Alef Science Fiction Magazine 009

by MoZarD

  tiranijom. I otkrili smo jednu stvar:

  — Ljudi uvek imaju onakvu vladu kakvu žele. Kad žele promenu, moraju je učiniti.

  Kao i uvek, mi ćemo ostati nekorumpirano jezgro... mislim to doslovno; mi posedujemo

  psihološki uredaj koji nikad ne laže o čovekovom karakteru... ponavljam,

  nekorumpirano jezgro ljudskog idealizma, predanog otkrivanju zla koje se neminovno rađa pod bilo kakvim oblikom vladinog uređenja.

  — A sad, vratimo se vašem problemu. Zaista je vrlo jednostavan. Morate se boriti,

  kao što su se svi ljudi borili za svoja prava. Kao što vam je poznato, sve mašine i alati uklonjeni su neposredno nakon zatvaranja vaše radionice. Sve je to odneto u Ferd, zatim transportovano u jedno veliko skladište na obali.

  — Pomoću naših specijalnih transportnih sredstava mi smo ih vratili i sad su te mašine ponovo u vašoj radnji. Prema tome, otići ćete tamo i...

  Fara je saslušao sva uputstva i na kraju klimnuo glavom.

  — Možete računati na mene — rekao je kruto. — Nekad sam bio tvrdoglav čovek i

  mada sam se promenio u fizičkom smislu, zadržao sam tu karaktemu crtu.

  Izlaženje napolje bilo je kao vraćanje iz života u... smrt... iz nade u... stvarnost.

  Po mrkloj hoći Fara je išao mirnim ulicama Gleja. Prvi put mu je palo na pamet da

  je Informativni centar morao biti na drugoj polovini hemisfere, jer u njemu je bio po danu, sunčanom danu.

  Ta slika je iščezla kao da nikad nije postojala i ponovo je postao svestan Gleja, 29

  Gleja koji je spavao svuda oko njega. Tih, miran... a ipak tako ružan, pomislio je, ružan zbog zla... tog krunisanog zla.

  Pravo na kupovanje oružja, razmišljao je i srce mu se popelo u grlo... suze su mu

  navirale u oči.

  Dlanom je obrisao suze i ponosno nastavio da korača.

  Radionica je bila ista kao i pre, sem tog jakog, metalnog lokota koji je popustio pod bleštećim zrakom iz revolvera. Metalni katanac se rastopio i Fara je bio unutra.

  Unutra je bilo isuviše mračno, ali Fara nije odmah upalio svetlo. Prišao je oprezno

  uredaju za prozorsku kontrolu, pritisnuo dugme za zamračivanje prozora, a onda upalio svetlo.

  Odahnuo je od velikog olakšanja. Jer njegove mašine, njegovi dragoceni alati bili su

  ponovo tu, spremni za upotrebu.

  Drhteći od uzbudenja, Fara je telestatom pozvao Kril. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što se pojavila na ekranu i bila je u kućnoj haljini. Kad je ugledala Faraa prebledela je u licu.

  — Fara, oh, Fara, mislila sam...

  On ju je smrknuto prekinuo:

  — Kril, bio sam u prodavnici oružja. Želim da uradiš sledeće: Idi odmah kod tvoje

  majke. Ja sam ovde u mojoj radionici. Biću ovde danonoćno sve dok se sve ne sredi...

  svratiću kući kasnije da uzmem nešto hrane I odeće, ali hoću da dotle odeš. Jesi li razumela?

  Boja se polako vraćala u njeno uzano, lepo lice. Rekla je:

  — Ne moras da dolaziš kući, Fara. Ja ću sve obaviti. Potrpaću sve stvari u avio-auto, uključujući i krevet na rasklapanje. Spavaćemo u stražnjoj prostoriji u radionici.

  Dan je polako svitao I bilo je već skoro deset sati kad su se vrata otvorila i inspektor Džor ušao u radionicu. Izgledao je postiđeno.

  — Imam nalog da te uhapsim — rekao je.

  — Reci onima koji su te poslali — odgovorio je Fara odlučno — da sam pružio oružani otpor.

  Izvadio je revolver takvom brzinom da je Džor zatreptao kapcima. Stajao je nepomično i tupo zurio u to blistavo, magično oružje, a onda se pribrao i rekao:

  — Doneo sam ti poziv kojim se naređuje da se pojaviš danas po podne na velikom

  sudu u Ferdu. Hoćeš li ga uzeti?

