Mač Sudbine

by Andrzej Sapkowski

  – Nova balada?

  – Aha. Nazvaću je Zima. Ali još nije gotova, ne mogu da je završim, zbog Vespule sam sav rastrojen i rime mi se ne slažu. Da, Geralte, zaboravih da pitam, kako je sa Jenefer?

  – Nikako.

  – Razumem.

  – Govno razumeš. Nego, gde je ta krčma, jesmo li daleko?

  – Iza ugla. O, već smo stigli! Vidiš li natpis?

  – Vidim.

  – Pozdravljam i ljubazno se klanjam! – Neven se iskezi devojci koja je čistila stepenice. – Da li vam je, milostiva, neko već rekao koliko ste lepi?

  Devojka se zacrvene i snažno stisnu metlu u rukama. Geralt je za trenutak pomislio da će trubadura zveknuti drškom. Grešio je. Devojka se milo osmehnu i ljupko zatrepta. Neven, kao i obično, na to uopšte ne obrati pažnju.

  – Poštovanje, poštovanje, dobar dan! – zagrme, ulazeći u krčmu i oštro prevlačeći palcem po strunama laute. – Maestro Neven, najslavniji poeta ove zemlje, posetio je tvoj prljavi lokal, domaćine! Došla mu je, naime, želja da se napije piva! Ceniš li počast koju ti ukazujem, a, mamiparo?

  – Cenim – tmurno reče krčmar, pomaljajući se iza šanka. – Milo mi je videti vas, gospon pevač. Vidim da vaše reči zaista nisu dim. Obećali ste, naime, navratiti izjutra i platiti za jučerašnju terevenku. A ja sam, zamislite samo, pomislio da lažete ko i obično. Evo, stidim se.

  – Potpuno se nepotrebno stidiš, dobri čoveče – nemarno reče trubadur. – Jer para nemam. Kasnije ćemo o tome proćaskati.

  – Ne – hladno odgovori krčmar. – Odmah ćemo o tome proćaskati. Kredita više nema, milostivi gospodine poeto. Dva puta zaredom niko me neće preći.

  Neven okači lautu o kuku što je štrčala iz zida, sede za sto, skinu šeširić i zamišljeno pogladi čapljino perce prikačeno za njega.

  – Imaš li novaca, Geralte? – upita s nadom u glasu.

  – Nemam. Sve što sam imao otišlo je za jaknu.

  – Nije dobro, nije dobro – uzdahnu Neven. – Dođavola, nigde žive duše, nikog ko bi mogao častiti. Domaćine, što je tako pusto danas kod tebe?

  – Prerano je za obične goste. A zidarski šegrti, ovi što obnavljaju hram, već su bili i vratili se na gradilište, pokupivši majstore.

  – I nikoga, baš nikoga više?

  – Nikoga osim velmožnog trgovca Bibervelta, koji doručkuje u velikom alkovu.

  – Dainti je tu? – obradova se Neven. – Što odmah ne kažeš? Idemo do alkova, Geralte. Poznaješ li Daintija Bibervelta, polutana?

  – Ne.

  – Ne mari, upoznaćeš ga. Oho! – povika trubadur, krenuvši ka bočnoj odaji. – Sa zapada osećam vetrić i miris supe od luka, mojim nozdrvama mio. Uja! Eto nas! Iznenađenje!

  Za centralnim stolom u alkovu, ispod stuba ukrašenog vencima belog luka i snopovima bilja, sedeo je bucmasti, kovrdžavi polutan u ogrtaču pistaći-zelene boje. U desnoj ruci držao je drvenu kašiku, levom je pridržavao glinenu činijicu. Ugledavši Nevena i Geralta polutan obamre ukočen, otvori usta, a njegove velike oči boje oraha razrogačiše se od straha.

  – Zdravo, Dainti – reče Neven, veselo mašući šeširićem. Polutan ne promeni položaj i ne zatvori usta. Ruka mu je, kako Geralt primeti, lako zadrhtala, a dugački kolut kuvanog luka što je visio s kašike ljuljao se kao klatno.

  – Pppppp... poštovanje, Nevene – promuca i glasno proguta pljuvačku.

  – Muči te štucavica? Da te uplašim, hoćeš? Slušaj: kod kapija su ti, vele, videli ženu! Začas će biti ovde! Gardenija Bibervelt lično! Ha-ha-ha!

  – Kakva si ti budala, Nevene – prekorno reče polutan.

  Neven se ponovo zvonko zasmeja, hvatajući istovremeno dva komplikovana akorda na strunama laute.

