by MoZarD
Nesigurno staviše ruke jedno preko drugog i tako zaspaše.
Radu se probudio umoran i zbunjen. U snu mu je dolazio i Linein lik i tranzit. Osećao je nostalgiju za kućom i neki neodreden strah pred nepoznatim.
Uspravio se i seo, očekujući da se otvore vrata i da u njima ugleda pilote.
Odagnao je te misli. Pogledao je po sobi. Orke nije bilo. Bio je iznenaden i pomalo
razočaran što je nema. No, nije mogao da je krivi zbog toga što ga je napustila.
Koristeći komunikacioni terminal u sobi, proverio je položaj Lineinog broda. Još je
bio u tranzttu. Nije mogao da veruje. Taj put je trajao dosta dugo.
Proverio je informacije, ali displej je samo potvrdio to što je već znao. Dodatnih informacija nije bilo. Isključio ga je.
Prošao je prstima kroz kosu i zaključio da je najbolje da se odmah istušira. Skinuo
je odeću i ušao u malo kupatilo. Tuširao se dugo veoma toplom vodom. Osećao se bolje.
Kad je izašao iz kupatila, Orka je prekrštenih ruku sedela na krevetu i čekala ga.
Donela je doručak.
Radu posegnu za peškirom, a Orka se nasmeja. Nije se ni pomerila.
— Viđala sam već gole ljude. Mi kod kuće ne nosimo odeću. Hajde, dodi da
jedemo!
— Mislio sam da si otišla.
— Jesam. Ali vratila sam se.
— Mislio sam da si me napustila.
Nije se više smešila.
— Razmišljala sam o tome.
Radu sede na krevet pored nje.
— Možda bi bilo bolje da si me napustila.
Ćutala je izvesno vreme. Bila je zabavljena savijanjem papirnatih salveta u koje su
bili umotani sendviči.
— Ti, znači, nećeš da prihvatiš moju pomoć.
— Ne želim da te uvučem u opasne zone, Orka. Žao mi je što si već umešana. Kad
bih znao da možeš da mi pomogneš, rado bih prihvatio tvoju pomoć, ali ne znam ni sam
30
šta se dogada. Ne znam šta treba da preduzmem.
— Dobro, dobro. Ali uzrok svemu je tvoja i Vaskina svađa na brodu, zar ne? A, što
se tiče onog sinoćnjeg dočeka pilota ti si bio uplašen, to sam videla, ali nisi bio iznenađen. Moram da priznam da sam se i ja plašila, mada nisam znala šta je uzrok tome.
Ćutao je nekoliko minuta.
— Ne želim da te povredim, Orka, ali bolje je za tebe da ništa ne znaš. Izložio bih
te velikoj opasnosti.
— Mi smo bili zajedno na brodu, Radu. Tamo delimo sve opasnosti i iskušenja, ali
to treba da činimo i kad napustimo brod.
— Bilo bi glupo da se i dalje izlažeš opasnosti zbog mene. Ne bih oprostio sebi da
ti se nešto dogodi.
— Ja sam već umešana u sve to. Oni pretpostavljaju da si mi već sve ispričao.
Bila je u pravu. Piloti hoće njega da uklone zbog onog što je znao a sad su ubeđeni
da je ispričao Orki. Ona je za njih postala isto toliko opasna kao i on. Neodlučno je trljao lice šakama.
— To nema smisla, — promrmljao je. — Zaista nema smisla.
4.
Raduovo sedište u šatlu je bilo odmah do Orkinog. Bilo bi bolje da ne sede zajedno, ali brod je bio prebukiran. Nije više bilo nijednog slobodnog mesta. Ušli su u poslednjem
trenutku, kad je raketa već bila spremna za poletanje.
Radu pogledom ispita svakog putnika. Niko nije bio član posade. Personal broda se
prepoznavao po uniformisanoj odeći, a najviše je bilo turista i drugih posetilaca.
Želeoje da nešto kaže Orki i ublaži bes i nepoverenje među njima, ali ona nije okrenula glavu. Gledala je nepomično prema ulazu u šatl.
