Mač Sudbine

by Andrzej Sapkowski

  Geralt je brzo prevodio, trudeći se da ne bude vulgaran. Nije mu bilo lako. Princ pocrvene i gadno opsova.

  – Kurva bestidna! – dreknu. – Hladna skuša! Nek nađe sebi soma!

  – Šta je rekao? – upita radoznalo Šinaz, doplivavajući.

  – Neće da ima rep!

  – Onda mu kaži... Kaži mu nek se upiša u gaće!

  – Šta je rekla?

  – Rekla je – prevodio je veštac. – Da se udaviš.

  II

  – Eh, što mi je žao – reče Neven – što ne mogoh ploviti s vama, ali šta da se radi, na moru rigam tako da bolje da ne pričam. A znaš, nikad u životu nisam pričao sa sirenom. Šteta, majku mu.

  – Koliko te poznajem – reče Geralt vezujući bisage – baladu ćeš svakako napisati.

  – To sigurno. Već imam prve stihove. U mojoj baladi sirena se žrttvuje zbog princa, pretvara riblji rep u divne nožice, ali plaća to gubitkom glasa. Princ će je izdati, odbaciti, i kad bude umirala od tuge, pretvoriće se u morsku penu i s prvim zracima sunca...

  – Ko će poverovati u takve gluposti?

  – Nevažno – prasnu Neven. – Balade se i ne pišu zato da bi se u njih verovalo. Pišu se da bi nas pogađale. Ali šta ja s tobom imam da pričam kad o tome pojma nemaš. Bolje mi reci koliko i i je platio Agloval?

  – Ništa mi nije platio. Zaključio je da nisam ispunio zadatak. Da je očekivao nešto drugo, a on plaća za ishod, ne za dobru volju.

  Neven klimnu glavom, skinu šeširić i pogleda u vešca s tužnim izrazom na licu.

  – Znači li to da i dalje nemamo para?

  – Tako izgleda.

  Neven napravi još tužniju facu.

  – Sve je to moja krivica – jauknu. – Za sve sam ja kriv. Geralte, jesi li ljut na mene?

  Ne, veštac nije bio ljut na Nevena. Uopšte.

  To što im se desilo jeste bila Nevenova krivica, u to nije bilo nikakve sumnje. Niko drugi osim Nevena nije navaljivao da se upute na vašar u Četiri javora. Organizovanje vašara, obrazlagao je pesnik, podmiruje duboke i prirodne čovekove potrebe. S vremena na vreme, zaključivao je bard, čovek se mora sretati s drugim ljudima na mestu na kom se može nasmejati i zapevati, do mile se volje nažderati ražnjića i piroga, napiti piva, naslušati muzike i plešući se napipati oznojenih devojačkih oblina. Kad bi svaki čovek krenuo da podmiruje ove detaljne potrebe, objašnjavao je Neven, nasumice i neorganizovano, nastao bi neopisivi nered. Zato su izmišljeni praznici i vašari. A kad već ima praznika i vašara, onda valja i biti na njima.

  Geralt se nije opirao, iako se učestvovanje na vašarima nalazilo veoma nisko na listi njegovih sopstvenih dubokih i prirodnih potreba. Ipak je pristao da pravi društvo Nevenu, računajući da među gomilom sveta možda može dobiti informaciju o eventualnom zadatku ili poslu – odavno ga niko nije bio unajmljivao i njegova količina gotovine opasno se smanjivala.

  Veštac nije zamerao Nevenu svađu sa Šumarima. Ni on sam, naime, nije bio bez krivice – mogao je da interveniše i da zaustavi barda. Nije to učinio; slavne Čuvare prašume, takozvane Šumare, dobrovoljne formacije koje su se bavile borbom s neljudima, nije podnosio. I sam se ježio slušajući njihove hvalospeve o načičkanim strelama, zaklanim ili obešenim vilenjacima, borovicima i divoženama. Međutim, Neven, koji je putujući u društvu vešca prihvatio uverenja o nekažnjivosti, prevazišao je samog sebe. Čuvari u početku nisu marili za njegovo podsmevanje, zadirkivanja i pokvarene predloge, koji su izazivali buran smeh seljaka što su posmatrali scenu. Ali kada je Neven otpevao na brzinu sastavljen podao i uvredljiv kuplet, koji se završavao rečima: „Ako misliš biti niko, onda budi Šumar“, izbio je skandal i žestoka, sveopšta tuča. Šupa koja je služila kao mesto za ples nestala je u dimu. Intervenisala je družina komesa Budiboga, zvanog Ćelavi, na čijem su imanju ležala Četiri javora. Šumari, Neven i Geralt proglašeni su ozbiljno krivima za celokupnu štetu i prestupe, u to uračunavši i zavođenje izvesne riđokose, maloletne neme devojke, koju su posle čitavog incidenta pronašli u žbunju iza šupe, rumenu i glupavo nasmejanu, s haljinom zadignutom sve do pazuha. Srećom, komes Ćelavi poznavao je Nevena, te se sve završilo na plaćanju kazne, koja je ipak progutala sav novac koji mi imali. Još su morali i da beže iz Četiri javora svom snagom u konjima, jer su im Šumari isterani iz sela pretili osvetom, a u okolnim šumama je ceo njihov odred, koji je brojao četrdesetak momaka, lovio rusalke. Geralt nije imao ni najmanju želju da zaradi strelu od Šumara – njihove strele imale su šiljke zubate poput harpuna i nanosile su užasne povrede.

