Alef Science Fiction Magazine 015

by MoZarD

»Ni ja. I da znaš, to mi je uteralo đavolski strah u kosti. Šta se ovde dešava?«

  Ona sede na sto i prekrsti noge na onaj, njemu tako dobro poznati, prisni način.

  U njenim kretnjajjia bio je čitav svet uspomena, podsećanje na neizgovorene reči;

  čitavi tomovi pitanja i odgovora u podizanju obrve, okretu glave, sklopljenim usnama,

  brzom pokretu ruke. Vitko telo ispod plave uniforme koja ništa nije sakrivala; vitke, graciozne ruke, što su ga tako često milovale. Da, njega. Pogleda joj u oči.

  Sažaljeva me! mislio je. Sve je isto. Sažaljenje i ljubazne reči i ljubazna dela, prokletstvo. Ona je idealan psiholog za tebe, ali je rođena sa ispovedaonicom u glavi.

  Sažaljiva, strasna.

  Odjednom ju je poželeo.

  Pre mnogo godina: bili su dobar, pouzdan skautski tim, sastavljen voljom kompjutera u mesecima zajedničkog življenja. Dva meseca u kabini tri sa tri metra i od stranaca napravi ljubavnike. Tela se sjedine u mržnji, ako ne u ljubavi. Željom se bori protiv dosade: njima je to uspelo. Njima je uspelo.

  Bili su prethodnica flotama rastuće konfederacije planeta. Krećući se malenim

  skautskim brodovima strujama vasione, vraćali su se mrtvim planetama mrtvog carstva,

  na kojima se antička raskoš skupljala pod tuđim suncima; riznice čovečanstva rasute u

  7

  večnosti prostora. Videli su mrtve gradove, mrtve uspomene, mrtvu slavu, divljač praznih očiju, koja se zgurila izmedu šuta palata i svetlećih zgrada, ispred ekrana koji su još uvek treperili.

  Bili su sleteli na Petaru, Karsten, Ćandru: predivna antička, nekad slavna imena.

  Ponekad su im se obraćali bestelesni glasovi iz sporednih prostora, davali im detaljna uputstva, dodeljivali im sletne piste u ogromnim svemirskim lukama gde su trunule hiljade svemirskih brodova. Policljski glasovi pripadall su kompjuterima i robotima, što su još uvek funkcionisali, i što su obavljali poslednje dužnosti za zaboravljeno carstvo.

  Od vibracija skautskih brodova, dok su se spuštali, podrhtavale su i rušile se zgrade, mašine se zatrpavale tonama plastike i čelika koji su se pušili. Carstvo je bilo dobro izgrađeno, ali ne za večna vremena. Kada se konfederacija proširila, staro carstvo je tiho umrlo.

  Pa i Zemlja, centar svega toga. A potom: ništa.

  4

  »Izgledaš umomo«, reče ona i naže se nad njim.

  »I jesam. Posle četrdeset sati bez sna, normalno je da sam umoran.« On uzdahnu.

  »Previše stvari zavisi od ovoga. Ja ne mogu sebi da dopustim da se nešto nepredviđeno

  dogodi dok je stvar u mojim rukama. Ti nemaš ni najmanju predstavu o tome koliko je

  konfederacija došla u opasnost zbog ove ekspedicije,.. Znaš, povratak do starog centra

  carstva, slavna dela, planetarni kovčeg s blagom, sve čeka samo na to da ga mi podignemo, a Toranj zna da nam treba sve što možemo da dobijemo...« On se opusti i

  nasmeši joj se. »A sad me je cela ta posrana stvar tresnula posred lica.«

  Bilo je mnogo jednostavnije biti skaut, mislio je. Pitam se kako bi bilo kad bih opet postao skaut. Ponovni izlasci, meseci u brodu, nedelje na planetama. Biti mnogo godina mlađi. I ponovo imati Ket, ako mi je do nje još imalo stalo.

  »Izmenio si se, Mon«, reče ona tiho.

  »Svi se menjamo. Ti. Ja. Svako. I šta je onda tako smešno? Jednom, bilo kad, ipak

  moramo da odrastemo, zar ne?«

  »Onda si bio drugačiji«, reče »Mekši. Postepeno postaješ cinik.«

  »Moć korumpira«, reče on. »Trebalo bi da vidiš moju dušu, crnu od krivice.

