Alef Science Fiction Magazine 014

by MoZarD

  U kljunu čamca je već imala malo hrane: izdubljene tikvice minise punjene

  medom, oraščiće i nekoliko plodova hone. Dodala je mehove i sve pokrila lišćem.

  Zatim su Bemira i ona odveslale do mlina gde je pljuskao veliki točak, postavljen između čamca i splava sa mlinarevom kućicom. Mlinar Nasum je upravo postavio na krov šareni snop pruća i bezuba usta su mu se razvukla u osmeh kad je ugledao devojke

  u izdubljenom deblu.

  »Hej, devičice'«, uzviknuo je. »Kuda ste krenule?«

  »Lovićemo ribe, čika Nasume« odgovorila je Ruana.

  »A uveče vas čeka drukčija ribica, a?« Oduševljeno se cerekao i češkao se ispod pazuha. »To će biti veselje!«

  Devojke mu nisu ništa odgovorile i dugim zamasima zaveslale su pored mlina u deo iza gustog žbunja gde je Ruana oprezno spustila hvataljku u dubinu. Stezala je zube i još čvršće odlučila da se ne razdeviči pred očima celog naselja.

  Jutarnja zakletva nasledne straže u Zoliju bližila se kraju, a Apin nije stekao pomi‐renje i zaborav, neophodne da se prepusti blaženom ništavilu. Dok je ponavljao zakletvu, misli

  su mu neprestano bežale i javljale su se druge, koje su ga uznemiravale. Prethodne večeri došao je hranonosac iz Fudosa i doneo novost da će danas u naselju biti obredno

  razdevičenje devojaka. Tako je Apin još više nego obično mislio na svoju dragu. Znao je da se Ruana neće prepustiti obredu, poznavao je njenu tvrdoglavost. Pre bi dozvolila da je živu spale nego da odustane od svoje namere. Znao je i da će doći u Zoli, ukoliko je pre toga ne rastrgne bofun ili je ne ujede zmija.

  Razmišljao je o svemu tome i srce mu je kucalo sve brže, umesto da mu se puls zbog zaklinjanja umiri.

  Zviždač Homel nežno je odzviždao kraj zakletve i mladići su polako ustali, Majstor

  straže im je podelio zovine kolačiće i čaj. Zatim su otišli u Kuću božju, gde je bilo prijatno hladno i gde su pregledali knjigu zaveta, koja se ko zna zašto zvala Manual. U

  njoj su se, pored nerazumljivih znakova, nalazile i slike koje su prikazivale rukovanje napravama u Zoliju. To su bili precizni nacrti mašina, prostorija u Kući božjoj i celokupne okoline. Na te slike su se ugledali svi fudoški slikari i živopisci, kad su šarama oslikavali platno i zidove koliba. Slike iz Manuala su u slikarskoj obradi dobijale čudne, tajanstvene oblike, čak je i glineni kip boga Hronoplana, koji se nalazio u Kući zaveta u Fudosu, bio prikaz ljudi koji su bili naslikani u Manualu. U knjizi je bio i detaljno naznačen zadatak nasledne straže: bilo je naslikano nebo u noći sa sazvežđem Zemida i

  zvezdom Uremijom, povezanost sa istočnom zastavom koja je zamenjivala zvezdu

  danju i u oblačnim noćima, bila je zacrtana tačka gde bi trebalo da se pojavi svetlost božjih kola i, na kraju, na dve strane Manuala bila je prikazana tabla sa polugom koju bi straža trebalo da pomeri kad se pojave Hronoplanova vatrena kola. Poslednji veliki sveštenik, koji je umeo da čita neke znakove u Manualu, umro je nekoliko rodova unazad i najvažnije dužnostt i uputstva sveštenici su prenosili usmeno, od straže do straže.

  95

  »Danas ćemo ponoviti šta zapoveda Manual o žutom krugu«, progovorio je

  majstor straze Guren i otvorio knjigu ispred stražarske smene. Pokazao je žuti krug na

  užem kraju trouglastog nacrta Zolija i značajno nastavio: »Ovaj deo Zolija je najstrožije zabranjeno mesto. Čovek koji bi prešao žuti krug rizikovao bi da ga sustigne božji gnev i smrt u strašnim bolovima. Žuta ploča je mesto namenjeno bogu: tu će se po povratku

  otelotvoriti, u tom krugu se seče božji put sa putevima sveta i ljudi. Svi oni koji su iz neznanja ili ljubopitljivosti prešli ovaj krug, nisu se više vratili; nestali su iz našeg vremena, progutala ih je žutost. Dakle, izbegavajte žuti krug. Ne treba ni da ga gledate.

