Alef Science Fiction Magazine 015

by MoZarD

dobili ste ga. Zašto onda niste zadovoljni? Želeli ste da on bude komičan; ja sam tako

  prokleto komičan da to jedva mogu da izdržim. A ovi automobili bi svakome morali biti

  dovoljni, za ceo život. Ako ste imali posebne želje, morali ste ih navesti, kad ste poručivali ovaj prokleti grad.«

  »Ja to ne smatram komičnim«, reče Montojie.

  »Samo bi neki prokleti perverznjak to smatrao komičnim«, reče Sedokosi gorko.

  »Perverznjak ili gradsko veće. Kažem vam, nema grada na celom prokletom svetu koji je

  toliko grad kao ovaj. Prenaseljenost, zagađenje okoline, kisela kiša, automobili; sve što možete samo da zamislite.« On klonu unazad, iscrpljen od dugog govora.

  Montojie razmeni pogled sa Ket koja je stajala koji korak dalje i ćuteći gledala. On

  zaključi da bi bilo bolje promeniti taktiku. »Vi vidite jako dobro za svoje godine«, reče.

  »Sigumo znate mnogo o ovom gradu«. On se nasmeši.

  »Imam četrdeset šest godina«, reče Sedokosi, »i svakog dana računam da ću doći

  u strvodemicu. Osim toga, celog života nisam izašao iz ove četvrti. Oduvek sam samo

  sedeo na ovoj klupi i brbljao sa onom nulom tamo.« On napravi grimasu.

  »Bolje užasan kraj nego užas bez kraja«, reče njegov drug sa strahopoštovanjem.

  »Slava Fordu!«

  »Nerviraš me«, reče Sedokosi i pogleda Montojiea. »Ja sam gospodin Džojboj.

  Govori li vam to nešto?«

  »Ne.«

  »Nisam to ni očekivao. Ja sam radio na groblju, jednom stvamo prvoklasnom, sa

  mermemim stubovima i statuama koje se čuvaju na telesnoj temperaturi, i klasičnom

  dugačkom muzikom pod svodovima i tako dalje. Zvalo se 'Šaputavi posed'. Brinuo sam

  se o leševima, masirao ih da bi ih mogli pristojno pokazati. Dobar posao, stvamo dobar.«

  »Toranj!« omače se Montojieu.

  »Ne«, reče gospodin Džojboj, Smrt u Holivudu, od Evelin Vo. I ja sam imao devojku, ali se otrovala. Moja mala Eme...« On uzdahnu, u očima ponovo zamišljen pogled.

  »Bolje užasan kraj, nego užas bez kraja«, reče njegov drug sanjalački.

  »Začepi gubicu«, reče gospodin Džojboj, i opet se okrete Montojieu. »On stvamo

  ni o čemu nema pojma. Vinston Smit. Protestovao protiv sistema u knjizi pod naslovom

  Hiljadu devetsto osamdeset četvrta. Ali vidim da je vi niste pročitali. Verovatno ste nepismeni. Bar tako izgledate.«

  37

  Montojie je treptao ne razmevajući. »Knjiga«?

  »Sve na ovoj prokletoj planeti je iz jedne ili druge knjige. Zar ne znate to?«

  Montojie se isceri napeto. »Ima li ovde nekoga sa nekim autoritetom?« . »Ako vam treba osoba od autoriteta«, reče Vinston Smit, »onda dovedite nekog pajkana. Ali

  budite oprezni. Lako zapucaju.«

  »I ne vole pešake«, ubaci gospodin Džojboj potvrdujući. »Strpaće vas u ćuzu, u momentu kad vas ugledaju.«

  »Rat je mir«, mrmljao je Vinston Smit. »Bog čuva kraljicu. Amen«.

  »Starom Jarcu je neki zavrtanj popustio«, reče gospodin Džojboj veselo. »Sa njim

  se više ništa ne može započetl, otkad ga Ministarstvo odbrane štiti. Ja još znam, mladiću, kako je on...«

  Zaglušujući tresak sa ulice poštedi Montojiea posivelih uspomena. Vide da se šest

  ili sedam stotina automobila bilo sudarilo napravivši brdo od izobličenog metala koji se dimio. Benzin je, pomešan sa krvlju, tekao iz brojnih rupa. Odjeknuše krici i bolni jauci i dalji sudari koji su brzo sledili jedan za drugim, nova su kola povećavala gomilu. Buka motora koji su grmeli utihnu, a zameni je zvuk hiljada užurbanih zavijajućih sirena.

