Alef Science Fiction Magazine 015

by MoZarD

  zaboravi da mi kažeš ako opet dobiješ napad inteligencije, važi? I mrdni se već jednom, ovde su negde ljudi kojima je potrebna pomoć. Idemo.«

  Ket ga je sledila. »Misliš da ćeš tamo naći brod?« upita ne verujući.

  »Otkud znam? Ipak bi mogao biti tamo.«

  Ona uzdahnu, ali ne reče ništa.

  Uđoše u kuću. Tamo je vladao nezamisliv nered: cipele su visile na stalcima za šešire, stolovi su bili izvrnuti, a čajnici balansirali na nogama, u kavezima za ptice bile su čudne životinje koje nisu bile ptice. Prostorija je bila mirna i prijateljska i tako apsurdna da Ket nije mogla da zadrži osmeh.

  »Slušaj, Mon«, poče ona, »to nije...«

  Reč joj preseče tresak kojim se vrata iza nje zatvoriše, još pre nego što je robot stigao do njih. Ket se okrete i zasopta prestravljeno.

  Vazduh oko njih poče da svetluca, magla je kuljala iz zidova i u trenutku ih potpuno

  obavila. Imali su osećaj kao da se prostorija otvara svud oko njih, a vlažna hladnoća je dolazila iz svih pravaca. Zvuke zelenog predela zameniia je preteća tišina prekidana samo stalnim kapanjem u daljini. Montojie je slepo pipao po uskovitlanoj magli, psovao

  žestoko i zvao Ket; njegovi koraci su prigušeno odjekivali na tvrdom nepopustljivom kamenu.

  Iznenada se magla raščisti i potpuno nestade. Stajali su u ogromnoj stalaktitnoj 22

  pećini osvetljenoj iz nepoznatog izvora; svetlucavi stubovi su stremili negde uvis ka mračnom krovu, visoko iznad njih.

  Ket se zatetura unazad i udari o kameni zid koji se pri dodiru pokaza tvrd i vlažan.

  Montojie je stajao pognuto, sa pištoljem u ruci i zurio u predmet u središtu pećine.

  Tamo je, dve stope iznad zemlje, okružen stubovima duginih boja i svetlucajući na

  svetlu rubina, smaragda i hrizolita, lebdeo u mestu crni svemirski brod. Oružje mu je bilo povučeno u omotač, vazdušna komora zatvorena. Prosto je bio tu: Džoselinov i Martin nevidljivi, veličanstveni, zarobljeni brod.

  8

  Montojie se, lica iskrivljenog od bola, zavali u okretnoj stolici. Udari pesnicom o naslon, raširi prste izagleda se u njih, kao da u bolu traži utehu.

  »Pa, dobro«, reče polako, »dakle, to je pravi brod i to neoštećen. Ali što se tiče ove

  proklete pećine...« Pogleda u ekran čija je slika treperila pred njim i koji je pokazivao unutrašnjost ogromne pećine ispunjene čudnim bledim svetlom što je izgledalo kao da

  dolazi iz svih pravaca istovremeno; ali slika je lelujala i skupila se, kao da nije sasvim sigurno da je pećina stvarno tamo i bila. Povremeno se kroz zidove od stena mogao nazreti zeleni, prostrani predeo; kratka impresija drveća koje je nestajalo i vraćalo se, i trave koja se pojavljivala u vidokrugu i onda neodlučno bledela. Bez pomoći ekrana, stena je bila neprozima, kao pre, i mozak broda je uporno tvrdio da pećina jeste tamo, potpuno i bez svake sumnje. Šta god da je stvorilo iluziju, svoj zadatak je dobro obavilo.

  Samo kamere nisu sasvim dopuštale da budu ob‐manute.

  »To bi bilo to«, reče on potišteno i zagleda se u treperavi ekran. »Bezizlazno uhvaćeni u halucinaciji.« Okretao se na stolici sve dok se ne suoči sa Ket na drugoj okretnoj stolici. »Neka ideja?«

  »Mogli bismo da pucamo i oslobodimo put«, reče ona. »Imamo još topove i...«

  »I da nam se ceo prokleti krov sruši na glavu? Ne, hvala.« Kad je otvorila usta da bi

  protestovala, on podiže ruku. »Jasno, znam, to je samo halucinacija, ali možeš da se kladiš da će nam se, ako počnemo da je uništavamo topovima, krov ovako ili onako srušiti na glavu, bila halucinacija ili ne. Neću ništa da rizikujem.« On se opet naže ka ekranu, a usne mu otvrdnuše u tanku, beskrvnu liniju.

