Alef Science Fiction Magazine 009

by MoZarD

  uvijen u čaršave u velikom hotelskom krevetu, jutro, kolica za posluživanje po sobama.

  Oh, Algonkvin: ja. Zima. Sneg pada sa druge strane visokog prozora. Ona traži nešto po svojoj torbici, izvlači bočicu, guta pilulu uz kafu, držeći šoljicu za dno, a ne za dršku.

  Protežem se, kosa mi je raščupana. Razgovor — nerazumljiv Siva soba, snežno beličasto svetlo, manje boje. Hoću li sad (mislio sam, posmatrajući nas) posegnuti za njom? Hoću li je u sledećem satu uzeti, ili ona mene, odgumuti čaršave, otkopčati njenu bledu pidžamu? Odlazi u zahod, zatvara vrata. Osa glupo posmatra, isključena, prikazujući vrata.

  IZMENA, konačno.

  Ali šta bi bilo (pitao bih se) da sam bio strpljiv, šta bi se desilo da sam posmatrao i čekao?

  Ispostavlja se da vreme oduzima jako mnogo vremena. Gubljenje vremena,

  neodgovorno gubljenje vremena nije posmatrački sport. Ma koliko zabavno bilo lenčariti gledajući u prazno celo poslepodne osećajući svoje biće, nimalo nije zabavno to ponovo gledati. Čekanje je mučno. Koliko smo se puta za pet godina spajali na sunčevoj svetlosti, ili svetlosti sijalica, koliko smo vremena proveli vodeći ljubav? Sto sati? Dvesta? Malo je bilo verovatno da ću naići na takvu scenu. Tama ih je većinu progutala, a ostale su bile izgubljene u intervalima beskrajnih časova provedenih u kupovini, čitanju, u avionima ili kolima, spavanju, razdvojenosti. Beznadežno.

  PRISTUP. Upalila je noćnu lampu. Sama. Lovi kroz papirne maramice i časopise na

  noćnom stočiću, nalazi sat, gleda ga tupo, okreće ga desnom stranom nagore, ponovo

  gleda, i onda ostavlja. Prehlada. Umotava se u čaršave, zeva, gleda u prazno, onda pruža ruku prema telefonu, ali samo drži ruku na slušalici, razmišljajući. Razmišljajući u četiri sata ujutru. Povlači ruku, cvokoće dečje dubokim pospanim cvokotom i gasi svetlo. Loš san. U trenutku je jutro, zora. I Osa je spavala. Spava zvučno, nepokretno, samo vrh njene plave glave izviruje iz pokrivača — i bez sumnje spavaće još satima, posmatrana mnogo pažljivije, mnogo usredsređenije, nego što bi je ijedan voajer ikada gledao.

  IZMENA.

  PRISTUP.

  »Ne čujem više tako dobro kao u početku«, rekoh direktoru. »A i obrisi gube jasnoću.«

  »Oh, naravno«, reče direktor. »I to stoji u materijalu. Morali smo to detaljno da objasnimo. Da će to možda biti problem.«

  »Znači, nije u pitanju moj monitor?«. »Mislio sam da je verovatno samo monitor u

  pitanju.«

  »Nije; nije, u stvari, ne nije«, reče on. Dao mi je kafu. Meseci zajednički provedeni 70

  sprijateljili su nas. Mislim, ma koliko me se plašio, da mu je bilo drago da ponekad svratim. Bar neko živ da dođe, bar neko da koristi usluge.

  »Zaista dolazi do neznatne degeneracije.«

  »Čini mi se da sve postaje sivlje.«

  Lice mu je odavalo istinsku zabrinutost, nimalo potcenjivanja ovog problema.

  »Mm‐hm, mm‐hm, na molekulamom nivou na kome se nalazimo, postoji

  degeneracija. Sve to stoji u fizici. Vremenom stupaj dolazi do izražaja. I tako gubite —

  ne gubeći ni minute od onoga što imate, malo oštrine. Malo boje. Ali to se izravnava.«

  »Zaista?«

  »Pa, znate da smo tek odskora u ovom poslu. Ovaj koncept je nov. Neke stvari ne

  znamo.«

  I dalje me je posmatrao, ali u isto vreme mi se činilo da me je zaboravio. Umoran.

