Zaustavio se, nije dovršio, iako veštac nije čak ni zadrhtao.
– Skloni od ovog stola svoju odvratnu njušku, Herbolte – reče Geralt. – A tih sto maraka nabij sebi u guzicu. Gubi se, jer sloši mi se kad te vidim, još koji trenutak i ispovraćaću se po tebi od kape do čizama.
Starešina uze kesicu, spusti obe šake na to.
– Ako nećeš – nećeš – reče. – Pokušao sam milom, ali ako nećeš, onda ništa. Tucite se, secite se, spalite, pokidajte se na komade zbog te čudakinje što širi noge svakome ko je zaište. Mislim da će te Istred srediti, ti plaćeni ubico, tako da će samo čizme od tebe ostati, a ako ne, onda ću te ja stići, pre nego što se leš njegov ohladi i sve ću ti koske polomiti. Jedno celo mesto na tebi neću ostaviti, ti...
Nije stigao da skloni ruke sa stola, veščev pokret bio je isuviše brz, ruka koja je iskočila ispod stola razmazala se u očima starešine, a bodež se sa šumom zabo između prstiju njegove šake.
– Može – prošaputa veštac, stežući pesnicu oko drške bodeža, zagledan u Herboltovo lice, iz kojeg se sjurila krv. – Istred će me možda ubiti. A ako me ne ubije... Onda ću otići odavde sam, a ti, smeće smrdljivo, ne pokušavaj da me zadržiš ako nećeš da se uličice vašeg ružnog grada zapene od krvi. Marš odavde!
– Gospodine starešino! Šta se događa? Hej ti...
– Mir, Cikada – reče Herbolt, povlačeći polako ruku, sporo je vukući po stolu, sve dalje od oštrice bodeža. – Ništa se ne događa. Ništa.
Cikada vrati u korice napola izvučen mač. Geralt ga nije gledao. Nije gledao ni na starešinu, koji je izlazio iz krčme, pod zaštitom Cikade pred teturavim splavarima i kočijašima. Gledao je u sitnog čoveka pacovskog lica i crnih prodornih očiju koji je sedeo nekoliko stolova dalje.
Iznervirao sam se, zaključio je s čuđenjem. Ruke mi drhte. Zaista, ruke mi drhte. To je neverovatno, to što se sa mnom događa. Da li to znači da…
Da, pomisli, gledajući ka čoveku pacovskog lica. Verovatno da.
Tako treba, pomisli.
Tako je hladno...
Ustade.
Gledajući u čovečuljka, nasmeja se. Zatim otvori kaput, iz nabijene kesice izvuče dva zlatna novčića, baci ih na sto. Novčići . zazvečaše, jedan, kotrljajući se, udari o oštricu bodeža, koji je i dalje štrčao iz uglačanog drveta.
VIII
Udarac je pao neočekivano, palica je tiho fijuknula u tami, tako brzo da je malo nedostajalo da veštac ne stigne da zaštiti glavu refleksno podignutim ramenom, da ne uspe da elastičnim povijanjem tela ublaži udarac. Odskočio je, doskočivši na koleno zakolutao se, dočekao se na noge, osetivši pomeranje vazduha koji se povlačio pred novim zamahom palice, izbegao je udarac veštom piruetom, zavrteo se između dve siluete koje su ga okruživale u tami, segnuo iznad desnog ramena. Po mač.
Mača nije bilo.
Ništa neće iskoreniti iz mene taj refleks, pomisli, mekano odskočivši. Rutina? Ćelijsko pamćenje? Ja sam mutant i kao mutant reagujem, pomisli, padajući ponovo na koleno, izbegavajući udarce, posegnuvši za bodežom u sari. Bodeža nije bilo.
Osmehnu se nerado i dobi palicom po glavi. Blesnulo mu je pred očima, bol mu se proširio sve do vrhova prstiju. Pao je, opuštajući se, ne prestajući da se smeje.
Neko se svali na njega, pritiskajući ga uza zemlju. Neko drugi i otkide mu kesicu s pojasa. Okom je ulovio blesak noža. Onaj koji , je klečao na njegovim grudima pokida mu prsluk pod vratom, zgrabi ga za lančić, izvuče medaljon. I smesta ga ispusti iz ruke.
– Tako mi Bal Zebuta – čuo je šapat. – To je veštac... Čarobnjak...