  »Strpljenjem se sve postiže«, reče gospodin Džojboj, pogledavši nezainteresovano

  haos koji se uvećavao. Na više strana počelo je da gori i vatra se brzo širila.

  Zaglušujući tresak sa ulice poštede Montojiea posivelih uspomena. Vide da se ćim

  kolima koja su gorela. Pljuvačka zacvrča i ispari.

  »Zašto ne otrčite do svog prokletog broda pre nego što se saobraćaj opet

  normalizuje? Sad samo mili ovuda; trajaće satima dok ponovo ne dobijete šansu.«

  Montojie je već bio na putu ka Ket i Herkulu koji je divlje gledao oko sebe. On zastade i okrete se.

  »Mislite, to se dešava svakog dana?«

  »Svakog prokletog sata«, reče Sedokosi. »Osim u vreme glavnog saobraćaja. Tad

  se dešava bar dva puta svakog sata. Zato i nema pešačkih prelaza. Ne trebaju nam.«

  »Bolje užasan kraj nego užas bez kraja«, reče Smit, tužno posmatrajući kola koja su

  gorela, zajedno sa četvoročlanom porodicom. Putnici su vrištali u savršenoj harmoniji,

  glasovi su im bili iste visine.

  »Ali zašto ne učinite nešto?» nadjača Montojie vatrenu buku koja se pojačavala.

  »Mi, građani, ne guramo svoj nos ni u šta«, reče Džojboj.

  Nešto kliknu u Montojievom mozgu. On se zavrte oko sebe i zagleda se u zgrade

  čiji su gomji spratovi još uvek bili od bledih pramenova magle. Oči mu se raširiše:

  »Laži«, prošaputa. »Laži... to ne postoji, nije ovde, nikad nije bilo ovde, to je samo...« Zurio je gore, u plavo nebo, gde su lebdela ćutljiva stvorenja i posmatrala ga.

  »Laži!« viknu. »Laži! «

  Nad njim se nebo podeli užasnim krikom koji je ispunio svet, zatresao ga i razbio

  na komadiće. Tama se spuštala, onda svetlo. Zgrade nestadoše, proguta ih zemlja koja

  je jecala. Tlo se podiže i zadrhta, i pretvori se u nove oblike.

  Montojie uhvati Ketin pogled, dok je ona stajala između zgrada koje su se rušile, i

  gledala ga ne verujući; lice joj je bilo ukočeno.

  On poče da trči. Nebo se sruši na Bilokojigrad i zbrisa ga.

  13

  Montojie je trčao drugom ulicom dok se tama za njim sklapala. Drugi su trčali pored njega; on ih je pre osećao nego što ih je video, i bilo mu je sasvim svejedno. Kuće su se topile i menjale kao odblesci u brzoj vodi; on nije video ništa. Ket je otišla; brod je otišao. Trčao je omamljeno; grčevito se uhvativši za tanku nit duhovnog zdravlja, a dah 38

  mu je goreo u grlu kao vatra. Sudari se sa mračnim čovekom koji se samo nejasno ocrtavao, i udari o tvrdi, nepopustljivi kameni zid. Sudar ga rastrezni i, dok je žurio dalje vijugavom ulicom, posmatrao je kuće i ljude što su se tukli.

  Vreme se vrati dok je išao preko ulice. Kuće su starile, naginjale se izvan ulica, koje su se postepeno sužavale, kao da nameravaju da se sruše. Prastaro drvo je šuštalo u senci izbočenih gomjih spratova. Glatki pločnik se pretvarao u kaldrmu; pojavi se prašina i smrad ustajale vode.

