Mač Sudbine

by Andrzej Sapkowski

– Osušiće se samo – Neven navuče vlažnu Geraltovu jaknu i s uživanjem osmotri srebrne nitne na rukavima.

  – Ne lupetaj. A šta je ovo? O ne, ova torba je još uvek puna mulja i algi! A ovo... Šta je ovo? Fuj!

  Geralt i Neven su ćuteći posmatrali kobaltnoplavu ljušturu koju je Esi držala između dva prsta. Zaboravili su na to. Školjka je bila neznatno otvorena i osetno je smrdela.

  – To je poklon – reče trubadur, povlačeći se prema vratima.

  – Sutra ti je rođendan, zar ne, Lutkice? Pa, to, to je poklon za tebe.

  – Ovo?

  – Divna je, zar ne? – Neven je pomirisa i odmah dodade – To je od Geralta. On ju je za tebe izabrao. Oh, već kasnim. Pozdrav...

  Po njegovom izlasku, Okce je za trenutak ćutala. Veštac je gledao smrdljivu školjku i stideo se. Zbog Nevena i zbog sebe.

  – Setio si se mog rođendana? – sporo upita Esi, držeći školjku daleko od sebe. – Stvarno?

  – Daj mi to – rekao je oštro. Ustao je sa slamarice, pazeći na zavijenu ruku. – Izvini za tog idiota...

  – Ne – pobunila se, izvlačeći mali nožić iz džepa kod pojasa. – Ovo je zaista divna školjka, čuvaću je kao uspomenu. Treba je samo isprati, a pre toga je lišiti... sadržine. Baciću je kroz prozor, nek mačke pojedu.

  Nešto udari o pod i otkotrlja se. Geralt raširi zenice i ugleda to nešto mnogo pre Esi.

  Bio je to biser. Svetlucavi svetloplavi biser, veliki kao nabubrelo zrno graška.

  – Oh, bogovi – Okce ga takođe ugleda. – Geralte... Biser!

  – Biser – nasmejao se. – Ipak si dobila poklon, Esi. Drago mi je.

  – Geralte, ja ga ne mogu primiti. Taj biser vredan je...

  – Tvoj je – prekinu je. – Iako izigrava glupaka, Neven se ipak setio tvog rođendana. Zaista je želeo da te obraduje. Govorio je o tome, glasno je govorio. Eto, sudbina je čula i ispunila što je trebalo.

  – A ti, Geralte?

  – Ja?

  – Da li si ti... Takođe želeo da me obraduješ? Ovaj biser je tako divan... Mora da je i te kako vredan... Nije ti žao?

  – Radujem se što ti se sviđa. A ako mi je žao, to je samo zato što je bio samo jedan. I to što...

  – Da?

  – Što te ne poznajem tako dugo kao Neven, tako dugo da bih mogao da znam i da pamtim tvoj rođendan. Da bih ti mogao davati poklone i činiti te veselom. Da bih mogao... da te zovem Lutkica.

  Prišla je i odjednom mu zabacila ruke oko vrata. Vešto i brzo preduhitrio je njen pokret, uzmakao je pred njenim usnama, hladno ju je poljubio u obraz, obgrlivši je zdravom rukom, nespretno, rezervisano, nežno. Osetio je kako se devojka ukrućuje i polako povlači, ali samo na dužinu ruku, koje su i dalje stajale na njegovim ramenima. Znao je šta čeka, ali nije to učinio. Nije je privukao sebi.

  Esi ga je pustila, okrenula se prema odškrinutom, prljavom prozorčiću.

  – Naravno – reče iznenada. – Jedva me i poznaješ. Zaboravila sam da me ti jedva poznaješ...

  – Esi – reče veštac posle kratke tišine. – Ja...

  – I ja tebe jedva poznajem – prasnula je, prekinuvši ga. – I šta s tim? Volim te. Ništa tu ne mogu da uradim. Ništa.

  – Esi!

  – Tako je. Volim te, Geralte. Svejedno mi je šta ćeš da pomisliš. Volim te od momenta kad sam te ugledala, tamo, na vereničkom prijemu...

  Ućutala je, spustila glavu.

  Stajala je ispred njega, a Geralt je zažalio što je to ona, a ne ribooki sa sabljom skrivenom pod vodom. S ribookim je imao šanse. S njom ne.

  – Ništa ne govoriš – konstatovala je. – Ništa, ni reči.