  Tako su morali odbaciti prvobitni plan da stignu do priprašumskih sela, gde je veštac imao kakve-takve izglede za posao. Umesto toga krenuli su ka moru, do Bremervorda. Nažalost, osim ljubavne priče princa Aglovala i sirene Šinaz, koja je imala male šanse za uspeh, veštac nije našao nikakav posao. Već su bili pojeli Geraltov zlatni prsten i broš sa aleksandritom koji je trubadur nekad dobio za uspomenu od jedne od svojih brojnih verenica. Bilo je mršavo. Ali ne, veštac nije bio ljut na Nevena.

  – Ne, Nevene – reče. – Nisam ljut na tebe.

  Neven mu nije poverovao, što je očigledno bilo iz činjenice da je ćutao. Neven je retko ćutao. Potapšao je konja po vratu, po ko zna koji put pročeprkao po bisagama. Geralt je znao da tamo neće naći ništa što bi se moglo unovčiti. Miris hrane koji je vetrić donosio iz obližnje gostionice postajao je neizdržljiv.

  – Majstore? – povika neko. – Hej, majstore!

  – Molim? – Geralt se osvrnu. Iz dvokolica što se zaustaviše pored, upregnutih u par kulana, izvuče se trbušast, naočit muškarac u filcanim čizmama i teškom ogrtaču od vučjih koža.

  – Eee... njega – zbuni se debeljko, prilazeći. – Nisam na vas, gospodine, mislio... Neg na majstor Nevena...

  – Taj sam – ponosno se uspravi pesnik, nameštajući šeširić s čapljinim perom. – Šta vam je to potrebno, dobri čoveče?

  – S dubokim poštovanjem – reče trbonja. – Ja sam Teleri Druhard, bakalin, starešina ovdašnjeg gilda. Sin moj, Gaspard, upravo se zaručio s Dalijom, ćerkom Mestvina, kapetana koge.

  – Ha – reče Neven, čuvajući uzvišenu ozbiljnost. – Čestitam i sreću želim mladome paru! U čemu vam ipak mogu biti od pomoći? Da nije reč o pravu prve noći? To nikad ne odbijam.

  – A? Nije... to... Znači, slavlje i verenička gozba večeras će biti. A žena moja, kako se pročulo da ste vi, maestro, u Bremervord svratili, na glavu mi se popela... Žena kô žena. Slušaj, kaže, Teleri, ima svima da pokažemo da nismo seljaci kô oni, neg da mi uz kulturu i umetnost stojimo. Da kod nas, kad je gozba, to je duhovno, a ne samo ne bi li se nažderalo i izrigalo. Ja joj, glupoj ženetini, kažem, pa jesam li već jednog barda unajmio, zar nije dosta? A ona veli jedan to je malo, a majstor Neven, to je oho, to je slava takva da će se susedi sve bosti u dupe! Majstore? Učini nam tu čast... Dvadeset pet talara sam spreman, kao simbol, razume se... Ovaj, da pripomognem umetnost...

  – Da l’ to mene sluh vara? – upita Neven razvučeno. – Ja da budem drugi bard, ja? Dodatak tamo nekom muzikantu? Ja? Tako nisko još nisam pao, milostivi gospodine, da bi koga pratio!

  Druhard pocrvene.

  – Oprostite, maestro – promuca. – Nisam tako mislio... Nego žena... Oprostite... Učinite nam čast...

  – Nevene – tiho prosikta Geralt. – Ne diži nos! Potrebne su nam te pare.