  – No grimasa ti je, brate, izuzetno glupa, a izbečio si se na nas kô da imamo rogove i repove. A možda si se zbog vešca prestrašio? A? Možda misliš da je otvorena sezona lova na polutane? Možda...

  – Dosta je – ne izdrža Geralt, prilazeći stolu. – Oprosti, prijatelju. Neven je danas doživeo tešku ličnu tragediju, još se nije oporavio. Pokušava šalom da prikrije tugu, potištenost i stid.

  – Nemojte mi reći – polutan konačno posrka sadržaj kašike. – Pogodiću sam. Vespula te je konačno izbacila naglavačke? A,: Nevene?

  – Ne upuštam se u razgovor o delikatnim temama s pojedincima koji sami jedu i piju, a prijatelje puštaju da stoje – odgovori trubadur, nakon čega, ne čekajući, sede. Polutan zahvati kašiku supe i obliza s nje rezance sira.

  – Što jest – jest – reče turobno. – Izvolite onda. Poslužite se. Volite li čorbu s lukom?

  – U principu ne jedem u tako rano doba – Neven dignu nos. – Ali nek ti bude, poješću. Samo ne na prazan stomak. Hej, domaćine! Budi dobar, donesi nam piva! Al’ požuri!

  Devojka sa zadivljujuće debelom pletenicom, koja joj je sezala do zadnjice, donese šolje i činije sa supom. Zagledavši se u njeno okruglo, paperjem prekriveno lice, Geralt zaključi da bi imala divna usta kad bi imala na umu da ih drži zatvorenim.

  – Šumska vilo! – povika Neven, uhvativši devojku za ruku i ljubeći joj otvoreni dlan. – Silfido! Čarobnice! Božansko stvorenje očiju plavih poput jezera! Kô jutro si lepa, a oblik usana tvojih, uzbudljivo rastvorenih...

  – Dajte mu piva, brzo – jauknu Dainti. – Inače će biti nezgode.

  – Neće biti, neće – umirivao ga je bard. – Je li tako, Geralte? Teško da ima mirnijih ljudi od nas dvojice. Ja sam vam, gospodine trgovče, pesnik i muzičar, a muzika smekšava navike. Dok je ovde prisutni veštac pretnja isključivo čudovištima. Predstaviću ga: ovo je Geralt iz Rivije, strah i trepet za strige, vukodlake i svakojake gadosti. Čuo si verovatno za Geralta, Dainti?

  – Čuo sam – polutan sumnjičavo osmotri vešca. – Šta to... Šta radite u Novigradu, gospodine Geralte? Nisu se valjda pojavili kakvi strašni monstrumi? Da niste... hm-hm... unajmljeni?

  – Ne – nasmeja se veštac. – Ovde sam radi zabave.

  – O – reče Dainti, nervozno vrteći dlakava stopala, koja su visila pola hvata iznad poda. – Dobro je to...

  – Šta je dobro? – Neven proguta kašiku čorbe i zali je pivom. – Nameravaš li možda da nas podržiš, Bibervelte? U zabavi, razume se. Onda odlično! Ovde, kod „Vrha koplja“, planiramo da se našljemamo. Zatim mislimo da skočimo do „Pasiflore“, to je veoma skupa i dobra kuća razvrata, gde možemo naručiti poluvilenjakinju, a ko zna, možda i vilenjakinju čiste krvi. Međutim, potreban nam je sponzor.

  – Ko?

  – Neko ko će da plati.

  – Tako sam i mislio – progunđa Dainti. – Žao mi je. Kao prvo, pozvan sam na jedan trgovački sastanak. Kao drugo, nemam sredstava za finansiranje takve razonode. Kao treće, u „Pasifloru“ puštaju samo ljude.

  – A šta smo mi, kukumavke? Aha, razumem. Ne puštaju polutane. Tačno. U pravu si, Dainti. Ovo je Novigrad, prestonica sveta.

  – Da... – reče polutan, i dalje gledajući ka vešcu i neobično nakrivljujući usta. – E pa, ja sad moram da krenem. Pozvan sam ua jedan...

  Vrata alkova s treskom se otvoriše i unutra upade...

  Dainti Bibervelt.

  – Svih mu bogova! – dreknu Neven.

  Polutan koji je stajao na vratima ni po čemu se nije razlikovao od polutana koji je sedeo za stolom, ako se zanemari fakat da je onaj za stolom bio uredan, a ovaj na vratima prljav, iscepan i izgužvan.