Onaj drugi opsova, dahćući.
– Nema mač... Bogovi... Pu-pu-pu, na urok, na Zlo... Brišemo odavde, Radgaste! Ne diraj ga, pu-pu!
Mesec je na trenutak zasijao kroz ređi oblak. Geralt tik ispred sebe ugleda ispijeno, pacovsko lice, male, crne, sjajne oči. Čuo je topot nogu onog drugog, koji se udaljavao, nestajući u uličici koja je smrdela na mačke i pregorelu mast.
Čovečuljak s licem pacova polako skloni koleno s njegovih grudi.
– Sledeći put... – Geralt začu njegovo jasno šaputanje. – Sledeći put, vešče, kad budeš hteo da se ubiješ, ne uvlači druge u to. Obesi se, jednostavno, u štali o uzde.
IX
Tokom noći je sigurno kišilo.
Geralt izađe pred štalu trljajući oči, iščešljavajući prstima slamu iz kose. Sunce koje je izlazilo svetlelo je po mokrim krovovima, zlatno se presijavalo po barama. Veštac pljunu, u ustima je i dalje osećao neprijatan ukus, čvoruga na glavi kidala je tupim bolom.
Na ogradici ispred štale sedela je mršava crna mačka, usredsređeno ližući šapu.
– Mac-mac, mačkice – reče veštac.
Mačka se ukoči i neprijateljski ga pogleda, spusti uši i zasikta, pokazujući očnjake.
– Znam – Geralt klimnu glavom. – Ni ja tebe ne volim. Samo sam se šalio.
Ne žureći, snažno je zategnuo olabavljene kopče i kaiševe jakne, izravnao falte na odeći, proverio da li mu na nekom mestu otežavaju slobodu pokreta. Prebacio je mač preko leđa, popravio položaj rukohvata iznad desnog ramena. Preko čela je stavio kožnu traku, sklonivši kosu pozadi, za uši. Navukao je dugačke borbene rukavice, naježene kratkim vršcima srebrnih bodlji.
Još jednom je pogledao u sunce, sužavajući zenice u okomite proreze. Lep dan, pomisli. Lep dan za borbu.
Uzdahnuo je, pljunuo i polako krenuo ka dnu uličice, duž zidova koji su ispuštali oštar, prodoran vonj vlažnog maltera i kreča.
– Ej, čudače!
Okrenuo se. Cikada je, u društvu trojice naoružanih, sumnjivih tipova, sedeo na kamari balvana složenih duž šanca. Ustao je, protegnuo se, sišao na sredinu uličice, pazeći da ne ugazi u bare.
– Kuda to? – upita, opirući uske šake o pojas opterećen oružjem.
– Ne tiče te se.
– Da razjasnim stvar – dupe me zabole za starešinu, čarobnjaka i čitav ovaj posrani grad – reče Cikada, naglašavajući svaku reč. – Ali ti me ipak interesuješ, vešče. Do kraja ove uličice nećeš stići. Čuješ? Hoću da proverim koliko si vešt u borbi. Ne daje mi mira. Stani kad kažem!
– Sklanjaj mi se s puta.
– Stoj! – povika Cikada, držeći ruku na rukohvatu mača. – Nisi razumeo šta kažem? Sad ćemo se tući! Izazivam te! Začas će se pokazati ko je bolji!
Geralt slegnu ramenima, ne usporavajući.
– Izazivam te na borbu! Čuješ li, kopile? – zaurla Cikada, opet mu presekavši put. – Šta čekaš? Vadi železo iz korica! Šta je, strah te je obuzeo? Ili se možda boriš samo s onima koji su, kao Istred, prevrnuli onu tvoju vešticu?
Geralt je išao dalje, primoravajući Cikadu da se povlači, da nespretno maršira unatraške. Tipovi koji su bili u njegovom društvu ustali su sa balvana i krenuli za njim, držeći se ipak podalje pozadi. Geralt je čuo kako blato mljacka pod njihovim čizmama.
– Izazivam te! – ponovi Cikada, bledeći i crveneći naizmenično. – Čuješ li me, kugo vešterska? Šta ti više treba? Da ti zapljunem njušku?
– Pljuni.
Cikada se zaustavi i zaista udahnu punim plućima, pripremivši se da pljune. Vešca je gledao u oči, ne u ruke. I to je bila greška.