  Umoran sam, pomislio je, i prokleto slab. Moram da sednem, mrači mi se pred očima, izgubio sam nešto krvi i ništa nisam jeo. Moram da sednem. Prokleta odajica, pomisli, nek plane u najbližoj oluji, grom je pogodio. Prokleti nedostatak nameštaja, dve glupe stolice i stola koji ih deli, preko koga se tako lako i bezbedno razgovara, može se čak i za ruke držati. A ja moram sesti na slamaricu, moram je pozvati da sedne pored mene. A slamarica ispunjena grahovinom nije bezbedna, odatle se ponekad ne može izvući, izvesti eskivaža...

  – Sedi kraj mene, Esi.

  Sela je. Oklevajući. Taktično. Daleko. Preblizu.

  – Kada sam saznala – prošaputala je, prekidajući dugu tišinu – kada sam čula da te je Neven dovukao iskrvavljenog, trčala sam od kuće kao luda, jurišala sam naslepo, ne obraćajući pažnju ni na šta. I tada... Znaš li šta sam pomislila? Da je to magija, da si bacio čari na mene, tajno, izdajnički si me očarao, začarao Znakom, svojim vučjim medaljonom, zlim okom. To sam pomislila, ali nisam stala, trčala sam i dalje, jer sam shvatila da čeznem... čeznem da budem u tvojoj moći. A istina se ispostavila strašnijom. Nisi bacio čari na mene, nisi koristio nikakve čini. Zašto, Geralte? Zašto me nisi začarao?

  Ćutao je.

  – Kad bi to bila magija – nadovezala se – sve bi bilo tako prosto i lako. Podlegla bi pred tvojim moćima i bila bih srećna. A ovako... Moram... Ne znam šta se sa mnom događa...

  Dođavola, pomislio je, ako se Jenefer kad je sa mnom oseća kao ja sada, onda saosećam s njom. I nikad se više neću čuditi. Nikada je više neću mrzeti... Nikada.

  Jer Jenefer možda oseća to što ja osećam sada, oseća duboku sigurnost da treba da ispuni ono što je nemoguće ispuniti, nemogućnije čak i od veze Aglovala i Šinaz. Sigurnost da malo požrtvovanja ne bi bilo dovoljno, da bi trebalo žrtvovati sve, a ni tada ne znamo da li bi bilo dovoljno. Ne, neću više mrzeti Jenefer zbog toga što ne može i ne želi da mi da više od malo požrtvovanja. Sada znam da je malo požrtvovanja i te kako mnogo.

  – Geralte – zastenja Okce, uvlačeći glavu među ramena. – Tako strašno me je stid. Stidim se onog što osećam, onoga što je kao neka prokleta nemoć, kao hladnoća, kao kratak dah...

  Ćutao je.

  – Oduvek sam mislila da je to divno i uzvišeno stanje duha, plemenito i dostojanstveno, čak i ako je neuzvraćeno. Pa toliko sam balada o tako čemu napisala. Ali to je organsko, Geralte, podlo i prodorno organsko. Tako se može osetiti i neko bolestan, neko ko je ispio otrov. Jer kao neko ko je ispio otrov, spreman si na sve u zamenu za protivotrov. Na sve. Čak i na poniženje.

  – Esi. Molim te...

  – Tako je. Osećam se poniženo, poniženo zbog toga što sam ti sve priznala, zaboravljajući na dostojanstvo koje nalaže patnju u tišini. Zbog toga što sam te svojim priznanjem dovela u nepriliku. Osećam se poniženo zbog toga što si zbunjen. Ali drugačije nisam mogla. Ja sam nemoćna. Prepuštena tebi na milost i nemilost, kao neko pogođen bolešću. Oduvek sam se plašila bolesti, trenutka u kom ću biti slaba, bez snage, bespomoćna i usamljena. Oduvek sam se plašila bolesti, oduvek sam verovala da je bolest najgore što me može zadesiti...

  Ćutao je.

  – Znam – ponovo je zastenjala. – Znam da bi trebalo da ti budem zahvalna što... što ne koristiš ovu situaciju. Ali ja ti nisam zahvalna. I toga se takođe stidim. Jer ja mrzim to tvoje ćutanje, te tvoje preplašene oči. Mrzim te. Zato što ćutiš. Zato što ne lažeš da... I nju mrzim, tu tvoju čarobnicu, rado bih je probola nožem zato što... Mrzim je. Reci mi da izađem, Geralte. Naredi mi da izađem odavde. Jer sama, svojom voljom, to ne mogu, a želim da izađem, da pođem do grada, do krčme... Želim da ti se osvetim za moj stid, za poniženje, želim da odem sa prvim boljim...