  – Tu si, kučkin čičku! – urliknu prljavi polutan, bacivši se na sto. – Lopove!

  Njegov čisti blizanac skoči, oborivši hoklicu i rušeći posuđe. Geralt je reagovao instinktivno i munjevito – zgrabivši s klupe mač u koricama, tresnu Bibervelta preko pleća teškim kaišem. Polutan odlete na pod, zaroni između Nevenovih nogu i četvoronoške zapuza ka izlazu, a ruke i noge iznenada mu se izdužiše poput nogu pauka. Videvši to, prljavi Dainti Bibervelt opsova, urliknu i odskoči, teško tresnuvši leđima o drveni zid. Geralt odbaci koricu mača, nogom šutnu stolicu što mu se našla na putu i baci se u poteru. Uredni Dainti Bibervelt, sad već ni po čemu osim po boji o
grtača nalik na Daintija Bibervelta, preskoči prag kao skakavac, uskoči u glavnu salu, sudarivši se s devojkom poluotvorenih usta. Ugledavši njegove duge šape i nejasnu, karikaturalnu fizionomiju, devojka otvori usta svom širinom i ispusti uz sebe vrisak koji zapara uši. Koristeći izgubljeni tempo, koji je prouzrokovalo sudaranje s devojkom, Geralt sustiže stvora nasred odaje i obori ga na pod spretnim udarcem nogom u koleno.

  – Da se nisi ni mrdnuo, bratiću – prosikta kroz stisnute zube, prislonivši vrh mača uz vrat nakaze. – Da se nisi mrdnuo.

  – Šta se ovde događa? – razdera se krčmar, dotrčavši s drškom od lopate u ruci. – Šta to treba da znači? Straža! Dečka, trči po stražu!

  – Neee! – jauknu stvorenje, valjajući se po podu i još više se deformišući. – Imajte milosti, neee!

  – Ništa straža! – pridruži mu se prljavi polutan, iskočivši iz aikova. – Nevene, drži devojku!

  Trubadur zgrabi Dečku, koja je vrištala, i pored žurbe stigavši da izabere gde će je uhvatiti. Dečka zapišta i čučnu na pod kraj njegovih nogu.

  – Polako, domaćine – jedva dođe do daha Dainti Bibervelt. – Ovo su lična posla, nećemo zvati stražu. Platiću za načinjenu štetu.

  – Nema nikakve štete – trezveno reče krčmar, osvrćući se.

  – Ali će je biti – zaškrguta bucmasti polutan. – Jer sad ću da ga izlemam! Još kako! Lemaću ga okrutno, dugo i žestoko, da će vam se sve ovde polupati.

  Raspljeskana na podu, dugošapa i razmazana karikatura Dainta Bibervelta žalosno zacvile.

  – Nema ništa od toga – hladno reče krčmar, mršteći oči i lako podižući dršku lopate. – Tuci ti njega na ulici ili u dvorištu, gospon polutanac. Ne ovde. A ja ću da zovem stražu. Moram, radi se i o mojoj glavi. Pa to... to je nekakvo čudovište!

  – Časni domaćine – mirno reče Geralt, ne popuštajući pritisak sečiva na vratu spodobe. – Ostanite mirni. Niko ništa neće razbijati, nikakve štete neće biti. Vladamo situacijom. Ja sam veštac, a čudovište, kao što vidite, imam u šaci. A budući da ovo uistinu izgleda kao lična stvar, mirno ćemo je razjasniti u alkovu. Pusti devojku, Nevene, i dođi ovde. U torbi imam srebrni lančić. Izvadi ga i sveži dobro šape dotičnom, u zglobovima, iza leđa. Ne mrdaj se, bratiću.

  Stvor tiho zajauka.

  – U redu je, Geralte – reče Neven. – Vezao sam ga. Hajdemo u alkov. A vi, domaćine, zašto tako stojite? Naručio sam pivo. A kad ja naručim pivo, onda treba da mi ga donosite sve dok ne povičem: Vode!

  Geralt gurnu svezanog stvora ka alkovu i, ne najnežnije, posadi ga kraj stuba. Dainti Bibervelt takođe sede, pogleda s gađenjem.

  – Gadost jedna kako to izgleda – reče. – Prava gomila prokisloga testa. Pogledaj mu nos, Nevene, samo što ne otpadne, majku mu pasju! A uši ima kô moja tašta pred pogreb. Brrr!

  – Čekaj, čekaj – promrmlja Neven. – Ti si Bibervelt? O, pa da, bez sumnje. Ali to što sedi kod stuba maločas je isto bilo ti. Ako se ne varam. Geralte! Sve su oči uprte u tebe. Ti si veštac. Šta se ovde, dođavola, dešava?! Šta je to?