I dalje ne usporavajući korak, Geralt ga udari munjevito, bez zamahivanja, tek iz savijenih kolena, pesnicom u bodljikavoj rukavici. Udari ga u sama usta, pravo u iskrivljene usne. Usne Cikade pukoše, eksplodiraše kô zgnječene višnje. Veštac se pogrbi i udari još jednom, u isto mesto, ovog puta uzevši kratak zamah, osećajući kako zajedno sa snagom i silinom udarca u njega ulazi bes. Obrćući se jednom nogom u blatu a drugom u vazduhu, Cikada ispljunu krv i prosu se preko bare, na leđa. Začuvši iza sebe siktanje oštrice u korici, veštac se zaustavi i lako se okrenu, s rukom na dršci mača.
– No – reče glasom koji je drhtao od besa. – No izvoli.
Onaj koji je izvlačio oružje gledao ga je u oči. Za trenutak.
Zatim je skrenuo pogled. Ostali se počeše povlačiti. Polako, pa sve brže. Začuvši ih,
čovek s mačem se takođe povuče, bez glasa pomerajući usta. Onaj koji je bio najdalje, okrenu se i potrča, rasprskujući blato. Ostali su zamrli u mestu, nisu pokušavali da priđu.
Cikada se okrenu u blatu, podignu se oslonivši se na laktove, zakrklja, zakašlja se i ispljunu nešto belo, zajedno s velikom količinom crvenog. Prolazeći pored, Geralt ga nemarno šutnu u obraz, smrskavši mu jagodičnu kost, i ponovo ga vrati u baru.
Nastavio je dalje, ne okrećući se.
Istred je već bio kraj bunara, stajao je tamo oslonjen na zid bunara, na drvenu, od mahovine zelenu pozidu čekrka. Za pojasom je imao mač. Lep, lagan, terganski mač s poluzatvorenim balčakom, koji se okovanim vrhom korica oslanjao o sjajnu saru jahačke čizme. Na čarobnjakovom ramenu sedela je nakostrešena crna ptica.
Vetruška.
– Tu si, vešče – Istred postavi vetruški ruku u rukavici, nežno i pažljivo posadi pticu na krović iznad bunara.
– Tu sam, Istrede.
– Nisam mislio da ćeš doći. Mislio sam da si otišao.
– Nisam otišao.
Čarobnjak se zasmeja slobodno i glasno, zabacujući glavu unazad.
– Htela je... htela je da nas spase – rekao je. – Obojicu. Ali ništa od toga, Geralte. Ukrstimo oštrice. Mora ostati jedan.
– Nameravaš da se boriš mačem?
– To te čudi? Pa i ti nameravaš da se boriš mačem. Hajde, počni.
– Zašto, Istrede? Zašto mačem a ne magijom?
Čarobnjak preblede, usne mu nervozno zadrhtaše.
– Počni kad kažem! – povika. – Nije vreme za pitanja, vreme za pitanja je prošlo! Sada je vreme za dela!
– Želim da znam – polako reče Geralt. – Želim da znam zašto mač. Želim da znam otkud i zašto se kod tebe našla ta crna vetruška. Imam pravo da znam. Imam pravo na istinu, Istrede.
– Na istinu? – gorko ponovi čarobnjak. – Dobro de, možda i imaš. Tako je, možda i imaš. Naša prava su jednaka. Za vetrušku pitaš? Doletela je pred zoru, mokra od kiše. Donela je pismo. Kratko, znam ga napamet. Zbogom, Vale. Oprosti mi. Postoje pokloni koji se ne smeju primati, a nema u meni ničega čime bih ti se mogla odužiti. I to je istina, Vale. Istina je komadić leda. I, Geralte? Jesi li sada zadovoljan? Iskoristio si svoje pravo?
Veštac polako klimnu glavom.
– Dobro – reče Istred. – Sada ću ja iskoristiti svoje. Jer ja ne prihvatam ovo pismo. Ja ne mogu bez nje... Radije ću... Počni, dođavola!
Pogrbi se i izvuče mač brzim, okretnim pokretom, koji je svedočio o veštini. Vetruška zakrešta.
Veštac je stajao nepomično, s rukama opuštenim duž butina.
– Šta čekaš? – zareža čarobnjak.
Geralt polako podiže glavu, zagleda se u njega za trenutak, zatim se okrenu na peti.