  Ljudi su postajali istovremeno neljubazniji i radosniji. Jednoobrazna iscepana

  odeća, raskošna i razmetljiva. Bilo je srebra i zlata, svile i junaka koji su se nesigurno skrivali u razuđenim prolazima; gruba marama i biseri, opuštene usne, prazne oči. Čuo

  se krik tvrdih čizama koji je odjekivao između trošnih i propalih kuća, a bilo je i veličanstvenih palata od bleštavo belog mermera. Čuli su se šumovi bosih nogu, štaka i

  štapova optočenih dragim kamenjem. Začuše se krici u mračnim kapijama i uličicama;

  ljudl mrtvih očiju, koji su vukli kolica i tačke, i podizali robu visoko iznad glava.

  »Ono što nemate, Sir, kupite šta vam treba! Igle, sečiva za noževe, podvezice, španske rukavice ili svilene trake...«

  Montojie prokrči sebi laktovima put kroz ljudsku gomilu, omamljen mirisom,

  pogledima, zvucima, mnogim različitim utiscima. Žene odevene u crno i deca sa očima

  koje su potpuno ispunjavale njihova lica, preprečiše mu put.

  »Imate l' posla za kotlokrpu? Imate l' neku staru zdelu? Imate l' još zlata i srebra?

  Ili poslužavnike? Ili mehove za topljenje...?«

  Kočija koju su vukla dva konja, dođe ulicom i primora ljude da
se pribiju uz zidove

  kuća. Ona iznenada zastade, vrata se otvoriše. Iz nje iskoči debeli čovek čija se ćela sijala pri svetlosti baklji postavljenih na zidovima.

  On ustrča uz tri stepenika do vrata jedne taveme, nestade u njenoj unutrašnjosti,

  praćen saputnicima lica pocrvenelih od vina i uzbuđenja, i čija se vika mešala sa vikom prosjaka i trgovca na malo. »Gospodine, Pikvik! Gospodine Pikvik!«

  Montojie požuri dalje.

  14

  On uđe u Megapolis. Sve je bilo ozbiljno, glatkoi funkcionalno. Bila je godina 2.900 A.

  D., a Megapolis je prekrivao celu planetu Zemlju.

  On je bio jedna zgrada sa dve hiljade spratova. Gornjih hiljadu spratova je naseljavao samo aparat neophodan za funkcionisanje ove kiklopske košnice od čelika i

  cementa — hodnici, šahtovi, stepenice i dr. Šezdeset miliona milijardi ljudi je tamo živelo, sanjalo i umiralo, svaki na pripadajuća četiri kvadratna metra. U svakom momentu je tamo živelo oko deset miliona Šekspira.

  Postojao je direktor koji je dirigovao ovom gigantskom simfonijom života.

  Postojalo je udruženje policajaca koje je sprovodilo naredbe direktora.

  Postojala su udruženja sveštenika i tehničara, od kojih je svako imalo milijardu članova.

  Lako je moglo da nestane milion ljudi, da bi u gornjim nenastanjenim prostorima

  stvorili svoj svet — možda i deset ili sto miliona.

  U dubinama ove košnice čovečanstvo je težilo ispunjenju svojih snova, kao što je

  uvek radilo. Bilo je milijardu filatelista, milijardu numizmatičara, milijardu sakupljača kutija šibica; bilo je spiritista, voajera, brakolomaca; vernika koji su tražili nešto u šta bi mogli verovati — i nevernika koji nisu sanjali ni o čemu. Bilo je milijardu ludaka, mnogi od njih ugledni i sa znatnim uticajem. Bilo je seljaka koji su sanjali o zemlji, i pisaca koji su sanjali o zvezdama.

  Slava čovečanstva; živi spomenik nadmoći duha nad materijom; najveća mesna

  39

  pijaca istorije. Bilo ga je devet kvintiliona funti, a taj broj se pavećavao.

  Montojie se nalazio u Megapolisu. Hodnici su bili beskonačni. Na ravnomernim

  razmacima ostavljena su vrata u hodniku; ali kraj toliko ljudi nije bilo prostora da se ona otvore pa su, očigledno, izgubili svoju svrhu. Tavanica je negde blago svetlela a u nekim odeljenjima ne. Pod je bio neodređena, sivkasta senka. Bilo je ljudi, ljudi, ljudi.

  Hodnici su se produžavali.

