Alef Science Fiction Magazine 015

by MoZarD

  prilično bolne grčeve. Pokret za samostalan razvoj čovečanstva, koji je jedno vreme bio prilično glasan, zlurado je tvrdio da su takve nuspojave zaštite i bile glavni razlog za 92

  istraživačku lenjost Kndnamaca, koji su uglavnom Zemljanima prepuštali letove kroz svemir. Ipak je prevladavalo mišljenje da je saradnja ljudi i Kndnamaca za obe rase izuzetno pogodna.

  Najzad se ponovo začuo glas pilota, obaveštavajući nas da se nalazimo duboko u

  sistemu TK429 i da ćemo dobiti holoprojekciju sistema i planete kojoj prilazimo. Sa narastajućim uzbuđenjem gledali smo zvezdu, sazvežda nova za sve nas i planetu ovenčanu beličastim oblacima. Kada smo zaronili u njenu atmosferu, svako je,

  verovatno, za trenutak požalio što brod nema iluminatare. Jedan pogled kroz prozorčić

  bi bio nam tada vredniji od velike holoprojekcije unutar broda. Piloti su nas spuštali na manji od dva kontinenta, gde je upravo počinjao dan. Znali smo da će brod, kada se iskrcamo, ponovo uzleteti radi detaijnog fotografisanja iz orbite. Zatim će se, po planu, neveliki kndnamski brod ponovo spustiti da nas prebaci na drugi kontinent.

  Prizemljenje je obavljeno normalno i mi sa nestrpljenjem dočekasmo da se otvore

  vrata. Vazduh ove planete je, po preliminamim analizma Kndnamaca, bio pogodan za ljude, i mi smo se još jednom uverili u ispravnost njihovih analiza. Izašli smo i obreli se u širokoj ravnici, nalik na Menopejeve i Zemljine stepe. U daljini su se videle planine, u podnožju zelene, šumovite, a gore sive, jer čak ni na najvišim planinama planete, vrhovi nisu bili pokriveni snegom. Razgibavali smo se obilazeći oko broda, a onda nas jedan od članova posade pozva na obed. Bio je to prvi ručak na planeti, prilično obilan, dovoljan da nadoknadi i propušteni jutamji obed. Ostali smo ješ nekoliko sati pored broda, odmarajući se i obavljajući prva ispitivanja. Zatim smo izneli svu opremu, natovarili se (doslovno — natovarili, jer je svako imao da nosi blizu dvadeset kilograma tereta) i pošli ka planinama. Brod je ostao iza nas; piloti nisu imali potrebe da odmah uzleću.

  Posle desetak pređenih kilometara, entuzijazam je pomalo splasnuo. Ja sam hodao

  pored Iv, specijaliste za biocenozu slatkovodnih jezera, i povremeno započinjao razgovor. Ona je, kao »vodeni« stručnjak dobila osim lične opreme i čamac na naduvavanje, težak, zajedno sa motorom, skoro deset kilograma. Ja sam se dobrovoljno

  javio da ponesem drugi takav čamac i, dok su mi se remeni utiskivali u kožu, počeo sam

  pomalo žaliti zbog toga.

  — Pre petsto godina — rekao sam, obraćajući se Iv — žene ne bi mogle nositi ovakav teret ravnopravno sa muškarcima.

  — Da — ona se osmehnula, gledajući me iskosa. — Evolucija je, izgleda, bila naklonjenija ženama.

  — Genetski inženjering, a ne evolucija. Toliko i ja znam.

  — Nisam sigurna da li i drugi misle tako, ali čini mi se da su nam i za to, kao i za

  standardni jezik, poticaj dali Kndnamci.

  — Ne spominji tako glasno standardni jezik. Kamba će doći da nam još malo priča

  o njegovom nastanku i ostalom.

  Visoki cmac, naš komunikator‐lingvist, hodao je dovoljno daleko ispred nas da nas

  nije mogao čuti. Dok smo se odmarali kod broda, tumačio nam je poreklo svog imena,

  koje je istovremeno bilo i naziv jednog od jezika u zemaljskoj Africi. Kamba je zaključio da su ga roditelji, nazvavši ga tako, predodredili za poziv lingviste.

  — Ipak, sto dvadeset kilometara nije malo — javila se Iv, prekidajući tok mojih misli. — Sto dvadeset kilometara? Ah, da, toliko nam treba do naseobine domorodaca.