  Dođavola, pomislio je, slušajući kako se njen glas spušta kao krpena loptica koja se kotrlja niz stepenice. Rasplakaće se, pomislio je, nema sumnje da će se rasplakati. Šta da radim, dođavola, šta da radim?

  Njena zgrčena ramena snažno zadrhtaše. Devojka okrenu glavu i poče plakati, tihim, zastrašujuće mirnim, nezadržavanim plačem.

  Ne osećam ništa, zaključio je preneražen, ništa, ni najslabiju emociju. Ako bih sada obgrlio njena leđa, bio bi to promišljen gest, odmeren, nimalo spontan. Zagrlio bih je jer osećam da tako treba, a ne zato što to želim. Ne osećam ništa.

  Kada ju je zagrlio, odmah je prestala da plače, obrisala suze, snažno protresla glavu i okrenula
se tako da ne može da vidi njeno lice. A zatim se silno pripila uz njega, priljubivši glavu uz njegove grudi.

  Malo požrtvovanja, pomislio je, samo malo požrtvovanja. To bi je umirilo, zagrljaj, poljubac, umirujuće nežnosti... Ona ne želi više od toga. A i ako bi poželela, pa šta? Malo požrtvovanja, samo malo požrtvovanja, ipak je lepa i vredna toga... Ako bi htela više... To će je umiriti. Tiho, spokojno, nežno vođenje ljubavi. A ja... Meni je i tako svejedno, jer Esi miriše na verbenu, a ne na jorgovan i ogrozd, nema hladnu, uzbudljivu kožu, Esina kosa nije crni tornado svetlucavih lokni, Esine oči su lepe, mekane, tople i pametne, ne plamte hladno, ravnodušno, duboko ljubičasto. Esi će potom zaspati, okrenuće glavu, blago će otvoriti usta, Esi se neće osmehnuti s trijumfom. Jer Esi...

  Esi nije Jenefer.

  I zato ne mogu. Nisam sposoban na to malo požrtvovanja.

  – Molim te, Esi, ne plači.

  – Neću – veoma polako se odvojila od njega. – Neću. Razumem. Drugačije ne može biti.

  Ćutali su, sedeći jedno pored drugog na slamarici ispunjenoj grahovinom. Padalo je veče.

  – Geralte – reče iznenada, glas joj je drhtao. – A možda... Možda bi bilo baš... kao sa tom školjkom, sa tim neobičnim poklonom? Možda bismo ipak pronašli taj biser? Kasnije? Posle nekog vremena?

  – Vidim taj biser – izgovorio je teško. – Optočen srebrom, srebrnim cvetom finih latica. Vidim ga oko tvoga vrata, na srebrnom lančiću, nošenom baš kao što i ja nosim medaljon. Biće to tvoja amajlija, Esi. Amajlija koja će te čuvati od svakog zla.

  – Moja amajlija – ponovila je, pognuvši glavu. – Moj biser, koji ću optočiti srebrom, od kog se nikada neću rastati. Moj dragi kamen, koji sam dobila umesto... Zar takva amajlija može doneti sreću?

  – Da, Esi. Budi sigurna.

  – Mogu li da posedim još malo? Sa tobom?

  – Možeš.

  Bližio se sumrak i padao je mrak, a oni su sedeli na slamarici napunjenoj grahovinom, u odajici u potkrovlju u kojoj nije bilo nameštaja, u kojoj je stajao samo čabar i neupaljena sveća na podu, u barici stvrdnutog voska.

  Sedeli su, u potpunoj tišini, veoma dugo. A onda je stigao Neven. Slušali su kako se približava, svirucka na lauti i pevuši. Esi je ćuteći ustala i izašla, ne gledajući ih.

  Neven nije rekao ni reč. Ali veštac je u njegovim očima video reči koje se nisu čule.

  VIII

  – Razumna rasa – zamišljeno ponovi Agloval, naslonivši lakat na naslon stolice, a bradu na pesnicu. – Podvodna civilizacija. Riboljudi koji žive na dnu mora. Stepenice koje vode u dubinu. Geralte, ti me smatraš za đavolski lakovernog princa.

  Okce, koja je stajala pored Nevena, ljutito frknu. Neven je u neverici odmahivao glavom. Geralt se nije uopšte uzrujavao.

  – Ne tiče me se – reče tiho – hoćeš li mi poverovati ili ne. Moja je obaveza da te upozorim. Brod koji se približi Zmajevim kljovama, ili ljudi koji tamo budu odlazili za vreme oseke, biće izloženi riziku. Smrtnom riziku. Ako želiš da proveriš je li to istina, ako želiš da rizikuješ, to je tvoja stvar. ja samo upozoravam.