  Postojala je ogromna hala, ogromna za grad koji ne poznaje velike prostorije. Bila

  je duga sto pedeset sa sto dvadeset metara široka i deset metara visoka. Bila je ogromna; u društvu koje je pattlo od agorafobije, ona je delovala strašno. Tek poneko

  bi se nekad usudio da dođe ovde. Govorili su tiho i tiskali se pred vitrinama na zidovima; jedva su se usudivali da se upute napolje, na otvoreni, go prostor.

  Stanovništvo Megapolisa je raslo po stopi od četiri hiljade četiri stotine četrdeset

  jedne milijarde ljudi dnevno.

  Montojie prođe kraj kioska sa novinama i zastade. Vrati se i zgrabi jedan časopis.

  Sjajna naslovna strana prikazivala je poznato lice sa nemarno postavljenom kapom. Lice

  je gledalo ljutito, pravo u kameru, i naboranog čela, tvrde linije oko usana bile su duboko istaknute zbog sunca koje je zalazilo.

  Čovek je imao bradu od dva dana, a duboko u senci oboda kape oči su mu svetlele

  hladno i prezrivo, kao dva uglačana komada metala. Na kragni bez dugmadi nalazile su

  se obe zlatne zvezde kapetana svemirske flote.

  I zlatni znak na kapi je bio znak Konfederacije planeta.

  Ime časopisa je stajalo u gornjem delu naslovne strane, ispisano običnim slovima:

  Novosti, a ispod, manjim slovima: Časopis za novosti i komentare.

  Sitan red ispod podnaslova se pri bližem posmatranju pokazao kao dalja

  informacija: Samo za prodaju u sektoru 644‐5BSA/2 vertikalno.

  Ruka koja je držala časopis, poče da drhti.

  Kao da su hteli da uklone svaku sumnju koja ga je još nagrizala u vezi sa identitetom ljutitog lica na naslovnoj strani, ispod slike je sitnim slovima ispisano, stajalo ime: kapetan Žak Tomorek Montojie.

  Montojie prelista časopis; neki prazan osećaj se lagano proširi po njegovom telu.

  Pronađe članak koji je počinjao ispod druge fotografije koja ga je prikazivala, ovog puta sa punim dostojanstvom, kako iz vazdušne komore skautškog broda pažljivo stupa na tlo prekriveno bujnom travom.

  Ponovo na starom putu, glasio je naslov. Čitao je dalje.

  U trideset šestoj je Žak Tomorec (Mon) Montojie potomak porodice koja svoje korene može da prati do prvih kolonista, koji su pre šezdeset hiljada godina za svoju novu domovinu izabrali planetu Fontemhajt Gama.

  Svojim izuzetnim dostignućima ‐ najpre kao skaut — izviđač flote Konfederacije,

  kasnije kao komandant flote prve ekspedicije koja se vratila na zemlju (str. 62 — on je spomena vredan primer novog soja profesionalnih vojnika koji proširuju granice Konfederacije planeta do granica carstva, koje je nekad bilo poznato kao imperija čovečanstva, i još dalje.

  Dve godine je kapetan Montojie (čitaj: Mont‐o‐jie) granične oblasti Konfe‐

  deracije planeta (str. 30), koja je brzo rasla, obilazio zajedno sa svojom atraktivnom saputnicom i povremenom ljubavnicom Ketrin diRact, danas psihologom izvesnog renomea (upor. kasetu, S. 47). Tako je gospođica diRact i tada pratila kapetana Montojiea. Ova veza postji od...«

  Montojie za trenutak zatvori oči i pokuša da se odupre vrtoglavici. Sa naporom ih

  ponovo otvori i skoncentrisa pogled na tekst. On se sastojao od ukupno dve štampane

  strane sa fotografijama.

  Montojieov dosadašnji život se može podeliti na vreme koje je proveo u Bezedi,

  40

  na Fontemhajt Gami; godine u školi flote na Fontemhajt Delti, i godine u službi skauta

  — izviđača istraživačkog programa Konfederacije planeta. Prema sopstvenim

  izjavama...

  Bilo je neizbežno da kapetan Montojie bude jedan od prvih ljudi koji će stupiti na

  Zemlju, pošto je prethodno jednu skautsku misiju odnela smrt u obliku tebanske Sfinge koja je, prvobitno poslata od boginje Here, u međuvremenu...