  Razmisiite nekoliko trenutaka, pa onda pitajte ako vam nešto nije jasno«.

  Prošlo je izvesno vreme pre nego što je ustao Bodo i pitao majstora straže zašto

  krug nije ograđen.

  »Zoli je božje delo i bogu nisu potrebne ograde«, objasnio je Guren i zatvorio Manual.

  Pošto niko više nije ništa pitao, izabranici su napustlli Kuću božju i vratili se u šatore pod vrelim pusttnjskim suncem. Apin je i nehotice pomislio zašto ne obitavaju pod kupolom Kuće božje gde vrućina ne bi bila tako nesnosna. Odmah je shvatio neprimerenost svog razmišljanja, jer čovek ne može da zahteva jednakost sa bogom i

  obitovanje u njegovom boravištu.

  Stražarski red im nije dozvolio da se pred sunčevim zracima barem sakriju u šatore; na redu je bilo jačanje tela i otišli su u blizinu šatora gde su se odmeravali u bacanju kamena s ramena. Okrugli kamen bio je izlizan i gladak kao površinski sloj Zolija. Ko zna koliko stražarskih smena ga je bacalo. Znoj je Apinu tekao niz lice i leđa, vrelo sunce mu je zaslepljivalo oči i osetio je pravo olakšanje kad je začuo Homelov prodoran zvižduk. Zviždač je pazio na šuplju tikvu iz čijeg je malog otvora curio pesak; kad bi pesak iscurio, on bi ponovo napunio tikvu i zazviždao, što je značilo da je kraj stražarske smene i da novi stražar mora da krene na stražarski stub. Ovoga puta bio je

  na redu Apin, stražarska dužnost ga je izbavila od vežbanja na vrelom suncu.

  Sa majstorom straže popeo se stepenicama na vrh stuba gde je stražario plavokosi

  Dendej, nepomično zagledan u istočnu zastavu.

  »Apine, preuzmi stražu i ponovi zakletvu«, naredio je Guren.

  »Moje se oči neće pomeriti sa odredenog smera«, zakleo se Apin. »Bože, daj da ugledam tvoju svetlost!«

  Dendej mu je prepustio sedište i Apinov pogled se zaustavio na svetlucavom vrhu

  zastave. Začuo je korake Gurenovih i Dendijevih bosih nogu na kružnim stepenicama.

  Zatim je hastao muk.

  Pred njim je ležao Zoli kao na dlanu: plavičasta površina bleštala je na podnevnom

  suncu, poput jezera na kojem plivaju crte, znaci i obojene ploče; ne bi smeo da vidi sve to, njegova pažnja bi trebalo da bude usmerena isključivo na vrh istočne zastave i na nebo nad njom, ali ipak nije mogao da se uzdrži; zaslužio je da mu budu izvadene neposlušne oči koje se nisu držale zaveta, jer mu je pogled skliznuo sa zastave na kružno žuto polje ispod stražarskog stuba, koje nije dobijalo sunčeve zrake, bilo je mutno, čudno i potpuno neshvatljivo. Za tren mu se učinilo da se na površini oblikovao

  Ruanin lik; uštinuo se i prisilio da se ipak posveti svetoj stražarskoj dužnosti.

  Fudoški svirači su, okupljeni kraj kamena muškosti, svirali vesele melodije. Kamen muškosti bio je isklesan od belog mermera u obliku sedećeg muškarca kome između nogu štrči uspravan klip. Sunce je zalazilo i Fudošani su dolazili u Gaj mladica pevajući skaredne pesme.

  Oko kamena se muvala Segela, starija žena koja se brinula o obrednom

  razdevičenju i pripremala je sohu: najpre je oprala kamen vrućim zeldinim uvarkom, zatim ga je namazala uljem. Njen posao su ostali pratili uz masne primedbe kojima ona

  nije ostala dužna. Pila je zombu pomešanu sa žohirom koja je podsticala čula i 96

  razvezivala jezik. Na nagovaranje pohotljivih staraca da dokaže da je kamen muškosti zaista dobro pripremljen, hitro je odvezala maramu vezanu izmedu nogu i raskoračila se

  nad kamenim kocem; zatim je uz uzvike odobravanja, zvuk bubnjeva, klepetuša i pištaljki sela na sohu koja je nestala u njenoj meki.

