći. Reći će ti ova ptica, rođena iz dodira tvoje ruke. Ptico? Šta je istina?
– Istina je – progovori vetruška – komadić leda.
VI
Iako mu se činilo da bez cilja i namere luta uličicama, iznenada se našao pred južnim zidinama, na iskopinama, usred mreže rovova koji su presecali ruševine kod kamenog zida i vijugali cikcak između otkrivenih kvadrata starih temelja.
Istred je bio tu. U košulji podvrnutih rukava i dubokim čizmama, vikao je na sluge što su motikama raskopavali prugasti zid iskopa, pun raznobojnih slojeva zemlje, gline i drvenog uglja.
Pored, na daskama, ležale su pocrnele kosti, delovi ćupova i drugi predmeti, neraspoznatljivi, korodirani, zahvaćeni rđom.
Čarobnjak ga je odmah primetio. Izdavši kopačima nekoliko jasnih uputstava, iskoči iz iskopa i priđe, brišući ruke o pantalone.
– Izvoli, o čemu se radi? – upita direktno.
Stojeći nepomično pred njim, veštac nije odgovorio. Pretvarajući se da rade, sluge su ih pažljivo posmatrale i šaputale među sobom.
– Pršti od mržnje iz tebe – Istred se namršti. – O čemu se radi, pitam? Odlučio si? Gde je Jena? Nadam se da...
– Ne nadaj se previše, Istrede.
– Oho-ho – povika čarobnjak. – Šta to čujem u tvom glasu? I je li ja dobro shvatam?
– A šta to shvataš?
Istred se podboči pesnicama i izazovno pogleda u vešca.
– Ne zavaravajmo se, Geralte – reče. – Mrziš me, kao i ja tebe. Omalovažio si me govoreći o Jenefer... znaš šta. Odgovorio sam ti sličnim omalovažavanjem. Smetaš mi, ja smetam tebi. Završimo to kao muškarci. Ne vidim drugog rešenja. Zato si zapravo i došao ovde, zar ne?
– Da – reče Geralt trljajući čelo. – U pravu si, Istrede. Zato sam došao. Bez ikakve sumnje.
– Ispravno. Ovo ne može više da traje. Tek danas sam saznao da se već nekoliko godina Jena vrti između nas kao krpena loptica. Jednom sa mnom, jednom s tobom. Beži od mene da bi našla tebe, i obrnuto. Ostale, s kojima je u pauzama, i ne računam. Računamo se samo nas dvojica. Ovako više ne može. Dvojica smo, a mora ostati samo jedan.
– Tako je – potvrdi Geralt, ne skidajući ruku sa čela. – Tako je... U pravu si.
– U svojoj nadmenosti – nastavi čarobnjak – mislili smo da će ona bez dvoumljenja izabrati boljeg. A u to ko je taj bolji nijedan od nas nije imao sumnje. Došlo je do toga da smo, kao balavci, počeli da se nadmećemo njenom naklonošću, i jednako malo smo, poput nezrelih balavaca shvatali šta je ta naklonost bila i šta je značila. Verujem da si kao i ja, i ti o svemu promislio i da si svestan koliko smo obojica grešili. Jena, Geralte, nema ni najmanju nameru da bira između nas, čak i da kažemo da bi umela da bira. Stoga ćemo morati da to učinimo umesto nje. Ja, naime, ne mislim Jenu da delim ni s kim, a fakat da si ovde došao svedoči isto za tebe. Znamo je, Geralte, i te kako dobro. Dok nas je dvojica, nijedan od nas ne može biti siguran. Mora ostati jedan. Razumeo si to, istina?
– Istina – reče veštac, teško pomerajući umrtvljenim usnama. – Istina je komadić leda...
– Šta?
– Ništa.
– Šta se s tobom događa? Jesi li bolestan ili pijan? Ili si možda nakljukan vešterskim biljem?
– Ništa mi nije. Nešto... nešto mi je upalo u oko. Istrede, morat ostati samo jedan. Tako je, zato sam došao. Bez sumnje.
– Znao sam – reče čarobnjak. – Znao sam da ćeš doći. Uostalom, biću iskren sa tobom. Preduhitrio si me u namerama.
– Loptasta munja? – bledo se nasmeši veštac.
Istred namršti obrve.
