Mač Sudbine

by Andrzej Sapkowski

  – Meath Eithne!– viknu ponovo. – Essea Gwynbleidd!

  – Glaeddyv vort! – glas kao dašak vetra. Glas, ne strela. Živ je. Polako je raskopčao pojas, izvukao mač daleko ispred sebe i odbacio ga. Druga drijada bešumno se pojavila iza stabla jele okružene smrekom, na ne više od deset koraka od njega. Mada je bila niska i veoma mršava, stablo je izgledalo tanje. Nije uopšte shvatao kako je nije primetio kad je prilazio. Može biti da ju je odelo maskiralo – kombinacija čudesno prišivenih komadića tkanine u mnoštvu nijansi zelene i smeđe, posuta lišćem i delovima kore, nije ružila vitko telo. Njena kosa, povezana preko čela crnom maramom, imala je boju maslina, a lice joj je bilo ispresecano linijama iscrtanim orahovom ljuskom.

  Razume se, imala je napet luk i strelu i ciljala je u njega.

  – Eithne... – počeo je.

  – Thaes aep!

  Poslušno je ućutao, stojeći bez pokreta, držeći ruke dalje od grudi. Drijada nije spuštala luk.

  – Dunca! – viknula je. – Braenn! Caemm vort!

  Ona koja je prethodno gađala iskoči iz trnjine, prelete preko oborenog stabla, vešto preskačući vetrolom. Iako je tamo ležala hrpa suvih grančica, nije čuo da se ijedna raspukla pod njenim stopalima. Iza sebe je, u blizini, začuo lagani šum, nešto poput šuštanja lišća na vetru. Znao je da mu je treća za leđima.

  Upravo ta treća, pojavivši se munjevito sa strane, podigla je njegov mač. Imala je kosu boje meda uhvaćenu trakom od šašine. Tobolac pun strela ljuljao se na njenim leđima.

  Ona najudaljenija, iz vetroloma, brzo se približavala. Njena odeća ni po čemu se nije razlikovala od odela prijateljica. Na zagasitoj ciglastoriđoj kosi nosila je venac ispleten od deteline i vresa. Držala je luk, nenategnut, ali je strela bila kraj tetive.

  – Ten thesse in maeth aep Eithne llev?– upitala je, prišavši blizu. Glas joj je bio neuobičajeno melodičan, oči ogromne i crne. – Ess’ Gwynbleidd?

  – Ae... aessea... – počeo je, ali reči brokilonskog dijalekta, koje su iz usta drijada zvučale poput pesme, u njegovom grlu su se kočile i nadraživale usne. – Nijedna od vas ne govori zajednički jezik? Ne znam baš najbolje...

  – An vaill. Vort Ilinge – presekla ga je.

  – Ja sam Gvinbleid, Beli Vuk. Vladarka Etna me zna. Idem njoj kao poslanik. Već sam boravio u Brokilonu. U Duen Kanelu.

  – Gvinbleid – ciglasta začkilji očima. – Vatt’ghern?

  – Da – potvrdio je. – Veštac.

  Maslinasta ljutito ciknu, ali spusti luk. Ciglasta ga je gledala široko otvorenih očiju, a njeno lice, išarano zelenim prugama, beše potpuno ukočeno, mrtvo, kao lice kipa. Ta ukočenost nije dopuštala da se njeno lice klasifikuje kao lepo ili ružno – umesto takve klasifikacije nametala se misao o ravnodušnosti i bezdušnosti, ako ne i okrutnosti. Geralt je u mislima prebacio sebi zbog takve ocene, uhvativši se kako humanizuje drijadu, što je vodilo u ćorsokak. Trebalo je, u svakom slučaju, da zna da je jednostavno bila starija od druge dve. I pored privida, bila je od njih znatno, znatno starija.

  Stajali su usred neodlučnog ćutanja. Geralt je čuo Frejkseneta kako ječi, stenje i kašlje. Ciglasta je morala čuti isto to, ali njeno lice nije čak ni zadrhtalo. Veštac osloni ruke na bedra.

  – Tamo, u vetrolomu – mirno reče – leži ranjenik. Ako mu se ne ukaže pomoć, umreće.

  – Thaess aep!– maslinasta zategnu luk, uperivši vrh strele pravo ka njegovom licu.