  »Imaš li ti bolju ideju?« upita Ket.

  Oklevao je. »Pa... možda ne. Ali ne prihvatam to tako jednostavno. Vidi, ti si došla

  dokle i ja, i znaš kakve đavolske trikove život van Zemlje može da upotrebi. Cela ova stvar do neba smrdi.«

  Ket se podiže sa stolice i ode do vazdušne komore. Nasloni se na pokretni zid i pogleda napolje. »Ali to nije nikakva strana planeta«, reče preko ramena. »To je Zemlja.«

  »Jasno.« Posmatrao je njen odraz koji je prekrivao lelujavu sliku pećine na ekranu.

  »Jasno. Zemlja. Ali niko nije posetio Zemlju već pedeset hiljada godina, a to je prokleto dugo. Veruješ li ti da su svi koji su ostali kad je carstvo iščezlo poginuli? Sigurno nisu. U

  ovim milenijumima se sve moglo desiti.«

  On nabra čelo. »Gomila faktora može da utiče na čoveka ili ludaka ali, na kraju krajeva, sve se svodi na to da se čovek najede. Samo je to važno. Ko zna, ako su postali kanibali, ovo je možda ulaz u njihovu prokletu kuhinju.«

  Ket podiže obrve. »Stvamo to misliš?«

  »Ništa ja ne mislim. Samo pokušavam da razumem ovo ludilo.«

  On ustade i širokim pokretom ruke isključi ekran. Slika se skupi u svetlu tačku i nestade. »Već ćemo izaći odavde«, reče.

  23

  Ona se polako okrete ka njemu. »A kako?«

  »Šta misliš?« Prekopavao je po malom zidnom ormaru i njegov sadržaj

  jednostavno bacio na pod. Sa dva ultrazvučna prijemnika u rukama, on se ispravi.

  Dobaci joj jedan; ona ga uhvati i prebaci preko ramena. »Bila halucinacija ili ne, postoji samo jedan izlaz — dobra stara nenaučna metoda.«

  Dok je govorio, pregledao je svoj prijemnik. Tad prođe kraj nje do vazdušne komore i iskoči napolje. Pokaza na suprotan kraj pećine. U daljini su se otvarale nove

  pećine, goreći na okamenjenom svetlu.

  Ostaviše za sobom zarobljeni skautski brod. Videli su zamrznute vodopade; mostove koji su ni iz čega vodili ni u šta, oblikovane u kamenu, hiljadugodišnjim kapanjem vode

  — ili nastale u sekundama neobjašnjivog stvaranja. Montojie nije želeo da pravi nikakve pretpostavke; a duboko u sebi je sa ledenim ubeđenjem znao da se boji odgovora.

  Ušli su u okamenjenu šumu u kojoj je snažno drveće stremilo dalekom krovu,

  korenje bilo obavijeno grmljem i šibljem od kamena hladnog sjaja, a trava smrznuta, povijana vetrom koji je zamro pre milion godina. Uska staza vodila je između veličanstvenih stabala; paralelno sa njom tekao je bistar, svetlucav potok. Tekao je nagore u minijatumim vodopadima, kvasio vazduh penom i ispirao glatki kamen u svom

  toku do srebmastog sjaja. Nikakav drugi šum se nije čuo, osim žubora vode, koji je odjekivao između drveća i grmlja i trave od nepokretnog, čudesnog kamena. Pažljivo su

  išli vijugavom stazom. Tlo je bilo tvrdo i krhko, i škripalo je pod njihovim nogama. Šuma je bila tiha i nema kao smrt.

  »Đavolski upečatljivo«, reče Montojie i zastade da bi obrisao znoj sa čela. »Kod kuće nema ničeg što bi se moglo uporediti sa ovim.«

  »Predivno je«, potvrdi Ket.

  »Tera me da drhtim«, reče Montojie. »Mrzim to.«

  »Pa, to je sigumo... Mon, pazi! «

  Reagovao je ne razmišljajući; automatski, refleksi su preuzeli njegovo telo. Levom

  rukom je gumuo Ket, tako da je skoro pala, a desnom rukom obuhvatio hladnu dršku

  svog pištolja.

