Alef Science Fiction Magazine 009

by MoZarD

  oka na stabljičicama. Duge vitice nalik na viseće cevi, svijale su se sa grudvastog grebena iznad očiju. Vitice su se završavale ružičastim, mesnatim klinastim grudvicama.

  Jedna od vitica bila je provučena kroz Miminu lobanju. Njeno telo je lebdelo usred

  vazduha, mlitavo kao da je od voska. Oči su joj bile otvorene, ali slepe.

  Druga vitica bila je mozak mutirane radilice. Radilica je još imala bledu boju larve; bila je skvrčena i deformisana, a usta su joj imala naboran izgled ljudskih ustiju. U

  ustima se nalazila grudvica nalik na jezik i beli nabori nalik na ljudske zube. Nije imala očiju.

  »Kapetane‐doktore Efrijel...« progovorila je Miminim glasom.

  »Galina...«

  »Nemam takvo ime. Možete me zvati Roj.«

  Efrijel je povratio. Središnja masa je predstavljala ogromnu glavu. Njen mozak skoro da je ispunio sobu.

  Učtivo je sačekao da Efrijel završi.

  »Otkrio sam da sam opet probuđen«, sanjivo reče Roj. »Drago mi je da ne postoji

  neka velika opasnost koja se mene tiče. Ova opasnost skoro da je postala rutinskom.«

  Učtivo se nećkao. Mimino telo se neznatno pomerilo u vazduhu; njeno disanje je bilo

  neljudski pravilno. Oči su se otvorile i sklopile. »Još jedna mlada rasa.«

  »Šta si ti?«

  »Ja sam Roj. To jest, ja sam jedna od njegovih kasta. Ja sam oruđe, adaptacija; moja specijalnost je inteligencija. Retko sam potreban. Lepo je biti ponovo potreban.«

  »Jesi li sve vreme bio tu? Zašto nas nisi dočekao? Sa tobom bismo sarađivali.

  Nismo imali na umu ništa što bi ti škodilo.«

  Vlažna usta na kraju pipka načiniše zvuk nalik na smeh.

  »Kao i vi i ja uživam u ironiji«, reča on. »Kapetane‐doktore, u gadnoj ste stupici.

  Nameravali ste da naterate Roj da radi za vaš i vašu rasu. Nameravali ste da nas odgojite, da nas proučavate i iskoristite. To je odličan plan, ali sa takvim planovima smo se sretali još pre nego što je vaša rasa nastala.«

  Podstaknut panikom,Efrijelov mozak je frenetično radio. »Ti si inteligentno biće«,

  reče on. »Nema razloga da nas povrediš. Daj da porazgovaramo. Možemo ti pomoći.«

  »Da«, složio se Roj. »Možete nam biti od pomoći. Sećanje vašeg partnera mi govori da je ovo jedan od onih neugodnih perioda kada je galaktička inteligencija česta pojava. Inteligencija je velika briga. Nama nanosi najrazličitije nevolje.«

  »Kako to misliš?«

  46

  »Vi ste mlada rasa i mnogo polažete na svoju pamet«, reče Roj. »Kao i obično, ne

  uočavate da je inteligencija pretnja opstanku.«

  Efrijel je otro znoj sa lica.

  »Dobro nam ide«, reče on. »Došli smo k tebi, u miru. Niste vi došli k nama.«

  »Upravo sam na to mislio«, uglađeno reče Roj. »Ta žurbada se proširite, da istražite, da se razvijete, upravo je ono što će vas istrebiti. Vi naivno verujete da večno možete hraniti svoju znatiželju. »To je stara priča, koju su nebrojene rase pre vas sledile. Za manje od hiljadu godina — možda malo duže — vaša vrsta će nestati.«

  »Znači, nameravaš da nas uništiš? Upozoravam te da to neće biti lako...«

  »Opet ne shvatate. Znanje je moć. Misliš li da ta vaša krhka forma — vaše primitivne noge, vaše apsurdne ruke i šake, vaš mali, blago nabrani mozak — može sadržati svu tu moć? Naravno da ne. Tvoja rasa se već sada raspada pod pritiskom sopstvene ekspertize. Originalan ljudski oblik zastareva. Lično vaši geni su izmenjeni, a vi, kapetane‐doktore, predstavljate jedan sirov eksperiment. Za nekoliko stotina godina postaćete neandertalci. Za nekoliko hiljada godina neće ostati ni sećanje na vas. Vaša rasa poći će putem hiljada drugih.«

