Alef Science Fiction Magazine 014

by MoZarD

  veoma brzo, a mi ne možemo da nastavimo napamet u beskraj, jer se onda ni mi nećemo vratiti.

  — Možda se to i sa njima dogodilo.

  Vaska ga ljutito pogleda, poseže ponovo za maskom, i nakon nekoliko sekundi

  nastavi.

  — Pokušavam da ti objasnim neke stvari. Ako znaš polaznu tačku i odredište, sve

  je u redu i možeš da ideš malo izvan toga, ali pronaći ćeš put nazad. Međutim, ne smeš

  suviše da se udaljiš jer ćeš izaći iz tranzita i izgubiti se.

  Okrenuo se ka kompjuteru tražeći dodatne podatke o položaju broda. Činilo se kao

  da Radua više ne primećuje.

  Romana se okrete Raduu i blago reče:

  — Sad letimo prema Mikalinom planu, a onda ćemo videti kuda ćemo. Pošto si osetio Lineu dok si spavao, predlažem ti da pokušaš da zaspiš i da vidiš šta će se dogoditi.

  — Da, mislim da je to dobra ideja.

  Gledao je kroz prozor u beskrajno sivilo. Nije bio oduševljen Romaninim

  predlogom. Ako zaspi i ne sanja Lineu, to će značiti da nije više živa.

  Ušao je u prostoriju za posadu i izuvši čizme, legao na kauč. Okretao se i pokušavao da se smesti što udobnije. Nije mogao da zaspi. Prošlo je desetak minuta kad je ponovo ustao.

  Protekli dani su bili veoma naporni za njega, međutim, nije se osećao umornim.

  Naprotiv, bio je sasvim budan i svež.

  U tranzitu je ponova osećao otpor prema snu.

  Oslonio se na uzanu ivicu prozora i zurio u sivilo, forme i sadržaja. Njegova mašta

  je videla neko svetlucanje na ivici vidokruga.

  Možda ipak može nešto da nasluti, da vidi. Ako bude duže gledao, ako se

  napregne, možda ima nešto u tom tranzitu. Ili ipak, možda je potrebno da čovek izgubi

  osećaje da bi video ono što vide svi piloti.

  Nije verovao da se išta može videti.

  Ipak, to sivilo ga je neprimetno uspavalo.

  Pažnja mu je popustila, disao je sporo i ravnomerno. Bio je pospan. Svet oko njega

  je tonuo. Kucanje srca i disanje se stopilo sa ravnomernom bukom brodskih motora.

  Polako je otišao do kauča, boreći se sa letargijom koja ga je obuzela. Legao je i opustio se.

  Zaspao je.

  Bilo mu je hladno. Drhtao je. Probijao se kroz snežnu oluju. Prsti na rukama i nogama su mu bili promrzli. Hodao je po ravnom i pustom tlu. Ruke je ispružio ispred sebe.

  41

  Mogao je da vidi samo do ivice svojih prstiju.

  Mada se instinktivno plašio da će naleteti na neku prepreku, ničeg nije bilo. Ni drveća, ni zida niti ikakvog rastinja. Bilo je potpuno pusto i ravno. Međutim, nije bilo nikakvih zvukova. Čak mu je i zvuk koraka bio prigušen.

  Oluja je i dalje besnela, ali uspevao je nekako da se probija napred stazom pokrivenom snegom.

  Radu je nekad znao kako treba postupati u nepoznatim krajevima da se ne bi izgubio. Medutim, sad kao da je sve to zaboravio.

  Izgubio se.

  Najbolje bi bilo da ostane tu gde je sad, ali nije učinio tako. Probijao se kroz sneg

  koji mu je dopirao do kolena. Staza je bila skoro zavejana. Ako ostane na jednom mestu, spasioci će ga pronaći, mislio je. Međutim nije stajao. Išao je napred.

  Pređenu razdaljinu je mogao da meri samo vremenom.

  Odjedno je video da staza menja pravac pod pravim uglom.

  Radu nastavi da je prati.

  Kod druge okuke je zastao.

  Znao je da se može lako zabuniti i izgubiti orijentaciju. Kakvog smisla ima ići ovim

  bespućem, kad to nikuda ne vodi.

  Okrenuo se i pogledao nazad. Više nije video stazu, niti mesto gde je skrenuo.

  Sneg je zavejao Raduove tragove.

  Nije mogao ni sebi da dokaže kako, ali bio je ubeđen da je treća staza ležala vertikalno u odnosu na prve dve. Tlo je i dalje bilo monotono ravno, a jedini pravac kretanja bio je gore ili dole.

  Koračao je trećom stazom.

  Bila je ista kao i ranije, nije osećao nikakvu promenu gravitacije, a i sneg je padao

  odozgo.

  Kad je naišao na četvrtu stazu, ponovo vertikalnu u odnosu na prethodnu, ubedio

  je sebe da ovo postaje čak zabavno. Kad je bio mlađi, učeći elementarnu matematiku,

  savladao je trodimenzionalnu geometriju. Četvrta prostorna dimenzija ga je naterala da

  se preda. Mogao je da manipuliše formama, ali nije mogao vizuelno da ih predstavi.

  Peta dimenzija ga je uplašila.

  Skrenuo je na petu stazu, koja je takode ležala vertikalno u odnosu na ostale.

  Uspeo je.

  Koliko će ovo još da traje?

  Čuo je, mada u geometriji nije nikad učio o tome, da dimenzija ima beskonacno mnogo.

  Umorio se.

  Tišina koja ga je okruživala iscrpla ga je. Žudeo je za stvarnošću, za zvucima u prirodi.

  Učini mu se da ga neko doziva.

  Linea?

  Odgovora nije bilo.

  Vejavica je za trenutak prestala i Radu ugleda sledeću okuku.

  Oprezno je stao na šestu stazu i nastavio dalje.

  Ona je bila toliko duga da je pomislio da je pogrešio. Srebrna površina staze je bila

  toliko glatka da je bio skoro ubeđen da je pogrešio i da je sve ovo iluzija. Ipak, nadao se da će tu negde biti još jedno skretanje. Postojala je opasnost da čak skrene sa. staze. Tu mu je pomogao njegov instinkt. Još na Sumraku je mogao da pronađe svaku skrivenu

  stazicu.

  Video je stazu ispred sebe. Sneg je bio toliko dubok da je usporavao njegov korak.

  Umorio se. Po svojoj proceni, putovao je već pet časova. Pitao se koliko je udaljen od

  42

  pilota.

  Međutim, iznenadila ga je činjenica što nije bio uplašen što je toliko udaljen od pilota.

  Okliznuo se i pao. Pokušao je da ustane i uspeo je. Medutim, prešao je tek nekoliko koraka kad je ponovo pao. Ležao je u snegu i osećao kako mu srce lupa sve brže i brže. Taj zvuk mu je ispunjavao vazduh i njemu se zamrači pred očima. Pokrio ih

  je rukama i vrisnuo.

  Ipak, naterao je sebe da se smiri. Uspeo je da se seti gde je i šta radi. Polako je podigao glavu, zatim se podigad na laktove i pogledao duž staze. Video je sledeću okuku. Bio je to zaokret u sedmu dimenziju.

  S mukom stade na noge. Nije znao koliko puta će još morati s tim da se suoči.

  Čuo je ponovno glas koji ga je dozivao. Uprkos snegu, Linein glas je dopro do njega. Čuo ga je jasno. Iz blizine.

  Naglo je seo. Bio je potpuno budan, a ruke su mu bile ispružene.

  Ustao je i pošao u prostoriju za posadu. Tek što je otvorio vrata ugledao je pilote

  koji su stajali i gledali u njega.

  — Jeste li me vi dozivali? — upitao je.

  — Ne, — reče Romana—Tereza. — Ti si vikao.

  — Skoro smo na kraju letačkog puta, nemamo više kuda sem da se vratimo na početak ili izađemo u običan svemir, — reče Vasilij.

  Raduov satni mehanizam ga je obavestio da je spavao toliko dugo koliko je hodao

  u snu. Rekao je Vasiliju:

  — Samo nastavi!

  — Koliko još?

  — Ne znam.

  Vaska se namršti i ode u komandnu sobu.

  Romana je išla za njim, a Radu ju je sledio nameravajući da im ispriča šta je doživeo u snu.

  Ispričao je polako, detaljno. Nije odmah mogao da nađe prave reči i opiše to što je

  doživeo. Nije bio siguran da su ga razumeli šta govori. Počeo je:

  — Hodao sam stazom, Bila je određena, ali na kraju je bila okuka. Svaka okuka je

  bila pod pravim uglom, ali...

  Oklevao je, jer je bio siguran da će mu se Romana—Tereza i Vasilij smejati.

  — Svaki put kada sam prelazio na novu stazu, činilo mi se da je vertikalna u odnosu na sve ostale. Nisam se penjao, tlo je bilo sasvim ravno... — ponovo je zastao.

  N
ije im iznosio samo informacije, već i svoju nervozu i zbunjenost. To je bio način da natera pilote da mu poveruju. Uostalom, znao je i on kao i svi ostali da su snovi samo

  predstave. Ono što treba da uradi je da shvati šta znače te predstave. Nastavio je:

  — To se dogodilo šest puta. Kad sam stigao do sedme okuke, čuo sam Linein glas.

  Tada sam se probudio.

  Nijedan od pilota ne reče ni reči. Vasllij je bio potpuno bled. Pogledao je Romanu,

  a ona je zurila u Radua. Bila je šokirana onim što je čula. Radu brzo reče:

  — Možda sam pogrešno interpretirao te dodatne pravce.

  — Ne pravce, — ispravi ga Romana—Tereza. — Dimenzije!

  — Njih sedam?!

  — Sedam prostornih dimenzija. U teoriji postoji, ali u praksi se srećemo samo sa

  šest.

  — Sedma ne postoji, Romana, — reče Vaska.

  Jedva je uspela da se nasmeši.

  43

  — To je tačno. Neće postojati, dok je neko ne oseti.

  Vasilij ljutito poče:

  — To nije tačno. Ubeđen sam da sedma dimenzija ne postoji. Ako postoji, neko od

  nas bi je sigurno već pronašao. Ja sam je već toliko tražio.

  — Znači li to da se suprotstavljaš teoriji i hoćeš da dokažeš da ne postoji? —

  Romana ga je ozbiljno gledala.

  Vasilij pocrvene.

  — Nisu važni dokazi. Izvođenje dokaza je dosadno.

  Romana se nasmeja.

  — Razumem te, Vaska. Ovim je i moj ponos pogođen, veruj mi.

  Radu je bio očajan.

  — Kakve to veze ima, — upitao je. — Mi ne tražimo još jednu dimenziju, već Linein brod.

  Vasilij se zaprepašćeno obrati Romani:

  — Pa on ni ne zna šta to znači!

  — Ako nađemo Linein brod, onda ću vas razumeti, — odvrati Radu.

  Vasilij pokuša da mu objasni:

  — U našoj galaksiji možeš upravljati samo sa četiri dimenzije. Teško je naći ljude

  koji osećaju sve četiri dimenzije, a oni koji vide petu ili šestu su veoma retki. Šesta dopire samo do praznog intergalaktičkog prostora, a sedma je ta koja će otvoriti univerzum.

  — Nismo još usavršili ni proučavanje sistema do kojih je lako doći, — reče Radu.

  — Kakva je razlika da li ćemo stići do Andromede ili samo do pola puta do nje?

  — Za nas više ne bi bilo granica. Mogli bismo da pratimo istoriju meteorita, fizika

  bi sustigla suvu teoriju. Mogućnosti su nezamislive.

  Vasilij se polako okrete ka prozoru.

  — Možda bismo mogli da otkrijemo šta mi zapravo radimo ovde, zašto postojimo!

  Radu je znao da treba da bude uzbuden zbog ovoga otkrića, ali bio je toliko umoran da ništa od toga nije osećao. Polako je odvratio:

  — U redu! Shvatam.

  Vaska se ne okrenu ni da ga pogleda.

  — Ne, ne shvataš. Ništa ne shvataš. To je, ionako bila samo slučajnost.

  — Zaista? — upita Romana. Hladno je posmatrala Vasilija, koji obori pogled. —

  Zar si spreman samo zbog svog ponosa da odbaciš to što je Radu doživeo?

  Vaska stavi masku na lice i uvređeno ućuta.

  Romana se obrati Raduu:

  — Ono što si upravo opisao bila je prava reprezentacija plana za prvi probni let.

  Tada konstruktori vode nove pilote duž intersekcije interplana iz jedne dimenzije u drugu. Piloti najpre nauče da se orijentišu u tri obične dimenzije, zatim ih uvode u četvrtu, petu i šestu, ako mogu da ih osete.

  Ćutala je nekoliko minuta. Potom nastavi:

  — Kako se meni čini, ako uporedim tvoju percepciju prostora i moju percepciju vremena, imamo trag koji treba da sledimo.

  — Ja... — Radu odmahnu glavom.

  — Da, — odvrati Romana. — I nama je teško da to prihvatimo. Ipak moramo to da

  učinimo.

  — Pa šta? — reče Vasilij pokazujući ka prozoru. — Šta ćemo sad? Može li on sad

  da pogleda napolje i kaže nam kuda da idemo? Kako ćemo da pronademo sedmu?

  Vasilij je bio spreman da se svađa.

  — Možeš li ti, Radu, da osetiš bar četvrtu?

  — Ne, — odvrati Radu. — Ne mogu. Ne vidim baš ništa.

  44

  — Mi još uvek sledimo njihov trag, odnosno plan leta, ali veoma blizu smo tačke

  gde su morali da se okrenu i vrate nazad. Šta ćemo da učinimo kad stignemo do te tačke?

  Radu se zamisli.

  — Ne znam. Molim te, ne okreći brod. Još moramo napred. Nije vreme da se

  vraćamo.

  — Vreme u tranzitu ne znači ništa, — poviče Vasilij.

  — Meni znači, — Radu je bio miran.

  Radu je lutao pogledom po svemiru, nadajući se da će bar nešto videti. To je bilo

  veoma naporno. Ponekad mu se činilo da su se zamišljene svetleće tačke povećavale.

  Nadao se da neće sad početi da halucinira. Morao je da bude potpuno svestan.

  Vasilij ga je zamišljeno posmatrao.

  — Moraću da okrenem! Odmah! Dalje ne možemo i ne smemo! Nadam se da se

  slažeš sa mnom Romana?

  Uto jedna od halucinacija zasvetluca, ali ne na ivici njegovog vidokruga, već u samom centru. Ovog puta ta svetlucava tačka nije nestala. Trepnuo je očekujući da nestane kao i ostale.

  Umesto toga, ona se poveca u isto vreme njena supstanca se proširi i oformi, njene boje su se pojačale, preplićući se i razdvajajući se kao niti tapiserije.

  Vasilij je skoro histerično vikao:

  — Ti me, izgleda, nisi dobro čuo, Radu! Ako su Mikala i Linea otišli ovuda, onda su

  zauvek izgubljeni. Ostaće zauvek izgubljeni i mi ne možemo ništa da učinimo.

  Radu je bio potpuno miran. Plašio se da će njegova vizija nestati ako samo pomeri

  pogled. Nestaće i neće više ništa videti. To se ne sme dogoditi.

  — Romana! — povika Vasilij.

  — Da, okreni! Brzo!

  — Ne, Vasilij! Nemoj!

  Vasilij okrenu brod po sjajnoj ispucaloj površini. Radu skoči i odgurnu Vasilija. Pilot pade na tle. Kontrolna tabla je bila topla. Radu sasvim okrenu brod i probi umetnu gravitaciju. Zateturao se i skoro pao.

  Ogroman prolaz, koji je sijao u hiljadu boja, veći i širi od broda, otvori se da ih primi.

  Zatim postade mehur sapunice, sjajno, prozraćan, aurora koja ispreda koprenu,

  mnogo gušću nego što je ona od plamtećeg neba Sumraka. To je bio blesak uskovitlane

  vatre.

  Radu upravi brod pravo u to.

  Vasilij vrisnu.

  Tranzitni brod se zatrese. Radu je svakog časa očekivao da će se brod raspasti, da

  će vazduh iscuriti, da će lagano nestati zvuk. To je moglo da se dogodi svakog trenutka.

  Ali brod uđe u auroru i aurora prodre u brod.

  Radu je mogao da zamisli slobodne dimenzije, ali ne i da ih opiše. Boje su se prostirale preko njega i prolazile kroz njegovu kožu, meso, kosti. Radu zadrhta kad su ga dodirnule. Osećao je da može da ispruži ruku i pokupi čitav univerzum u svoje ruke. Od

  početka do kraja.

  Tog trenutka je shvatio šta piloti znaju o tranzitu.

  Skljokao se u pilotsku stolicu, zaslepljen i zaprepašćen. Sve oko njega, mašine i ljudi bili su okruženi svetlom i senkama. Protrljao je oči, ali senke ostadoše.

  Vasilij se podiže s poda i nasrnu na Radua.

  — Šta si video? Reci mi šta si video?

  Radu je zurio u njegovu ruku, fasciniran mnoštvom predstava, uplašen i razdragan

  u isto vreme. On ispruži ruku da natera Vasilija da ga pusti, ali čim ga je dodirnuo, ovaj 45

  opsova i odgurnu mu ruku. Radu je hteo da se ljuti na njega, da ga udari, ali svoju pažnju nije sad mogao da usmeri na to.

  — Do đavola, reci mi...

  — Vaska, Radu, — reče Romana uzbudeno. — Gledajte.
<
br />   Pokazala je ka prozoru.

  Radu je ubedivao sebe da se sad ne sme dogoditi da se vizija prekine. Ne sme.

  Mora da ugleda ono što Romana pokazuje. Osećao je da mu od toga sve zavisi.

  Polako se okrenuo i pogledao u pravcu koji je pokazivala Romana.

  Ugledao je.

  Ispred njih je ležao srebrno svetlucavi tranzitni brod.

  Romana preuze kontrolnu tablu. Mirno uputi brod ka drugom brodu koji ih je

  čekao.

  Vasilij progunđa nešto nerazumljivo. Pokušao je da odgurne Radua sa pilotske

  stolice. Radu je ustao. Pogledao je Vasilija trudeći se da vidi njegov pravi lik između mnoštva sličnih odblesaka. Tiho je rekao:

  — Reći ću ti šta sam video, ako budem mogao. Molim te, veruj mi! Ali još nisam

  sve shvatio.

  — Ne verujem ti.

  Romana ljutito viknu:

  — Prestanite obojica! Pripremite se za pristajanje!

  Vešto i mirno je pristala uz brod. Dva broda se uklopiše u jedan, dok su pokretna

  sila i inercija prouzrokovale čudan okret.

  Romana skoči sa stolice i potrča ka vakuumskim vratima. Požuri za njom, ne

  obazirući se na Vasilija.

  Udario je u zid tako snažno, da ga je rame zabolelo, Oči mu se napuniše suzama,

  umnožavajući tako vizije.

  Vrata se otvoriše i Radu uđe.

  Romana je žurila hodnikom, dok je Radu oklevao. Njeni koraci su odzvanjali. Pošao

  je za njom.

  Stigli su do spavaona, medutim Romana se nije zaustavljala.

  Radu je hteo da vidi tragove života na brodu. Zastao je.

  Svetla senzora i pojedinih instrumenata su svetlela. Provirio je u spavaonu. Sve što

  je mogao da vidi bilo je da instrumenti registruju aktivnost.

  — Romana, članovi posade su živi!

  Romana se nije zaustavljala.

  — Linea, — prošaputao je Radu. Nije se usudio da glasno izgovori njeno ime.

  Pošao je za pilotom do prostorije za posadu. Romana je tako naglo zastala, da je

  skoro naleteo na nju. Romana oklevajući, načini još nekoliko koraka i opet stade.

  Na kauču je bilo jedno telo.

  Bilo je pokriveno platnom, pod kojim su se jasno videli obrisi tela.

  Radu vide živog čoveka, mrtvog čoveka, čoveka kojeg je već verovatno bilo teško