by MoZarD
— Misliš li da možeš da predvidiš kad će neko umreti? Ti sanjaš da oni umiru, i u
stvarnosti zaista i bude tako?
— Sanjam da im je potrebna pomoć, ali ja ne mogu da im pomognem. To se
događalo i za vreme kuge. Znam da zvuči ludo...
Bio je očajan.
Orka je pokušala da ga uteši.
— Da li si tako mislio i kad je Atna bio u pitanju?
— Da... ali ne. Mislio sam da je to što mi se desilo bila halucinacija ili grozna sećanja.
— Ako misliš da će ti biti lakše, pričaj kako je to bilo na Sumraku.
— Ljudi su počeli da se razboljevaju i tada su se moji snovi promenili. Posle 35
izvesnog vremena sam znao ko će umreti sledeći. Pokušao sam da upozorim ljude...
— O, bože...
— Da. Trebalo je da iz toga izvučem pouku, ali nisam. Ponašao sam se prema Atni
isto onako kako su se ponašali prema meni.
— Ne krivi sebe zbog toga. Na Sumraku nisi mogao ništa da uradiš a nisi mogao ni
u tranzitu. Čak ni piloti ne tragaju za izgubljenim brodovima. Žao mi je što je Linea nestala, ali treba da znaš da si ti sad u velikoj nevolji. Moraš da se pobrineš za sebe.
— Zašto?
— Zar ćeš tako jednostavno da se predaš pilotima?
— Nisam to nameravao. Pitam se zašto niko ne traga za izgubljenim brodovima.
— Zato što su godinama pokušavali da bar jedan pronađu, ali nisu uspeli. Zato su i
prestali da ih traže.
— Ne mogu da ih nađu, jer jednostavno ne mogu da s njima stupe u kontakt. Ali
Linei je potrebna pomoć, a ja sam to znao.
— Radu, ona je izgubljena.
— Izgubljena da, ali to ne znači da je mrtva. Niko ne zna šta to znači. Možda je još
živa.
Gledao je u vrata pitajući se šta se nalazi iza ronilačkog sektora. Činilo se da Orka
pogada njegove misli.
— Tamo ne smeš da ideš!
— Moram da idem, Orka! Moram da ih nateram da me saslušaju. Bar ću pokušati.
Sanjao sam da mogu da pomognem, samo da sam znao šta da radim. Ali sad znam.
Moram da je nađem!
— Misliš li da će ti poverovati?
— Možda i neće. Nemaju razloga da mi veruju, a imaju bar nekoliko razloga da mi
ne veruju. Ali ja moram da pokušam. Ako to ne uradim, Linea, njen instruktor i ljudi iz posade će sigurno umreti. Razumi me, Orka!
Uhvatila ga je za ruku i stisnula je. Bila je to podrška koja mu je bila potrebna.
— Zašto sam se, do đavola, vraćala po tebe, ako sada tako jednostavno izađeš i
predaš se? Možda će te baciti u more ili ubiti? Mogla sam sada već biti na pola puta do kuće. Ovo je sasvim ludo.
— Razumem kako se osećaš, Orka.
— Oprosti mi.
— Ništa. Ti si, verovatno, u pravu.
— Da veruješ u to, ne bi odlazio tamo.
Otpratila ga je do centra ronilačkog sektora. Odatle su vrata vodila do hodnika za
javni lift.
— Hvala ti za sve, — reče Radu.
— Pretpostavljam da nisi od onih ljudi koji misle da, pošto sam ti spasla život, treba da ti govorim kako da živiš ubuduće.
— Bojim se da nisam od takvih.
Zagrlio ju je. Ovog puta je zagrljaj bio čvršći i duže je trajao nego što je to bilo uobičajeno kod članova posade.
— Zbogom, — rekao je Radu.
— Zbogom.
Okrenuo se ka vratima. Plašio se da ih otvori, jer nije znao šta ga čeka na površini.
Stao je dovoljno blizu metala i vrata se automatski otvoriše, a odmah potom i zatvoriše za njim.