  »A koji je to put?«

  »Ne znam.« Stvar na kraju Rojeve ruke načinila je kvocav zvuk »Prevazilazili su moje mogućnosti poimanja. Svi su oni nešto otkrili, nešto naučili, nešto što je uzrokovalo da prekorače granicu mog razumevanja. Možda su čak prekoračili

  postojanje?U svakom slučaju, više ne mogu da osetim da su igde prisutni. Čini se kao da ništa ne čine, čini se da se ni u šta ne mešaju; čini se da su po svim pitanjima namera i svrha, mrtvi. Nestali. Možda su postali bogovi ili duhovi. U oba slučaja, ne želim da im se pridružim.«

  »Pa onda — onda ti imaš...«

  »Inteligencija je, kapetane‐doktore, po mnogo čemu mač sa dve oštrice. Korisna je

  samo do određene granice. Ona se sukobljava sa životom. Život i inteligencija ne slažu se baš najbolje. Oni nisu tako blisko povezani kao što vi to naivno pretpostavljate.«

  »Ali i ti — i ti si razumno biće.

  »Ja sam oruđe, kao što sam i rekao.« Mutirana naprava na kraju ruke načinila je

  zvuk uzdaha. »Kada ste počeli vaše eksperimente sa feromonima, hemijska

  neravnoteža je postala očita Kraljici. Ona je pokrenula odredene genetske obrasce unutar svog tela i ja sam ponovo rođen. Inteligencija je ta koja najlakše rešava problem hemijske sabotaže. Ja sam pun mozga, vidite, specijalno oblikovan da budem daleko inteligentniji od bilo koje mlade rase. Za manje od tri dana bio sam potpuno samosvestan. Za manje od pet dana dešifrovao sam ove oznake na svom telu. One predstavljaju genetski šifrovanu istoriju moje rase... za manje od pet dana i dva sata uočio sam u čemu je problem i znao šta treba da uradim. Sada to činim. Sada mi je šest dana.«

  »Šta nameravaš da učiniš?«

  »Vaša rasa je vrlo snažna. Očekujem je ovde, očekujem da se sukobi sa nama za

  manje od pet stotina godina. Možda i mnogo ranije. Biće potrebno detaljno proučiti takvog protivnika. Pozivam vas da se pridružite našoj zajednici na stalnoj osnovi.«

  »Kako to misliš?«

  »Pozivam vas da postanete simbioti. Ovde imam mužjaka i ženku čiji su geni izmenjeni i stoga bez grešaka. Vi predstavljate savršen par za razmnožavanje. To će me spasti napornog kloniranja.Ti misliš da ću izdati svoju rasu i vama uručiti rasu robova?»

  47

  »Kapetane‐doktore, vi nemate mnogo toga da izaberete. Ili ćete ostati živo, inteligentno stvorenje, ili ćete postati bezumna lutka, kao vaš partner. Ja sam preuzeo sve funkcije njenog nervnog sistema; isto mogu učiniti i sa vama.«

  »Ja mogu da se ubijem.«

  »To bi mi pričinilo teškoće, jer bih morao da razvijem tehnologiju kloniranja.

  Tehnologiju za koju sam sposoban, ali koja bi mi pričinila mnogo boli. Ja sam genetički produkt. U meni postoje osigurači koji mi brane da preuzimam ulogu Legla zbog svojih

  potreba. To bi značilo padanje u onu istu zamku progresa u koju upadaju ostala inteligentna bića. Iz istih razloga ograničen je moj životni vek. Živeću samo hiljadu godina dok ne prođe kratka energetska oluja vaše rase i mir se opet ne uspostavi.«

  »Samo hiljadu godina?« Efrijel se gorko nasmejao. »A šta onda? Pretpostavljam da

  ćeš onda ubiti moje naslednike jer više neće biti potrebni.«

  »Ne. Mi nismo ubili nijednu od petnaest rasa koje smo proučavali iz odbrambenih

  razloga To nije bilo potrebno. Osmotrite malo tog malog strvinara koji vam lebdi oko glave, hraneći se vašim izbljuvkom. Pre pet stotina miliona godina galaksija je drhtala pred njegovim precima. Kada su nas oni napali, mi smo pustili na njih njihovu sopstveriu vrstu. Naravno, našu stranu smo izmenili tako da su postali pametniji; čvršći i, naravno, potpuno odani nama. Naša Legla su bila jedini svet koji su poznavali i oni su se borili sa junaštvom i domišljatošću koju mi nikada ne bi mogli postići... Ako vaša rasa dode da nas iskoristi, normalno je da ćemo isto učiniti.«