  Nategnu ga i nanišani jednim jedinim mekim pokretom. Istovremeno se baci u

  stranu, stade lako povijen i pogleda u diva koji im se iznenada pojavio na putu. Gledao ih je malim zakrvavljenim očima oslonivši se kao slučajno na batinu uočljivih dimenzija, koja je izazivala strahopoštovanje. Izgledalo je da je visok preko dva metra, a telo mu je bilo nabreklo od mišića. Oko bedara je nosio samo kecelju od životinjskog krzna, a lice mu je okruživala veličanstvena crna brada i, zajedno sa širokim nosem i dugom, crnom

  kosom što mu je padala na ramena, davala izgled neobuzdane divljine.

  »Šta je to?« procedi Ket.

  »Očigledno urođenik.« Montojie je posmatrao čoveka sa poštovanjem, i protiv

  svoje volje. »Torajna mi, ala je velik.«

  Čovek ga je gledao ispod čupavih obrva, upitnim pogledom malih očiju. Tada se široko lice iznenada razvu�
�e u osmeh.

  »Hej, vi mali!« zaurla on. »Usuđujete se da uđete u ovo ništavno mesto? Zar ne znate kuda ova staza vodi, vi patuljci?« Posmatrao je njihova napeta lica. »Ne, vidim da ne znate. A ko je ova mršava koza koju vučeš za sobom okolo, mališa? Tvoja žena?«

  Naže se sa svojom batinom ka Ket i počeša se odsutno po zadnjici.

  Montojie steže pištolj i pogleda u diva koji se uzdizao pred njim. »Ko si ti?« upita.

  Čovek se naže ka njemu sa iznenađenim izrazom u očima. »Ti pitaš ko sam? Jesi li

  ti lud, mališa, kad ne znaš ko sam? Ne iskušavaj moje strpljenje, ono nije veliko. Ima li više Herkula na svetu ili je samo jedan? Daj mi nešto da jedem, ali brzo, jer sam gladan, a onda ću se, možda, popeti na tvoju ženu iako je tako mršava. Nisam imao ženu otkako

  24

  sam dospeo na ovo prokleto mesto.«

  »Tamo odakle mi dolazimo«, reče Montojie, »žene same sebi biraju partnere za postelju.«

  Ostao je na oprezu i držao oružje spremno za trenutnu upotrebu. Herkul, izgleda,

  to nije ni primetio.

  »Mora da dolaziš iz neke prokleto strane zemlje«, reče on mimo. »I obraćaš se Herkulu vrlo čudnim tonom. Imaš sreće da sam tako dobro raspoložen. Zadrži, dakle, svoju ženu kad ti je tako skupocena, ionako bi me samo žuč zabolela od nje. »On se ponovo nasmeši, ali ne neprijateljski. »A šta je sa jelom o kom si govorio? Gladan sam!«

  On iznenada sede na zemlju, podrignu i udari se snažnom rukom po stomaku.

  »Pa?« upita, »Gde je jelo? Zar ne vidite da je Herkul gladan?«

  »Nemamo ništa za jelo kod sebe«, reče Montojie i opusti se malo.

  »Vi ste najčudniji putnici koje sam ikada sreo«, zatutnja Herkul. »Pa dobro, još nisam dovoljno gladan da bih priželjkivao ljudsko meso — iako će, možda, doći i vreme

  kad neću moći dobro da napunim stomak. Ko ste vi? I šta radite ovde na ovom kužnom

  mestu? Znate li vi šta je ovo ovde?«

  Pogleda ka njima i ponovo se zamišljeno počeša po zadnjici. »Ne, Zevsa mi. Ne znate. Gospode! Samo bi se snažni Herkul usudio da se spusti u ponor kad sazna kud on

  vodi. Mališa, zar ne vidiš mrtvu šumu?«

  Iznenada se nasmeja i udari po butini od očigledne radosti. »Zevsa mi! Ova staza

  vodi gore do reke Aheron, gde stari Haron čeka da sve dobre ljude odvede u Had — pod

  pretpostavkom da pakleni pas Kerber to ne spreči; što bi sigurno učinio kad bi te video.

  Tamo vodi ova staza, mališa. A šta vi radite ovde?«

  Srećom, mislio je Montojie, Herkul je dobro raspoložen. Saslušao je celu priču i povremeno je prekidao gromoglasnim smehom. Kad je čuo kraj priče, nasmeši im se široko.