Dva pilota su ga još uvek čekala. Kad su ga ugledali, ustadoše. Vasilij Nikolajevič nije mogao da dođe sebi što ga vidi. Čini se nisu znali šta da urade s njim, posebno ne sada kad se dobrovoljno vratio i suočio s njima.
36
Radu im se obrati:
— Niste hteli da mi kažete šta hoćete od mene, pa sam došao da kažem šta ja hoću od vas.
Vasilij ga popreko pogleda:
— Čini mi se da ti ne možeš da biraš.
Prilazio im je mada je osećao sve veću napetost.
— Brod Linee Trevilan je izgubljen, a ja mogu da ga pronađem. Eto šta se desilo
kad...
— Ti... šta? — drugi pilot je bio zaprepašćen. — Čekaj, o tome ne možemo da raspravljamo ovde. Pođi s nama.
Pružio je ruku ka Raduu u nameri da ga uhvati, međutim ovaj se izmače.
— Poći ću, — odvrati. — Ne mislim da budem grub, ali vaša blizina mi je
neprijatna isto tako kao i moja vama.
— Znači tako, — reče Vasilij.
Držali su se podalje jedni od drugih. U liftu su bili primorani da se približe. Dok su
se vrata zatvarala Radu oseti nagon da ih odgurne i pobegne. Taj osećaj je bio toliko jak da se jedva prenuo kad su se vrata naglo otvorila.
Orka je ušla u lift sa rukama duboko zavučenim u džepove. Ramena su joj bila pogrbljena.
— Šta ti hoćeš?
Orka mrko pogleda Vasilija, koji joj je postavio ovo pitanje.
— Radu nema razloga da veruje ijednom od vas, pa mislim da ne bi trebalo da ide
sam sa vama.
— Ti nam nisi potrebna.
Orka se tajanstveno nasmešila.
— Biću, uskoro. I za najmanji brod vam je potrebna posada. I to bar dva člana. Ne
verujem da ćete za taj let imati mnogo dobrovoljaca.
— Koji let?
— To je u vezi sa onim o čemu ćemo da razgovaramo, — reče Radu.
Čejs odvrati:
— Nemojte ništa da govorite. Sačekajte dok stignemo. Tamo će biti prisutni svi koji treba da znaju i da odluče.
Kao i ronioci i piloti su imali svoje prostorije. Na taj sprat nije smeo da dolazi niko nepozvan.
Sledili su Čejsa sve dublje i dublje u pilotski sektor.
U centru njihove palube, u sobi bez prozora skupilo se više pilota nego što je Radu
ikad video. Nekoliko njih je prepoznao. Bili su tu i oni koji su ga opkolili Zajedno sa Vasilijem Nikolajevičem, dok je druge poznavao iz novina. Prisutna je bila i Romana-Tereza.
Ona je ustala.
— Dobro, Čejs. Dobro je da ste ga konačno pronašli, Vaska. Trebalo vam je dosta
vremena.
Delovala je umorno i iscrpljeno. Orka je bila uvređena.
— Našli su ga! Skoro ste ga dva puta ubili.
— Ostavi to, Orka, — reče Radu.
Vasilij se umeša u razgovor.
— Nismo hteli da te ubijemo. Ono što se dogodilo na palubi bio je nesrećan slučaj.
— Nismo mogli da pretpostavimo da ćeš skočiti. Dok smo mi tražili pojas za spasavanje, onaj kit te je već nosio ka brodskom doku. Više te nismo videli.
— Opkolili ste me. To je bilo dovoljno da pomislim da hoćete da me ubijete.
— Izvini, bio je to nesporazum, — reče Čejs.
37
Romana‐Tereza razdražljivo uzdahnu.
Čejs još jednom pokuša da izgladi stvar.
— Izvini, niko od nas nije obučen za kidnapovanje i špijuniranje.
— Razumem, ali ipak smo mogli to sve da sredimo, na bolji način. Bilo bi bolje za
sve.
Tereza‐Romana se obrati Čejsu:
— Zašto ste ronioca doveli ovamo?