  »Mi ljudi smo drugačiji.«

  »Naravno.«

  »Hiljadu godina nas neće promeniti. Ti ćeš umreti i naši naslednici će preuzeti ovo

  Leglo. Za nekoliko generacija mi ćemo i uprkos tebi voditi glavnu reč. Tama neće predstavljati problem.«

  »Naravno da neće. Ovde vam nisu potrebne oči. Ovde vam ništa nije potrebno.«


  »I dozvolićete mi da ostanem živ? Da ih učim svemu što znam?«

  »Naravno, kapetane‐doktore. Istinu govoreći, mi vam činimo uslugu. Kroz hiljadu

  godina vaši ovdašnji naslednici biće jedini ostaci ljudske rase. Mi smo velikodušni po pitanju naše besmrtnosti; preuzećemo na sebe da vas sačuvamo.«

  »Grešiš, Roju. Grešiš po pitanju inteligencije, a grešiš i u svemu ostalom. Možda bi

  se druge rase srozale do parazitizma, ali mi ljudi smo drugačiji.«

  »Naravno. Znači, prihvatate.«

  »Da. Prihvatam tvoj izazov. I pobediću te.«

  »Izvrsno, kada se Investitori vrate, gundelji će reći da su te ubili i reći će im da se više ne vraćaju. Oni se neće vratiti. Sledeći koji će doći biće ljudi.«

  »Ako te ja ne pobedim, oni hoće.«

  »Možda.« Ponovo je uzdanuo. »Drago mi je što ne moram da vas apsorbujem.

  Nedostajali bi mi razgovori sa vama.«

  48

  Rat je došao i prošao ali je u njemu oživeo posle osamnaest godina.

  Foldžer bi trebalo da zna šta se dešava kada jata manjih riba nestaju. Trebalo je to da pretpostavi, ali je bio zaokupljen učvršćivanjem kaveza na dubini od deset metara, a zatim otvaranjem gornjih vrata kaveza laganim klizanjem. Slobodno lebdeći zagledao se u sivo‐zeleni južni Atlantik. Ništa. Jezikom je spojio mikrofon ugrađen u zvučnik. Pre-dajnik‐soneks pričvršćen za njegove rezervoare poslao je poruku. »Poziv — Valeri —

  lokacija«. Ponovio je poruku. Elektronika mu je pucketala u uhu, ali odgovora nije bilo.

  Nešto se pokrenulo sa njegove desne strane — nešto tamnije sivo, tamnije zeleno

  od vode. Tada Foldžer ugleda dva tamna oka. Telo je dobilo oblik u mraku. Poput tupog torpeda skliznulo je i udarilo neverovatno brzo.

  Bila je to Foldžerova greška, i to skoro kobna. Mislio je da će ona prvo da kruži.

  Velika bela ajkula plovila je pravo na njega, široko razjapljenih čeljusti. Foldžer ugleda zube, samo niz reckavih belih zuba. »Poziv— «povikao je u soneks.

  Očajnički je gurnuo napred palicu za ajkule desnom rukom. Otvarajući se i zatvarajući, velike bele čeljusti sa tri reda zuba poput noževa proleteše bešumno.

  Foldžer podiže palicu — pokušao je da je podigne — ugledao krv i bele krajeve kako mu štrče ispod lakta I shvatio da vidi hirurški pretesterisanu kost.

  U šoku mu se sve učinilo varljivo lako. Foldžer ispruži ruku iza leđa, opipa kavez i podiže se u pravcu otvora. Ajkula je otplovila i nestala u daljini.

  Jednorukom je bilo teško da uđe u kavez. Polovinom tela prošao je kroz vratanca i zavrnuo ventil za protok do kraja, a onda se onesvestio.