Upravo se bio ukrcao jedan pilot. Raduov puls ubrza.
Kad je došla do Raduovog sedišta, Romana‐Tereza zastade. Pogledala ga je, a njen
pogled kao da je govorio da je bila u pravu kad je upozoravala Lineu da se ne upušta u
vezu sa Raduom. Pozdravila je Radua i Orku laganim klimanjem glavom.
Radu nije mogao da izdrži njen pogled. Pocrveneo je, ali ništa nije rekao. Bilo mu je
neprijatno. Pogledao je Orku i tek tad zaključio da je drži za ruku.
On oslabi svoj očajnički stisak.
— Oprosti, ali ja...
Orka savi svoje fine prste. Radu se plašio da ih je slomio.
— Sve je u redu, — ponovo je stavila svoju ruku na njegovu u znak opraštanja.
— Mogao sam da ti slomim prste ili pocepam kožu.
Iznenada Orka mu stisnu ruku. Stezala je sve jače i jače, dok mu nije prekinula cirkulaciju. Činilo se da ne ulaže mnogo napora u ovaj stisak. Pojačala ga je i Radu se trže od bola.
— Orka! — pokušao ]e da izvuče ruku. Ona je bila savršeno opuštena, ali stisak ruke je bio gvozden. Hladno mu je rekla:
— Stalno ti ponavljam da nisam tako krhka kao što ti misliš. Koža se neće rascepiti, a morao bi da uložiš zaista mnogo napora da mi polomiš prste. Jesmo li mi prijatelji? Mislila sam da ćemo to bar biti, a ti nimalo ne veruješ meni.
Pustila mu je ruku. Radu protrlja zglob. Beli otisci njenih prstiju su polako crveneli.
Modrica se širila. Rekao je:
— Verujem ti! Neću više sumnjati u ono što kažeš.
— Možeš me smatrati lažljivicom, to me nije briga, ali ne podnosim da se prema
meni ponašaš kao prema suvozemnom detetu ili nekoj školjki koju bi pesak ili voda 31
mogli da slome.
Podrugljivo se nasmejala.
— To je zbog toga što si tako sitna. Kod kuće... — nadao se da će moći da joj objasni, a da je ne uvredi. — Još kad sam bio kod kuće bio sam okružen ljudima, koji su bili tako nežni. Bar mi se tako činilo. Osećao sam da mogu da ih povredim, slučajno, nenamerno. Čudno sam se osećao u blizini Vasilija Nikolajeviča, a kad sam pomogao Atni da se probudi, njegove kosti su mi izgledale tako krhke, kao neke ptice.
Namerno nije pomenuo Lineu. Ona je za njega bila jedinstvena i niko nije bio kao
ona.
— Ja sam treća generacija ronilaca, — reče Orka. — To nije dovoljno dug period
da postanemo dekadentni.
Radu protrlja modrice koje su bile vidljive na ruci.
— To neću više zaboraviti.
Šatl se spustio kasno noću na platformu. Radu je video kako se Romana‐Tereza iskrcava, ali ga nije ni pogledala, Radu je bio zbunjen. Ona nije bila među pilotima koji su ga napali. Da li je moguće da i ona zna šta se dogodilo?
Sakarna je pritisnuo slepoočnice. Romana je znala sve. Bio je siguran da zna.
Na platformi za iskrcavanje, Orka stade licem u lice sa Raduom, ozbiljna i napeta.
Nežno ga je držala za ruku.
— Ako ti bude potrebno, moja porodica i ja ćemo ti pomoći. Dodi u Viktoriju u luku i potraži nas. Nas nije teško pronaći, sem ako to ne želimo.
— Hvala ti — reče Radu.
— Sad pođi sa mnom.
Ne čekajući da vidi da li je sledi, krenula je ka ivici platforme. Radu je oklevao nekoliko sekundi, zatim krenu za njom.