  — Naravno.

  — Znači, pojavićeš se tamo?

  — Poslaću mog advokata — odgovorio je Fara. — Baci taj poziv na pod. Reci im da

  sam ga primio.

  Čovek iz prodavnice oružja mu je rekao: »ne izvrgavajte podsmehu nikakve

  zakonske mere Imperijalnih autoriteta. Jednostavno ih ignorišite.«

  Džor je otišao i izgledao je rasterećeno. Trebalo je da prođe skoro sat vremena pre

  nego što se gradonačelnik Mel Dejl pompezno pojavio na vratima.

  — Čuj, Fara Klark — počeo je još s vrata, — ne možeš nastaviti s tim. To je kršenje

  zakona.

  Fara je ćutke gledao kako gradonačelnik ulazi unutra. Bilo je zbunjujuće, gotovo zaprepašćujuće koliko je taj čovek rizikovao. Zbunjenost je prošla kad je gradonačelnik rekao prigušenim glasom.

  — Odlično, Fara; znao sam da ćeš tako postupiti. Desetak nas smo na tvojoj strani,

  prema tome ne odustaj. Morao sam da vičem na tebe jer se napolju okupio svet. Viči i ti 30

  na mene, važi? Neka nas svi čuju! Ali prvo moram da te upozorim: direktor Atomske servisne kompanije krenuo je ovamo s dvojicom svojih telohranitelja...

  Zabezeknut, Fara je gledao kako gradonačelnik izlazi napolje. Kriza je prošla. Bilo je mnogo lakše nego što je mislio. Uzdahnuo je duboko i viknuo gnevno:

  — Neka uđu... pusti ih da uđu...

  Ljudi koji su ušli u radionicu prebledeli su kad su ugledali uperen revolver.

  — Čujte — počeo je jedan od te trojice koji su ušli unutra — imamo vašu menicu

  u iznosu od dvanaest hiljada i jednu stotinu kredita. Nećete valjda poreći da dugujete taj novae?

  — Otkupiću je — rekao je Fara ledenim tonom — upola cene.. ni centa više.

  Čovek ga je pronicljivo i dugo gledao.

  — U redu — rekao je konačno i krutim tonom.

  Bilo je gotovo, neverovatno ali gotovo. Te noći dok je išao kući, Fara je dvaput zastao, zapitavši se nije li to bio samo san. Vazduh je bio opojan kao vino. Mali svet Gleja pružao se pred njim, zelen i ljubak, tihi raj u kome je vreme stalo.

  31

  »Nedostajaće mi naši razgovori tokom putovanja«, reče tuđinac.

  Kapetan—doktor Sajmon Efrijel prekrstio je draguljima ukrašene ruke preko

  zlatom izvezenog prsluka. »I ja ću za njima žaliti, potporučniče«, reče on na tuđinčevom siktavom jeziku. »Nasi razgovori vrlo su mi koristili. Bio bih spreman da platim da toliko naučim, a vi ste mi to besplatno pružili.«

  »Ali to je bila samo informacija«, reče tudinac. Sakrio je svoje biserno‐svetle oči iza debelih žmirkavih membrana. »Mi Investitori trgujemo energifom i vrednim metalima.

  Slavljenje i težnja čistom znanju je obeležje nezrelih rasa.« Tudinac je podigao dugačak trakast ures iza svojih ušiju veličine rupice koju načini ekser.

  »Bez sumnje ste u pravu«, reče Efrijel, prezirući ga. »Mi ljudi smo, međutim, kao

  deca prema drugim rasama; zato nam se izvesna nezrelost čini prirodnom. »Efrijel je skinuo naočari za sunce da protrlja koren nosa. Kabina zvezdanog broda kupala se u žežućoj plavoj svetlosti, obilno ultra‐ljubičastoj. Investitori su najviše voleli tu svetlost i nisu pomišljali da je menjaju zbog jednog ljudskog putnika.