  – Mimik.

  – Ti si mimik – promuklo reče stvor, klateći nos. – Nisam ja nikakav mimičar, nego običan dupler, a ime mi je Teliko Lungrevink Letorte. Skraćeno Penstok. Prijatelji me zovu Dudu.

  – Daću ti ja Dudu, kurvin sine! – dreknu Dainti, zamahnuvši štapom na njega. – Gde su moji konji? Lopove!

  – Gospodo – opominjao ih je krčmar, ušavši s bokalom i naramkom krigli. – Obećali ste da će biti mirno.

  – Oh, pivo! – uzdahnu polutan. – Al’ sam žedan, đavola mu. A i gladan!

  – I ja bih nešto popio – javi se grgutavo Teliko Lungrevink , Letorte, ali ostade potpuno neprimećen.

  – Šta je to?! – upita krčmar pogledajući na stvora, koji je ugledavši pivo ispružio dugački jezik iz obešenih usta nalik na testo. – Šta je to, gospodo?

  – Mimik – ponovi veštac, ne mareći za nakazine grimase. – Mada ima još mnogo naziva. Menjak, dvojnjak, veksling, bedak. Ili dupler, kao što je sam sebe opisao.

  – Veksling! – uskliknu krčmar. – Ovde, u Novigradu? U mom lokalu? Hitno treba zvati stražu! I sveštenike! O mojoj se glavi...

  – Polako, polako – prokrklja Dainti Bibervelt, ubrzano dovršavajući Nevenovu čorbu iz čudom sačuvane činije. – Zvaćemo koga treba zvati. Ali kasnije. Ova tu hulja me je pokrala i nemam nameru da ga predam ovdašnjoj pravdi pre nego što povratim svoju imovinu. Znam ja vas, Novigrađane, i vaše sudije. Dobio bih možda jednu desetinu, ne više.

  – Imajte milosti – očajnički zajauka dupler. – Ne dajte me ljudima! Znate li šta oni rade s ovakvima poput mene?

  – Normalno da znamo – krčmar klimnu glavom. – Na uhvaćenom dupleru sveštenici obavljaju egzorcizam. Onda se posle taj veže za štap i debelo oblepi ukrug glinom izmešanom sa strugotinom i peče se na vatri sve dok se glina ne stvrdne kô cigla. Bar se tako ranije radilo, kad je i čudovišta više bilo.

  – Varvarski običaj, baš ljudski – namršti se Dainti, odmičući već praznu činiju. – Ali možda to i jeste pravedna kazna za banditstvo i krađu. No pevaj, lopužo, gde su moji konji? Brzo, da ti ne bi’ provukao taj tvoj nos kroz noge i nabio ti ga u zadnjicu. Gde su moji konji, pitam?

  – Pro... prodao sam ih – promuca Teliko Lungrevink Letorte, a razvučene uši odjednom mu se skupiše u kuglice, nalik na minijaturne karfiole.

  – Prodao! Jeste li čuli? – penio je polutan. – Prodao je moje konje!

  – Razume se – reče Neven. – Imao je dovoljno vremena. Ovde je već tri dana. Već tri dana te viđam... mislim, njega... Dođavola, Dainti, je l’ to znači...

  – Sigurno da znači! – urliknu trgovac, trupkajući dlakavim nogama. – Opljačkao me je na drumu, na dan puta od grada! Došao je ovde kao ja, shvatate li? I prodao moje konje! Ubiću ga! Ovim ću ga rukama zadaviti!

  – Ispričajte nam kako se to dogodilo, gospodine Bibervelte.

  – Geralt iz Rivije, ako se ne varam? Veštac?

  Geralt potvrdi klimnuvši glavom.

  – Odlično! – reče polutan. – Ja sam Dainti Bibervelt iz Papračkog polja, farmer, odgajivač i trgovac. Zovi me Dainti, Geralte.

  – Pričaj, Dainti.