– Ne, Istrede – tiho reče. – Zbogom.
– Šta to treba da znači, dođavola?
Geralt se zaustavi.
– Istrede – reče preko ramena. – Ne uvlači druge u to. Ako moraš, obesi se u štali o uzde.
– Geralte! – viknu čarobnjak, a glas mu se iznenada slomi, udari u uho lošom, falš notom. – Ja ne odustajem! Neće pobeći od mene! Krenuću u Vengerberg za njom, krenuću za njom na kraj sveta! Pronaći ću je! Neću nikada odustati od nje! To da znaš!
– Zbogom, Istrede.
Otišao je niz ulicu, ne osvrnuvši se više nijednom. Hodao je, ne obraćajući pažnju na ljude, koji su mu se žurno sklanjali s puta, na hitro lupanje vrata i prozorskih kapaka. Nije primećivao nikoga i ništa.
Razmišljao je o pismu koje ga čeka u krčmi.
Požurio je. Znao je da na uzglavlju kreveta na njega čeka crna vetruška mokra od kiše i drži pismo u zakrivljenom kljunu. Želeo je da što pre pročita to pismo.
Iako je znao njegov sadržaj.
VEČNI PLAMEN
I
– Ti svinjo! Ti šugavi pevaču! Ti prevarantu!
Geralt radoznalo povuče kobilu iza ugla ulice. Pre nego što je lokalizovao izvor vriske, njoj se priključio i dubok, lepljiv, stakleni zveket. Tegla slatka od višanja, pomisli veštac. Takav zvuk daje tegla slatka od višanja kad se njome gađa neko s velike visine ili velikom snagom. Dobro se toga sećao; Jenefer je, dok su živeli zajedno, ponekad u besu umela da ga gađa teglama slatka. Onim koje je dobijala od klijenata. Jenefer, naime, pojma nije imala o pravljenju slatka, a magija je u tom pogledu bila nepouzdana.
Iza ugla uličice, ispred uzane, u ružičasto okrečene kućice, okupila se poprilična grupica posmatrača. Na malenom, cvetnom balkonu, odmah ispod kose strehe krova, stajala je mlada žena svetle kose u spavaćici. Izvijajući bucmasto i okruglasto rame, vidljivo ispod karnerčića, žena je snažno bacila na ulicu okrnjenu saksiju.
Mršavi muškarac sa šeširićem boje šljive s belim perom odskoči kô oprljen. Saksija tresnu o zemlju taman pred njim, rasprsnuvši se na komade.
– Vespula, molim te! – povika muškarac sa šeširićem s perom. – Nemoj verovati pričama! Bio sam ti veran, evo nek crknem ako nije istina!
– Huljo! Ðavolji sine! Vucibatino! – vrisnu punačka plavuša i nestade u unutrašnjosti kuće, nesumnjivo u potrazi za novim projektilima.
– Hej, Nevene – povika veštac, vukući ka bojnom polju kobilu koja se opirala i frktala. – Kako je? Šta se zbiva?
– Normalno – odgovori trubadur, iskezivši zube. – Kao i obično. Zdravo, Geralte! Šta ti ovde radiš? Dođavola, pazi!
Metalni pehar fijuknu kroz vazduh i s treskom se odbi o kaldrmu. Neven ga podiže, pogleda i ubaci u slivnik.
– Kupi svoje prnje! – vrisnu plavokosa, ljupko talasajući karnerčićima na oblim grudima. – I gubi mi se s očiju! Da tvoja noga ovde više nije kročila, ti muzikante!
– Ovo nije moje – iznenadi se Neven, pokupivši sa zemlje muške pantalone šarenih nogavica. – U životu nisam nosio ovakve pantalone.
– Nosi se! Neću da te vidim! Ti... ti... Znaš za šta si ti u krevetu? Ni za šta! Čuješ li, ni za šta! Čujete li, ljudi?
Naredna saksija je zviznula, fijuknula je suva biljka koja je iz nje štrčala. Neven jedva stiže da uzmakne. Za saksijom, obrćući se, polete i bronzani bokal zapremine minimum dva i po galona. Grupa znatiželjnih, koji su stajali van domašaja ispaljivanja, previjala se od smeha. Veće šaljivdžije su aplaudirale i podlo podstrekivale plavušu na delanje.