  »Niste vi loše činili«, reče tuđinac velikodušno. »Vi ste od onih rasa sa kojima volimo da poslujemo: mlada, znatiželjna, plastična, spremna za širok raspon proizvoda i iskustava. Još i ranije bismo sa vama stupili u kontakt, ali tehnologija vam je bila preslaba da nam omogući profit.«

  »Stvari su sada drugačije«, reče Efrijel. »Načinićemo vas bogatim.«

  »Zaista«, reče Investitor. Ures na poledini njegove ljuskave glave brzo je treperio:

  znak zadovoljstva. »Za manje od dve stotine godina bićete dovoljno bogati da od nas kupite tajnu zvezdanog pogona. Ili će možda vaša stranka Mehaničara istraživanjem doći do tajne.«

  Efrijelu je bilo neprijatno. Kao član stranke Preoblikovanih nije odobravao

  pozivanje na protivnike Mehaničare. »Nemojte se mnogo oslanjati na puku tehničku veštinu«, rekao je. »Uzmite u obzir sklonost ka jezicima koju posedujemo mi Oblik
ovači.

  Ona čini našu stranku daleko boljim trgovačkim partnerom. Mehaničarima svi

  investitori izgledaju jednako.«

  Tuđinac se kolebao. Efrijel se smeškao. Poslednjom rečenicom pozvao se na

  tuđinčevo častoljublje i aluzija je prihvaćena. U tome su Mehaničari uvek grešili. Oni su pokušavali da sve Investitore tretiraju jednako, koristeći svaki put iste programirane rutine. Nedostajala im je mašta.

  Nešto se mora učiniti u vezi sa Mehaničarima, pomisli Efrijel. Nešto trajnije od malih, ali smrtonosnih suočavanja usamljenih brodova u Asteroidnom pojasu i ledom bogatim prstenovima Saturna. Obe stranke sve vreme su spletkarile, nadajući se odlućujućem udarcu, potkupljujući protivničke najtalentovanije ljude, koristeći zasede, ubistva, industrijsku špijunažu.

  Kapetan‐doktor Sajmon Efrijel bio je bivši stručnjak za te poslove. Zbog toga je stranka Preoblikovanih platila milione kilovata neophodnih za kupovinu njegovog putovanja, Efrijel je doktorirao biohemiju i tuđinsku lingvistiku, a magistrirao tehnologiju magnetskog oružja. Bilo mu je trideset osam godina i bio je Preoblikovan prema važećim standardima u vreme svog začeća. Hormonalna ravnoteža bila mu je neznatno promenjena da neutrališe duge periode provedene u slobodnom padu. Nije

  imao slepo crevo. Zbog veće efikasnosti, struktura srca bila mu je preoblikovana, a debelo crevo je preuredeno da proizvodi vitamine koje normalno proizvode crevne 33

  bakterije. Genetski inženjering i stroga obuka u detinjstvu, podarili su mu koeficijent inteligencije sto osamdeset. Nije bio najpametniji agent Veća Prstenova, ali je bio jedan od mentalno najstabilnijih i kome se najviše verovalo.

  »Čini mi se sramnim«, reče tuđinac, »da čovek vaših sposobnosti bude osuden da

  dve godine truli na ovoj bednoj, neisplativoj postaji.«

  »Te godine neće biti protraćene«, reče Efrijel.

  »Ali zašto ste izabrali da proučavate Roj? Oni vas ničemu ne mogu naučiti, pošto

  ne mogu da govore. Nemaju nikakvu želju da trguju, jer nemaju nikakvo oruđe ili tehnologiju. Oni su jedina rasa koja putuje svemirom, a da u suštini ne poseduje inteligenciju.«

  »Sama ta činjenica čini ih vrednim proučavanja.«

  »Znači, onda želite da ih imitirate? Napravićete od sebe čudovišta. Ponovo se potporučnik kolebao. »Možda to i možete da učinite. Međutim bilo bi to loše po posao.«

  Preko brodskih zvučnika začuše se milozvučni izlivi tuđinske muzike, a zatim kreštavi delovi jezika Investitora. Zvuci su većinom bili previsoki da bi ih Efrijelovo uho moglo pratiti.

  Tuđinac je ustao; draguljima ukrašena suknja dodirivala mu je vrhove kandžastih,

  pticolikih stopala. »Stigao je simbiot Roja«, rekao je.

  »Hvala vam«, reče Efrijel. Kada je potporučnik otvorio vrata kabine Efrijel je mogao da oseti predstavnika Roja; topao miris, sličan mirisu kvasca, koji je stvorenje ispuštalo, brzo se širio kroz reciklisan vazduh zvezdanog broda.