  I možda je upravo trebalo da se njegov prvi susret sa životom na Zemlji odigra

  kod »Šašavog društva za čaj« što je u posebnoj vezi sa Alisom koja, je, opet, kasnije upoznala kapetana Montojiea i gospodicu diRact uz pomoć.

  Važna je činjenica, da se Alisa tada pojavila u svom prvobitnom liku koji...«

  Više je stajalo tamo, mnogo više, krajnje detaljan opis celog Montojieovog života i

  događaja koji su se odigrali na Zemlji. Ime Alisa se svuda pojavljivalo. Alisa je učinila ovo, Alisa je učinila ono. Čitao je dalje, do kraja Članka i tada zastao.

  Sa sigurnošću možemo pretpostaviti da će kapetan Montojie pokušati da stupi u

  kontakt sa nekim nadleštvom — interesantan metod rada, — i da će on poći od toga

  da tu vlast nađe u obliku ili okolini koji su u skladu sa njegovim predstavama o visokorazvijenoj kulturi. Smatramo da je moguće da se pri tome radi o tehnološki ori‐

  jentisanom društvu, kakvo su ljudi zamišljali u prestelarnim vremenima. Možda bismo mogli...

  On gurnu časopis nazad na držač.

  Tad se ogleda po ogromnoj hali. Bio je sam, izuzev dva starca i mlade, u plavo odevene žene. Ona ga je posmatrala ispod oka. Onda se odsutno počeša po zadnjici.

  Haljina joj je bila uska i kratka: imala je lepe noge. Ona se ljutila.

  Na velikoj, kao krv crvenoj zastavi na zidu iza nje stajalo je ispisano, svetlećim slovima: 4.411.000.000.000 DNEVNO. A ispod toga, agresivno: TVOJE JE JEDNO

  PREVIŠE. On se okrete.

  Alisa, mislio je omamljeno, Alisa.

  »Razum«, reče on. »Mašine istine. Mora biti neka, uvek ima neka.«

 
; Išao je hodnikom koji se iznenada ispraznio. Jedna masivna vrata se podigoše pred

  njim; bila su malo otvorena. Iza njih se nalazila mala, mračna, kvadratna prostorija.

  Pločica na vratima mu je rekla ono što je želeo da zna. On uđe u prostoriju i tama se

  sklopi nad njim.

  15

  Vrata se otvoriše uz škripu i Montojie uđe u svetlozelenu halu koju je osvetljavala jedna jedina kugla ispod krova — trideset metara iznad njegove glave. Izuzev dve stolice sa jastučićima, na sredini, hala je bila prazna. Kad se vrata za njim zatvoriše, Montojie zastade kao ukopan. .

  Neki čovek je sedeo na jednoj od stolica i gledao ga. Bio je mlad — premlad, činilo

  se — i posmatrao je Montojiea sa izvesnom radošću u crnim očima.

  »Pretpostavljam da treba da vam poželim dobrodošlicu«, reče on suvo. »Prvi

  čovek koji se posle pedeset hiljada godina vratio na Zemlju«. Ruku sklopljenih u krilu on zamišljeno pogleda Monotojiea. »Zašto ste se vratili?«,

  Montojie se osloni na zid koji je tiho zujao i pogleda čoveka. Ćutao je neko vreme.

  »Ko ste vi?« upita najzad.

  »To biste vi, ipak morali da znate?«

  »Onda, znači, mašina« Montojie oseti kako njegova uznemirenost popušta. On se

  opusti i spusti ruku, koja je do tada bila na dršci pištolja.

  »Pre projekcija«, reče čovek. On se podiže i polako priđe Montojieu. »Gest mi se

  čini primerenim. Zaslužujete malo počasti«. On se iznenada našmeši; prijateljski, 41

  milostiv osmeh. »Ili, možda, treba da kaženi: poštovanja?«

  On zastade ispred Montojiea, ruku prekrštenih na leđima, i pogleda ga sa čudnom

  mešavinom blagonaklonosti i sažaljenja. Stajao je tu, visok i prav, a njegove, kao u gavrana crne oči podsećale su na jezera tame. Montojie odvrati pogled.

  »Otkrili smo vas kad ste se obrušili iz hiper‐prostora«, reče čovek hladno.»Jedan trenutak sam pokušavao da aktiviram odbrambene satelite, ali, s druge strane — zašto