– Da nema i samostrel u kući? – uznemirio se veštac.
– Nije isključeno – odgovori pesnik, pogledajući ka balkonu. – Ona u kući ima pravo skladište. Video si one pantalone?
– Možda je bolje da odemo odavde? Vrati se kad se smiri.
– Ðavola ću se vraćati – namršti se Neven. – Ne vraćam se ja u kuću iz koje me gađaju klevetama i bakarnim loncima! Ovu nestabilnu vezu smatram okončanom! Sačekajmo samo da izbaci moju... O majko, ne! Vespula! Moja lauta!
Bacio se ispruženih ruku, sapleo se, pao, zgrabio instrument u poslednjem trenutku, tik iznad kaldrme. Lauta se žalosno i pevljivo javila.
– Uh – uzdahnu bard, ustajući sa zemlje. – Moja je. Dobro je, Geralte, sad možemo da idemo. Kod nje mi je još, uistinu, i plašt s okovratnikom od kune, ali šta da se radi, nek mi ide na štetu. Plaštom me, koliko je poznajem, neće gađati.
– Ti lažljivi probisvete! – razvika se plavuša i sočno pljunu s balkona. – Vucibatino jedna! Fazanu kreštavi!
– Zašto ona tebi tako? Šta si zabrljao, Nevene?
– Kao i uvek – trubadur slegnu ramenima. – Zahteva monogamiju, a ovamo i sama čoveka gađa tuđim pantalonama. Čuo si šta je o meni vikala? Bogova mu, znam i ja takve koje lepše odbijaju neg što ona daje pa ne urlam o tome po ulicama. Idemo odavde.
– Šta predlažeš?
– A šta misliš? U hram Večnog plamena? Hajde de, skoknućemo do „Vrha koplja“. Moram da smirim živce.
Veštac se nije bunio, povuče kobilu za Nevenom, koji je čilo krenuo niz tesnu uličicu. Trubadur u hodu pritegnu čivije na lauti, provere radi udari po strunama, uhvati dubok, vibrirajući akord.
Zamirisa
na dašak jeseni
S vetrom hladnim reči će nestati
Što bit mora ne mogu izmeniti
Na trepavicama tvojim brilijanti...
Prekinuo je, veselo mahnuo rukama dvema balavicama koje su prolazile pored s korpama punim povrća. Balavice se zakikotaše.
– Šta te dovodi u Novigrad, Geralte?
– Kupovina. Zaprega, nešto opreme. I nova jakna – veštac ogrnu na sebe kožu koja je svetlela i mirisala na novo. – Kako ti se čini moja nova jakna, Nevene?
– Ne ideš u korak s modom – namršti se bard, otresajući kokošje perce s rukava svog svetlucavog plavog kaftana sa naboranim rukavima i zupčastim okovratnikom. – Ah, radujem se što smo se sreli! Ovde, u Novigradu, prestonici sveta, centru i kolevci kulture. Prosvećeni čovek ovde može disati punim plućima!
– Sačekajmo možda da dišemo ulicu dalje – predloži Geralt, gledajući odrpanca koji se, čučnuvši i izbuljivši oči, praznio u hočnoj uličici.
– Počinje da iritira taj tvoj večiti sarkazam – Neven se ponovo namrgodi. – Novigrad je, kad ti kažem, prestonica sveta. Gotovo trideset hiljada stanovnika, Geralte, ne računajući pridošlice, možeš li zamisliti? Zidane kuće, glavne ulice kaldrmisane, morska luka, skladišta, četiri vodena mlina, klanice, strugare, velike radionice za proizvodnju obuće, uz to i svi mogući esnafi i zanati. Kovačnica novca, osam banaka i devetnaest zalagaonica. Zamak i stražarnica da ti dah stane. I zabava – gubilište, vešala sa propadalištem, trideset i pet krčmi, teatar, zverinjak, bazar i dvanaest bordela. I hramovi, ne sećam se koliko. Mnogo. I te žene, Geralte, umivene, frizirane i mirisne, ti atlasi, svile i pliševi, ti fišbajni i tračice... Oh, Geralte! Stihovi mi sami na usne dolaze:
Tu gde živiš belo je od snega
Jezera su hladna i ledena
Što bit mora izmenit ne može
U tvom oku čežnja sakrivena...
Mač Sudbine Page 12