– Može – reče. – Može i loptasta munja. Ali sigurno ne iza ugla. Časno, licem u lice. Ti si veštac, to izjednačava šanse. No odluči gde i kada.
Geralt je razmislio. I odlučio.
– Onaj mali trg... – pokaza rukom. – Prolazio sam onuda...
– Znam. Tamo je bunar, zove se Zeleni ključ.
– Kraj bunara onda. Da. Kraj bunara... Sutra, dva sata po izlasku sunca.
– Dobro. Biću tamo u to vreme.
Za trenutak su nepomično stajali, ne gledajući se. Konačno, čarobnjak promrmlja nešto sebi u bradu, šutnu grudvu gline i razbi je potpeticom.
– Geralte?
– Šta?
– Ne osećaš se glupo?
– Osećam se glupo – nerado je priznao veštac.
– Sad mi je lakše – promrmlja Istred. – Jer ja se osećam kao poslednji kreten. Nikad ne bih pretpostavio da ću morati da se bijem na život i smrt sa vešcem, i to zbog žene.
– Znam kako se osećaš, Istrede.
– Ali... – čarobnjak se usiljeno osmehnu. – Činjenica da je do toga došlo, da sam se odlučio na nešto tako suprotno mojoj prirodi, svedoči da... Da tako treba.
– Znam, Istrede.
– Takođe znaš i to da će onaj od nas dvojice koji preživi morati ubrzo da beži i sakrije se od Jene na kraju sveta?
�
� Znam.
– I naravno, računaš na to da će, kad se ohladi od besa, biti moguće vratiti joj se?
– Naravno.
– U redu, onda, dogovorili smo se – čarobnjak načini pokret kao da je hteo da se okrene, ali posle trenutka kolebanja ispruži ruku ka vešcu. – Do sutra, Geralte.
– Do sutra – veštac stegnu pruženu ruku. – Do sutra, Istrede.
VII
– Hej vešče!
Geralt podiže glavu iznad stola, na čijoj je površini zamišljeno razmazivao proliveno pivo u fantastične krivulje.
– Jedva sam te našao – starešina Herbolt sede, pomeri vrčeve i krigle. – U krčmi su mi rekli da si otišao do štale; u štali sam našao samo konja i zavežljaje. A ti ovde... Ovo je verovatno najšugavija krčma u čitavom gradu. Samo najveći ološ tu dolazi. Šta radiš ovde?
– Pijem.
– Vidim. Hteo sam da popričam s tobom. Jesi li trezan?
– Kô dete.
– Drago mi je.
– Šta vam je na umu, Herbolte? Kao što vidite, zauzet sam – Geralt se nasmeši devojci koja je spuštala na sto sledeći bokal.
– Proneo se glas – namrgodi se starešina – da ste ti i naš čarobnjak odlučili da se poubijate.
– To je naša stvar. Njegova i moja. Ne mešajte se.
– Ne, to nije vaša stvar – usprotivi se Herbolt. – Istred nam je potreban, ne možemo priuštiti sebi drugog čarobnjaka.
– Idite onda u hram i molite se za njegovu pobedu.
– Ne rugaj se, de – zareža starešina. – I ne pametuj, vucibatino nijedna. Tako mi svih bogova, da ne znam da mi čarobnjak to ne bi oprostio, tako bih te ubacio u tamnicu, na samo dno jame, izvukao bih te iza zidova dvama konjima il’ bi naredio Cikadi da te izbode kô svinju. Ali, nažalost, Istred je osetljiv u pogledu časti i to mi ne bi oprostio. Znam da mi ni ti ne bi oprostio.
– Kako se lepo složilo – veštac otpi iz još jedne krigle i ispljunu pod sto vlat slame koja mu je u nju upala. – Nadrljao sam, nema šta. Je li to sve?
– Nije – reče Herbolt, vadeći ispod plašta debelu kesicu. – Ovde imaš sto maraka, vešče, uzmi ih i teraj se iz Aed Ginvaela. Teraj se odavde, najbolje odmah, u svakom slučaju pre izlaska sunca. Rekoh ti, drugog čarobnjaka ne možemo sebi priuštiti, i neću dopustiti da ovaj naš rizikuje život u dvoboju s nekim poput tebe, i to nekim glupim povodom, zbog kakve...
Mač Sudbine Page 11