  »Zagrej ga, Segela, da devicama ne bude hladno!« uzviknuo je neko promuklo, a

  Segela je sa glupim osmehom poslušala i počela da poskakuje na kamenu muškosti držeći se za ramena kipa.

  »Hikaj, hikaj, Segela!« podsticali su je muškarci i razuzdano se cerekali, a žena je

  jahala, mrdala zadnjicom i uzdišući prevrtala očima.

  Ko zna koliko bi još dugo trajala ova zabava da nije naišao veliki sveštenik Zofar i

  poglavar Fozej sa plemenskim starešinama. Sa njihovim dolaskom muzika je prestala, ljudi su ućutali, a Segela se pokupila sa kamena muškosti. Zbunjeno je zavezala maramu

  i otrčala do
vatre gde se u kotlu pušio uvarak Zelde. Ponovo je oprala kamen i namazala ga mirisnim uljem, tako da je bio spreman za obred. Uto su već stigle i fudoške device, posebno udešene i ulepšane za obredno slavlje.

  Nisu mogle da sakriju uzbuđenje jer su znale da neće sve doći na red i da će božji

  zrak sveštenikove svetiljke odabrati samo nekoliko devojaka koje će morati javno da se

  razdeviče; neke su se toga bojale, a druge su željno iščekivale.

  Bubnjar je u tišini udarao hvalu bogu Hronoplanu, a devojke su se poređale u vrstu

  ispred velikog sveštenika koji ovog puta nije imao obrednu odoru, već je bio samo ogrnut žutim ogrtačem, ukrašenim tajanstvenim znacima iz Manuala. U rukama mu je

  bila čarobna svetiljka koju je okrenuo ka nebu i upalio. Snop svetlosti zaustavio se na oblacima koji su se te večeri sakupili nad Fudosom. Ljudi su bili uvek iznova začudeni kako božja svetlost daleko dopire; govorilo se da se vidi čak i sa zvezda.

  Zofar je spustio snop svetlosti i njime je polako klizio nad glavama devojaka. Ruani

  je srce tuklo od uzbudenja u očekivanju na koju od njih će se spustiti svetlosni snop i koja će biti odredena za prvu darovateljicu. Odahnula je kad je prešao preko nje; zatim je zrak zastao nad Bemirom, spustio se nad njom i potpuno je osvetlio.

  Fudošani su počeli da viču, muzika je veselo zasvirala i Bemira je u svetlosti božjoj

  bacila venac cveća sa glave i odvezala maramu izmedu nogu. Ruana je zgrožena videla

  kako njenu prijateljicu gledaju oči celog naselja, a ona se uz oklevanje približava kamenu muškosti. Nekoliko pijanih, žohirom razdraženih muškaraca počelo je rukama

  da gladi nabrekle udove i Ruana bi najradije propala u zemlju od stida. Iako su joj od malih nogu ulivali u glavu da devojke daruju devičanstvo bogu Hronoplanu i da je u zraku sakriveno božje oko, za nju je ovaj obred bio ponižavajući i odvratan. Saživela se sa prijateljičinom zbunjenošću, pratio ju je snop svetlosti kojim je bila osvetljena bolje nego usred bela dana. Oni koji su joj bili najbliže, mogli su da vide svaki njen drhtaj, svaki nabor na koži, pa čak i žilu kucavicu na vratu. Gola, svima vidljiva, Bemira je shvatila da ne sme da odugovlači i da mora što pre sama sebi da oduzme devičanstvo.

  Opkoračila je kamen muškosti, mekom potražila kameno ispupčenje i odlučno sela.

  Ruana se stresla i zažmurila; kad je otvorila oči, niz beli kamen tekla je krv, a Bemirino lice se grčilo od bola. Bubnjevi su se čuli kao opsednuti, svirale su proizvodile najviše tonove, a Fudošani su pevali obrednu pesmu o razdevičenju. Ruani se činilo da to traje

  čitavu večnost. Zatim je veliki sveštenik ipak ugasio svetiljku. Sve se utišalo i jedno vreme niko nije ništa video, sve dok se oči nisu ponovo navikle na mrak koji je bio oskrnavljen samo vatrom kraj kamena muškosti. Bemira je već bila nestala, a Segela je

  prala krvave tragove sa belog kamena.