  – Ostavićete ga da izdahne? – nije podizao glas. – Dozvolićete, tek tako, da se polako uguši u krvi? U tom slučaju, bolje ga dokrajčite.

  – Začepi gubicu! – zareža drijada, prelazeći na zajednički. Ali spustila je luk i popustila napetost tetive. Pogledala je ispitivački u onu drugu. Ciglasta klimnu glavom, pokaza na vetrolom. Maslinasta otrča, brzo i bešumno.

  – Želim da se vidim s gospodaricom Etnom – ponovi Geralt. – Nosim poruku...

  – Ona će te odvesti u Duen Kanel – ciglasta pokaza na medenu. – Idi.

  – A Frej... A taj ranjenik?

  Drijada ga pogleda, mršteći se. I dalje se igrala strelom zakačenom na tetivi.

  – Ne sekiraj se – reče. – Idi. Ona će te odvesti.

  – Ali...

  – Va’en vort!– preseče ga, stiskajući usta.

  Slegnuo je ramenima, okrenuo se prema onoj s kosom boje meda. Izgledala je najmlađe od njih tri, ali mogao je i grešiti. Primetio je da ima plave oči.

  – Hajdemo onda.

  – Da – tiho reče medena. Posle kratkog kolebanja vratila mu je mač. – Idemo.

  – Kako se zoveš? – pitao je.

  – Začepi gubicu.

  Išla je kroz čestar veoma brzo, ne okrećući se. Geralt se morao veoma potruditi da ne zaostane. Znao je da drijada to čini namerno, znao je da želi da se čovek koji ide za njom zaglavi u šipražju, da padne na zemlju iscrpljen, nesposoban za dalji marš. Naravno, ono što nije znala jeste da ima posla s vešcem, ne sa čovekom. Bila je premlada da bi znala ko je veštac.

  Devojka – Geralt je već znao da nije drijada čiste krvi – iznenada stade, okrenu se. Video je kako se njene grudi oštro njišu ispod šarenog kaftana, da se s mukom trudi da ne diše na usta.

  – Da usporimo? – predloži veštac osmehujući se.

  – Yea – neprijateljski ga pogleda. – Aeen esseath Sidh?

  – Ne, nisam vilenjak. Kako se zoveš?

  – Braen – odgovori, nastavljajući marš, ali nešto sporijim korakom, ne trudeći se da ga pretekne. Hodali su jedno pored drugog, blizu. Osetio je miris njenog znoja, običnog znoja mlade devojke. Znoj drijada imao je miris vrbinog lišća protrljanog u ruci.

  – A kako si se ranije zvala?

  Pogledala ga je, usta su joj se naglo iskrivila, mislio je da će se obrecnuti na njega ili mu narediti da ućuti. Nije to učinila.

  – Ne sećam se – reče posle kratke pauze. Nije mislio da je to istina.

  Izgledala je ne starije od šesnaest godina, a u Brokilonu nije mogla biti duže od šest-sedam – da je tu dospela ranije, kao malo dete ili kao tek rođena beba, ne bi uspeo da prepozna čoveka u njoj. Plave oči i prirodno svetla kosa dešavale su se i u drijada. Drijadska deca, začeta u svečanim kontaktima s vilenjacima ili ljudima, nasleđivala bi organske osobine isključivo od majki, i bile su to isključivo devojčice. Neizmerno retko, i po pravilu u nekom od narednih pokolenja, rodilo bi se ponekad ipak dete očiju ili kose anonimnog muškog praoca. Ali Geralt je bio siguran da Braen u sebi nije imala ni kapi krvi drijada. Uostalom, to nije imalo velikog značaja. S krvlju ili ne, očigledno je bila drijada.

  – A tebe – pogleda ga iskosa – kako zovu?

  – Gvinbleid.

  – Idemo onda... Gvinbleide.

  Hodali su sporije nego pre, ali i dalje brzo. Braen je, bilo je to jasno, dobro poznavala Brokilon. Da je bio sam, Geralt ne bi bio u stanju da održi ni tempo, ni sopstveni pravac. Braen je promicala kroz prepreke šikare krivudavim, skrivenim stazicama, savladavala je useke spretno trčeći preko oborenih stabala kao preko mosta, smelo je šljapkala preko bleštavih površina močvara zelenih od žabokrečine, preko kojih se veštac ne bi usudio kročiti i gubio bi sate, ako ne i dane, na njihovo zaobilaženje.