Čejs odvrati trudeći se da mu glas zvuči mirno:
— Nismo mi doveli nijedno od njih. Oni su doveli nas.
— Orka je uvrtela sebi u glavu da je Raduov telohranitelj, — ironično dodade Vaska.
Radu oseti kako se Orka besno ukočila. Stisnuo joj je ruku, mada je znao da ga se
može lako osloboditi ako bude htela. Rekao je:
— Orka mi je dva puta spasla život i ja sam joj zahvalan što je došla sa mnom.
; Romana poče da govori. Govorila je takvim tonom da je svima bilo jasno da neće
dozvoliti da je prekidaju:
— Radu Drakule, istina je da sam te ja... pozvala da dođeš da razgovaramo. Ali to
je bilo sinoć. Sad za to nije pogodno vreme. Brod je izgubljen...
— Znam, zato sam ovde. Da mi pomognete da pronadem Lineu.
Pošto su se smeh i galama stišali, Radu je ispričao šta se sa njim dogodilo.
Trajalo je to jedan čas.
Potom su počeli da ga ispituju. Nisu verovali u njegovu priču, jer, po njihovom, to
nije moglo da se dogodi.
Radu je stajao, leđima oslonjen na zid, a nedaleko od njega su bili piloti. Bio je uznemiren, međutim još uvek je sve to bilo podnošljivo.
U prvo vreme, nijedan pilot nije verovao ni reč, a kad je uspeo da ih zainteresuje,
tražili su da pojedine delove ponovo opiše i ispriča.
Odgovarao je na pitanja, mada se trudio da ne objašnjava prirodu svoje veze sa Lineom. Rekao je da su bili prijatelji i to je sve. Više ih se nije ticalo.
Jedina osoba koja je znala kakav je bio odnos izmedu Radua i Linee, bila je Romana‐Tereza, ali ona nije mnogo učestvovala u diskusiji. Najviše je ćutala i pušila.
Priča je dobijala sve ozbiljniji tok. Nikad se ovako nešto nije dogodilo među pilotima. Ponovo su postavljali pitanja, razgovarali i pokušavali da donesu neke zaključke.
Radu je po deseti put rekao:
— Ponovio sam desetak puta i shvatite me već jednom. Ja ne osećam tranzit.
Moja percepcija vremena nema nikakve veze sa tim što ne osećam tranzit.
Oni koji su bili zainteresovani, još više mu se približiše. Stalno su postavljali pitanja.
Radu ih je čuo, ali svest mu se mutila. Jedva je stajao na nogama. Sva ta buka bila je nesnosna, a tome je doprinosio čudan miris Romanine cigarete. Radu je nekoliko puta
hteo da je zamoli da ugasi cigaretu, ali nije se usuđivao. Ona je oduvek izazivala u njemu neobjašnjiv strah.
Neko je postavio još jedno pitanje. Radu je znao da je odgovorio, ali nije znao tačno šta. Ponavljao je:
— Sve to što pitate nije važno. Ništa nije važno. Jedino što je stvarno bitno je činjenica da mogu da pronađem izgubljeni brod. Ako mi to dozvolite i pomognete.
Mislim da nije pametno što gubimo vreme. Treba da požurimo.
Probio se kroz polukrug koji su načinili piloti i udaljio se u jedan ugao. Želeo je da
do njega dopre bar malo svežeg vazduha. Bio je na ivici panike. Jedva se uzdržavao.
Drhtao je kao prut. Neko mu dodirnu rame.
— Izvini, — reče Orka. — Jesi li dobro? Hajdemo napolje, na palubu bar na kratko.
38
Uhvatila ga je za ruku. Prsti su joj bili hladni. Orka reče:
— Ti drhtiš, — protrljala mu je dlan. — A i ja ću uskoro početi da se tresem. Šta je
to u njima?
— Da li ti je neko pričao o telesnoj gardi, koju brodovi nose, u slučaju da se izgube?
— Ne, ne znam o čemu govoriš.