  Činilo se da u poslednje vreme i sam gubi boju, stari, gubi obrise.

  »Možda će biti snega«, blago reče.

  PRISTUP IZMENA PRISTUP

  Sivi trg sa kamenjem poslaganim u šaru riblje kosti, sive, škripave palme. Ona podiže kragnu na svom džemperu, skupljajući oči od oštrog vetra. Kupuje časopise na

  kiosku: Vogue, Harper's, La Mode. Hladno je, kaže prodavačici. Frio. Ja, mladić, uzimam je za ruku: hodaju nazad duž plaže koja je pusta i prekrivena razbacanom morskom travom, nanetom prljavim morem. Zima u Ibici. Pričamo, ali Osa ne čuje, zvuk mora je

  zbunjuje; čini se da joj je dosta dužnosti i vuče se za nama.

  IZMENA.

  PRISTUP. Algonkvin, užasno poznato jutro, zima. Ona se okreće od snežnog

  prozora. Ja sam u postelji, i za trenutak posmatrajući ovo osećam se kao da lebdim izmedu dva ogledala, beskrajno reflektovan. Ovo sam već video; jednom sam proživeo i

  jednom se setio, i setio sećanja, i evo opet, ili je to samo neko drugo jutro, neko slično jutro. Ovde, na ovom mestu, bilo ih je mnogo više od jednog. Ali ne, ona se okreće od prozora, izvlači svoju bočicu sa pilulama, podiže šoljicu kafe držeći je za dno: ovaj trenutak sam već jednom video, ne pre mnogo meseci, već pre nekoliko nedelja, ovde u

  ovoj sobi. Naišao sam dvaput na istu scenu.

  Koiika je verovatnoća da se to desi, pitao sam se. Kakve su šanse da ponovo naidem na iste ove minute?

  Protežem se u pidžami.

  Ovoga puta se naginjem da čujem šta će reći; zvučalo je nešto kao ali zabavno, u

  svakom slučaju, ili slično.

  Zabava, kaže ona, smejući se: bolan, degradiran zvuk cvrkuta duha. Čarli, jednoga dana zabava će me ubiti.

  Uzima pilulu. Osa je sledi do zahoda i ostaje van.

  Zašto sam ovde? pomislio sam, i srce mi zalupa jače i sporije. Zbog čega sam ovde?

  Zbog čega«

  IZMENA.

  PRISTUP.

  Srebrnaste ledene ulice. Njujork, Peta avenija. Ona izlazi, vika iz tamne

  unutrašnjosti taksija. Samo nemoj da vičes na mene, viče ona na nekoga; njena majka

  koju nikad nisam sreo, zmaj. Izašla je i hita ulicom kroz susnežicu sa svojom svitom, Osom na ramenu. Mogao bih da se nagnem I dodirnem je po ramenu, nateram je da se

  okrene i pođe sa mnom. Odlazi, izgubljena u neobojenoj vrevi saobraćaja i ljudi, nerazaznatljiva u ublaženom snežnom prizoru.

  71

  Nešto baš nije bilo u redu.

  Džordži je mrzela zimu, bežala je od nje skoro sve vreme dok smo bili zajedno, među prvima koji su od početka godine žudeli za suncem koje je otišlo nekuda drugde.

  Australija se mogla podneti nekoliko nedelja, sela kao igračkice, šećerni sneg i veseli, sjajni skijaši nisu bili ona zima koje se plašila, iako ju je čak i u vatrom zagrejanim prostorijama bilo teško skinuti golu, a da se ne naježi i drhturi od neke hladnoće koju je samo ona mogla osetiti. Zimi smo bili čedni. Zato ju je Džordži izbegavala: Antili ili Bali i dva meseca u Ibici kad bademi cvetaju. Cele zime bilo je lažno, bezukusno proleće.

  Koliko je često sneg mogao da pada kada ju je Osa posmatrala?

  Retko. Izbrojiv broj puta, broj koji bi čak i ja mogao da dobijem kad bih imao pamćenje poput Osinog. Ne često. Ne uvek.

  »Postoji problem«, rekoh direktoru.