  »Vi mora da ste vrlo čudan narod«, kikotao se, »kad ste se samo tako vratili. I već

  ste sreli i Sfingu? Zla neman, ta Sfinga, prava nevolja, ako je neke uopšte bilo. Trebalo je da je još odavno ubijem, da nije bilo prokletih zadataka kojima me je sto puta prokleti kralj Euristej — neka svinja živa istrune! — zatrpao za kaznu zbog nekog malog prestupa. — Stvar jedva vredna pomena — ubio sam svoju ženu i decu. Donesi mi ovo,

  uradi ono, donesi mi ono, odnesi to, ni za šta više nemam vremena, samo trčanje uokolo i izvršavanje naloga, prokletstvo. Dakle, zadala je tvojim prijateljima svoju prokletu zagonetku? I nisu mogli da je reše?« Iznova se nasmeja. »Nikakvo čudo, ja sam

  je nikad ne bih mogao rešiti, a kad ja nisam mogao, ko bi?«

  Ustade i zabaci batinu na rame. »Hoćeš li još uvek da silaziš u ponor? Ako hoćeš,

  onda ću ti možda dozvoliti da me pratiš, jer sam tako dobro rapoložen, a tvoj tužni izgled me zasmejava. Smeš čak da povedeš i svoju ženu, iako mi nije jasno šta bi na njoj moglo da uzbudi čoveka. Ja lično više volim punije.«

  On se okrete i požuri dugim koracima stazom, pri čemu je njegov smeh, koji je brujao, odjekivao u prašumi.

  Montojie je zurio za njim; onda vrati pištolj i pode za kolosom. On je očigledno bio

  lud, ali je delovao iznad svega prijateljski, i činilo se da ih je čak zavoleo. Kako su stvari stajale, mogao im je biti potreban svaki prijatelj kog su mogli da steknu.

  »Jesi li čula šta je rekao?« promrmlja on. »Had! On je na svom putu u Had. Kakvo li

  je samo to mesto?«

  Ket se nasmešila. »Prastara priča: Herkul i njegovih dvanaest poslova — on je na

  svom putu ka Hadu da bi uhvatio Kerbera. Mi smo upali pravo u jedan od starih junačkih spevova.«

  »Junački spev!« zagrmi Herkul, ne okrećući se. »Verujte mi, jedini pravi junački spev! Ima samo jedan Herkul, kako onda može biti više od jednog junačkog speva, 25

  pitam ja vas?« Duvao je ljutito. »Ja sam miroljubiv čovek, ali me laži razbesne. Osim toga, vas dvoje previše pričate. Već me uši svrbe od vaših brbljarija.« Srčano je psovao i marširao dalje, sklanjajući povremeno nekoliko okamenjenih grana sa puta.

  »Izgleda da ste vrlo skromni i uopšte niste uobražen čovek«, reče Ket smešeći se.

  »Takav sam«, potvrdi Herkul. »To je jedna od mojih brojnih dobrih karakternih crta, i sigurno ne jedna od manje dobrih. A sad budite tihi, da bih od vašeg brbljanja mogao nešto i da čujem, ili će moje dobro raspoloženje proći!«

  Pećine su postajale manje kad bi ušli dublje u njih, tavanice niže; i stalaktita je bilo manje i oni sami su bili manji. Katkad su morali da puze kroz uske hodnike, da se okreću i provlače, pri čemu im je uši vređala neprekidna reka Herkulovih žalbi i psovki, uz koje je svoje snažno telo provlačio kraj prepreka.

  »Zevsovog mi besa!« proklinjao je. »Sa kakvim ljudima računaju oni dole u Hadu?

  Ovaj prokleti put je jedva pogodan za dete, a da ne govorimo o odraslom čoveku. Kao

  crv puzati na stomaku. To nije put kojim će Herkul ući u kraljevstvo smrti.«

  Činilo im se da su čitavu većnost kaskali za širokim leđima diva i išli strmim putem.

  Montojie je, nabirajući čelo, osmatrao okolne stene, uvek istih oblika.

  »Dao bih bogatstvo da saznam gde prestaje ovaj put«, promrmlja on.

  »Ako govori istinu, verovatno u središtu planete«, reče Ket.

  »On je lud«, odgovori Montojie i okrete se ka njoj: »Moramo odavde i to brzo, pre

  nego se Marti nešto desi.« Napravi ružnu grimasu. »Lepa smo mi dva spasioca.«

  Prekide ga glasan Herkulov uzvik i on pogleda gore.