  – E pa, bilo je to ovako. Ja i moji konjušari vodili smo konje na prodaju, na pijacu u Ðavolji brod. Na dan puta od grada imali smo poslednje stajalište. Zanoćili smo, častivši se prethodno burencetom prepečenice. Usred noći budim se, osećam bešika samo što mi ne pukne, siđem ja s kola, i uzgred ajde reko’ da proverim šta nam rade konji na livadi. Izlazim, magla kô đavo, gledam odjednom – ide neko. Ko je to, pitam, on ništa. Prilazim bliže i vidim... samog sebe. Kô u ogledalu. Mislim se, nije mi trebala ona prepečenica, prokleto piće. A ovaj ovde, jer to vam je bio on, zavali me u glavu! Zvezde sam ugledao i nogama se prekrio. Ujutro se budim u nekom prokletom čestaru, s čvorugom kô krastavac na glavi, okolo nigde žive duše, od našega logora takođe ni-traga. Tumarao sam čitav dan, dok nisam najzad stazu pronašao, dva sam se dana vukao, jeo korenje i sirove gljive. A on... taj jebeni Dudule ili kako već beše, za to se vreme uputio ka Novigradu kao ja i prodao moje konje! Pa sad ću ga... A one ću moje konjušare išibati, po sto šiba svakome po zadnjici, slepci jedni! Sopstvenog gazdu da ne poznaju, da se tako dozvole nasamariti! Budale, njuške kupusaste, ispičuture...

  – Ne uzmi im za zlo, Dainti – reče Geralt. – Nisu imali šanse. Mimik tako detaljno iskopira da nema načina da se razlikuje od originala, tj. od žrtve koju izabere. Zar nikad nisi čuo za mimike?

  – Da sam čuo, čuo sam. Ali smatrao sam da je to izmišljeno.

  – Nije izmišljeno. Dupleru je dovoljno da bliže osmotri žrtvu i da se munjevito i bez greške prilagodi potrebnoj strukturi materije. Skrećem vam pažnju, to nije iluzija, već potpuna, precizna promena. Do najsitnijih detalja. Na koji način mimici to rade, nije poznato. Čarobnjaci sumnjaju da tu deluje isti sastojak krvi kao kod likantropije, ali ja mislim da je to ili nešto sasvim drugo, ili hiljadu puta snažnije. Na kraju krajeva, vukodlak ima samo dv
a, najviše tri oblika, a dupler može da se pretvori u bilo šta, šta god poželi, sve dok se masa tela manje-više poklapa.

  – Masa tela?

  – Da. U mastodonta teško da će se pretvoriti. A i u miša.

  – Razumem. A lančić kojim si ga vezao – čemu to?

  – Srebro. Za likantropa je smrtonosno, a za mimika, kao što vidiš, isključivo zadržava promene. Zato sada sedi u sopstvenom obliku.

  Dupler stisnu mlitava usta i uputi vešcu zao pogled mutnih očiju, koje su već bile izgubile orahovu boju polutanove dužice i postale žute.

  – I bolje mu je da sedi, kopile drsko – zareža Dainti. – Kad samo pomislim da se zaustavio ovde, kod „Vrha“, gde sam obično na konačenje dolazio! Još je i umislio da je ja!

  Neven odmahnu glavom.

  – Dainti – reče. – On je bio ti. Ja se s njim već tri dana ovde srećem. Izgledao je kao ti i govorio je kao ti. On je i mislio kao ti. Kad je trebalo častiti, i škrt je bio kao ti. A možda i još više.

  – Ovo poslednje me ne brine – reče polutan – jer možda ću povratiti deo svog novca. Gadi mi se da ga pipnem. Uzmi mu vrećicu, Nevene, i proveri šta je unutra. Trebalo bi da ima podosta, ako je ta konjokradica zaista prodala moje konjiće.

  – Koliko si konja imao, Dainti?

  – Dvanaest.

  – Ako računamo po svetskim cenama – reče trubadur zavirujući u džačić – ovo što je unutra dovoljno je možda za jednog, ako bi se našao neki star i bogaljast. Ako pak računamo po novigradskim cenama, ima toga za jedno dve, najviše tri koze.

  Trgovac ništa nije rekao, ali je izgledao kao da će se rasplakati. Teliko Lungrevink Letorte nisko je oborio nos, a donju usnu još niže, pa je tiho zagrgoljio.

  – Jednom rečju – uzdahnu najzad polutan – opljačkalo me je i upropastilo stvorenje čije sam postojanje smatrao za bajke. To se zove biti baksuz.

  – Ni reč više ni manje – reče veštac, bacivši pogled na duplera skučenog na hoklici. – Ja sam takođe bio ubeđen da su mimici udavno istrebljeni. A ranije ih je, kako sam čuo, gomila živela u ovdašnjim šumama i na visoravni. Ali njihove mimikrijske sposobnosti veoma su uznemiravale prvobitne naseljenike i oni su ih počeli loviti. Prilično efikasno. Ubrzo su gotovo svi bili istrebljeni.