  Efrijel je u džepnom ogledalu hitro proverio svoj izgled. Naneo je puder na lice i popravio okrugli satenski šešir na svetloriđoj kosi koja mu j dopirala do ramena. Ušne školjke blistale su zbog crvenih implantiranih rubina, debelih poput palca, iskopanih na Asteroidnom pojasu. Kaput koji mu je sezao do kolena, kao i prsluk behu od zlatnog brokata; košulja ispod beše zaslepljujuće fina, protkana crvenozlatnim nitima. Obukao se tako da impresionira Investitore koji su očekivali i pozdravljali raskošan izgled svojih mušterija. Kako bi mogao da impresionira ovog novog tuđinca? Mirisom, možda.

  Osvežio je svoj parfem.

  Pored sekundarne vazdušne brave zvezdanog broda simbiot Roja hitro je

  izveštavao komandanta broda. Komandant je bila stara i pospana Investitorka, dvaput

  veća od većeg dela posade. Masivna glava bila joj je prekrivena draguljima ukrašenim

  šlemom. Ispod šlema, zamućene oči blistale su joj kao kamere.

  Simbiot se podigao na šest stražnjih nogu i iscrpljeno gestikulirao s četiri prednja

  štipaljkasta uda. Činilo se da mu smeta veštačka gravitacija broda: trećina zemaljske.

  Njegove rudimentalne oči koje su visile na izraštajima, behu čvrsto sklopljene zbog bleska. Mora da je navikao na tami pomisli Efrijel.

  Komandant je odgovorila stvorenju na njegovom jeziku. Efrijel je napravio

  grimasu, jer se nadao da stvorenje govori investitorski. Sada će morati da nauči još jedan jezik, jezik oblikovan prema biću bez jezika.

  Posle još jedne kratke razmene mišljenja, komandant se okrenula Efrijelu.

  »Simbiot nije radostan zbog vašeg dolaska«, reče ona Efrijelu na jeziku Investitora.

  »Očigledno je ovde u skoroj prošlosti bilo nekakvih problema u koje su bili uključeni ljudi, Međutim, uprkos tome, ubedila sam ga da vam dopusti pristup u Leglo. Epizoda je snimljena. Svoje diplomatske usluge naplatiću od vaše stranke kada se vratim u vaš rodni zvezdani sistem.«

  34

  »Zahvaljujem Vašoj Uvaženosti«, reče Efrijel. »Molim vas prenesite simbiotu moje

  lične najlepše želje i bezazlenost i poniznost mojih namera...« Prekinuo je za tren pošto je simbiot zagrizao divlje list njegove leve noge. Efrijel se trzajem oslobodio i odskočio unazad u teškoj veštačkoj gravitacij i, zauzimajući odbrambeni stav. Simbiot je otrgao dugačko parče nogavice; sada se ćutke šćućurio jedući ga.

  »On će preneti vaš miris i sastav partnerima iz Legla«, reče komandant. »Ovo je neophodno. U protivnom, svrstali bi vas među osvajače i Rojeva kasta ratnika smesta bi vas ubila.«

  Efrijel se brzo opustio i rukom pritisnuo rasekotinu da zaustavi krvarenje. Nadao se

  da nijedan Investitor nije primetio njegov refleksni pokret. On se ne bi najbolje slagao sa njegovom pričom da je bezopasni istraživač.

  »Uskoro ćemo ponovo otvoriti vazdušnu bravu«, reče komandant flegmatično,

  oslanjajući se unazad na svoj debeo reptilski rep. Simbiot je i dalje žvakao komad odeće. Efrijel je proučavao bezvratu segmentiranu glavu stvorenja. Imalo je usta i nosnice; imalo je buljave, atrofirane oči smeštene na izraštajima; bili su tu i rasklopljivi prutići koji bi mogli predstavljati radio‐prijemnike i dva paralelna niza izuvijanih antena izniklih između tri hitinske pločice. Njihova uloga bila mu je nepoznata.

  Vrata vazdušne brave otvorila su se. Gusta, dimna aroma uletela je u izlaznu kabinu. Izgleda da je to zasmetalo polovini tuceta Investitora koji su smesta otišli.

  »Vratićemo se za šest stotina dvanaest vaših dana, kao što stoji u dogovoru«, reče komandant.

