Alef Science Fiction Magazine 023

by MoZarD

  Miks klimnu glavom.

  »Da, ne bi me to iznenadilo. Ali čovek bi pomislio da će za pet godina bar jednog...

  ma, moraće to i da se desi, jednog dana. Dakle, napravio sam taj čamac, moj poslednji,

  nekih osam hiljada kilometra uzvodno odavde, pre godinu dana. Moja nova posada i ja

  prilično lepo smo se snalazili sve dok se nismo iskrcali na jedno malo kamenito ostrvo

  radi obroka. Već neko vreme pre toga nismo koristili svoje kofe zato što smo bili čuli da su ljudi u tom kraju mnogo nezgodni. Ali dojadilo nam je da jedemo ribu i bambusove

  izdanke i žirni hleb iz naših zaliha. Ponestalo nam je i cigareta, a poslednju šljoku bili smo popili još odavno. Čeznuli smo za dobrim stvarima u životu. Zato smo se kockali sa

  sudbinom, iskrcali se, i izgubili. Izvedeni smo pred lokalnog visokog drmadžiju lično, pred Kramera, ružnog debeljka iz Nemačke petnaestog veka.

  Kao i mnogi luckasti ljudi, a ja se izvinjavam ako među vama ima njemu sličnih, Kramer nije prihvatio činjenicu da ovaj svet nije ni približno ono što je on mislio da će 15

  zagrobni život biti. On je na Zemlji bio drmator, sveštenik, inkvizitor. Spalio je prokleto mnogo muškaraca, žena i dece, pošto ih je prvo mučio za veću slavu božju.«

  Ješua, koji je sedeo blizu Miksa, promrmlja nešto. Miks zaćuta za trenutak. Nije bio

  siguran da nije preterao.

  Iako nije primetio znake toga, ipak je bilo moguće da bi Staford i njegovi ljudi mogli

  biti isto toliko ludi, na svoj način, koliko i Kramer na svoj. Tokom svoje onozemaljske egzistencije, većina ljudi sedamnaestog veka imala je kameno‐čvrsta religijska uverenja.

  Kad su se našli ovde, na ovom čudnom mestu koje nije ni raj ni pakao, pretrpeli su veliki šok. Neki od njih još se nisu bili oporavili.

  Bilo je nekih dovoljno prilagodljivih da odbace svoje ranije religije i potraže istinu.

  Ali bilo je i previše onih koji su, kao Kramer, našli nekakvu racionalizaciju za postojanje ove okoline. Kramer je, na primer, tvrdio da je ovaj svet čistilište. Potreslo ga je to što su prisutni ne samo hrisćani nego i pagani. Insistirao je da su crkvena učenja na Zemlji bila pogrešno shvatana. Prezerntirali su ih, namerno pogrešno, sveštenici Satanom inspirisani. Ali on sada vidi Istinu jasno.

  S tim što Istina mora biti pokazana onima koji je ne vide na isti način kao on.

  Kramerov metod poučavanja sastojao se, kao i na Zemlji, od točka i plamena.

  Kad su Miksu to saopštili, on nije diskutovao protiv Kramerove teorije. Naprotiv, ponudio je svoje usluge — i to glumeći oduševljenje. Smrti se nije bojao, jer je znao da bi dvadeset četiri sata kasnije vaskrsnuo negde drugde na Reci. Ali nije že‐leo da bude kidan na točku a onda spaljen.

  Vrebao je šansu za bežanje.

  Jedne večeri Kramer je uhvatio neku grupu ljudi koji su upravo silazili sa čamca.

  Miks je žalio te zarobljenike, jer je već bio video na koji način Kramer prinuduje ljude da promene mišljenje. Međutim, ništa nije mogao učiniti za njih. Ako su dovoljno glupi da

  odbiju da glume saglasnost sa Kramerom, moraće da pate.

  »Ali ovaj Ješua mi nije davao mira«, reče Miks. »Kao prvo, bio je suviše sličan meni. Gledati njega kako gori, bilo bi kao da gledam samoga sebe na lomači. Sem toga,

  nije dobio priliku da kaže ni da ni ne. Kramer ga je pitao da li je Jevrejin. Ješua je rekao da je na Zemlji to bio, ali da sad nema religiju.