  Sve je krenulo iz početka: sveštenik je upalio božje svetlosti, muzika je zasvirala, ljudi su zapevali. Zrak ovog puta nije oklevao, zaslepio je Ruanu i znala je da je određena za darivanje devičanstva. Krv joj je pošla u glavu i čim je opet progledala šmugnula je kraj velikog sveštenika poput zulice koju je zaskočio krvolični bufon.

  Naime, samo je tu bio Slobodan put do debelih stabala urme. Već je trčala prema 97

  Moniri kad se Zofar povratio od iznenadenja i uperio svetlost prema pobegulji. Bilo je

  već kasno: Ruana se izgubila među drvećem i zrak je uzalud pokušavao da je nađe. I Fudošani su bili toliko iznanađeni da su zanemeli, jer se još nije dogodilo da odabrana devica ne ispuni naslednu dužnost. Zato su prvi tragači krenuli za Ruanom tek onda kad

  je već odvezala svoj čamac i svom snagom počela da vesla niz reku. Rečni tok je tako

  dobro poznavala da joj nije smetao ni mrkli mrak. Zvuci muzi‐ke koji su se začuli u Gaju mladica postajali su sve dalji i uskoro ih je nadjačao sum talasa.

  Ruana je prestala da vesla i prepustila je čamac reci. Na obali su kreketale žabe i

  čuli su se mozemi. Ponekad je na nebu blesnula svetlost božje svetiljke, kao znak upozorenja koji ju je ispunjavao strahom. Nije znala kad ju je obuzeo san.

  Probudilo ju je nešto što nije bio sum reke. Izdubljeno deblo se zaustavilo u mirnom rukavcu među trskom. Svitalo je i nad vodom se osećala prijatna hladovina.

  Ponovo se začuo šum i Ruana se čvrsto uhvatila vesla: iz polumraka su u nju gledale sjajne zelene oči bufona koji se spremao na skok. Snažno je odgurnula deblo tren pre

  nego što je zver skočila sa ispruženim šapama, za dlaku promašila čamac i pala u vodu.

  Sad je režeći zaplivala ka odbeglom plenu. Ruana je sakupila svu snagu i veslom udarila pobesnelu zver po gubici. Bufon je odustao, sakrio očnjake i otplivao natrag na obalu.

  Počela je da se trese kao trska čim je dospela do glavnog toka reke i kad je opasnost prošla. Samo su retki ljudi iz plemena Gisena preživeli susret sa bufonom.

  Obično bi nalazili samo oglodane kosti.

  Smrtni strah zamenila je neviđena radost što je ostala živa i što hita u naručje svom dragom. Počela je da vesla iz sve snage, kako bi pre sunčevog izlaska bila u Raženskom tesnacu. Veslala je dugim zamasima koristeći se padom reke, a njene misli

  su bile neprestano kraj Apina. Naći će ga, pa makar bio i na kraju sveta.

  Reka se uvukla među stene, hučala je u brzacima i Ruana je znala da je u Raženskom tesnacu. Kad su u klisuru prodrli prvi sunčevi zraci, ugledala je na obali dvanaest velikih čamaca koje je tu ostavila nasledna straža. Zaustavila je čamac i izvukla ga na obalu. Zatim se dobro najela i napila vode sa obližnjeg izvora. Tu je napunila i mehove i prebacila ih preko ramena. Zatim je požurila uskom strmom stazom u stene.

  Imala je dugu oštru palicu kakvom je lovila zmije u rečnom mulju. Udarala je njome po

  kamenu da bi uplašila otrovnice.Ujed ražene značio bi sigurnu smrt

  Sunce je već bilo jako kad je dospela do Žadnih pećina. Bila je strahovito umorna i

  uvukla se u najbliže udubljenje iz kojeg se osećao prijatan hlad. Bila je žedna, ali nije načela mehove sa vodom. Znala je da je čeka dugačak put kroz pustinju koju je videla

  pred sobom. Pogled na peščano bespuće Selamandre ispunjavao ju je beznadežnim osećanjem da neće nikada stići do Zolija. Hoće li naći prave zvezde u noći koje će je odvesti tamo? I ako ne nađe odmah Apina, gde će se sakriti pred ubitačnim pustinjskim

  suncem? U šatore nasledne straže neće smeti da stupi jer bi time ubila i sebe i voljenog.