  – Ha – javi se najednom komornik Zelest, koji je sedeo iza Aglovala, kod prozorskog okvira. – Ako su to čudovišta poput vilenjaka ili drugih goblina, nije to ništa strašno. Bojali smo se da nije šta gore, ili, nek ne čuju bogovi, začarano. Iz ovoga što veštac govori, to su kao kakvi morski topci. S topcima ćemo se snaći. Načuo sam da se jedan čarobnjak za tren oka rešio topaca iz jezera Mokva. Nalio je u vodu bure magičnog filtera i usrani topci su nestali. Ni traga nije ostalo.

  – Istina – začu se do tog trenutka ćutljivi Druhard. – Nije ni traga ostalo. Takođe ni od dverika, štuka, rakova i barskih školjki. Istrulila je čak i vodena kuga s dna i sasušila se jova na obalama.

  – Sjajno – podrugljivo reče Agloval. – Hvala na odličnoj sugestiji, Zeleste. Da nemaš možda još koju?

  – Pa doduše, istina je – komornik znatno pocrvene. – Mag je malčice preterao sa štapićem, malo se previše razmahao. Ali i bez magova se možemo snaći, prinče. Veštac kaže da se s tim čudovištima može boriti, i ubiti ih je moguće. Onda borba, gospodaru! Kao nekada! Ne bi nam bio prvi put, zar ne? U planinama su živeli bobolaci, a gde su danas? Po šumama se još motaju vilenjaci i divožene, ali i tome će ubrzo doći kraj. Izborićemo se za ono što je naše. Kao što su i naši preci...

  – A bisere nek gledaju moji unuci? – namršti se princ. – Dugo je za čekanje, Zeleste.

  – No neće biti tako zlo. Ja mislim da... Da kažem ovako: uz svaki brod lovaca – dva broda strelaca. Na kraju ćemo ta čudovišta naučiti pameti. Naučićemo ih strahu. Je li tako, gospodine vešče?

  Geralt mu uputi hladan pogled, ništa ne odgovori.

  Agloval okrenu glavu, demonstrirajući svoj plemeniti profil, i zagriznu usne. Potom pogleda ka vešcu, čkiljeći očima i mršteći čelo.

  – Geralte, nisi ispunio zadatak – reče. – Ponovo si upropastio stvar. Doduše, ne poričem da si pokazao dobru volju, ali ja za dobru volju ne plaćam. Plaćam za rezultat. Za efekat. A efekat je, oprosti na izrazu, govnjiv. Tako da si govno i zaradio.

  – Bravo, milostivi prinče – podsmehnu se Neven. – Šteta što vi niste bili sa nama, tamo, kod Zmajevih kljova. Veštac i ja bismo vam možda omogućili da se susretnete s jednim od onih iz mora, s mačem u ruci. Onda biste možda shvatili o čemu se radi i prestali da se prenemažete oko plaćanja...

  – Kô na pijaci – dobaci Okce.

  – Nemam običaj da se prenemažem, da se cenkam, niti diskutujem – mirno reče Agloval. – Rekao sam, ni groša ti neću platiti, Geralte. Dogovor je glasio: eliminisati opasnost, eliminisati pretnju, omogućiti lov na bisere bez rizika za ljude. A ti? Dolaziš i pripovedaš mi o razumnoj rasi sa dna mora. Savetuješ mi da se držim dalje od mesta koje mi donosi prihode. Šta si uradio? Ubio si recimo... Koliko?

  – Nikakve veze nema koliko – Geralt neznatno poblede. – Pogotovo za tebe, Aglovale.

  – Upravo. Tim pre što nemaš nikakvih dokaza. Da si doneo makar desnu ruku neke ribožabe, ko zna, možda bih se i istrošio za osnovnu nagradu, tako kako plaćam svog šumara za par vučjih ušiju.

  – Tja – hladno reče veštac. – Ne preostaje mi ništa drugo nego da se oprostim.

  – Grešiš – reče princ. – Preostaje ti još nešto. Stalan posao za sasvim pristojne novce i izdržavanje. Položaj i patent kapetana moje oružane straže, koja će od sada pratiti lovce. Ne mora biti zastalno, dovoljno je i do trenutka kad ova navodno razumna rasa sakupi dovoljno pameti da se drži podalje od mojih ljudi, da ih se kloni kô vatre. Šta kažeš?

  – Hvala, neću iskoristiti – namršti se veštac. – Takav mi posao ne odgovara. Vođenje ratova s drugim rasama smatram idiotskim. Možda je to sjajna zabava blaziranim prinčevima koji se dosađuju. Ali meni nije.