  Kramer je rekao da bi dao Ješui šansu da se preobrati, to jest, da usvoji Kramerova

  verovanja. I to je bila laž, ali Kramer je slatkorečivi gad koji mora da nade opravdanje za svaku svoju svinjariju. Rekao je da daje i hrišćanima i svim paganima priliku da izbegnu lomaču — svima, samo Jevrejima ne. Oni su razapeli Isusa Krista na krst, i za to treba svi da plate. Sem toga, rekao je, Jevrejinu se ne može verovati. Mogao bi lagati da bi spasao svoju kožu.

  Svi iz tog čamca osuđeni su zato što su bili Jevreji. Kramer ih je pitao kuda su se

  zaputili, a Ješua odgovorio da su tragali za mestom gde niko nikad nije čuo za Jevreje.

  Kramer je uzvratio da takvog mesta nema; Bog će ih naći kud god da odu. Ješua je izgubio živce i nazvao Kramera hipokritom i antihristom. Kramer se pakleno

  razgoropadio i saopštio Ješui da neće umreti onako brzo kao ostali.

  Tad zamalo da i mene bace u zatvor sa njima. Kramer je primelio koliko smo nas

  dvojica slični. Pitao me je da li sam legao kad sam mu rekao da nisam Jevrejin. Kako to da ličim na Jevrejina ako nisam Jevrejin? Naravno, on je tad po prvi put pomislio da ja izgledam kao Jevrejin; a inače, ne izgledam. Da sam malo tamniji, mogao bih proći kao

  jedan od mojih predaka Čerokija.

  Zato sam se iscerio na njega, iako je znoj lio sa mene tako brzo da mi je curio niz

  noge, i rekao mu da je postavio stvar naopako. Ješua izgleda kao ne‐Jevrejin, pa zato i liči na mene. Kao argument u svoju korist, upotrebio sam jednu od Kramerovih primedaba: podestio sam ga da je svojevremeno rekao da su Jevrejke poznate kao preljubnice. Znači, možda je Ješua upola ne‐Jevrejin, a ne zna to.

  Kramer se nasmejao na onaj svoj otužni način, iz trbuha; on kad se smeje, idu mu

  16

  bale na usta i pocuri mu pljuvačka niz vilicu. 1 rekao je da sam u pravu. Ipak, znao sam da su mi dani odbrojani. On bi kasnije opet počeo da razmišlja o mom izgledu i zaključio bi da lažem. Pomislio sam: do vraga s tim, ja idem noćas odavde.

  Ali nisam mogao da prestanem da mislim na Ješuu. Zaključio sam da ipak neću samo pobeći kao pas podvijena repa. Postići ću da Krameru uspomena na mene bude

  toliko mučna, da u svom svinjskom trbuhu oseti bol kao od čira kad god pomisli na mene. Te noći, tek što je počela kiša, ubio sam sekirom dnu dvojicu stražara i otvorio

  kapiju ograđenog dela. Ali neko je bio budan i dao uzbunu. Pojurili smo ka mom čamcu,

  morali smo borbom da se probijamo do njega, i pobegli smo samo Ješua, Bitnija i ja.

  Mora biti da je Kramer izdao naređenje da oni koji nas gone ne smeju da se vrate bez

  naših glava. Nisu nameravali da odustanu.«

  Staford reče: »Bog je bio dovoljno dobar da nam pruži večnu mladost u ovom divnom svetu. Slobodni smo od oskudice, gladi, teškog rada, i zaraznih bolesti. Ili bi trebalo da budemo. Ipak, ljudi poput Kramera hoće da pretvore ovaj rajski vrt u pakao.

  Zašto? Ne znam. Jednog dana on će marširati na nas, kao što je marširao na narod severno od njegove prvobitne teritorije. Ako hoćete da nam pomognete da se borimo

  protiv njega, dobrodošli ste'«

  »Mrzim tog ubilačkog đavola!« reče Miks. »Mogao bih vam ispričati stvari koje...

  ali valjda znate i sami.«

  »Na moju večnu sramotu«, uzvrati Staford, »moram priznati da sam bio sve‐dok mnogih surovosti i nepravdi na Zemlji, i ne samo što nisam protestovao, nego sam to

  čak i podsticao. Smatrao sam da se zakon, red i religija moraju podržati mučenjem i progonima. A ipak, često sam bio zgađen. I zato, kad sam se našao u novom svetu, resio

  sđm da počnem iz početka. Ono što je na Zemlji bilo opravdano i potrebno, ovde ne mora biti.«

  »Izuzetan ste čovek«, reče Miks. »Većina ljudi je nastavila da misli tačno ono što

  su mislili i na Zemlji. Ali verujem da Rečni svet lagano menja mnoge.«

  4

  Hranu su iz »korni« preneli u drvene tanjire. Pogledavši ka Ješui, Miks vide da ovaj nije pojeo meso koje je dobio. Bitnija uhvati Miksov pogled i nasmeja se.