Na ivici platforme, Orka oseti noćni morski vetar i duboko uzdahnu. Stavi prste na
usne i zviznu. Bio je to prodoran zvuk. Nakrivila je glavu kao da osluškuje. Gledala je preko glatke morske površine. Radu ništa nije video u mračnim talasima. Sve što je čuo
bilo je tiho pljuskanje vode o platformu.
Orka raskopča jaknu i skide je. Skinula je i mrežastu košulju, a potom i pantalone.
Koža joj se presijavala na mesečini.
— Šta to radiš? — pitao ju je.
— Idem kući.
— Plivaćeš?! Celim putem? Zar se nećeš smrznuti? Šta će biti sa tvojom odećom?
Bio je to niz pitanja koja joj je postavio u jednom dahu. U stvari, odjednom, kad je
video da odlazi, osećao se usamljenim i plašio se. Bilo je to neočekivano i naglo. Kako će bez nje?
/> — Sve što mi treba imam u torbi, a odeću će neko već odneti u garderobu. Ako se
izgubi, nije važno.
— Ja ću je uzeti — sagnuo se i pokupio razbacanu odeću.
Crna leđa velike ribe zasekla su površinu vode i nestala. Posle nekoliko sekundi, to
stvorenje ponovo uskomeša vodu u veličanstvenom skoku. Ogromno telo s lakoćom je
seklo vodu za kratko, a potom ponovo uroni. Pre uranjanja, u poslednjoj sekundi udari
snažno repom po površini vode. Kapljice vode poprskaše Radua.
Orka se nasmeja.
— Ona se igra.
— Šta je to?
— Moja imenjakinja, Orka, kit ubica. Došla je da me odvede kući.
Bila mu je već nekako daleko. Kao da već pliva po dubokoj, zelenoj vodi. Kao da
nestaje u misterioznom moru.
32
— Zbogom, Orka, — rekao je.
Nije mu odgovorila, niti ga je zagrlila u znak pozdrava. Više nije bila član posade,
sad je bila samo ronilac. Stavila je ruke na leđa, a kad se odbacila s platforme ispružila ih je napred. U torn dugačkom skoku spustila se s visoke platforme i uronila u vodu izmedu dva talasa.
Radu je čekao da ponovo izroni, međutim, ni Orka ni njena imenjakinja se nisu više
pojavile.
Poželeo je da i on uroni u te mračne i hladne talase i da pliva kroz samoću sve do
centra Zemlje.
Dobro je znao da Orka ima sve što joj omogućava da pliva kroz tu duboku i hladnu
vodu. U takvoj vodi on ne bi izdržao ni pola sata. I to uz dosta sreće. Nakon toga bi pao u hipotermiju, pa u nesvest, a onda bi umro.
Pored njega se pojaviše senke. Okrenuo se, ali nikog nije video. Znao je da su ponovo tu. Sad će se pojaviti.
I zaista, nakon nekoliko sekundi, ugleda bledo lice Vasilija Nikolajeviča. Ličio mu je
na duha.
Radu uzdahnu.
Ugledao je i ostale pilote. Spuštala se magla.
Vasilij mu se obrati:
— Ovog puta bi bilo bolje da podeš sa nama.
Radu koraknu unazad i prošaputa:
— Ostavite me na miru! Zašto me ne ostavite na miru?
— Ne raspravljaj sa nama, Radu! Sve je odlučeno!
— Ja nisam ništa odlučio.
— Ti ne odlučuješ!
Radu se okrete i potrča. Trčao je nekoliko koraka duž platforme, ali piloti su bili oko njega. Saterali su ga uz ivicu platforme. Približavali su se.
Dvojica su bili sasvim blizu. Stade. Piloti su bili ispred njega, a pozadi je bilo more.
Odbacio se s platforme u vodu.
Plivaće do rampe za feribot, popeće se na nju i tada će zvati u pomoć. Možda će ga
čuti i neko drugi sem pilota.
Dodirnuo je površinu vode. S mukom je izronio na površinu. Slana voda mu je bila
u ustima i nosu. Kašljao je i gutao vodu boreći se protiv panike.