  – Ne podučavaj me! – razdera se pesnik. – Ja dižem nos? Ja? Gledaj ga samo! A šta reći za tebe koji svaki drugi dan odbacuješ unosne ponude? Hirike ne ubijaš jer izumiru, vojskilka jer nikom ne škodi, noćnicu jer je tako mila, zmaja jer kodeks zabranjuje. E pa, i ja, zamisli, imam samopoštovanja! Imam i ja svoj kodeks!

  – Nevene, molim te, učini to zbog mene. Malo požrtvovanja, momče, ništa više. Obećavam da ni ja neću negodovati kod narednog zadatka koji se ukaže. No, Nevene...

  Trubadur je gledao u zemlju češući podbradak pokriven svetlom, mekanom bradom. Široko otvorenih usta, Druhard priđe bliže.

  – Majstore... Učinite nam tu čast. Žena mi neće oprostiti što
vas nisam umolio. Evo... Neka bude trideset.

  – Trideset pet – tvrdo reče Neven.

  Geralt se osmehnu, s nadom uvuče u nozdrve miris hrane koji je dolazio iz gostionice.

  – Dogovoreno, majstore, dogovoreno – brzo reče Teleri Druhard, toliko brzo da je bilo očigledno da bi dao i četrdeset da je trebalo. – A sad... Ako vam je volja da se uredite i odmorite, moj dom je i vaš dom. I vi, gospodine... Kako vas zovu?

  – Geralt iz Rivije.

  – I vas, gospodine, razume se, takođe pozivam. Pojedite nešto, popijte...

  – Naravno, sa zadovoljstvom – reče Neven. – Pokažite nam put, mili gospodine Druharde. A ovako, među nama, taj drugi bard, ko je to?

  – Plemenita gospođica Esi Daven.

  III

  Geralt još jednom protrlja rukavom srebrne nitne na jakni i kopču na kaišu, prstima začešlja kosu uhvaćenu čistom trakom i očisti čizme, otirući jednu saru o drugu.

  – Nevene?

  – Aha? – bard je pogladio čapljino pero zakačeno za šeširić, popravio i zategnuo prsluk. Obojica su utrošili pola dana na čišćenje odeće, dovodeći je u kakav-takav red. – Šta, Geralte?

  – Gledaj da se ponašaš tako da nas izbace posle, a ne pre večere.

  – Sigurno se šališ – žacnu se pesnik. – Sam vodi računa o manirima. Hoćemo li?

  – Hoćemo. Čuješ li? Neko peva. Žena.

  – Tek si sada čuo? To je Esi Daven, zvana Okce. Šta, nikad nisi upoznao ženu trubadura? Istina, zaboravio sam, ti zaobilaziš mesta na kojima cveta umetnost. Okce je darovita pesnikinja i pevačica, no nije bez mana, među kojima joj, kako čujem, drskost nije najmanja. Ovo što upravo peva, to je moja vlastita balada. Zato će da čuje nekoliko reči, i to takvih da će joj okce zasuziti!

  – Nevene, smiluj se. Izbaciće nas.

  – Ti se ne mešaj. Ovo je poslovno pitanje. Ulazimo.

  – Nevene?

  – A?

  – Zašto Okce?

  – Videćeš.

  Gozba se odigravala u velikom skladištu ispražnjenom od buradi i ribljeg ulja. Miris je, mada ne sasvim, ubijen kačenjem, gde god se moglo, snopova imele i vresa, ukrašenih šarenim trakama. Ovde i onde su, kao što je nalagao običaj, visile i pletenice belog luka, čija je uloga bila zastrašivanje vampira. Stolovi i klupe gurnuti do zidova prekriveni su bili belim platnom, u uglu je improvizovano veliko ognjište i ražanj. Bila je gužva, ali nije bilo buke. Preko pola stotine ljudi najrazličitijih položaja i profesija, takođe i bubuljičavi verenik i u njega zagledana prćasta verenica, usredsređeni i u tišini slušali su zvonku i melodičnu baladu koju je pevala devojka u skromnoj plavoj haljini, sedeći na uzvišenju s lautom oslonjenom na koleno. Devojci nije moglo biti više od osamnaest godina i bila je izrazito mršava. Njena kosa, duga i lepršava, imala je boju tamnog zlata. U momentu kada su ušli, devojka je završila pesmu, klimanjem glave zahvalila za ogroman aplauz i protresla kosu.