  »Iako je njegov um odbacio veru njegovih otaca, njegov želudac se još uvek drži Mojsijevih zakona.«

  Staford, koji nije razumeo njen engleski sa jako izmenjenim izgovorom, zatraži od

  Miksa da ovo prevede. Miks mu reče šta je Bitnija rekla.

  Staford reče: »Ali zar nije i ona Hebrejka?«

  Miks reče da jeste. Bitnija je razumela njihov dijalog. Progovorila je polaganije.

  »Jeste, Jevrejka sam. Ali nap
ustila sam svoju religiju a, iskreno govoreći, nikad nisam ni bila baš pobožna. Naravno, na Zemlji nisam glasno izražavala nikakve sumnje.

  Ubili bi me ili bar prognali. Ali, kad smo lutali kroz pustinju, jela sam sve, čisto ili nečisto, što mi je moglo popuniti stomak. Samo sam pazila da me niko ne vidi. Mislim da su i drugi činili isto. Mnogi bi, međutim, radije umrli od gladi nego da stave u usta hranu nečiste vrste. Neki i jesu umrli od gladi. Budale.«

  Podigla je parče šunke sa svog tanjira i ponudila ga Ješui, široko se osmehujući. On,

  sa izrazom gađenja, okrete glavu na drugu stranu.

  Miks reče: »Za ime Hristosa, Ješua. Koliko puta sam ti već rekao da pristajem da ti

  dam moju šniclu u zamenu za tvoju šunku. Ne volim da te vidim da gladuješ«.

  »Ne mogu biti siguran da je krava zaklana i pripravljena korektno«, reče Ješua.

  »Ne postavlja se tu pitanje košera. Ove kofe nesumnjivo konvertuju energiju.

  Stene pečurkastog oblika daju energiju koju transformiše lažno dno kofe. Pošto je svakog dana drugo jelo, znači da je transformator programiran.

  17

  Naučnik koji mi je to objasnio rekao je još, priznajući da je to samo njegovo nagađanje, da u kofama verovatno postoje matrice koje sadrže modele za izvesne vrste

  materije. Te matrice sklapaju šniclu, cigaru, ili šta već hoćeš, od onih atoma i molekula koji su formirani od energije. Prema tome, ne događa se nikakvo klanje, ni na 'košer' ni na 'ne‐košer' način.«

  »Ali morala je postojati, na početku, stvarna krava koju su ubili«, reče Ješua.

  »Govedina koja je poslužila kao model za matricu dobijena je od životinje koja je, valjda, živela i umrla na Zemlji. Ali da li je zaklana na propisan način?«

  »Možda i jeste«, reče Miks. »Ali to meso koje sam upravo smazao nije bilo od krave. Bila je to reprodukcija, prosto: materija konvertovana iz energije. Precizno govoreći, materija proizvedena mašinski. Ona nije imala nikakve direktne veze sa mesom životinje. Ako je istina ono što mi je naučnik rekao, napravljen je nekakav snimak atomske strukture jednog komada govedine. Objašnjavao sam ti šta su atomi i

  šta su snimci. U svakom slučaju, meso u našim kofama nije bilo doticano ljudskim rukama, A ni neljudskim, što se toga tiče. Prema tome, kako bi moglo biti verski nečisto?«

  »Tim pitanjem rabini bi se mogli baviti mnogo vekova«, reče Ješua. »A i posle olikog vremena verovatno bi se još razilazili u mišljenjima. Ne. Najsigurnije je ne jesti ga.« »Onda budi vegetarijanac!« reče Miks, uzmahujući šakama uvis. »I budi gladan!«

  »Ipak«, reče Ješua, »u moje vreme bio je jedan čovek, koga su smatrali veoma mudrim i koji je, pričalo se, razgovarao sa bogom; taj čovek nije zamerao ako njegovi

  sledbenici sednu za sto sa prljavim rukama, ukoliko nema vode za pranje ruku ili ako postoje opravdavajuće okolnosti. Zbog ovog su ga ukorili fariseji, ali on je znao da su božji zakoni pravljeni za čoveka a ne čovek za božje zakone.