  — I sve to u jednom danu. Kad sam čula da toliku razdaljinu treba da predemo za

  jedan dan, prvo sam pomislila da se neko sa nama šali. Tek onda sam se setila koliko

  traje dan na ovoj planeti.

  Osmehnuo sam se. Dužina dana i noći bila je, naravno, jedan od podataka koje su

  nam Kndnamci dali. Ponovo sam se zamislio o uticaju Kndnamaca na našu kulturu.

  Standardizacija je bila jedan od izraza tog uticaja. Smanjene fizičke razlike između muškaraca i žena, kao što je spomenula Iv. Standardni ljudski jezik, o kojem je govorio 93

  Kamba. Koliko je to dobro ili loše? Već su postojali lingvoistoričari, čija specijalnost su bili stari jezici, kojima danas gotovo niko osim njih nije govorio.

  A Kamba je, začudo, odabrao specijalnost komunikatora. Bez pomoći ikakvih

  uređaja, vlastitim artikulacionim aparatima mogao je izgovarati glasove i reči jezika nekoliko rasa, sa kojima smo preko Kndnamaca bili u kontaktu. I verbalni kontakt sa ovdašnjim domorocima pao je njemu u deo, iako bi, po mišljenju Kndnamaca, već trebalo da bude omogućena elementama telepatska komunikacija sa njima. Ali većina

  nas bila je skeptična u tom pogledu — i sami ljudi su se nalazili tek u početnoj fazi usvajanja tog načina komuniciranja.

  Posle još jednog odmora, u podne tog dugačkog dana, stigli smo do podnožja

  planina. Trebalo je da krenemo duž njih i izađemo na jezero, na čijoj je drugoj obali bila domorodačka naseobina. Pregazili smo rečicu, gotovo potok, i zašli u ne suviše gustu šumu. Visoka stabla, nalik zemaljskim hrastovima, rasla su veoma neobično, ali i praktično — dovoljno daleko jedno od drugog da svako bude u potpunosti obasjano suncem. Možda su im sunčevi zraci bili potrebniji nego drugom drveću? Ostalu šumsku

  vegetaciju predstavljala je mahovina i nisko žbunje sa plodovima nalik kupinama. Ema,

  naš strucnjak za tu oblast, nabrala je šaku kupina i spremila ih za analizu, rekavši da je gotovo siguma u njihovu jestivost.

  Najzad smo izbili na jezero. Neko vreme smo išli duž njega ali, pošto se jezero očigledno širilo, rešili smo da se ovde prebacimo čamcima na drugu obalu, a zatim nastavimo do naselja humanoida.

  Čamci su mogli prenositi najviše po šest ljudi, pa smo Iv i ja rešili da u dva navrata

  prebacimo po četvoro. Naduvavši čamce, ukrcali smo se i krenuli naporedo, brzo presecajući jezero. U tom čamcu bili su Filim, dve žene i glaciolog Skom. Dok su sitne kapi vode prskale po nama, Filim reče, mršteći se:

  — Možda je trebalo prvo da analiziramo vodu. Ovo bi moglo biti opasno.

  — Rekao bih da brineš uzalud — odvratio sam. — Kndnamci su proverili vodu. Po

  njihovoj proceni, možda je zbog ukusa ne možemo piti, ali jednostavnim

  pročišćavanjem i to se da srediti.

  Filim ipak zabrinuto odmahnu glavom, gledajući kako Skom spušta ruku u vodu, presecajući talase.

  Odmah zatim, stigli smo do obale. Ja sam ostao u čamcu, spreman da se vratim po

  drugu grupu, ali Iv je očigledno zamolila Oksanu, jednu od žena iz drugog čamca da je

  zameni. Ona sama je navukla tanko ronilačko odelo i masku i, bez boce za kiseonik, skočila u vodu. Pre nego što sam okrenuo čamac, video sam kako se Filim ugrizao za usnu, očigledno želeći da je pozove natrag.

  Oksana i ja smo se, praznih čamaca, utrkivali do druge obale. Iako sam se u jednom trenutku gotovo prevrnuo, ipak sam prvi stigao do »cilja«. Ukrcavši ostale, krenuli smo natrag. Izdaleka sam ugledao Iv kako pliva po jezeru i pozvao je da se uhvati rukom za čamac. Iv odmahnu glavom i sama lagano zapliva ka obali.

  — Hoćemo li odmah nastaviti dalje? — upitao je Jurij, naš voda ekspedicije, kada

  smo svi izašli na obalu.

  — Mislim da je bolje da se čamci prvo osuše — javio sam se ja. — A i Iv se, vidim,

  dopada ovde.

  — Onda vas dvoje ostanite još malo tu, a mi ćemo polako krenuti. Stići ćete nas

  pre nego što dodemo do naselja.

  — U redu — složio sam se ja. Iv je, izašavši na obalu, takode klimnula.

  Stavio sam neizduvane čamce na toplo stenje, a Iv se ponovo presvukla. Gledao sam je kako šeta obalom i zastaje na jednoj steni koja se nadnela nad vodom, a onda

  sam se, udaljivši se malo, ispružio po travi. Istog časa kad sam legao, začuo se glasan pljusak. Lagano sam se pridigao, osećajući neku čudnu ukoč
enost. Stena na kojoj je maločas stajala Iv bila je pusta.

  94

  — Iv! — pozvao sam, iznenada zabrinut. Polako sam ustao i pošao ka obali.

  Površina jezera bila je mirna, a Iv se nigde nije videla. Zar je ponovo zaronila? Pogledao sam na ostavljeno ronilačko odelo i masku i odjednom shvatio da Iv nije namemo skočila u jezero. Bez razmišljanja sam se odbacio sa stene i zaronio u hladnu i tamnu vodu. Otvorio sam oči u gotovo potpunoj tami. Pokušah da nazrem Iv ili barem dno, ali

  sasvim bezuspešno. Izronio sam i, hvatajući vazduh, ogledao se u jalovoj nadi da je Iv

  možda već na obali. Zatim duboko uzdahnuh i ponovo zaronih. Ovog puta spustio sam

  se što sam dublje mogao, ali ni sada nisam dosegnuo dno. Možda su dno i Iv bili na svega metar — dva od mene, ali dole je bio potpun mrak, a moji pokreti bili su nedovoljno jaki da se suprotstave pritisku vode koja me je gurala naviše. Izbio sam na

  površinu i nekoliko trenutaka bespomoćno plutao. Zatim zaplivah prema obali. Pomislih

  da je grupa tek otišla, i da ih možda još mogu dozvati natrag. Potrčao sam u pravcu u

  kom su otišli, vičući iz sveg glasa. Niko se nije odazivao, niti sam ikog video; očigledno, da su već bili prilično daleko odmakli. Stao sam i uključio ručni primopredajnik, šaljući pozivni signal. Nije bilo nikakvog odgovora i to me uplaši. Nemoguće je da me niko od

  njih ne čuje. Moj odašiljač je bio ispravan, znači, ili sa njihovima nešto nije u redu, ili oni sami... Dalje nisam smeo da mislim. Grčevito sam prevukao rukom po licu i ponovo pogledao odašiljač. Pogled mi se slučajno zaustavio na brojčaniku sata. Bilo je devet sati i osamdeset minuta po standardnom vremenu. Poslednji put sam pogledao na sat u čamcu, sasvim nedavno, i tada je bilo pet sati. Zatresao sam glavom, nisam sada mogao

  misliti o pokvarenom časovniku.

  Podesio sam odašiljač i uputio poziv brodu. Ponovo nije bilo odziva. Ali za to je ipak postojalo objašnjenje. Brod se mogao nalaziti sa druge strane planete; trebalo je, znači, sačekati i ponoviti poziv.

  Vratio sam se do čamca. Ostavljeno ronilačko odelo smejalo mi se u lice — u žurbi

  sam zaboravio na njega, a sada je isuviše kasno da ponovo ronim. Nije bilo nikakve šanse da je Iv živa. Proverio sam ličnu opremu i mali pištolj kakav su imali svi članovi ekspedicije, a onda trčeći krenuo duž obale u pravcu u kome su otišli ostali. Čamce sam ostavio na stenju. Kada — ili ako pronađem ostale, vratićemo se na isto mesto.

  Pretrčao sam barem četiri kilometra pre nego što sam sasvim izgubio dah. Nigde

  nije bilo ni traga od ostalih. Bilo je gotovo nemoguće da su toliko odmakli — verovatno su skrenuli negde udaljavajući se od jezera, mada za to nisam video razloga. Ponovo sam pokušao da pozovem brod, i ponovo bez uspeha. Reših da još neko vreme idem duž obale, a zatim da se vratim, pažljivo gledajući da li je grupa ostavila neki trag na tlu.

  Deset minuta kasnije, začuo sam glasove, Ponovo potrčah napred, obuzet nadom.

  Izjurio sam iz čestara na malenu plažu i stao kao ukopan. Ispred mene je bila grupa dece. Zurili su u mene isto onako iznenađeni kao i ja sam. Dva... dečaka?... držala su u rukama štapove — očigledno primitivne pecaljke. Ne znam zašto sam odmah zakljućio

  da su u pitanju deca; bili su iste visine kao i odrasli primerci humanoida što smo ih videli u obliku holoprojekcija, ali su im crte lica, koja su se, ipak, znatno razlikovala od ljudskih, bile mekše i nežnije.

  Izdahnuo sam vazduh i sabrao se. Nisam smeo učiniti ništa što bi ih moglo uplašiti.

  Prisetih se instrukcija o uspostavljanju kontakta sa domorocima. Intenzivno mišljenje na poruke koje se žele uputiti uz njihov dodatni izgovor. Smatralo se da će domoroci pre

  reagovati pozitivno nego negativno na ljudski glas.

  — Zdravo — rekao sam prilično neubedljivo, istovremeno se upinjući da zamislim

  i emitujem nekakav telepatski ekvivalent pozdrava i dobronamemosti. Nisu reagovali. I

  dalje su me gledali začuđeno, mada mi se učinilo da na nekim licima zapažam blago mrštenje.

  Duboko sam udahnuo.

  — Lovite ribu? — glasno sam upitao i pokazao na štapove u rukama dečaka,

  95

  istovremeno ih zamišljajući kako vade iz jezera neke nejasne predmete koji se praćakaju — nisam imao ni najmanje predstave o izgledu stanovnika jezera.

  Ipak, ovog puta reakcija je bila nedvosmislena. Dečaci ispustiše potvrdne glasove, i

  sami podižući štapove i pokazujući rukama na jezero. Odahnuo sam. Hteo sam upitati

  da li su videlu grupu ljudi sličnih meni, all sledeće pitanje se nekako samo od sebe nametnulo:

  — Ima li tamo opasnih... riba?

  Gledali su me nemo. Pokušah da zamislim neko strašno jezersko stvorenje kako odvlači na dno ljudsko biće — namemo sam nastojao da telo koje zamišljam bude više

  nalik domorodačkim, nego telu... Iv.

  Ovog puta su shvatili. Nasmejali su se gotovo ljudskim smehom, i prvi put tada osetih u njihovim umovima zajedničku misao‐sliku: »naše ribe su dobre/male« — nisam

  bio siguran koje je značenje pravo. U taj čas, jedno od dece pritrča obali i izvadi iz vode jednu odsečenu granu. Manji izdanci grane bli su skraćeni i zašiljeni, i na njih su bile nabodene ribe — tamnozelene, veličine ljudske sake. Nehotice sam klimnuo glavom, pokazujući da razumem i razmišljajući o tome kako da postavim sledeće, glavno pitanje.

  Međutim, dete koje je držalo granu sa ulovom odjednom potrča, glasno pozivajući ostale. Oni takode potrčaše. Zbunjeno mahnuh za njima.

  — Stanite! Kuda ćete?

  Jedno od dece se okrenu i pokaza mi rukom da ih pratim. Požurio sam. Išli smo,

  očigledno, u pravcu njihovog sela. Deca ispred mene su trčala a ja sam ih sledio dugačkim koracima. Ispostavilo se da je selo sasvim blizu. Dvadesetak malih koliba od

  spletenog pruća. Možda se dalje niz obalu nalazi još neko veće naselje, pomislio sam,

  osvrćući se oko sebe. A onda stadoh kao ukopan. Ledima oslonjen o jednu kolibu sedeo

  je... — Filime!

  On se trgnuo i ugledao me.

  — Mihael! Znači, ipak si čuo...

  — Šta se desilo sa vama? Gde su ostali?

  Pre nego što je stigao da odgovori, iza kolibe se pojavi Ema. Brzo joj priđoh. Na tlu,

  u senci, ležali su Kamba i Nira, još jedna žena iz grupe. Opazih da svakome od njih nedostaje odašiljač sa zapešća kao i da su im futrole za oružje prazne.

  — Šta se dogodilo? Šta je sa drugima?

  — Ispričaću ti — Filim je umorno rekao, podigaši se sa tla. — I mi smo maločas stigli. Da nas nisu domoroci našli, možda bismo se sasvim izgubili. Ostali su... ne znam, možda su svi još živi. Ali i ti si sam. Gde je Iv?

  Oborio sam glavu. Zatim se sabrah i rekoh:

  — Mrtva je. Utopila se u jezeru.

  — Utopila se? Znao sam. Voda je za sve kriva...

  — Ali kako? Kndnamci su je testirali. Oni nikad ne greše!

  — Ne znam. Nešto je u njoj. Neki mikroorganizmi koji su sve ovo izazvali...

  — U redu. Ispričaj mi šta se desilo kada ste otišli.

  On za trenutak pogleda Niru i Kambu koji su ležali na tlu. Kamba je disao isprekidano, ne otvarajući oči. Filim obrisa znoj sa lica i započe:

  — Nije prošlo ni deset minuta kako smo se razišli, kad je na čelu kolone došlo do

  neke gužve. Ja sam bio pozadi i, kad sam prišao bliže, video sam... Skoma kako drži pištolj uperen u ostale. Svi su ga gledali začudeno. U jednom trenutku, Jurij je pokušao da mu kaže nešto i zakoračio ka njemu. I... Skom je pucao. Jurij je posegnuo rukom ka

  futroli, a onda je pao i ostao nepomično da leži. Svi smo bili preneraženi, stajali smo kao oduzeti. Skom je počeo da viče i naterao nas da skinemo odašiljače i povadimo oružje.

  Ponašao se kao ludak, ali ipak nekako... svrsishodno, kao da tačno zna šta hoće. Ja sam, iza leđa ostalih, uspeo da uključim odašiljač i pošaljem pozivni signal,
ali se Skom istog 96

  časa našao kraj mene i strgnuo mi odašiljač sa ruke. Zatim je sve to pobacao u vodu, a

  Jurijevo telo nogom gumuo u žbunje. Poterao nas je, sve vreme vičući i preteći, nekud

  od jezera. Posle nekog vremena, jedna žena je počela iznenada da posrće. Martin, naš

  četvrti lekar, prišao je da joj pomogne. Skom ih je oboje gurnuo napred, i Martin je pokušao da se baci na njega... Skom mu je — na sreću! — pucao samo u ruku. Bio je

  strašno brz, tako nešto nisam nikad video...

  Klimnuo sam glavom. Priča je bila neverovatna, ali nijednog trenutka nisam

  posumnjao u nju.

  — Kako ste vas četvoro umakli?

  — Nastavili smo dalje da hodamo. Ne znam koliko je to trajalo... časovnici su otišli

  zajedno sa odašiljačima... A onda je, u jednom trenutku, ona žena pala. Svetlana i Jasan su pokušali da joj priđu, ali Skom ih je oterao. Pokušao je grubo da podigne ženu. Ne

  znam šta je bilo dalje. Ja sam sa Kambom i njima dvema stajao iza ostalih. Kad sam video da Skom ne obraća na nas pažnju, povukao sam ih za sobom i pobegli smo. Skom

  nas nije čak ni primetio. A ubrzo je i Kamba počeo da se oseća loše...

  — Niste smeli tek tako da odete — rekoh prebacujući mu. — Morali ste pokušati

  da učinite nešto.

  — Kako? Skom je sve držao u svojim rukama.

  — U redu. Ja imam oružje. Pronaći ćemo ih i, ako treba...

  — Kamba je ozbiljno bolestan — prekinula me je Nira.

  — Onda ti ostani sa njim. Evo — skinuo sam odašiljač sa ruke i pružio joj — brod

  je sad već verovatno u dometu. Pokušaj da ih pozoveš; neka se odmah spuste ovamo.

  Mi ćemo poći da potražimo grupu. Možemo povesti nekog od domorodaca. Očigledno

  je da su inteligentniji nego što su Kndnamci zaključili.

  Filim zabrinuto klimne glavom. On i Ema pozvali su one iste domoroce koji su ih

  doveli do sela i pokušali da im objasne šta želimo. Odmah zatim nas troje i dva niska, ali očigledno snažna humanoida uputismo se u ravnicu, prekrivenu travom i prošaranu niskim žbunjem.