  Nije ga samo od divljine šume štitilo prisustvo Braen – bilo je mesta na kojima bi drijada usporila korak, hodala veoma oprezno, stopalom ispitujući stazu, držeći ga za ruku. Znao je s kojim razlogom. O zamkama Brokilona kružile su legende – priče o jamama punim oštrih kočeva, o samostrelima, o padajućim deblima, o stravičnom ježu – bodljikavoj kugli na užetu, koja bi padala iznenada, čisteći sve pred sobom. Bilo je i mesta na kojima bi se Braen zaustavila i melodično zviznula, a iz rastinja bi joj odgovarali zvižduci. Bilo je takođe i mesta na kojima bi spuštala ruku na strelu u tobolcu, nalažući mu da ćuti, i čekala bi napeto dok se nešto što je šuškalo u gustišu ne bi udaljilo.

  I pored brzog marša, morali su da se zaustave preko noći. Braen je bez greške izabrala mesto – na brežuljku na kom su temperaturne razlike nosile talase toplog vazduha. Spavali su na suvoj
paprati, veoma blizu jedno drugog, prema običaju drijada. Tokom noći drijada ga je zagrlila, snažno se priljubila uz njega. I ništa više. I on je nju zagrlio. I ništa više. Bila je drijada. Radilo se samo o toploti.

  U svitanje, još gotovo po mraku, nastavili su put.

  II

  Savladali su pojas ređe zasađenih uzvišenja, provlačili se po maglovitim dolinama, idući preko širokih, travnatih poljana, preko vetroloma.

  Braen se još jednom zaustavi i osvrnu oko sebe. Činilo se kao da je izgubila put, ali Geralt je znao da je to nemoguće. Koristeći ipak pauzu u maršu, priseo je na oboreno stablo.

  I tada je začuo krik. Tanak. Visok. Očajnički.

  Braen munjevito kleknu, izvlačeći iz tobolca istovremeno dve strele. Jednu je uhvatila zubima, drugu je prislonila uz tetivu, zategnula luk, ciljajući naslepo, kroz žbunje, prema glasu.

  – Ne gađaj! – povikao je.

  Preskočio je stablo i probio se kroz rastinje.

  Na nevelikoj poljani u podnožju kamene litice stajalo je malo stvorenje u sivom ogrtaču, priljubljeno leđima uz stablo suvoga graba. Pred njom se, oko pet koraka udaljeno, nešto polako pomeralo, razgrćući travu. To nešto bilo je oko dva lakta dugačko, tamnobraon boje. U prvom trenutku Geralt je pomislio da je zmija. Ali ugledavši žute, pokretne, kukaste pipke i pljosnate delove dugačkog trupa shvatio je da to nije bila zmija. Već nešto znatno gore.

  Prilika priljubljena uz stablo tanko je pisnula. Ogromna stonoga podiže iznad trave duge, drhtave pipke, loveći njima mirise i toplotu.

  – Ne pomeraj se! – dreknu veštac i lupi nogom kako bi privukao na sebe pažnju skolopendromorfa. Ali stonoga nije reagovala, njeni kraci već su bili uhvatili miris bliže žrtve. Čudovište pokrenu noge, sklupča se u obliku slova „s“ i krenu napred. Njegove sveducavožute šape promicale su kroz travu, ujednačeno, kao vesla galije.

  – Yghern!– povika Braen.

  U dva skoka Geralt izlete na poljanu, u trku izvlačeći mač iz korica na leđima, bedrom udari stvorenje skamenjeno uz stablo, odbacivši ga na stranu, u kupinov žbun. Skolopendromorf zasvetle u travi, usitni nožicama i baci se ka njemu, podižući prednji deo, škljocajući kleštima s kojih se slivao otrov. Geralt zaplesa, preskoči usko telašce i iz poluobrta zveknu mačem, ciljajući u mekše mesto, između oklopnih ploča torza. Stvorenje je ipak bilo isuviše brzo, mač je udario u hitinsku ljušturu ne isekavši je – debeli tepih mahovine ublažio je udarac. Geralt odskoči, ali nedovoljno vešto. Skolopendromorf zadnji deo telesine obavi oko njegovih nogu, zastrašujućom snagom. Veštac pade, prevrnu se i pokuša da se iščupa.

  Bezuspešno.