  To mu je bilo razumno tada, a razumno je i sada. Možda je ovaj moj stav prema

  mesu previše strog, farisejski, više veran slovu zakona nego duhu zakona. Zaista, ne bi trebalo da obraćam nikakvu pažnju na zakon o ritualnoj čistoj i nečistoj hrani. Više u taj zakon ne verujem.

  Ali i ako bih odlučio da jedem meso, ne bih mogao da stavim meso svinje u usta

  ako bih znao šta je. Povratio bih ga. Moj stomak ne raspolaže razumom, ali zna šta mu

  odgovara. To je hebrejski stomak, vodi poreklo od stotina generacija takvih stomaka.

  Mojsijeve tablice pritiskaju ga težinom planine.«

  »Što ne sprečava Bitniju da jede i svinjsko meso i sklaninu«, reče Miks.

  »Ah! Ta žena! Ona je reinkarnacija neke grozne paganke!«

  »A ti, ti čak ni u reinkarnaciju ne veruješ«, reče Bitnija i nasmeja se.

  Staford je razumeo deo ovog razgovora. On oduševljeno reče: »Znači da ste vi, gospodine Ješua, živeli u vreme našeg Gospoda! Da li ste ga znali?«

  »Nikog bolje«, reče Ješua.

  Svi prisutni za stolom počeše da ga zasipaju pitanjima. Staford naredi da se donese

  još lišajnog pića.

  Od kad je poznavao Isusa?

  Od Isusovog rođenja.

  Da li je istina da je Herod masakrirao nevine?

  Nije. Herod ne bi imao ni vlast da tako nešto uradi, čak i da je želeo. Svrgli bi ga

  Rimljani, možda bi čak i izvršili smrtnu kaznu nad njim. Sem toga, takvo delo izazvalo bi žestoku revoluciju. Ne. Ta priča, koju je on, Ješua, čuo po prvi put tek kad je stigao u Rečni svet, nije istinita. Mora biti da je to narodna priča nastala posle smrti Isusa. Ali verovatno je bazirana na jednoj ranijoj priči o Isaku.

  A to bi značilo da Isus, Josip, i Marija nisu bežali u Egipat?

  Nisu bežali. Zašto bi?

  A onaj anđeo koji se pojavio pred Marijom i saopštio da će ona roditi bebu iako je

  18

  nevina?

  Kako bi to moglo biti kad je Isus imao stariju braću i sestre, kojima je, svima, Josip

  bio otac a Marija majka? Sem toga, Marija, koju je on, Ješua, dobro poznavao, nikad nije rekla ništa ni o kakvom anđelu.

  Primećujući da crvenilo na nekim licima nije izazvano samo pićem, Miks se nagnu

  bliže Ješui.

  »Oprezno«, prošaputa on. »Ovi frajeri su možda zaključili da im je religija bila pogrešna, ali ipak im ne prija da slušaju kako neko govori da nije istina ono što im je celog života utuvljivano u glavu kao da jeste istina. A mnogi od njih su kao Kra‐mer.

  Veruju, iako to neće da kažu, da su u nekoj vrsti čistilišta. I da će ipak stići u raj. Ovo im je kao neka tranzitna stanica.«

  Ješua slegnu ramenima i reče: »Pa nek me ubiju. Vaskrsnuću opet negde drugde,

  na mestu koje neće biti ni bolje ni lošije od ovoga.«

  Jedana od savetnika, Nikolas Hajd, poče da treska svojom kamenom kriglom po

  stolu. »Ne verujem ti, Jevrejine!« riknu on. »Ako si uopšte Jevrej! Lažeš! Šta to radiš ti, pokušavaš da napraviš razdor među nama, pomoću tih vražjih laži? Ili si ti, možda, đavo?«

  Staford položi ruku na Hajdovu mišicu. »Uzdržite se, dragi gospodine. Vaše

  optužbe nisu razumne. Baš pre neki dan rekoste da Bog nije nigde na ovoj Reci. E pa ako On nije tu, onda nije ni Satana tu. Ili je, možebiti, lakše u Rogatoga verovati, nego u Tvorca? Ovaj čovek nam je gost, i dokle god je to, postupaćemo prema njemu učtivo.«

  Okrenuo se Ješui. »Nastavite, molim.«

  Pitanja su bila mnogobrojna i stizala su brzo. Najzad Staford reče: »Već je odmaklo

  vreme. Naši gosti su mnogo pretrpeli danas, a sutra nas čeka veliki posao. Dozvoliću još jedno pitanje.«

  Pogledao je ka visokom mladiću dostojanstvenog izgleda koji je bio predstavljen prisutnima kao Vilijam Grej.