  – Izvolite, maestro, izvolite – svečano odeven, živo im priskoči Druhard i povede ih ka sredini skladišta. – Izvolite i vi, gospon Gerarde... Počastvovani smo... Dozvolite... Poštovane dame, poštovana gospodo! Evo gosta našeg poštovanog, što nam je počast ukazao i počastvovao nas... Majstor Neven, čuveni pevač i stihokle... znači, pesnik, velikom počašću nas je počastvovao... Dakle, počastvovani smo...

  Razlegoše se tapšanje i uzvici, u pravi čas, jer se činilo da će se Druhard počastvovati i zamucati nasmrt. Porumenevši od ponosa, Neven načini uzvišen izraz lica i nemarno se pokloni, zarim mahnu rukom devojkama koje su sedele na dugačkoj klupi, kao kokoške na gredi, pod nadzorom starijih matrona. Devojke su sedele kruto, odajući utisak da su za klupu zalepljene stolarskim ili drugim efikasnim lepkom. Svaka je bez izuzetka držala ruke na grčevito stisnutim kolenima i imala poluotvorena usta.

  – A sada – povika Druhard. – Prionite na pivo, kumašini, i na jelo! Izvol’te, izvol’te! Šta ima...

  Devojka u plavoj haljini progura se kroz gomilu koja je poput morskog talasa jurnula ka stolovima s hranom.

  – Zdravo, Nevene – reče.

  Izraz „oči kao zvezde“ Geralt je smatrao banalnim i ofucanim, posebno od trenutka kad je počeo putovati s Nevenom; trubadur je, naime, običavao da se razbacuje tim komplimentom na sve strane, uglavnom nezasluženo. Međutim, kad se radilo o Esi Daven, čak i neko jednako sklon poeziji poput vešca morao je priznati preciznost njenog nadimka. Na milom i simpatičnom lišcu, koje se ničim posebnim nije isticalo, plamtelo je krupno, divno, blistavo, tamnoplavo oko, od kog je bilo teško odvojiti pogled. Drugo oko Esi Daven bilo je veći deo vremena prekriveno i zaklonjeno zlatastom loknom koja joj je padala na obraz. Tu loknu je Esi povremeno zabacivala cimanjem glave ili duvanjem, i tada se ukazivalo da drugo okce Okca ni po čemu nije zaostajalo za prvim.

  – Zdravo, Okce – reče Neven, kriveći se. – Krasnu si baladu maločas pevala. Značajno si unapredila repertoar. Uvek sam govorio – ko ne ume da piše stihove, neka tuđe pozajmljuje. Jesi li ih mnogo pozajmila?

  – Nekoliko – odmah ispali Esi Daven i nasmeja se, pokazujući bele zube. – Dve ili tri. Htela sam i više, ali nije se dalo. Užasno mucanje, a melodije, iako ljupke i nepretenciozne u svojoj jednostavnosti, da ne kažem primitivizmu – to nije ono što očekuje moja publika. Da nisi možda nešto novo napisao, Nevene? Nešto nisam čula.

  – Nije ni čudo – uzdahnu bard. – Svoje balade pevam po mestima na koja se pozivaju isključivo sposobni i slavni, a ti tamo verovatno ne zalaziš.

  Esi se lako zacrvene i pirnuvši skloni loknu.

  – Istina – reče. – Ne zalazim po kuplerajima, njihova atmosfera utiče na mene deprimirajuće. Žao mi je što moraš po takvim mestima da pevaš. Ali šta da se radi, tako je kako je. Kad se nema talenta, ni publika se ne može birati.

  Sada se Neven primetno zacrvene. Okce se međutim veselo zasmeja, iznenadno ga uhvati za vrat i glasno poljubi u obraz. Veštac se začudi, ali ne previše. Nevenova prijateljica po profesiji nije se mogla mnogo od njega razlikovati u pogledu uračunljivosti.

  – Nevene, ti stari tikvane – reče Esi, i dalje držeći barda oko vrata. – Drago mi je da te ponovo vidim, dobroga zdravlja i u punoj umnoj snazi.

  – Eh, Lutkice – Neven uhvati devojku oko struka, podiže je i okrete oko sebe, da joj je haljina zafijukala.

  – Bila si odlična, bogova mi, odavno nisam čuo tako divne zajedljivosti! Svađaš se još divnije nego što pevaš! A izgledaš prosto čarobno.

  – Toliko sam te puta molila – Esi dunu u loknu i baci pogled na Geralta – da me ne zoveš Lutkica, Nevene. Osim toga, mislim da je krajnje vreme da mi predstaviš svog saputnika. Koliko vidim, ne pripada našem bratstvu.