  »Dostigao je vrhunac, zar ne?« reče on. »Taj problem sa obrisima?«

  »U stvari«, rekoh, »sve gore je i gore.«

  Sedeo je za svojim stolom, ruku široko ispruženih duž naslona stolice, sa lažnim, ružičastim rumenilom na obrazima kao kod pogrebničke šminke. Pio je.

  »Znači, još nije dostigao vrhunac?« reče on.

  »Nije u tome problem«, rekoh. »Problem je u pristupu. On nije slučajan kao što ste

  tvrdili.«

  »Molekulami nivo«, reče on. »Sve piše u fizici.«

  »Ne razumete. On ne postaje sve slučajniji. On postaje manje slučajan. Postaje selektivan. Zamrzava se.«

  »Ne, ne, ne«, pospano reče. »Pristup je slučajan. Znate, život se ne sastoji samo od

  leta i zabave. U svakom životu neka kiša mora pasti.«

  Zbrzao sam, pokušavajući da objasnim.

  »Ali ali...«

  »Znate«, reče on, »mislim da se povučem iz ovoga.«

  Otvorio je fioku u stolu ispred sebe, prazno je zazvučala. Tupo je gledao u nju jedan tren i zatvorio je.

  »Park mi je dobro došao, ali ja se prosto nisam navikao na ovo. Znate, šta mislite o

  tome da se zaposlite? Pa, do davola
, znate, vi se ovde zabavljate, šta vas briga?«

  Poludeo je. Za trenutak začuo sam mrtve oko sebe; na jeziku sam osetio ustajao

  podzemni vazduh.

  »Sećam se«, reče on, zavaljujući se u stolicu i gledajući negde drugde, »kako sam

  pre mnogo godina dospeo u ovaj posao pristupa. Samo što to tad nismo tako zvali. Ja

  sam tad radio za agenciju za iznajmljivarije. Ponestajalo je posla, kao i svuda, kao što će i ovde, ovo nije trebalo da kažem, al' niste ni čuli. Dakle, bilo je to veliko skladište sa miljama čeličnih polica, ispunjenih kutijama, kutijama ispunjenih starim plastičnim filmovima, znate? Raznovrsnih filmovima. Ljudi sa filma, ako bi želeli scene iz prošlosti, pozvali bi i zatražili ono što im je potrebno, nađi mi ovo, nađi mi ono. A mi smo imali sve, svakakvih scena, ali znate li šta je bilo najteže naći? Obične scene iz svakodnevnog života. Mislim na scene gde ljudi rade ovo ili ono i žive svoje živote. »Znate li šta smo zaista imali? Govore. Ljudi drže govore. Poput predsednika. Mogli ste dobiti sate govora, al' ne i ljudi, kako se ono kaže, da, kako peru rublje, sede u parku...«

  »Možda je to samo zbog prijema«, rekoh. »Nekako.«

  Pogledao me je dugim pogledom, kao da sam tek stigao.

  »Bilo kako bilo«, najzad reče, ponovo se okrećući, »proveo sam tamo neko vreme

  72

  učeći smicalice. A producenti bi zvali i govorili: 'Daj mi ovo, daj mi ono'. I jedan producent je pravio film, nekakav film o prošlosti, i želeo stare scene, stare, o davnim ljudima, u leto. Ljudima koji se zabavljaju, jedu sladoled, plivaju u kupaćim kostimima, voze u automobilima sa sklopivim krovom. Pre pedeset godina. Pre osamdeset godina.«

  Opet je otvorio ladicu, pronašao čačkalicu i počeo da je upotrebljava.

  »Tako sam prebirao po najranijem materijalu. Govori? Još govora. Ali, tu i tamo, naišao bih na scenu — ljudi na ulici, u krznenim kaputima, razgledaju izloge, saobraćaj.

  Stari ljudi, mislim, tada su bili mladi, ali ljudi iz prošlosti; imali su ona stisnuta lica, upoznaćete ih. Tužna, mala. Na gradskim ulicama u žurbi, drže svoje šešire. Na filmu su tada gradovi nekako bili crni; crna kola na ulicama, crni polucilindri. Kameni. Pa, to nije bilo ono što su želeli. Našao sam im leto, leto u boji, ali novo. Želeli su staro. Vratio sam se da tražim. Tražio sam i tražio. Jesam. Što sam se dalje vraćao, sve češće sam nailazio na ta stisnuta lica, crna kola, crne kamene ulice. Na sneg. Tamo nije bilo leta.«

  Usporeno, ustao je i pronašao smeđu bocu i dve šoljice za kafu. Prolivao je dok je

  sipao.