  – Oh, kako ponosno – nasmeja se Agloval. – Kako uzvišeno. Zaista, odbacuješ ponudu na način kog se nijedan kralj ne bi postideo. Odustaješ od nemalih para s izrazom lica bogataša posle obilnog ručka. Geralte? Da li si ručao danas? Ne? A hoćeš li sutra? A prekosutra? Male ti šanse vidim, vešče, veoma male. I inače ti je teško zaraditi, a sada, s rukom u povezu...

  – Kako se usuđuješ! – tanko viknu Okce. – Kako se usuđuješ da s njim tako razgovaraš, Aglovale! Ruka koju nosi u povezu raskomadana mu je dok je tvoje naređenje izvršavao! Kako možeš da budeš tako podao...

  – Prestani – reče Geralt. – Prestani, Esi, nema nikakvog smisla.

  – Nije tačno – ljutito je uzvratila. – Ima smisla. Neko mu najzad mora reći istinu u oči, tom princu koji se sam imenovao, koristeći činjenicu da nije imao konkurenta za titulu vladara nad ovim parčetom stenovite obale, a koji sada smatra da je slobodan da omalovažava druge.

  Agloval pocrvene i stisnu usta, ali ne reče ni reči, ne pomeri se.

  – Tako je, Aglovale – nastavila je Esi, stiskajući u pesnice drhtave ruke. – Zabavlja te i veseli mogućnost da omalovažavaš druge, raduje te prezir koji ukazuješ vešcu, spremnom da izgubi život za tvoje novce.
Ali znaj da se veštac tvom preziru i tvojim omalovažavanjima ruga, da one ni najmanji utisak ne ostavljaju na njega, da ih čak i ne primećuje. Ne, veštac ne oseća čak ni to što osećaju tvoje sluge i podanici, Zelest i Druhard, a oni osećaju stid, duboki i plamteći stid. Veštac ne oseća to što osećamo mi, Neven i ja, a mi osećamo gađenje. A znaš li, Aglovale, zašto je tako? Reći ću ti. Veštac zna da je bolji. Vredniji je od tebe. I to mu daje snagu koju ima.

  Esi ućuta i spusti glavu, nedovoljno brzo da Geralt ne bi stigao da ugleda suzu koja je zablistala u uglu lepog oka. Devojka dodirnu rukom cvetić sa srebrnim laticama koji je nosila oko vrata, cvetić u čijoj je sredini ležao veliki plavi biser. Cvetić je imao nežne, upletene latice, bio je majstorski izrađen. Druhard je bio na visini zadatka, pomisli veštac. Zanatlija kog je preporučio odradio je dobar posao. I ni groša nije uzeo od njih. Druhard je sve platio.

  – Zato, milostivi prinče – nastavi Okce, podižući glavu – ne izvrgavaj se podsmehu nudeći vešcu ulogu najamnika u vojsci koju misliš da suprotstaviš okeanu. Ne izlaži se porugama, jer tvoj predlog može samo poruge izazvati. Zar još nisi shvatio? Vešcu možeš platiti da ispuni zadatak, možeš ga unajmiti da sačuva ljude pred zlom, da spreči opasnost koja im preti. Ali vešca ne možeš kupiti, ne možeš ga iskoristiti za vlastite ciljeve. Jer veštac je, čak i kada je ranjen i gladan, bolji od tebe. Vredniji. Zbog toga se ruga tvojoj bednoj ponudi. Razumeš li?

  – Ne, gospođice Daven – hladno reče Agloval. – Ne razumem. Upravo suprotno, sve mi je manje jasno. Osnovna pak stvar koju zaista ne razumem jeste zašto li i dalje ne naređujem da se obesi celokupna vaša trojka, te da se prethodno išiba korbačem i ispeče užarenim gvoždem. Vi se, gospođice Daven, trudite da ostavite utisak sveznalice. Hoćete li mi reći, onda, zašto to ne činim?

  – Moliću lepo – smesta ispali pesnikinja. – Ne činiš to, Aglovale, jer negde tamo, duboko unutra, tinja u tebi iskrica poštenja, ostatak časti, još neugušene ohološću skorojevića i trgovčića. Unutra, Aglovale. Na dnu srca. Srca koje je, ipak, sposobno da voli sirenu.

  Agloval preblede kao platno i stisnu šake na naslonu fotelje. Bravo, pomisli veštac, bravo, Esi, savršeno! Bio je ponosan na nju. Ali je istovremeno osećao tugu, strašnu tugu.