  – Nek me bogovi sačuvaju! – zasmeja se trubadur. – Nema taj, Lutkice, ni sluha, ni glasa, a rimovati ume jedino „pićence“ i „dupence“. On je predstavnik ceha veštaca, Geralt iz Rivije. Priđi, Geralte, poljubi Okce u ručicu.

  Veštac priđe, ne znajući baš šta da čini. U ruku, odnosno u prsten, ljubile su se obično dame od kneginje pa naviše, i tom prilikom je trebalo kleknuti. Kad je pak reč bila o nevestama niže postavljenim, ovaj gest se tu, na Jugu, smatrao erotski nedvosmislenim i kao takav bio je rezervisan samo za bliske parove.

  Okce je ipak razvejala njegove sumnje, rado i visoko podignuvši ruku, prstiju savijenih nadole. Uhvatio ju je nespretno i simulirao poljubac. I dalje buljeći u njega svojim lepim okom, Esi se zarumene.

  – Geralt iz Rivije – reče. – Ne krećeš se u ma kakvom društvu, Nevene.

  – Moja je čast – promrmlja veštac, svestan da je elokvencijom blizak Druhardu. – Gospođice...

  – Dođavola – prasnu Neven. – Ne zbunjuj Okce tim mucanjem i titulama. Ona se zove Esi, njemu je ime Geralt. Kraj predstavljanju. Pređimo na stvar, Lutkice.

  – Nazoveš li me još jednom Lutkicom, dobićeš preko nosa. Koja je to stvar na koju treba da pređemo?

  – Treba da se dogovorimo kako ćemo pevati. Ja predlažem naizmenično, po nekoliko balada. Radi efekta. Naravno, svako peva svoje balade.
/>   – Može.

  – Koliko te plaća Druhard?

  – Šta te briga. Ko počinje?

  – Ti.

  – Dogovoreno. Hej, pogledajte tamo ko nam je došao. Njegovo, visočanstvo, princ Agloval. Upravo ulazi, pogledajte.

  – He-he – obradova se Neven. – Publika dobija na kvalitetu. Mada, s druge strane, na njega nema šta da se računa. To je škrtica, Geralt može da potvrdi. Ovdašnji princ đavolski ne voli plaćati. Da unajmi, to da. Ali s plaćanjem ne ide.

  – Čula sam ponešto – gledajući ka Geraltu, Esi skloni loknu s obraza. – Pričalo se o tome u luci i na pristaništu. Slavna Šinaz, zar ne?

  Kratkim klimanjem glave Agloval odgovori na duboke naklone špalira kraj vrata, i gotovo istog trenutka priđe Druhardu i odvuče ga u stranu, dajući znak da ne očekuje pažnju i počasti nasred sale. Geralt ih je posmatrao krajičkom oka. Razgovor je bio tih, ali očigledno je bilo da su obojica uzbuđeni. Druhard je svaki čas otirao čelo rukavom, odmahivao glavom, češao se po vratu. Postavljao je pitanja, na koja je princ, namršten i tmuran, odgovarao sleganjem ramena.

  – Gospodin princ izgleda uznemireno – tiho reče Esi, povlačeći se ka Geraltu. – Da nisu ponovo ljubavni problemi? Jutros započeti nesporazumi sa slavnom sirenom? A, vešče?

  – Moguće – Geralt iskosa pogleda pesnikinju, iznenađen njenim pitanjem i neobično njime razljućen. – Šta sad, svako ima svoje lične probleme. Ipak, ne vole svi da se o tim problemima peva po vašarima.

  Okce lako preblede, dunu u loknu i izazivački ga pogleda.

  – Tim si rečima nameravao da me uvrediš ili samo da me naljutiš?!

  – Ni jedno ni drugo. Samo sam hteo da predupredim sledeće pitanje u vezi s problemima Aglovala i sirene. Pitanje na koje ne osećam da imam pravo da odgovaram.

  – Razumem – lepo oko Esi Daven neznatno se suzilo. – Neću te više stavljati pred slične dileme. Neću postaviti više nijedno od pitanja koja sam nameravala da postavim, a koja sam, da budem iskrena, smatrala isključivo uvodom i pozivom na prijatan razgovor. Ništa, neće dakle biti takvog razgovora i ne moraš se plašiti da će njegov sadržaj biti opevan na kakvom vašaru. Bilo mi je drago.