— Kad sam znao da nemam izbora već da moram budan u tranzit, Vaska mi je dao
bočicu sa pilulama.
— Kakvim pilulama?
— Da izvršim samoubistvo, ako mi u tranzitu postane suviše nepodnošljivo. Za one koji se izgube, to je zapravo jedino rešenje. Bolje da izvrše samoubistvo nego da umru od gušenja ili gladi.
Orka ga zagrli.
— Nikad nisam o tome razmišljala. Pretpostavljala sam da kad se izgubiš
jednostavno nestaneš. Kao i svi ljudi koje ostavljaš za sobom i kojih nema.
Radu prošaputa:
— Ne znam koliko dugo će Linea čekati pre no što ih popije. Linea se ne boji. Kad
zna da nešto treba da uradi, onda to i uradi.
Pogleda grupu pilota i viknu:
— Jesi li me čuo Vasilije Nikolajeviču? Zar se ne sećaš pilula koje si mi ponudio?
Svi piloti su sad gledali u njega.
— Romana‐Tereza, šta misliš koliko će Linea još da čeka na nas. Ona je suviše ponosna da bi se prepustila slučaju.
Stariji pilot napusti grupu i krenu ka Raduu. Zaustavio se nadohvat ruke.
— Treba imati više strpljenja, mladiću! I Linea mora da bude strpljiva. Da je čekala
dovoljno dugo da upozna sebe, ona i Mikala se ne bi izgubili. Možda se ništa ne bi dogodilo.
Radu je bio spreman da se potuče, samo da ih spreči da Lineu proglase nestalom ili
mrtvom. Počeo je da govori, ali ga Romana preseče jednim pokretom ruke.
— Ako ih nađemo... Vasilij je besno prekide:
— Romana, valjda ne popuštaš svojim osećanjima.
Bio je dovoljan samo jedan pogled da ućutka Vasilija. Romana ponovo poče:
— Ako je nađemo, treba da znaš da će ona i dalje biti pilot. Za tebe ne znam šta si,
ali ako bismo čak i pokušali da od tebe napravimo pilota, taj proces bi te ubio. Shvataš li me? Taj deo priče se ne može promeniti.
— Da, znam, — odvrati Radu. — Shvatam da je Linea sposobna da bude pilot, a ja
nisam. Shvatam, takođe da pokušaj tranzicije unazad nije...
Romana‐Tereza se namrgodi. Radu nastavi:
—... retko kad uspeva, ali čak i da je jednostavno, ja ne bih dozvolio da ona to uradi.
Ponos mu nije dozvoljavao da dalje govori. Ako su piloti mislili da bi on od Linee
tražio da se odrekne svojih ambicija i snova i da uništi sebe zbog njega, onda ne bi mogli da razumeju zašto ju je voleo, ili zašto je verovao da ona voli njega.
Romana kratko odvrati:
— Strpljenje se stiče vremenom, a tebi je sada dozvoljeno da budeš nestrpljiv.
Obratila se Orki:
— Ti znaš šta planiramo? Shvataš li koliko je to opasno?
— Da, pilote, shvatam.
— Uprkos svemu, želiš na brod?
— Teško da biste poveli nekog ko ne zna šta ga na tom putu očekuje.
— Dobro. Za ovaj put ne sme niko da zna pre no što krenemo. Administratori... —
39
pogledala je Radua i nasmejala se. Ovaj smeh je delovao kao osveženje nakon onako napete diskusije. — Ako misliš da smo mi spori, Radu, treba da provedeš neko vreme sa
administratorima. I provešćeš ako tvoja misija uspe. Tada ćeš se naučiti strpljenju.
6.
Prvo se postavilo pitanje kako da dobiju brod, a da nikome ne moraju da objašnjavaju zašto. Romana—Tereza je bila sigurna da administratori ne bi odobrili taj let.
Srećom, Romana je imala dosta radnog staža iza sebe, pa je na osnovu tog mogla
da dobije brod za godišnji odmor. Obavestila je administratore da joj je potreban odmor. Brod su dobili.