  Ponekad mrzim samog sebe, ali samo ponekad. A što se tebe tiče...« on zastade.

  »Želiš ponovo da me imaš?« smeškala se.

  »Ne znam... ne, ne verujem. Uspomena je vrlo lepa. Želim da moje lepe uspomene

  ostanu lepe, ako je to moguće. Ponekad želim da te ponovo imam, ali to je samo čista,

  gola želja, ništa drugo. Dlakava životinja.« Osmehivao se odsutno.

  Ona se podiže. »Ti misliš praktično«, reče.

  »Ja sam dupeglavac, misliš ti ipak. To je u redu.« Zavalio se ponovo u stolici i posmatrao je sa interesovanjem. Ona je kurva, mislio je, strasna, lepa kurva, uvek puna razumevanja. Mirna, tiha i vrlo, vrlo lepa. Ona uvek tačno zna kako da najbolje upotrebi svoje prirodne osobine. Ket. Dobro ime. Vitka životinja koja prede, graciozna i gipka, ponekad čak verna. Nezavisna kao đavo — i, za svaki slučaj, sa gomilom oštrih kandži.

  Jednom ju je jednostavno napustio: to joj se smučilo. Verovatno povredilo njen ponos, što bi već bilo dovoljno loše da ona nije bila slatka, strpljiva Ket. Opraštala je, ali je bila uporna. Na kraju je uvek dobijala ono što je htela.

  Prekrštenih nogu, jer je znala da mu ionako nije stalo do njih. Da mu je donekle i

  bilo stalo, već bi mu ih u međuvremenu stavila pravo pod nos. Ona je imala svoje metode. Osmehivao se.

  »Koji srećnik ima sad čarobni ključ«, upita i podiže se. »Neko koga znam?«

  8

  »Je li to važno?«

  »U stvari nije. Samo sam radoznao.«

  »Dr Gernštajn«, reče. »Sociolog. Dopada mi se — zabavan je.« Iskreno, bez strasti.

  »A, tako. Već sam se pitao šta treba da znači njegov sanjalački pogled.« Stajao je

  pored isključenog ekrana i posmatrao njen odraz u biserno sivom staklu. »On je guzica.«

  »To je«, reče ona, »verovatno pitanje ukusa. On mi se, ipak, dopada.« Ona ga pogleda. »Misliš li ti da se ja bacam oko vrata svakom ko slučajno prođe?«

  »Dakle, dve duše određene jedna za drugu? Ali on je ipak, guzica. A koliko ga znam, silno troši i zamak i ključ.«

  »To je dobar zamak«, reče Ket sa osmehom u očima. »On može da izađe nakraj sa

  svakim mogućim prirodnim trošenjem.«

  »Ali njegov je ključ«, reče Montojie, »u lošem stanju.«

  »Nudiš li mi ti novi?« Sad se otvoreno smejala.

  »Mislim da tvoj zamak može da primi svaki ključ, u svako doba. Osim toga na moj

  je ključ već negde drugde stavljena zabrana. Drugi put.« Nagnuo se nad kontrolnom konzolom i pritisnuo jedno dugme. Ekran zasvetle i pokaza slike neplanskog istraživanja planete. Zamišljeno posmatrajući pejsaže koji su se brzo menjali, postade svestan toplog žarenja na svom licu. I prijatnog draženja negde drugde.

  Ta kurva, mislio je zabavljajući se. Ta prokleta, bestidna kurva. Najpre priča o svemu mogućem, a posle dve rečenice je tamo gde želi da bude.

  A posle sledeće dve rečenice i on bi bio tamo.

  Iz sve snage je posmatrao ekran i osećao na leđima njen podrugljiv pogled. Možda

  kasnije. Posmatrao je svetleću panoramu, zarobljenu iza zasvođenog stakla.

  Ket se nasmešila ali nije rekla ništa. To je bila jedna od njenih dobrih strana: znala

  je kad treba da ćuti.

  Neka, od sunca izgorela pustinja, blesnu preko ekrana, stepa prekrivena blago talasavom travom, plaža na zalasku sunca, visoko tamno drveće u pozadini, a tamo, na

  plaži, neko stvorenje koje je gledalo u nebo. Montojie posegnu za prekidačem i fiksira

  kameru na stalan izbor slike. Kamera je uvećavala sliku tog bića sve dok nije ispunilo ceo ekran.