  Iznenada se Ruana osetila usamljenom, nejakom i bespomoćnom na rubu

  ogromne pustinje. Devojka koja nije ni trepnula kad se sukobila sa bufonom, sada, u sigrunom okrilju pećine, zaplakala je na sav glas.

  Pre ponoćne straže, majstor Guren pozvao je Apina iz šatora. Otišli su u pustinju gde niko nije mogao da ih čuje.

  »Apine«, poverljivo je rekao majstor straže, »ako se ne varam, ti imaš jako oštar

  sluh«.

  »Dosta oštar«, potvrdio je mladić koji nije znao šta Guren hoće od njega.

  »Hoću da noćas na straži dobro naćuliš uši. Dendej mi je rekao da je čuo u pustinji

  šumskog ćuka...«

  Sreća da je bio mrak i da su samo zvezde svetlucale na nebeskom noćnom svodu,

  tako da majstor nije zapazio kako je Apinu sva krv pošla u glavu. Srce je počelo divlje da mu udara i zato je samo ćutao.

  98

  »Nema ni najmanje mogućnosti da se u pustinji čuje ćuk«, nastavio je Guren.

  »Zato mislim da se to Dendeju pričinjava. To ne bi bio prvi slučaj da izabranik poklekne pred naslednom stražom. Samoća i pustinja čine svoje. Dakle, Apine, dobro oslušni. Ako

  i ti budeš čuo šumskog ćuka, znači da Dendej nije pogrešio i da je ptica doletela ko zna kako i ko zna odakle. Ali s tim moram biti načisto, jer stražara sa priviđenjima moram

  odmah da zamenim. Jesmo li se dogovorili, Apine?«

  »Jesmo, majstore«. Potrudio se da prikrije uzbuđe
nje.

  »U svakom slučaju, o svemu ćeš samo mene da izvestiš. Možda taj huk najavljuje

  povratak boga; naime, u predanju se kaže da će se pre dolaska boga oglasiti nebeska ptica. Ali, Apine, zadrži to za sebe. Ne verujem da bi običan ćuk bio glasnik boga.«

  I Apin je znao da nije u pitanju nebeska ptica. Ako se u pustinji javlja šumski ćuk, to može biti samo Ruana koja je pobegla iz Fudosa i sada ga zove. Ali ni za šta na svetu ne sme da oda Gurenu da zna nešto o tome.«

  »Mislim da Dendej ipak ima prividenja«, reče.

  »Ipak ti naćuli uši.«

  »Hoću, majstore.«

  Iz šatora se začuo zviždačev zvižduk označivši zamenu straže.

  »Hajdemo«, reče majstor straže i krenu utabanom stazom ka stražarskom stubu

  na kojem je gorela večita svetlost.

  Popeli su se na vrh i Apin je zamenio Gudira; ovaj je nešto poverljivo šaputao majstoru straže kad su odlazili.

  Sigurno je i on čuo tajanstveni huk, pomislio je Apin. Ruana ne može da zna ko je

  na straži i zato ga zove u svakoj smeni. Pokušao je da gleda u zvezdu Uremiju, ali su mu misli bile neprestano uz Ruanu. Kuda da je sakrije ako je zaista došla? U Kući božjoj ima puno prostorija u koje niko ne zalazi; ali ipak, ne može sebi da dozvoli takvu bogohulnost. A i kako da je odvede tamo? Da napusti stražarski stub? I sama pomisao

  na to nedostojna je zolijevskog izabranika koji je položio naslednu Zakletvu.

  Čuo je kako Guren i Gudiro odlaze stepenicama. Okrenut u određenom pravcu

  razmišljao je gde li se krije njegova draga i kada će se javiti.

  Kroz providnu kupolu stražarskog stuba sijala je na njega crvena svetlost. Stalno se

  pitao otkud sva ta svetla koja se nikad ne gase. I na tajanstvenoj poluzi koju bi trebalo da pomeri kad se pojave vatrena kola na nebu, tinjao je svetlosni znak. Često je razmišljao šta bi se dogodilo ako bi pomerio tu polugu? Kako to da je bogu Hronoplanu