  »Tako da tu u pitanju nije vaš prijem«, reče on. »Pretpostavljam da kod filma to

  duže traje, ali to je fizika. Sve je fizika. Mudrom je jedna reč dovoljna.«

  Piće je bilo oporo, hladan destilat minule sunčeve svetlosti. Zeleo sam da odem, da

  izađem, da se ne osvrnem. Nisam želeo da ostanem da posmatram dok ne preostane

  samo sneg.

  »Zato odlazim iz posla« reče, direktor. »Neka mrtvi sahranjuju mrtve, zar ne? Neka

  mrtvi sahranjuju mrtve.«

  Nisam se vratio. Nikada se nisam vratio, iako su auto‐putevi ponovo otvoreni, a Park nije daleko od grada u kome sam se skrasio. Skrasio, prava reč. Saznanje, bez žaljenja, da se ono najbolje što se u životu dogodi već dogodilo, naposletku uspostavlja neku vrstu ravnoteže, čak vam, na nekakav smešan način i vraća radost. A mene još uvek čeka poneko leto.

  Mislim da postoje dve vrste sećanja, a samo jedna se pogoršava starenjem: ona u

  kojoj naporom volje pokušavaš da rekonstruišeš svoj prvi automobil ili broj telefona ili ime i lik svog prvog učitelja fizike — gospodin Holm, u sivom odelu, bradat, mršav, tridesetogodišnjak. Druga se starenjem ne pogoršava, ako ništa drugo, postaje intenzivnija. Ona mesečarska, ona u koju upadaš kao u sobe sa tajnim vratima i iznenada otkrivaš da se ne nalaziš na verandi, već u učionici. U početku ne znaš gde si i kada, a neki bradat, nasmejan čovek okreće u ruci stakleni pritiskivač za papir u kome u vrtlogu snega stoji mala koliba.

  Nema pristupa do Džordži, osim ponekad, kad me neočekivano, dok sedim na

  verandi ili guram kolica u supermarketu, ili stojim za sudoperom, ne poseti sećanje te vrste, živo i uzbuđujuće, kao kad hipnotizer pucne prstima.

  Ili kao ono smešno iskustvo koje ponekad doživite kad na ivici sna čujete kako vas

  neko ko nije tu nežno i razgovetno doziva po imenu.

  73

  Seks u 21. veku. — Nudimo svojim čita‐

  LIČNI OGLASI

  ocima šansu da se međusobno povežu.

  Samo nam pošaljite pismo i kovertu sa

  USAMLJENI Zemljanin, 40 god, 198, 91

  svojom adresom za odgovor ili odgovara‐

  kg, traži parove 18—35 za vezu utroje.

  Može svaka vrsta bića. Ne prihvatam

  jući vrednosni iznos (radioaktivni materi‐

  vezivanje i dominaciju, sado‐mazo, niti

  jal molimo ne šaljite bez odgovarajuće

  minerale. Posedujem asteroid. Diskrecija

  zaštite), i saopštite s kim biste želeli sas‐

  garantovana. PGS—0060

  tanak. Vaš oglas objavićemo ovde, u na‐

  ALGOLIJANKA, kin, frong, čezne da se

  šoj specijalnoj pangalaktičkoj svingerskoj

  sretne sa vrućim van‐algolijancima radi

  rubrici, u sledećem broju, a onda ćemo

  dobrog provoda uz razmenjivanje. Voli

  vam sve ispravno kodirane odgovore dos‐

  oralni i ledno‐ventilski seks, apsolutno je

  taviti apsolutno besplatno. Dakle, uđite

  luda za metanskom terapijom i teranskim

  ovamo, čitaoci, i bacite se u slobodni

  pornićima. Šalji svoj hologram odmah,

  seks!

  odgovaram na sva pisma bez čekanja.

  PGS 0061

  PRIVLAČAN muškarac sa Tere, slobod‐

  nih ideja, 31/181/85 kg, traži atraktivne,

  slobodoumne Zemljanke radi klonovanja.