  Zvala se Marija kao i polovina žena u selu. Više od jedne decenije održavala je Foldžerovu kuću. Spremala je, kako‐tako. Pripremala mu je dva obroka dnevno, obično

  kuvane krompire ili ovčiji paprikas. Volela ga je sa tihom, gorkom i neuzvraćenom strašću. Tokom svih tih godina nikada nisu o tome razgovarali. Nisu bili ljubavnici; svake noći, pošto bi spremila večeru, vraćala se u selo, u svoju kuću od gline i kamena. Da je Foldžer uzeo neku ženu iz sela, Marija bi ih oboje zaklala na spavanju. Taj problem nikada nije iskrsao.

  »Traže vas neki ljudi«, reče Marija.

  Foldžer podiže pogled sa svojih grafikona. »Ko to?«

  »Nisu sa ostrva.«

  Foldžeru već dve godine niko sa strane nije dolazio; poslednji put bio je to brazilski novinar, koji je stigao brodom sa svojim polugodišnjim sledovanjem.

  »Želite li da ih primite?« pitala je Marija.

  »Mogu li da ih izbegnem?«

  Marija spusti glas. »Službena lica.«

  »Fuj«, odgovori Foldžer, »koliko ih je?«

  »Samo dvojica. Hoćete pušku?« Onu kalibra dvanaest, sa skraćenom cevi,

  umotanu u mušemu, naslonjenu u kuhinjskom plakaru.

  »Ne«, uzdahnu Foldžer, »uvedi ih.«

  Marija je promrmljala nešto i krenula ka izlazu.

  »Šta«?

  Zatresla je svojom cmom kosom bez sjaja. »Jedno od njih je žensko!« Ona pljunu.

  Valeri je došla u njegov stan kasno po podne. Rukovodilac projekta je već razgovarao sa Foldžerom. Znajući šta će ona reći, Foldžer je popio dva izuzetno jaka pića, pra nego što je stigla. »Ne misliš valjda ozbiljno«, bilo je prvo što je rekao.

  Nasmejala se. »Znači, rekli su ti.«

  50

  »Ne mogu to da dozvolim«, rekao je.

  Smeha je nestalo. »Ne govori kao da me poseduješ.«

  »Ja ne, ja samo...«, zapeo je. »Do vraga, to je šok.«

  Uhvatila ga je za ruku i povukla ga na kauč pored sebe. »Zar bih te ja sprečavala da sanjaš?«

  Njegov glas je preklinjao. »Ti si mi ljubavnica.«

  Valeri je skrenula pogled. »To je ono što želim.«

  »Ti si luda.«

  »Ti možeš da budeš okeanograf«, rekla je. »Zašto ja ne bih mogla da budem ajkula?«

  Bez mnogo ljubaznosti, Marija je uvela posetioce. »Požurite«, rekla je izlazeći iz hola. »Senjor Foldžer je veoma zauzet.«

  »Nećemo ga dugo uznemiravati«, rekao je ženski glas.

  Pošto su ušli, posetioci su morali da se sagnu da bi prošli kroz vrata. Žena je bila

  gotovo dva metra visoka; muškarac za pola glave viši. Bili su obučeni u ista siva pletena odela, imali su iste osmehe. Predstavljali su — Foldžer je tražio pravu reč — krajnost.

  Kosa im je bila suviše meka i svilenkasto bleda; oči su im bile suviše plave, zubi suviše beli i zverski.

  Njih dvoje pogledaše Foldžera. »Ja sam Inga Lindfors«, rekla je. »Moj brat Per.«

  Muškarac lagano klimnu glavom.

  »Vi očigledno znate ko sam ja«, rekao je Foldžer.

  »Vi ste Markus Antonius Foldžer«, rekla je Inga Lindfors.

  »Trebalo bi da bude Markus Aurelius«, reče Foldžer kao uzgred. »Moj otac nije baš

  najbolje poznavao klasike.«

  »Srećna greška«, rekla je Inga. »Mislim da je Markus Antonius uzbudljivije. On je

  bio odlučan, čovek akcije.«

  Zbunjena, Marija je zurila čas u jednog čas u drugog.

  »Vi ste bili u sastavu Pomorskog instituta Istočnih Foklanda«, reče Per.