  Stonoga se izvi i okrenu ne bi li ga dohvatila kleštima, pri čemu žestoko zacepa kandžama o drvo i previ se preko njega. U tom trenutku iznad Geraltove glave zasikta strela, treskavo probivši oklop, prikleštivši stvorenje uz stablo. Stonoga se izvi, polomi strelu i oslobodi se, ali smesta dobi dva naredna projektila. Veštac šutnuvši odbaci od sebe uzdrhtali stomak i otkotrlja se na stranu.

  Braen je klečeći zakucavala iz luka neverovatnom brzinom, pakujući u skolopendromorfa strelu za strelom. Stonoga je lomila, strele i oslobađala se, ali bi je svaka sledeća ponovo učvršćivala uz stablo. Pljosnata, svetlucava, tamnoriđa glava stvora klepetala je i škljocala kleštima po mestima koja su pogađali šiljci, besmisleno se upinjući da dosegne neprijatelja koji ga ranjava.

  Geralt doskoči sa strane i sevnu mačem iz širokog zamaha, okončavši borbu jednim udarcem. Stablo je poslužilo kao dželatski panj.

  Braen polako priđe, s napetim lukom, šutnu telo koje se uvijalo po travi i prebiralo nožicama, pljunu na njega.

  – Hvala – reče veštac, gnječeći petom odrubljenu glavu stonoge.

  – E?

  – Spasla si mi život.

  Drijada ga pogleda. U tom pogledu ne beše razumevanja, niti emocije:

  – Yghern – rekla je, gurkajući čizmom telesinu koja se izvijala. – Polomio mi strele.

  – Spasla si život i meni i toj maloj drijadi – ponovi Geralt.

  – Dođavola, gde je ona?

  Braen vešto razmaknu kupinovo žbunje, uvuče ruku među bodljikavo rastinje.

  – Tako sam mislila – reče, izvlačeći iz žbunja stvorenjce u sivom ogrtaču. – Pogledaj sam, Gvinbleide.

  To nije bila drijada. Nije to bio ni vilenjak, silfida, puk ili polutan. Bila je to ljudska devojčica, najobičnija na svetu. Usred Brokilona, na najneobičnijem mestu na kom se obična, ljudska devojčica mogla naći.

  Imala je svetlu pepeljastu kosu i velike, pakosne zelene oči. Nije joj moglo biti više od deset godina.

  – Ko si ti? – upitao je. – Kako si ovde dospela?

  Nije odgovarala. Negde sam je već video, pomisli. Gde sam je video? Nju ili nekog ko veoma liči na nju.

  – Ne boj se – nesigurno reče.

  – Ne bojim se – nejasno je zarežala. Najverovatnije je imala kijavicu.

  – Gubimo se odavde – iznenada se javi Braen, gledajući okolo. – Gde je jedan yghern, odmah se pojavi drugi. A meni je ostalo malo šiljaka.

  Devojčica je pogleda, otvori usta, obrisa ih nadlanicom, razmazujući prašinu.

  – Ko si ti, dođavola? – ponovi Geralt, nagnuvši se. – Šta tražiš u... U ovoj šumi? Kako si dospela ovde?

  Devojčica spusti glavu i šmrknu prehlađenim nosom.

  – Jesi li ogluvela? Pitam, ko si? Kako se zoveš?

  – Ciri – šmrknula je.

  Geralt se okrenu. Gledajući luk, Braern ga je motrila krajičkom oka.

  – Čuj, Braen...

  – Šta?

  – Da li je moguće... Da li je moguće da je ona... da vam je pobegla iz Duen Kanela?

  – E?

  – Ne pravi se blesava – iznervirao se. – Znam da otimate devojčice. Pa i ti sama, šta, da nisi s neba pala u Brokilon? Pitam da li je moguće...

  – Ne – saseče ga drijada. – Očima je nikad nisam videla.

  Geralt se zagleda u devojčicu. Njena pepeljastosiva kosa bila je iskrzana, puna iglica i liski, ali je mirisala na čisto, ne na dim, niti obor ili mast. Ruke su joj, iako neverovatno prljave, bile sitne i nežne, bez žuljeva i ožiljaka. Dečačka odeća koju je nosila – ogrtač sa crvenom kapuljačom – ni na šta nije ukazivala, ali duboke čizme bile su izrađene od mekane, skupe, teleće kože. Ne, zasigurno nije bila seosko dete. Frejksenet, iznenada se seti veštac. Frejksenet je nju tražio. Za njom je krenuo u Brokilon.