Dok su šatlom leteli na zemaljsku stanicu, brod je već bio spreman za poletanje.
Dodatnu opremu, koja je bila potrebna za ovakvo putovanje, Vasilij je dobio od svog prijatelja, kojem nije morao da objašnjava zašto mu sve to treba.
Posadu broda su sačinjavali Romana—Tereza, Vaska, Orka i Radu. Radu nije bio oduševljen Vaskinim prisustvom, ali Romana ga je izabrala, jer je bio najbolji pilot.
Ukrcali su se u tranzitni brod i otisnuli sa zemljaske stanice. Vasilij je brod odmah
usmerio ka tranzitnoj tački na kojoj je počeo Linein let.
Radu je otpratio Orku do njene spavaone. Ležaj je već bio pripremljen.
Zagrlio ju je i osetio njen stisak i ruke na leđima. Poljubila ga je u vrat. Nikad ranije ga nije poljubila, a Radu nije imao vremena ni da se zapita da li njen poljubac znači više od uobičajenog rastanka.
Polako se odvojila od njega. Ruke su joj skliznule niz njegova leđa. Uhvatila ga je za
ruke.
— Srećno! — prošaputala je.
— Drago mi je što nisam sam — odvratio je.
— Neću ti biti baš od neke koristi s obzirom da ću sve vreme spavati, ali... — sela
je na ležaj. — Pazi na sebe.
<
br /> Stavila je masku na usta i legla. Duboko je uzdahnula i već nakon nekoliko sekundi
je spavala.
Radu složi njene cipele pokraj kreveta. Onako sitna i nežna privlačila je njegovu pažnju. Hteo je da je zaštiti od svih nevolja koje bi mogle da je snađu. Skoro da je zažalio što ju je poveo.
Zatvorio je vrata Orkine spavaone i sreo se lice u lice sa Romanom. Upravo tog trenutka su se oglasile alarmne sirene.
— Orka je zaspala, — reče Radu.
— Dobro, a ti si zatajio u svojoj službi. Treba da kontrolišeš instrumente.
Okrenula se i otišla.
Radu je znao da i ona mora da se pripremi za tranzit. Nije bilo mnogo vremena.
Vasilij Nikolajevič i Romana—Tereza su morali da obave sve pripreme pre ulaska u tranzit da ne bi došlo do poremecaja koncentracije ili biokontrole.
Sekunde su proticale sporo. Radu je još jednom razmišljao šta da uradi. Da li će sve
biti dobro. Činilo mu se kao da mu je život u nekoj igri čija pravila ni ishod ne zna. Ali zato, ako pobedi, nagrada je veoma velika. Od ove zamisli se više ne može odustati.
Okrenuo se ka prozoru. Posmatrao je zvezdani, crni svemir, koji se polako
pretvarao u srebrnasto sivilo.
Umirio se i gotovo prestao da diše. Čekao je da počnu one promene, koje se dogadaju običnim ljudima kad uđu u tranzit. Možda je njegov imunitet prilikom prošlog
leta bio slučajan? Možda će sad da dođe do svih promena?
Ali, kao ni prošli put, ništa se nije dogodilo.
Vratio se u kontrolnu sobu.
40
Piloti su na licu imali maske s kiseonikom Vasilij je posmatrao kroz prozor nešto što se pokreće, a što je samo pilotima bilo vidljivo. Radu je gledao napolje, pokušavajući da otkrije bar obrise toga što vidi Vaska, ali ponovo nije ništa video. Tranzit za njega nije imao baš nikakvog čara.
Romana je usredsredila pogled na beskonačnost svemira.
— Sledićemo putanju koju je zapisao Mikala, — reče Vasilij. — I to veoma
precizno.
Ponovo je stavio masku na lice. Kad mu se disanje normalizovalo, nastavio je:
— Pretpostavljam da ćeš ti hteti da se igraš pilota.
— Još ne znam, — odvrati Radu, mirno.
— Nemaš na raspolaganju mnogo vremena za razmišljanje. Njihov put ćemo preći