  Iz daljine i na slabom svetlu izgledalo je kao čovek na konju, ali na snimku izbliza

  bilo je drugačije. To je bio konj, ali tamo gde je trebalo da mu bude glava, vrat konja se stapao s gornjim delom ljudskog tela. Bio je to muškarac, na izgled srednjih godina, i stajao je, sa rukama na bokovima, i gledao u nebo. Duga kosa mu je lepršala na vetru, a oči svetlucale neodređenom inteligencijom. Montojie koraknu unazad i ugrize se za usne.

  »To je«, reče, »svima znan kentaur. Vidiš li ga?«

  Ket graciozno skoči sa stola i priđe mu. Razgledala je stvorenje sa neskrivenim interesovanjem.

  »Bajkolika životinja iz rane grčke istorije«, reče mimo. »Simbol muškosti.

  Pohotljiva životinja.«

  Nesvesno se obliznu
.

  »Bio je poštovan do kasnog helenizma i sa godinama sve pohotljiviji. Lep primerak,

  zar ne?«

  »Nikad nisu postojali kentauri«, reče Montojie. »Ti imaš prljavu maštu, to je sve.«

  »Ovo je izgleda dobra godina za stvorenja koja ne postoje«, primeti Ket. »Ima dobra rebra.«

  »To jeste kentaur«, priznade on. »A ipak...«

  »Biološki eksperiment?«

  »Zašto? I zašto kentaur?«

  9

  »Možda se dopadao ženama.« Smeškala se. »Ali to je ipak moguće, zar ne?

  Pedeset hiljada godina je dugo vreme.«

  Montojie nije odgovorio. Posmatrao je ekran i grickao usne. Kentaur je malo

  mahao repom ali se nije pomerao.

  »Leteći konj«, reče umomo, »ogromna ptica, velika kao naši brodovi, dva zmaja ‐

  koji još bljuju vatru — džinovski gorila... to je šesta bajkolika životinja koju sam dosad video. Šta se dešava s tom prokletom planetom? Je li iznenada poludela?«

  Besnim pokretom isključi ekran i udalji se. Ket ga je sledila iz sobe, duž hodnika.

  Zbog ljudi koji su ga sretali idući ka svojim radnim mestima, glas mu je bio prigušen. Sve u svemu, kapetan je bio omiljen, ali je najbolje o nekim stvarima ne govoriti sasvim otvoreno.

  »Šta sad da radim?« upita on. »Kad bih naredio da se te proklete stvari ubiju — što

  bih i učinio, kad bih samo za to imao priliku — one bi se verovatno pokazale kao miroljubive i bezazlene i onda bih ispao pobesneli idiot. Možda bi se ispostavilo da su oni uobraženja, halucinacije, i tada bih takođe bio idiot, veliki razmetljivac koji puca u senke. Glavni komandant bi me razapeo na krst. A ako ne pucam, garantovano će se ispostaviti da su đavolski opasni, i G.K. će me pitati zašto ih odmah nisam sravnio sa zemljom. Tada bih ja, naravno, ponovio šta su kompjuteri utvrdili, a G.K. bi mi rekao da i ja imam mozak — ili bi bar trebalo da ga imam. Prokletstvo, šta da radim?«

  Išli su duž glavnog hodnika i ušli u jedinu kantinu na brodu, u kojoj se kao i obično

  tiskala posada. Za većinom stolova je sedelo tehničko osoblje, koje je delovalo umomo,

  a koje je upravo završilo noćnu smenu i ispijalo lake alkoholne napitke. U vazduhu su se osećali napetost i nestrpljenje. Nešto mora da se dogodi, pomisli Montojie, i to ubrzo.

  Flota je okružila Zemlju još pre deset dana i nije radila ništa osim što je posmatrala planetu — i danas konačno poslala skautske brodove. Rezultat je, u međuvremenu, verovatno svima bio poznat.

  Krenuli su između zauzetih stolova, pozdravljali se levo desno, i na kraju pronašli

  slobodan sto u uglu. Montojie usu dve šolje kafe iz automata i naže se preko stola, pri čemu je svesno prevideo upitne poglede ljudi za susednim stolovima.