Plivao je lupajući nogama po vodi. Plivao je duž platforme. Ako tako nastavi biće u
redu. Jedan veliki talas ga poprska po licu. Odeća ga je vukla dole. Pokušao je da strese čizme s nogu, ali nije uspeo. Orkina odeća mu ispade iz ruke. U dva zamaha je uspeo da
je uhvati. Bilo mu je važno da je zadrži. Tako se osećao sigurnijim.
Da li će stići do rampe pre no što ga snaga napusti? Ta razdaljina nije bila velika
kad je gledao s doka, a sad mu se činilo da nikad neće stići. Bila je nedostižna.
Naredni talas ga je prekrio. Izvio se ka površini, ali mračna dubina ga je vukla. Ruka
je zamahivala kroz vodu, ali nije izbijao na površinu.
Nešto veliko i tamno pojavi se ispod njega. Od pogleda na tu priliku, spopade ga
drhtavica. U deliću sekunde se setio šta je čitao o ajkulama koje su nekad živele u morima na zemlji, a setio se takođe šta je Orka pričala o ajkulama kad mu je pokazala
svoje kandže.
Užasnut, mlatarao je rukama i konačno izronio. Činilo mu se da je prošla čitava večnost i da će mu pluća pući. Pokušao je da dode do vazduha i zove u pomoć. Pokušao
je, takođe, da pliva brže ka rampi, ali struja ga je odvlačila.
To biće ispod njega se podiže i već je osetio turbulenciju njegovih pokreta.
Očekivao je užasan bol, zube u mesu, ali oseti samo kako ga nešto gura. Bio je iznad bola; panike, straha. Preplavio ga je osećaj mirnoće, sigurnosti. Ništa neće osetiti. Više 33
ništa! Nikada! Radu izgubi svest.
5.
Radu se borio sa još jednim košmarom. Linea je bila na Sumraku. Bila je član posade na spasilačkom brodu. Posada je sletela sa medicinskim timom umesto da ostane na brodu koji je kružio u orbiti. Stigli su baš kad je Radu počeo da oseća, mada nije hteo da prizna, jaku groznicu i mentalnu rastrojenost. To su bili prvi simptomi kuge.
To je bila stvarndst.
Ali u njegovom košmaru Linea je bila stvarnost. Bila je tu šest dana i umesto da ona neguje njega, on je negovao nju. Bojao se da će umreti kao i svi ostali, prijatelji, porodica. Svi su umrli. Nije bilo načina da se spasu.
To je bi košmar. Linea je umirala, znao je to, ali nije znao kako da joj pomogne i
nije hteo da prihvati to.
Probudio se s urlikom na usnama.
Svetla blesnuše. Zaslepela su ga. Nešto nejasno se spusti kraj njega.
— Radu, da li si dobro?
Prepoznao je Orkin glas. Oči su mu se navikle na svetlo. Orka ga je zabrinuto posmatrala.
S mukom se podiže i pogleda okolo. Bilo mu je dovoljno nekoliko minuta da otkrije
da se nalazi u spavaoni jedne od okeanskih postaja.
— Šta se desilo? — pitala je Orka.
— Imao sam ponovo košmarne sne. U stvari, stalno mi se ponavlja jedan te isti san. Mislio sam...
Pogledao je svoje noge, ali ožiljaka nije bilo.
Orka pokaza rukom ka prozoru.
U svetlu koje se rasplinjavalo kroz staklo u more, plivala je Orkina prijateljica, kit
ubica.
Radu zadrhta.
Orka mu je sve objasnila:
— Moja imenjakinja te je čula. Pomislila je da si jedan od naših ali niko od nas nije
prepoznao tvoj način plivanja. Zatim si počeo da se pokrećeš kao da si u nevolji, pa smo se vratili.
— Spasli ste me! Zahvalan sam vam zbog toga.
Namrgodila se.
— Da li su te oni gurnuli?
— Ne. Hteli su da pođem s njima, ali... odbio sam. Mislim da nisu hteli da me gurnu u vodu, ali su me uplašili i ja sam skočio.