  »Milorde, da li biste vi želeli da ga postavite?«

  Grej ustade, malčice nesigurno.

  »Hvala vam, gradonačelnice moj. Dakle, gospodin‐Ješua, da li ste bili prisutni kad

  je Isus Hrist na krst razapet? I da li ste ga videli kako se diže iz mrtvih? Ili pričali sa nekim ko ga je video posle, možda na drumu ka Emausu?«

  »To je više od jednog pitanja«, reče Staford. »Ali dozvoliću to.«

  Ješua je ćutao jedan trenutak. Kad je progovorio, njegove reći bile su još sporije.

  »Da, bejah prisutan kad je raspet Isus, i kad je umro. A što se tiče događaja posle

  toga, posvedočiću o samoj jednoj stvari. A to je: na Zemlji se on nije digao iz mrtvih.

  Međutim, potpuno sigurno znam da se ovde, na Rečnom svetu, jeste iz mrtvih digao.«

  Nastade jak žamor: Hajdov glas nadjačavao je ostale, zahtevajući da lažljivi Ješua

  bude šutnut napolje.

  Staford ustde i tresnu sudijskim čekićem nekoliko puta po stolu, pa povika:

  »Molim za tišinu, gospodo! Neće više biti pitanja.«

  Zapovedio je naredniku Čani
ngu da odvede troje gostiju do njihovih kvartira. Onda

  reče: »Gospodine Miks, razgovaraću sa vama troma sutra. Neka vam Bog da prijatno spavanje.«

  Miks, Ješua i Bitnija pođoše za narednikom, koji je držao buktinju iako nije bila potrebna. Noćno nebo, koje je blistalo od ogromnih zvezdanih jata i luminoznih gasovitih oblaka, davalo je jaču svetlost nego Zemlji pun Mesec. Reka je iskričila. Miks zapita vojnika da li se oni mogu okupati pre nego što odu na spavanje. Čaning reče da

  mogu ako požure. Njih troje uđoše u vodu ne skidajući peškire kojima su bili omotani

  oko bedara. Kad je bio u društvu ljudi koji se kupaju goli, Miks se takode kupao go. Kad je bio sa stidljivijima, poštovao je njihove običaje.

  19

  Koristeći se sapunom koji su dobijali iz kornukopija, sprali su sa sebe prljavštinu i

  znoj. Miks je posmatrao Bitniju. Bila je mala, mrka, punih dojki, uzanog struka, zgodnih nogu. Međutim, njeni kukovi bili su, za njegov ukus, preširoki, mada je bio voljan da previdi to nesavršenstvo. Naročito sad, pun pića. Imala je dugu, sjajnu, gustu, plavo-crnu kosu, i lice zgodno ako voliš duge noseve, koje je on baš voleo. Njegova četvrta supruga, Viki Fordi, imala je dug nos, a on ju je voleo više nego ijednu drugu ženu.

  Bitnijine oči bile su ogromne i tamne; čak i za vreme onog bežanja, dobacivale su Miksu neke radoznale poglede. On sad reče sebi da bi Ješua trebalo dobro da pripazi na nju.

  Zračila je vrelinom ulične mačke u sezoni parenja.

  Ješua je bio sasvim drugačiji. Jedina njegova sličnost sa Miksom bila je fizička. Bio

  je tih i povučen, ako se izuzme onaj jedan izliv osećanja protiv Kcamera, i činilo se da uvek razmišlja o nečemu dalekom. Uprkos njegovoj tišini, davao je utisak velikog autoriteta — tačnije, utisak čoveka koji je svojevremeno imao veliki autoritet ali je to sad hotimice suzbio.

  Čaning reče: »Dovoljno ste čisti. Izlazite.«

  »Znaš«, reče Miks Ješui, »kratko vreme pre mog dolaska na Kramerovu teritoriju,

  desilo mi se nešto zbunjujuće. Jedan mali, tamnoput čovek pojurio je ka meni, uzvikujući nešto na nekom stranom jeziku. Pokušao je da me zagrli; plakao je i jecao, i ponavljao jedno ime mnogo puta. Bilo je prokleto teško ubediti ga da je pogre‐šio.