  »Da. Bilo je to davno.«

  »Želeli bismo da razgovaramo sa Vama«, rekla je Inga, »kao predstavnici

  Protektorata Stare Amerike.«

  »Pa? Govorite.«

  »Želimo da razgovaramo službeno.«

  »Dobro.« Foldžer se nasmeši Mariji. »Moram da budem sam sa ovim ljudima.«

  Ostrvljanka je podozrivo pogledala Lindforsove.

  »Biću u kuhinji«, rekla je.

  »Put do Tres Rokasa je naporan«, rekao je Per. »Naš hidroplan je napustio Rt Pembruk pre deset časova. Nepovoljni vetrovi.«

  Foldžer se počešao i ništa nije rekao.

  Inga se nasmejala devojački, mladalački, u skladu sa svojim godinama. »Markuse

  Antonijuse Foldžeru, Vi ste suviše dugo bili udaljeni od američke civilizacije.«

  »Ne bih rekao«, rekao je Foldžer. »Vi ste se očigledno dosta namučili dok me niste

  pronašli. Zašto?«

  Zašto?

  Uvek mu je postavljala pitanja kad su se penjali po stenama iznad rta. Valeri bi zapitkivala, a Foldžer odgovarao i obično bi oboje nešto naučili. Zašto su na Foklandskim ostrvima godišnja kolebanja temperature u rasponu od samo deset stepeni; šta su kvazari; po čemu se treća generacija kompjutera razlikuje od druge; koliko su opasni manta‐zraci; kada će nestati svemir? Tog dana je postavila novo 51

  pitanje.

  »A šta je sa ratom ?«

  Zastao je, naslanjajući se na prirodno udubljenje u obliku dimnjaka. »Šta hoćeš da kažeš?« Hladnoća mu je prošla kroz obraze, vilice su mu se ukočile, a reči kao da su se stvrdnule.

  Valeri je rekla: »Ne razumem taj rat.«

  »Onda znaš koliko i ja.« Foldžer je zurio u stene i
more. Kako objašnjavaš masu ljudi koja ubija druge ljude? Mogao je da prelista glosar — primarni, sekundarni, tercijarni ciljevi; prioriteti u okviru populacije, učinak usmrćivanja — ali šta s tim? To ne daje opravdanje niti podsticaj za ubijanje koje se odigrava na kopnu, u svemiru i ispod mora.

  »Ništa ne znam o tome«, sumornoje rekla Valeri. »Samo ono što nam kažu.«

  »Nemoj ih ni pitati«, rekao je Foldžer. »Oni su malo uvredljivi.«

  »Ali zašto?«

  »Protektorat se seća svojih prijatelja«, rekao je Per.

  Foldžer se nasmejao. »Ne pokušavajte da mi bacite prašinu u oči. Kada sam bio na

  vrhuncu lojalnosti prema Protektoratu — ili prema Protektoratu kakav je onda bio —

  bio sam apolitičan.«

  »Pre dvadeset godina to bi bilo izdajstvo.«

  »Ali sada ne«, brzo je odgovorila Inga. »Pokret za građanske slobode doživljava veliku obnovu.«

  »Da, čujem. Brod ponekad donosi časopise.«

  »Godine obnove su bile teške. Mogli smo iskoristiti vašu stručnost na kontinentu.«

  »Bio sam od koristi i ovde. Povremeno nalazim načine da pomognem

  ostrvljanima.«

  »Kao okeanograf?«

  Foldžer krenu prema prozoru. »More čini glavninu njihove životne sredine.

  koristan sam.«

  »Sa vašim talentom«, rekao je Per, »to je ovde strašno gubljenje vremena.«

  »Sem toga«, nastavio je Foldžer, »pomažem im oko relikvija.«

  »Relikvija?« nesigumo je rekla Inga.

  »Viškovi ratnog materijala. Ostaci. Pogledajte.« Foldžer je podigao osušen pravo‐

  ugaonik sa stola i bacio ga Peru. On pogleda predmet, premećući ga iz ruke u ruku.

  »To je od kita ubice. Ulovio sam ga prošle zime harpunom sa specijalno uobličenim

  projektilom. Proklet bio, probušio je tri čamca i ubio dva čoveka. Pročitajte sada ovo sa druge strane.«

  Per je pažljivo ispitivao parče kože. Slova i brojevi su bili duboko utisnuti. »USMF

  — 343.«

  »Vidiš li?« rekao je Foldžer. »Tamo još ima oružja. Bio je deo opreme godinu dana