  Pred njima je put skretao oštro ulevo, i iz tog novog pravca unutra je strujala bledosiva svetlost, svetlost kiše i oblaka i ranog sumraka. U daljini su mogli čuti tiho šumorenje talasa i osetiti miris vode. Od podnožja puta gledali su preko beskonačnog

  sivog mora.

  »Aheron?« upita Ket.

  Herkul zatrese glavom, sa preneraženim izrazom lica.

  »Zevsa mi«, reče, »ne!«

  Na obali središnjeg mora: grebeni su se izdizali iz peska, a minerali i okamenjena praistorijška živa bića ležala su kao retko cveće na bledom podzemrtom svetlu; obrazovali su ogromnu kupolu u mračnim visinama, tako nemoguće visoko da su oblaci,

  koji su se sporo skupljali, skrivali tavanicu od pogleda.

  U vazduhu se čuo šum talasa i osećao miris soli. More se valjalo olovno, ispod svetlog neba, tiho i mrtvo. Plaža je išla neprekidnom linijom od horizonta do horizonta, monotono, do grupe uniformisanih ljudi koji su stajali na ulazu u pećinu. Bili su naoružani.

  U vodi pred plažom, uzdizala se vitka tvorevina od nanosa, sa kulom — jarbolom

  sa oknom kroz koje je mogao da se popne samo jedan čovek.

  Oko tog okna su stajali drugi ljudi u tamnoplavim uniformama sa purpurno

  crvenim znakom na grudima; nekolicina ih se oslonila na svetleću ogradu koja je obavijala toranj. Ispred njih je stajao visok, bradat čovek u crnom, umornog, duboko izbrazdanog lica. Glas mu je bio dubok, ali prodoran, glas navikao da naređuje. Čak je i Herkul bio čudnovato suzdržan i nabrao je čelo kad su hladne oči ravnodusno prešle preko njega.

  Iza �
�oveka je stajala mala, plava devojčica čija je svetloplava haljina predstavljala

  jedinu mrlju boje na beskrajnoj sivoj obali. Držala je šarenu loptu u rukama i posmatrala Montojiea otvorenim pogledom svojih dubokih, plavih očiju.

  Svestan svetlucavog oružja koje je bilo upereno u njega, Montojie istupi jedan korak:

  »Šta to treba da znači?« upita osomo. »Ko ste vi?«

  26

  »Možete me zvati Nemo«, reče čovek.

  Devojčica iza njega se smejala.

  9

  Kapetan Nemo bio je ozbiljan, tih i suzdržan. Poveo ih je u unutrašnjost crne pod-mornice, u pratnji plavokose devojčice, koja je još uvek grlila loptu, dok su joj oči zlurado svetlucale. Ćutljiva posada ih je sledila. Niko nije pričao. Okno se zatvori iza njih uz glasan metalni zvuk, praćen slabim grgorenjem, poput vode koja se penje.

  Herkul, još uvek začuđujuće ćutljiv, promrmlja iznenada nešto sebi u bradu i nepoverljivo pogleda u čelične instrumene na kojima su svetleće skale odražavale sve

  veći pritisak vode na omotač broda. Usledili su svetlosni signali, što bi ponekad sevnuli, prigušeno zujanje i daleki šum vode koja se ulivala u velike rezervoare. Zemlja lako zadrhta.

  Brod potonu dublje u mirnu vodu i povuče za sobom svetlucavu struju mehurića

  vazduha, koja se lagano penjala ka sad već nevidljivoj površini mora. Plaža koja je imala kratku posetu, opet je bila prazna, i samo su još otisci stopala ostali u mekom pesku.

  Zastali su pred impozantnim vratima od mahagonija koja su bila ukrašena

  različitim morskim životinjama u dubokom reljefu. Kapetan Nemo okrete pozlaćenu kvaku i osvrnu se ka njima.

  »Dobro došli na Nautilus«, reče. Glas mu je bio dubok i kultivisan; govorio je jezikom konfederacije bez i najmanjeg akcenta. »Smatrajte se mojim gostima.«Na njegovim tankim usnama bio je blag osmeh.

  Montojie pogleda preko ramena. Uniformisani ljudi su stajali ćuteći iza njega, ruku

  kao usput na drškama oružja očišćenog do sjaja. »Na čudan način pozivate goste«, reče