  – Odakle si, balavice, kad te pitam?

  – Kako mi se to obraćaš! – devojčica drsko podiže glavu i lupnu nožicom. Mekana mahovina u potpunosti pokvari efekat njenog gesta.

  – Ha – reče veštac i nasmeja se. – Princeza, vidi se. Barem po govoru, jer izgled je sraman. Iz Verdena si, zar ne? Znaš da te traže? Ne brini se, odvešću te kući. Čuj, Braen...

  Čim je okrenuo glavu, devojčica se munjevito obrnu i dade se u trk kroz šumu, po blagoj padini brežuljka.

  – Bloede turd!– vrisnu drijada, sežući po tobolac. – Caemm ’ere!

  Spotičući se, devojčica je nasumice jurila kroz šumu, krckajući preko suvih grančica.

  – Stoj! – povika Geralt. – Kuda ćeš, dođavola?!

  Braen munjevito nategnu luk. Strela zlokobno zasikta, polete po pljosnatoj paraboli, vrh se tupnuvši zabi u stablo, lako dodirnuvši devojčicinu kosu. Mala se zgrči i pade na zemlju.

  – Ti prokleta ludačo! – prosikta veštac, prilazeći drijadi. Braen spretno izvuče iz tobolca narednu strelu. – Mogla si je ubiti!

  – Ovo je Brokilon – odgovorila je gordo.

  – A to je dete!

  – Šta onda?

  Pogledao je u šipku strele. Po njoj su bila prugasta pera fazanice obojena u žuto. Nije rekao ni reči. Okrenuo se i brzo se uputio ka šumi. Devojčica je ležala ispod drveta, sklupčana, oprezno je podigla glavu i gledala u strelu koja je štrčala iz stabla. Čula je njegove korake i poletela, ali sustigao ju je u kratkom skoku, uhvatio za crvenu kapuljaču ogrtača. Okrenula je glavu i pogledala ga, zatim je pogledala ruku koja je
držala kapuljaču. Pustio ju je.

  – Zašto si bežala?

  – Ne tiče te se – šmrknula je. – Ostavi me na miru, ti... ti...

  – Glupo derište – besno je prosiktao. – Ovo je Brokilon. Nije ti bilo dosta stonoge? U ovoj šumi sama nećeš doživeti jutro. Još to nisi shvatila?

  – Ne diraj me! – razderala se. – Ti slugo! Ja sam princeza, samo da znaš!

  – Ti si glupa balavica.

  – Ja sam princeza!

  – Princeze ne lutaju same po šumi. Princeze imaju čist nos.

  – Narediću da ti poseku glavu! I njoj isto! – devojčica obrisa nos rukom i neprijateljski pogleda ka drijadi koja se približavala. Braen prasnu u smeh.

  – No dobro, dosta dreke – prekinu je veštac. – Zašto si bežala, princezo? Čega se bojiš?

  Ćutala je, šmrkćući nosom.

  – Dobro, kako hoćeš – namignuo je drijadi. – Idemo mi. Ako želiš da ostaneš sama u šumi, to je tvoja volja. Ali sledeći put kad te napadne yghern, nemoj da vrištiš. Princezama tako nešto ne pristoji. Princeze umiru a da čak i ne pisnu, pre toga propisno obrisavši nos. Idemo, Braen. Zbogom, Vaše visočanstvo.

  – Sa... sačekaj.

  – Aha?

  – Idem i ja sa vama.

  – Veoma smo počastvovani! Zar ne, Braen?

  – Ali nećeš me ponovo odvesti Kistrinu? Obećavaš?

  – Ko je to... – reče. – Ah, majku mu... Kistrin... Princ Kistrin? Sin kralja Ervila iz Verdena?

  Devojčica napući malena usta, šmrknu i okrenu glavu.

  – Dosta igara – turobno se ubaci Braen. – Idemo.

  – Evo, evo – veštac se uspravi i odozgo pogleda drijadu. – Planovi podležu određenim izmenama, moja lepa streljačice.

  – E? – Braen podiže obrve.

  – Gospodarica Etna će pričekati. Moram da odvedem ovu malu kući. U Verden.

  Drijada začkilji očima i segnu ka tobolcu.