  »Pa šta nameravaš?« upita Ket. »Da siđes dole?«

  »I celu flotu stavim na kocku?« Napravi grimasu. »To ne možemo sebi da

  dopustimo. Ova flota je bila velika žrtva za konfederaciju. Ako mi ovde zakažemo, nove

  nema. Ne, moram da idem na sigumo. Možda novi skautski brod, kad se vrate Marta i

  Džoselin, a onda...« Posmatrao je zamišljeno. »Od sada su oni u tvojoj nadležnosti, ne

  zaboravi to. Hoću tačno da znam šta se tamo dole desilo. Ako treba, sve prevrni, samo

  da dobijem neke odgovore.«

  »Ako misliš da treba da isprobam sondu na njima — to neću da radim.«

  »Ja neću ništa da kažem. Zar misliš da hoću da ih uništim? Postavi ih na svoj kauč i

  pričaj ljubazno sa njima, ili primeni hipnozu ili bilo šta drugo — samo misli na to da su mi potrebni brzi rezultati.«

  »Mnogo zahtevaš«, reče Ket mirno.

  »Ima ljudi koji i od mene mnogo zahtevaju«, odgovori on kruto. »Tebe samo ja nerviram, a meni na vratu sedi cela prokleta glavna komanda, koja traži brze rezultate, jer njima oko vrata vise konzervacionisti, i glasno urlajući traže završetak celog projekta. Oni ovu ekspediciju smatraju rasipanjem novca i delom su u pravu. Na kraju

  sve, dakle, ostaje na meni i ja Crnog Petra na trenutak predajem tebi. Jasno?« Smešio

  se bez radosti.

  »Jasno.«

  On se zavali u stolici; samom se sebi činio potpuno iscrpljenim. Ket ga je posmatrala krupnim radoznalim očima, sa otvorenošću koja je nastala u dve zajednički

  provedene godine. Ipak znala je, razumela ga je. Čvrsti kapetan flote, inteligentno čudo 10

  od deteta, kojem je sve uspevalo, a ona ga je jednostavno prozrela. Ali bila mu je potrebna; bila je jedina kojoj je mogao da se poveri.

  Preveliko je to za mene, mislio je. Stvar je prokleto velika, i bez izlaza.

  Pogleda preko njenog ramena ka ekranu na suprotnom zidu. Svemir je ispunjavao

  pravougaonik; nepomične zvezde i brodovi u obliku libele koji su se mimo kretali. A ispod njih, okrećući se poput gnjile jabuke, išarana smeđe i plavo, Zemlja. Mutno su se kroz tačke i pruge oblaka, što su se lenjo micali, mogli nazreti kontinenti.

  Pedeset hiljada godina od egzodusa, a niko je od tada nije posetio. Živela je dalje u

  ogromnim bibliotekama novog carstva, kao mit, kao verovatnoća, poluzaboravljena uspomena bez sadržaja, bez dokaza. Pedeset hiljada godina je dugo vreme; carstva su

  dolazila i odlazila, dinastije se osnivale i nestajale, besmrtna istorija pravljena i opet zaboravljana. Anali su postali bajke, činjenice sujeverje. Imperija koja se jednom odrekla majke planete u korist novog upravljačkog centra u središtu njene vladavine, tokom godina je postala prašina, njeni naslednici jedva nešto više od fusnota. Ratovi i nemiri su tražili svoj danak. Kulturna i tehnološka propast je svaku planetu pretvorila u sopstveno kraljevstvo. Duga noć se spustila razbijenim ostacima carstva, a Zemlja je bila priča, mit, sedište svih snova, palata svetlosti. Bilo je religioznih kultova koji su obožavali Zemlju. A obrazovani ljudi su tvrdili da ona nikad nije postojala, da je prastari nebeski san.

  A ipak je bila tu. Koordinate su pronađene negde u jednoj propaloj biblioteci.

  Konfederacija planeta, koja se sastojala od šezdeset četiri planete što su se nekad bavile zemljoradnjom — i zbog toga bile neiskorišćene — u nevažnom sektoru starog

  carstva, reskirala je i poslala ekspediciju. Jedva da su to mogli sebi priuštiti, ali je vredelo rizikovati. Možda sa Zemlje ima još nešto da se donese: tehnička čuda koja je

  staro carstvo prezrivo odbacilo, neverovatna bogatstva, što su samo čekala da budu skupljena. Trebalo je da počiste na gomilu šut koji je za sobom ostavilo staro carstvo, marljivo, puno nade i pomalo zaplašeno. Četmaest brodova koji su okružili planetu, bili su samo izvidnica druge, mnogo snažnije armije birokratije, vojnika i građana što su se posle pedeset hiljada godina progonstva spremali za povratak planeti domovini.

  Brodovi su strpljivo okruživali planetu, dok su instrumenti tražili tragove ljudskih ili mehaničkih aktivnosti. Dosad ih nije bilo, izuzimajući čudovišne životinje koje su kamere tu i tamo snimile. Naravno, i moćna tvorevina, halucinacija, ili ma šta je to bilo.

  Montojie se pitao kako je tamo dole, dok je posmatrao scene na ekranu: brda, reke, ogromne prašume koje su se pružale do horizonta. I uvek prisutne ruševine.

  Pogleda Ket koja ga je još uvek posmatrala.

  »Nekako uliva strah«, reče on. »Ja... plašim se da se vratim na Zemlju. Kad bi još

  radili odbrambeni sistemi i napali nas, to me ne bi uplašilo. To bi bilo nešto shvatljivo, nešto čemu bih mogao da se suprotstavim. Ali ovo ovde... ne dopada mi se.«

  »Ti ne razumeš«, reče Ket sležući ramenima. »Nikad nisi voleo ono što nisi mogao

  da razumeš. Ja to znam.«

  On je oštro pogleda. »Misliš na sebe, ili...?«

  »Pa... u izvesnoj meri, da.«

  On osmotri ekran. »Možda si u pravu«, promrmlja. »Ovaj svet je kao žena koja samo čeka da neko prođe. Kapriciozan je i pun trikova, i nikad ne znaš na čemu si.«

  »A ipak joj dolaziš«, reče Ket. »Nisi baš mnogo pametan, zar ne?« />
  »Čisto slučajan susret, za ljubav starih vremena, ništa drugo.« On se naglo podiže.

  »Hajde, idemo.«

  Sledila ga je do hodnika. »Kuda?« upita.

  »Moram da radim, to je sve.« On pogleda ka ekranu postavljenom ispod tavanice.

  Još uvek ništa novo. On uzdahnu.

  »U tom slučaju«, reče ona, »I ja moram da radim.« Pošla je duž hodnika, oklevala

  11

  malo i okrenula se. »Pozovi me ako zatreba, Mon. Možda imam nešto upravo za tebe.«

  »Ponuda je još uvek otvorena?« on se isceri.

  »Ona je uvek bila otvorena.«

  »Možda drugi put. Vidimo se, Ket.« On se okrete i brzim, odlučnim koracima uputi

  ka posmatračkom centru. Nesvesno se osmehujući, pritiskao je svežanj ključeva u džepu. Ket je uvek bila taktična. A on je bio praktičar: sama je rekla. Bio joj je potreban novi ključ. A stari je bio kod njega sve vreme.

  Na Zemlji: beli ždrebac se spusti blago sa neba i ostade, uz pomoć snažnih udara svojih moćnih krila, u vazduhu trideset metara iznad prastare svemirske luke. Bešumno je lebdeo iznad broda čiji su ga instrumenti pažljivo posmatrali i došli do zaključka da on ne postoji, pa mimo krenuli da ovaj novi fenomen stave u memoriju kompjutera.

  Skautski brodovi su bili visokointeligentni, kao što je to robotima svojstveno, ali su imali izvestan nedostatak: nisu verovali u bajke. Pegaz je mogao nesmetano da lebdi u tami,

  jer su odredeni nepobitni zakoni aerodinamike govorili da se to stvorenje jednostavno

  nije moglo ponašati tako kako se ponašalo; zbog toga su preteći topovi komandnog mosta, koji su neobičnom preciznošću tražili cilj, ravnodušno otišli. Neometano je Pegaz gledao muškarca i ženu koji su se nesigumo udaljavali od broda. Njegove velike oči su

  svetlele i bile ispunjene čudnom, beskrajnom radošću.

  U daljini, na oblačnom nebu, Medeja je kišom varnica zaustavila svoju kočiju, a Valkire su se okupile oko nje i čežnjivo gledale kroz oblake. Iza planina je Midgard‐zmija podigla veliku glavu iznad vrhova prekrivenih snegom i posmatrala obe prilike hladnim

  prodornim očima. Ogromno telo koje je obavijalo Zemlju poput kaiša, drhtalo je skoro