Orka ga je ljutito gledala.
— Uplašili su te? Ali nisu pokušali da ti pomognu da izađeš iz vode... Kad sam te ja
izvukla iz vode, njih nije bilo. Nestali su jednostavno, nestali.
— Gde su sada?
— Verovatno te čekaju. Ali oni ne mogu u ronilački sektor bez poziva. Čekaju te
napolju.
— Pogrešio sam. Izložio sam te opasnosti, a nisam ti rekao o čemu se radi.
Pokušaću to da ispravim, ako želiš.
— Mislim da bi trebalo.
Nije bila toliko zainteresovana kao ranije, ali bila je spremna da ga sasluša.
Radu nije mogao da veruje da ga obična priča može toliko iscrpsti, ali kad je bio gotov, osećao se gotovo izgubljeno. Drhtao je od malaksalosti. Orka je bila zapanjena.
— Blagi bože. Budan u tranzitu... nije ni čudo.
34
Radu pritisnu dlanovima sklopljene oči, pokušavajući da odagna napetost.
— Kad sam se vratio na zemaljsku stanicu, pokušao sam da nadđem Lineu, ali ona
se još nije vratila sa probnog leta. Možda bi mogla Linea da ubedi pilote da ja za njih ne predstavljam nikakvu pretnju.
— Zašto ne pokušaš sada?
— I hoću.
— Čekaću te u zajedničkoj prostoriji, — reče Orka i ostavi ga samog.
Radu joj se pridruži nakon nekoliko minuta. Bio j
e ošamućen i uplašen.
Kad ga je videla, Orkin osmeh se zaledio.
— Šta se dogodilo?
— Linein brod je proglašen izgubljenim.
Rekao je to, a nije mogao da poveruje da je to istina. Pokušao je da stupi u kontakt
s njom, ali ništa nije vredelo. U kontrolnom centru su mu rekli da takav probni let traje između pola časa i najduže nekoliko časova. Linee nije bilo već dve nedelje. Tranzitna
administracija je neće tražiti, jer nikad dosad nije pronađen nijedan izgubljen brod.
Za Radua je Linea bila suviše stvarna da bi bila izgubljena. Nije mogao da poveruje,
da ubedi sebe da je nikad više neće videti, nikad neće dodirnuti, mada je znao da je to nemoguće i kad bi se vratila.
Ona ne može biti mrtva. Kroz glavu su mu prolazile misli. Ona je bila u opasnosti, i
ja sam to znao. To su kao halucinacije koje sam nekad imao na Sumraku. Možda to i nisu bile halucinacije? Možda je Atnina vizija bila tačna. Nije bio u pravu što se detalja tiče, ali sve u svemu, bio je u pravu.
Orka ga uhvati za ruku i odvede do kauča da sedne.
— Žao mi je. Ja sam upoznala Lineu na jednom putovanju. Svidela mi se.
— Ne verujem! Ne mogu da verujem... neću!
Sedeli su tako nekoliko minuta u tišini. Ako je Orka i prihvatila činjenicu da je Linea možda mrtva, nije pokušavala da u to ubedi Radua.
— Hoćeš li da te neko vreme ostavim samog, ili je bolje da budem kraj tebe?
— Sanjao sam je na putu sa Ngthumulun.
— Kada? Kako si mogao? Nismo baš imali vremena za neki dubok san.
— U tranzitu, pre no što je moje telo odbacilo narkotik. Ja obično sanjam u tranzitu, ali tada sam imao pravi košmar.
Setio se da je poslednja Lineina slika koju je imao u tom košmaru, predstavljala njeno unezvereno lice. Dozivala je u pomoć, vrištala. Zvala je u pomoć, a on joj nije mogao pomoći. Nije želeo da to bude poslednje sećanje na nju. Želeo je da je se seća
onako nasmejane, razdragane.
— Bože, mislio sam da haluciniram, mislio sam da će to da prestane. Zašto uvek
sanjam ko će umreti?
Orka je oklevala nekoliko minuta pre no što ga je upitala: