Alef Science Fiction Magazine 014

by MoZarD

  Džoeu se odmah vratila misao o jami koja, dimenzionirana kao sto za kreps, prolazi

  kroz celu Zemlju. To bi značilo da se kockice kotrljaju, i onda leže, na savršeno providnoj ravnoj površini koja je neprobojna samo za njih, i ni za šta drugo. Ili, možda, samo donositeljkine šake mogu da probiju tu površinu, što bi značilo da su čista fantazija.

  Džoeove ranije vizije o očišćenom kockaru koji izvodi svoj Veliki Skok Nadole niz to užasno okno prema kome je i najdublji rudnik kao ubod čiode.

  Džoe je zaključio da mora saznati šta je od ovoga istina. Nije želeo da dopusti rizik

  — osim ako je apsolutno neizbežan — da ga kasnije, u nekoj presudnoj fazi igre, muči

  vrtoglavica.

  Napravio je još nekoliko beznačajnih kotrljanja, povremeno pevušeći, radi

  realističnosti: »Hajde, mali Džoe.« Najzad se opredelio za jedan plan. Kad je konačno izveo poentu — na težak način, sa dve dvojke — hitnuo je kockice tako žestoko da su se

  odbile o suprotni ugao i zaustavile tačno pred njim. Onda je, posle minimalne pauze potrebne da sto vidi rezultat, munjevito podvukao levu šaku pod kockice, samo delić sekunde ispred devojčinog zamaha, i zgrabio ih.

  Ajaoj! Nikad u životu nije Džoeu bilo tako teško da prisili svoje lice i svoje držanje

  da prikrivaju ono što njegovo telo oseća, čak ni onda kad ga je osa ujela za vrat baš kad je po prvi put zavlačio šaku pod suknju svojoj viktorijanski‐moralističkoj, ćudljivoj, mnogozahtevajućoj budućoj Supruzi. Prsti i nadlanica bili su mu obuzeti bolovima kao

  da ih je gurnuo u visoku peć u železari. Nije ni čudo što donositeljka ima bele rukavice.

  Sigurno su od azbesta. I dobro je što nije hvatao šakom, kojom baca razmišljao je dok je sa žaljenjem gledao izbijanje plikova.

  Setio se da je u školi učio ono što je i rudnik Dvadeset milja demonstrirao: da je

  Zemlja straobalno vruća ispod kore. Mora biti da jama dimenzionirana prema stolu za

  kreps vodi tu vrelinu nagore, tako da bi svaki kockar koji izvede Veliko Obrušavanje bio pečen pre nego što bi preleteo prvih dvesta metara a dok bi u Kini izašao iz jame, od

  njega ne bi ostao ni pepeo.

  Kao da ta šaka u plikovima nije bila dovoljna nevolja, Veliki Gljivani su svi opet šištali na n]ega a gospodin Kosturović je još jednom pocrveneo do boje purpura i već je otvarao svoja usta, dimenzija lubenice, da povicima dozove svoje izbacivače.

  Još jednom, podizanje šake Velikog Kockara spase Džoea. Šaputavi, blagi glas reče:

  »Recite mu, gospodine Kosturoviću.«

  A Kosturović urliknu prema Džoeu:

  »Nijedan kockar ne sme da hvata kocke koje je bacio on ili ma koji drugi kockar.

  Samo moja donositeljka to sme. Pravilo kuće!«

  Džoe mu odmah potvrdi, najminimalnijim klimanjem glave, da je čuo. Hladno reče:

  69

  »Kotrljam paricu bez dva«, i kad taj još uvek tričavi iznos bi pokriven, on izbaci Febu kao svoju poentu a onda se prepusti dugotrajnom glupiranju: bacao je sve sem petice ili sedmice, da bi bilo vremena da mu bol u levoj šaci umine i da mu nervi budu opet solidni kao klisure. Nijednog trenutka moć u njegovoj desnoj šaci nije se pokolebala; osećao ju je istom jačinom, ili i jače.

  Oko sredine ovog intervala, Veliki Kockar se nakloni samo malo, ali sa

  poštovanjem, prema Džoeu, još dublje zaklanjajući te nedokučivo duboke očne duplje,

  a onda se okrete da uzme dugu crnu cigaretu od svoje najzgodnije devojke za zabavu,

  najopakijeg izgleda. Učtivost u najmanjim stvarima, pomisli Džoe, još jedno obeležje velemajstora u igrama na sreću. Moralo se priznati, bez dileme, da je Veliki Kockar okupio oko sebe briljantnu ekipu, mada je Džoe, dokono pogledajući na njih još jednom

  dok je kotrljao, primetio jednog spetljanka u pozadini te grupe, koji se nije uklapao —

  tipa u fazonu otrcane elegancije, umršene kovrdžave kose, zapiljenih očiju i sa tuberkuloznim pečatima po obrazima, kao da je poeta.

  Džoe je, posmatrajući kako dim curi nagore ispod crnog opuštenog šešira, zaključio

  da mora biti ili da su svetla s one strane stola potamnela, ili da je ten Velikog Kockara za još jednu nijansu tamniji nego što se njemu prvobitno učinilo. Ili možda — apsurdna fantazija — koža Velikog Kockara noćas postepeno tamni, kao lula od morske pene ako

  bi neko kroz nju pušio kilometar u sekundi. Bila je to maltene smešna pomisao — ovde

  je bilo, dabome, dovoljno toplote da porculan potamni, ali, koliko je njemu bilo poznato, sva je bila ispod stola.

  Nijedna od ovih Džoevih misli, ni o poznatom ni o nepoznatom, nije ni u najmanjoj

  meri umanjila Džoevu izvesnost da čovek u crnom predstavlja vrhunsku opasnost i da bi

  bilo smrtonosno dodirnuti ga. A da se ikakva sumnja i pojavila u Džoeovom umu, bila bi

  poništena jezivim incidentom koji se ubrzo dogodio.

  Veliki Kockar je upravo bio zagrlio svoju najzgodniju, najopakiju devojku za

  razonodu i sa perfektnom otmenošću gladio svojom aristokratskom šakom njeno

  bedro, kad odjednom onaj smotani poeta, očiju zelenih od ljubomore i ljubavne muke,

  jurnu napred kao divlja mačka, zamahujući dugim blistavim bodežom ka crnim

  satenskim leđima.

  Džoe nije video kako bi taj udarac mogao promašiti, ali ne skidajući svoju otmenu

  desnu ruku sa fine zadnjice devojke za zabavu, Veliki Kockar opruži levicu kao da oslobađa čeličnu oprugu. Džoe nije bio siguran da li je to bi ubod u grlo, ili džudo udarac u grlo, ili marsovski dvoprst, ili prosto dodir, ali u svakom slučaju, tip je stao, mrtav kao da je upucan nekom nečujnom puškom za slonove ili nevidljivim zračnim pištoljem, i tresnuo o patos. Dotrča nekoliko mračnih tipova koji odvukoše telo. Niko nije obratio ni najmanje pažnju na to, jer su u Kosturištu takve epizode očigledno bile normalne.

  Ovo je Džoea i te kako poremetilo, i zamalo da nakotrlja Febu pre nego što je nameravao.

  Sad su već talasi bola prestali da jure uz njegovu levu ruku, a nervi su mu bili kao

  nove žice za gitaru metalom presvučene, i zato je tri kotrljanja kasnije nakotrljao peticu, postižući svoju poentu, a onda se dao na posao da očisti sto.

  Nakotrljao je devet uzastopnih prirodnih, sedam sedmica i dve jedanaestice,

  uzdižući svoj ulog od nekadašnjeg jednog, usamljenog žetona do čitave piramide žetona, ukupno preko četiri hiljade dolara. Još niko od Velikih Gljivana nije ispao, ali su neki od njih izgledali zabrinuto, a jedan ili dvojica su se preznojavali. Veliki Kockar još uvek nije bio pokrio nijedan deo Džoeovih opklada, ali se činilo da zainteresovano prati igru iz pećinskih dubina svojih očnih duplji.

  Onda Džoe dode na đavolsku pomisao. Niko ga nije mogao potući noćas, to je znao, ali, ako bi držao kocke sve dok sto ne bude očišćen, nikad ne bi dobio šansu da

  vidi kako Veliki Kockar koristi svoju veštinu, a to ga je istinski zanimalo. Sem toga, pomisli on, treba da vrati učtivost za učtivost i da proba malo i sam da bude džentlmen.

  »Povlačim četrdeset jedan dolar manje paricu«, saopšti on. »Kotrljam peni.«

  70

  Ovoga puta nije bilo šištanja, a mesečasto lice g. Kosturovića nije se naoblačilo. Ali

  Džoe bi svestan da Veliki Kockar zuri u njega razočarano, ili tužno, ili možda samo zamišljeno.

  Džoe je istog časa »usrao« nabacujući »vagone«; sa prilično zadovoljstva osmotrio

  je dve majušne lobanje najboljeg izgleda kako se cere svojim rubinskim zubićima jedna

  uz drugu, a onda kockice odoše Velikom Gljivanu levo od njega.

  »Znao je kad mu je prestalo da ide od ruke«, čuo je kako drugi Veliki Gljivan mumla sa nevoljnim divljenjem.

  Igra se znatnom brzinom kretala oko stola, niko se nije osobito zagrevao, ulozi su

  ostajali osrednji. »Kotrljam petaka«. »Kotrljam testeraške nogare.« »Endru Džeksona«.

  »Kotrljam tri'es dolara
.« S vremena na vreme Džoe bi pokrio poneki deo opklade, i češće je dobijao nego gubio. Imao je preko sedam hiljada dolara stvarnog novca pre nego što su kosti dospele u ruke Velikog Kockara.

  Taj ih je držao jedan dugi trenutak na svom poput statue mirnom dlanu i gledao ih

  udubljen u misli, mada se ni nagoveštaj bore nije pojavljivao na njegovom maltene smeđkastom čelu niz koje ni kap znoja nije polazila. Promrmljao je: »Kotrljam duple testeraške nogare«, i kad je za to pokriven, sklopi prste, ovlaš zatrese kockice —

  zveketale su kao velike semenke u maloj, polusuvoj tikvi — i nemarno ih hitnu prema

  kraju stola.

  Takav hitac Džoe još nikad nije video ni na jednom stolu za kreps. Kockice su putovale ravno kroz vazduh bez obrtanja, udarile tačno u spoj dna sa krajem stola, i tamo stale kao ukopane, pokazujući prirodnu sedmicu.

  Džoe je bio jasno razočaran. Bio je navikao da, pri bacanju, kalkuliše otprilike ovako: »izbacujem sa trojkom gore i peticom desno, dva i po obrtaja u vazduhu, pada

  na ugao šest‐pet‐tri, udara u kraj stola ivicom jedan‐dva, pola obrtaja unatrag, tričetvrtinski zaokret ulevo, pada na stranicu pet, prevrće se dvaput, nagore izlazi dvojka«, a to bi bilo samo za jednu kockicu, i značilo bi stvarno banalni izbačaj, bez dodatnih odskoka.

  U poredenju sa tim, tehnika Velikog Kockara bila je smešno, očajno, užasavajuće

  jednostavna. Džoe ju je, naravno, mogao ponoviti sa totalnom lakoćom. Predstavljala je

  samo elementarnu formu njegove stare razbibrige koja se sastojala u bacanju palih kamenova nazad u njihova ležišta. Ali Džoe nikada ni za tren nije pomislio da izvede takav bebasti trik za stolom za kreps. Time bi celu stvar učinio suviše lakom, te bi uništio lepotu igre.

  Još jedan razlog što Džoe nikad nije koristio taj trik bio je što nije ni sanjao da bi

  njime mogao proći. Prema svim pravilima koja je ikad čuo, bilo je to do krajnosti problematično bacanje. Postojala je mogućnost da jedna ili druga kockica nije stigla baš do kraja stola, ili da je na taj kraj naslonjena samo malčice ukrivo. Sem toga, podsetio je on sebe, zar ne bi trebalo da se obe kockice odbiju od kraja, pa makar i delić centimetra?

  Međutim, koliko su Džoeove vrlo oštre oči mogle videti, obe kockice ležale su savršeno ravno, tačno naslonjene na krajnji zid. Sem toga, činilo se da svi ostali za stolom prihvataju takvo bacanje, donositeljka je pokupila kockice, a Veliki Gljivani koji su bili pokrili čoveka u crnom sada su plaćali. A što se tiče odskakivanja, pa, činilo se da u Kosturištu imaju malčice drukčiju interpretaciju tog pravila, a Džoe je verovao da pravila kuće ne treba dovoditi u pitanje nikad, sem u krajnjoj nevolji — i Majka i Supruga su ga odavno naučile da će tako imati najmanje nevolja.

  Sem toga, ni dolar njegovog sopstvenog novca nije »jahao« na tom bacanju.

  Glasom nalik na duvanje vetra kroz Dolinu čempresa ili na Marsu, Veliki Kockar oglasi: »Kotrljam stoleće.« Bila je to najveća dosadašnja opklada noćas, deset hiljada dolara, a način kako ju je Veliki Kockar izgovorio učinio je da je izgledala i kao nešto veće. Kosturište poče da se utišava, staviše prigušivače na džez‐trube, dozivanja krupijea postadoše poverljivija, karte počeše da padaju mekše, čak i kuglice na ruletima 71

  kao da su pokušavale da stvaraju manje buke dok su zveketale ka svojim ćelijama.

  Gomila oko kreps‐stola br. 1 tiho se zgušnjavala. Zasenjujući momci i cure Velikog Kockara formirali su dupli polukrug oko njega, obezbeđujući mu obilje prostora za kretanje laktova.

  Ta opklada u stoleće, uvide Džoe, bila je veća za trideset dolara od cele njegove hrpe. Trojica ili četvorica Velikih Gljivana morali su da signaliziraju jedan drugome pre nego što su se dogovorili kako da to pokriju.

  Veliki Kockar izbaci još jednu prirodnu sedmicu istim onim ravnim bacanjem sa zaustavljanjem »kao ukopano«.

  Opkladio se u još jedno stoleće i izveo stvar ponovo.

  I ponovo.

  Pa opet.

  Džoea je već hvatala ozbiljna zabrinutost i poprilična indignacija. Činilo se nepravednim da Veliki Kockar dobija na tako ogromnim opkladama takvim mašinskim,

  totalno neromantičnim kotrljanjima. Šta, pa to ne možeš nazvati ni kotrljanjem, kockice se ni najmanje ne obrću, ni u vazduhu ni posle. Tako nešto bi mogao da očekuješ od robota, i to vrlo dosadno programiranog robota. Džoe, naravno, nije rizikovao nijedan

  od svojih čipova za pokrivanje Velikog Kockara, ali ako bi se ovako nastavilo, morao bi.

  Dvojica Velikih Gljivana već su se povukli, preznojavajući se, od stola, time su priznali poraz, a njihova mesta niko nije zauzeo. Uskoro će naići opklada koju preostali Veliki Gljivani neće moći izmedu sebe da pokriju u celosti, pa će on onda morati da rizikuje neke od svojih sopstvenih čipova ili da i sam istupi iz igre — a to ne dolazi u obzir, sad kad mu se moć propinje u desnici kao ulančena munja.

  Džoe je čekao i čekao da neko drugi dovede u pitanje jedan od tih hitaca Velikog

  Kockara, ali niko to nije činio. Shvatio je da, uprkos svom naporu da izgleda neuznemirljiv, počinje, polako, da rumeni u lieu.

  Malim dizanjem leve šake, Veliki Kockar zaustavi donositeljku kockica koja se upravo spremala da zgrabi kockice. Oči slične crnim bunarima okrenuše se ka Džoeu, koji je prinudio sebe da uzvrati gledajući u njih postojano. Ni sad nije mogao da uhvati ni najmanji tračak svetlosti u njima. Odjednom je osetio najlakši dodir jedne strašne sumnje na svom vratu.

  Najuljudnijim i najprijateljskijim tonom Veliki Kockar prošaputa:

  »Verujem da fini bacač prekoputa mene sumnja u ispravnost mog poslednjeg

  bacanja, iako je suviše džentlmen da to i iskaže. Loti, test sa kartom.«

  Visoka kao avet, sa kožom boje slonove kosti, donositeljka kockica iščupa jednu kartu ispod stola i, uz otrovni sev svojih zubića, hitnu je kroz vazduh, nisko iznad stola, ka Džoeu. On uhvati tu rotirajuću tvrdu papirnu stvarčicu i osmotri je kratko. Bila je to najtanja, najkruća, najravnija, najsjaktavija karta koju je Džoe ikad uzeo u ruke. Bila je, takode, džoker, ako je to imalo ikakvog značaja. Lenjim pokretom zavrteo je kartu natrag do njene sake, a Loti je pustila da karta klizne veoma blago, samo sopstvenom

  težinom, niz zid na kraju stola na koji su dve kockice bile naslonjene. Karta se zaustavila u majušnom udubljenju koje su zaobljeni rubovi kockica stvarali naslanjajući se na crni file. Spretno ju je micala tamo‐amo bez sile, demonstrirajući činjenicu da ni na jednoj tački nije bilo praznog prostora izmedu kockica i kraja stola.

  »Zadovoljni?« upita Veliki Kockar. Prilično protiv svoje volje, Džoe klimnu glavom.

  Veliki Kockar mu se nakloni. Donositeljka načini grimasu svojim kratkim, tankim usnama

  i uspravi se, neskriveno pružajući Džoeovom pogledu svoje sise u vidu okruglih kvaka od belog porculana.

  Veliki Kockar se nemarno, maltene sa stavom dosadivanja, vrati svojoj rutini

  klađenja u »vek« i nabacivanja prirodne sedmice. Veliki Gljivani su se brzo sparušivali i napuštali, jedan po jedan, teturajući se, svoja mesta za stolom. Jednom pečurkanu izuzetno rumenog lica zadihani kurir donese izvesnu dodatnu količinu gotovog novca, ali to mu nije pomoglo, samo je izgubio još nekoliko vekova. Za to vreme, stubovi bledih 72

  i crnih čipova pokraj Velikog Kockara porasli su do oblakoderskih visina.

  Džoe je sve više padao u bes i strah. Motrio je kao soko ili kao špijunski satelit kockice kad su ležale ugnežđene uz krajnji zid stola, ali nijednom nije mogao uočiti opravdanje za traženje novog testa sa kartom, niti naći u sebi spremnosti da ospori ovakva pravila kuće, sad kad je već toiiko vremena prošlo. Bilo je izludujuće, stvarno duševnoporemećujuće, znati da bi on, Džoe, kad bi samo dobio jednom kockice u šake,

  mogao da ih baci ukrug i ukrug oko tog crnog stuba sportskog aristokratizma. Proklinjao je sebe zbog onog idiotskog, nadmenog, suicidalnog impulsa koji ga je bio naterao da

  ostavi kockice koje su mu već bile u rukama.

  Da bi stvari bile još gore, Veliki Kockar je uporno piljio u Džoea tim o�
�ima nalik na

  rudnike uglja. Sad je bacio tri puta čak i bez gledanja prema kockicama ili prema krajnjem zidu, ili je bar Džoe imao taj utisak. Dakle, stvarno je postajao gadan kao Džoeova Majka ili Supruga — jer je motrio, motrio, motrio na Džoea.

  Ali glavni efekat neprekidnog buljenja tih očiju koje nisu bile oči sastojao se u tome

  što je Džoea obuzimao grdan strah. Njegovoj sigurnosti da je Veliki Kockar smrtonosan

  sad se pridruživao i strah od natprirodnog. Sa kim sam se, zapravo, pitao se Džoe neprestano, upustio u igru noćas? Radoznalost se mešala sa stravom—stravična

  radoznalost podjednako jaka kao i njegova želja da dobije kosti i pobedi. Kosa mu se počela dizati na glavi, celo telo mu se ježilo od žmaraca, ali je moć još uvek pulsirala u njegovoj šaci kao zakočena lokomotiva ili raketa koja želi da se digne sa lansirne rampe.

  Istovremeno, Veliki Kockar je ostajao baš to — crna elegancija obučena u satenski

  kaput, sa opuštenim šeširom, uglađena, otmena, smrtonosna. Zapravo, praktično

  najgora osobina škripca u kome se Džoe našao sastojala se u tome što je, priznajući perfektni sportski duh Velikog Kockara cele noći, sada morao da se razočara ovim mašinolikim bacanjem i da se trudi da uhvati Velikog u nekoj tehničkoj grešci ako može.

  Nemilosrdna kosidba Velikih Gljivana nastavljala se. Bilo je više praznih mesta nego pečuraka. Uskoro ostadoše samo trojica.

  Tišina u Kosturištu bila je poput one u Dolini kiparisa ili na Mesecu. Džez je prestao, baš kao i veseli smeh, vučenje stopala po podu, cičanje uštinutih devojaka, zveckanje čaša i novčića. Činilo se da su svi okupljeni oko stola br. 1 za kreps, red za redom, u tišini.

  Džoea su rastrzali osećaji napete pažnje, nepravde, samoprezira, divljih nada, radoznalosti i straha. Naročito ova poslednja dva.

  Koža Velikog Kockara je, koliko se od te kože moglo videti, nastavila da se zatamnjuje. Tokom jednog divljeg momenta, Džoe uhvati sebe kako se pita nije li ušao u

  igru sa crnčugom, možda sa nekim vuduistom koji je sav natopljen crnom mađijom i čija