  »Zahvaljujem Vašoj Uvaženosti«, reče Efrijel.

  »Srećno«, reče komandant na engleskom. Efrijel se nasmešio.

  Talasasto se uvijajući, simbiot upuza u vazdušnu bravu. Efrijel ga je sledio.

  Stvorenje mu ništa nije reklo, ali je i dalje glasno žvakalo. Druga vrata se otvoriše i simbiot iskoči kroz njih u širok, okrugao kameni tunel. Zatim smesta nestade u mraku.

  Efrijel je stavio naočari za sunce u džep jakne i izvadio infracrvene naočari.

  Pričvrstio ih je za glavu i izašao iz vazdušne brave. Veštačka gravitacija je nestala, zamenjena skoro neprimetnom gravitacijom Rojevog asteroidnog prstena. Efrijel se nasmejao; prvi put posle mnogo nedelja osećao se prijatno. Veći deo života u zrelim godinama proveo je u slobodnom padu u kolonijama Oblikovača u Saturnovim

  prstenovima.

  U mračnoj šupljini uz zid tunela čučala je diskoglava dlakava životinja veličine slona. Bila je jasno vidljiva u infracrvenoj svetlosti njegove telesne topline. Efrijel je mogao da čuje kako diše. Strpljivo je čekala dok se Efrijel odbacio pored nje, dublje u tunel. Zatim je zauzela svoje mesto na kraju tunela, naduvavajući svoju glavu vazduhom sve dok njena narasla glava nije bezbedno ispunila kraj tunela. Mnogobrojne noge bile su čvrsto utisnute u šupljine u zidovima.

  Brod Investitora je otišao. Efrijel je ostao ovde, unutar jednog od miliona planetoida koji su kružili oko džinovske zvezde Betelgez u opasujućem prstenu sa masom pet puta većom od Jupiterove
. Kao izvor potencijalnog blagostanja zasenjivao je ostatak Sunčevog sistema i pripadao, manje ili više, Roju. Barem u sećanju Investitora nije bilo traga da ih je neko izazvao zbog njega.

  Efrijel se zagledao niz hodnik. Činilo se da je napušten i pošto nije bilo drugih tela da odaju infracrvenu toplinu, nije mogao daleko da vidi. Odbijajući se od zida, neodlučno je lebdeo niz hodnik.

  Začuo je ljudski glas. »Doktore Efrijel!«

  35

  »Doktore Mimi!« uzviknuo je. »Ovuda!«

  Prvo je uočio dva mlada simbiota kako jure ka njemu; vrhovi njihovih štipaljkastih

  stopala jedva da su doticali zidove. Iza njih išla je žena sa naočarima nalik na njegove.

  Bila je mlada i atraktivna na onaj pristao, neimenovan način genetski preoblikovanih.

  Zakreštala je nešto simbiotima na njihovom jeziku i oni se zaustaviše, očekujući.

  Ona je zaplovila napred i Efrijel je uhvati za ruku iskusno zaustavljajući njihov momenat.

  »Niste poneli prtljag?« reče ona zabrinuto.

  Odmahnuo je glavom. »Vaše upozorenje je stiglo pre nego što sam pošao. Imam

  samo ovo odelo na sebi i nekoliko stvarčica po džepovima.«

  Kritički ga je pogledala. »Zar ovih dana ljudi to nose na Prstenovima? Stvari su se

  promenile više nego što sam mislila.«

  Efrijel pogleda svoj kaput od brokata i nasmeja se: »To je pitanje politike.

  Investitori su uvek spremniji da razgovaraju sa čovekom koji izgleda spreman da posluje na višem nivou. Ovih dana svi predstavnici Oblikovača slično se oblače. Zaskočili smo Mehaničare; oni se još oblače u ona radna odela.« Kolebao se, ne želeći da je povredi.

  Inteligencija Galine Mimi bila je skoro dvesta. Tako pametni muškarci i žene ponekad su hiroviti i nestabilni; teže da se povuku u sopstvene zamišljene svetove ili da se zapletu u čudne i neprobojne mreže planova i racionalizacije. Oblikovači su izabrali visoku inteligenciju kao sredstvo za postizanje kulturne dominacije i morali su da je se čvrsto drže, uprkos povremenim nedostacima. Pokušali su da odgaje super‐pametne — one sa