  Volim grupno, što više, to bolje! Pošalji

  holo ili uzorak tkiva danas. PGS—0063

  MEŠOVITI PAR voljan da svinguje (me‐

  nja partnere): on Zemljanin, 196. muže‐

  van, ona Marsovka, 80 sa 90 cm, osam

  divnih dojki sa perspektivom da u proleće

  izraste još. Žele da upoznaju druge paro‐

  ve radi ludog provoda kod kuće i u gradu.

  Vole fr, gr, sm, vd, poseduju okove, biče‐

  ve, elektroubadala za gonjenje stoke, itd.

  Krilata bića, na žalost, ne dolaze u obzir

  jer je supruga alergična na perje. Muž

  jednook, ne percipira dubinu, dakle slike

  ne moraju biti holo. Šaljite ravne fotiške u

  pismu. PGS—0062

  75

  BRONTOMIS, 278 cm, 230 kg, podatan.

  tice kao dokaze iskrenosti. PGS—0071

  Radite sa mnom šta god hoćete, a imate i

  DOBRO GRAĐEN Jupiterijanac, 5 meta‐

  čime! Nije mi važno da li ste muško, žen‐

  ra, 408 kg, zelen, voli obaranje ruke i na‐

  sko ili kin, ali bića na bazi ugljenika poželj‐

  zalni seks, fr, gr, xr. Volim razgovor,

  nija su od ostalih. Pošaljite holograme i

  dobru knjigu, šah, čašicu amonijaka. Naj‐

  kasetu na kojoj me grdite i psujete.

  radije primam ponude bića sa drugih

  Odgovoriću odmah. PGS‐0064

  gasnih giganata, sličnih dimenzija i

  KOMPJUTER Omnivak 5000 želi da se

  sklonosti. Supruge i ljubavnice su protiv,

  zbliži sa maštovitom usisivačicom prašine.

  zato je diskrecija bitna. Hologrami i obim

  Zatražite vreme u programu. PGS —0065

  bicepsa obavezni. PGS—0072

  VENERIJANAC, 2 m, dobrog izgleda, is�
�

  PLUTONAC bi upoznao frigidnu Zem‐

  kusan. Želim da upoznam ugojenu dro‐

  ljanku radi braka i uređivanja tela. Molim

  njavu zemaljsku domaćicu sa debelim

  da se ne javljaju bolešljive i LOX‐e. PGS‐

  nožnim zglavcima, brkovim a i dahom koji

  0073

  se oseća na beli luk. Starost neograni‐

  SUPER‐GRAĐENI Zond sa ovolikim nea‐

  čena. Diskreciju garantujem i očekujem.

  todnim pupoljcima! Tražim same ili paro‐

  PGS—0066

  ve (zemaljske, marsovske, sirijanske; ne

  MLADIĆ istrgnut iz vremena, upravo

  homo niti bi) radi ludih noći u gradu ili

  stigao iz godine 1940, subjektivna starost

  tihih večeri u kanalizaciji. Znam fr,gr i sve

  22, traži nekoga ko bi mu pomogao u

  ostalo. Brže šalji to pismo i hologram!

  snalaženju i dobroj zabavi. Visok sam 170,

  PGS—0074

  težak 70 kg, talasasta smeda kosa, pravi

  PAR Zemljana u penziji, on 97, ona 84,

  super‐dasa. Želim da otkrijem šta vam je

  upravo stigli iz centra za podmlađivanje,

  to »fr«. PGS—0067

  tražimo same ili parove da nam pomognu

  VENERIJANAC, privlačan, duhovit, uzeo

  da utvrdimo da li nam je pamćenje zaista

  zemaljsko državljanstvo. Nekroi, javite se.

  tako dobro kako nam se čini. Diskrecija

  Potrebne su mi zgodne zemljanske devoj‐

  bitna. PGS—0075

  ke da poziraju za slobodne holografije sa

  POLARIJANSKO bodljikavo prase, 537,

  pingvinima, salamanderima, asparagusi‐

  plave oči, oker škrge. Tražim same i paro‐

  ma. Takođe tražim privlačne žene 18—30

  ve sa silicijumskom bazom. Radim veziv‐