by MoZarD
mu usadi misli očajanja i smrti, ako ga namiriše drugi put. A ženama je naklonjena. Bez ikakve sumnje, jer za njih nije opasna.«
Njegovo razmišljanja se opasno pribllžavalo nekim tajnama mog određenog
posvećenja, mada je očigledno bilo da crna struja ne može biti živo biće na način na koji ga on vidi — ne, ako je moguće da se njen komadić izvadi i stavlja u one bočice. Ona
mora da je od neke druge materije i mnogo veća nego što je oni zamišljaju : veća od cele naše zemlje, a možda i jača na svoj, očigledno, nepokretan i prikriven način, više no što je iko od njih i pretpostavljao.
Nisam rekla ništa što bi moglo da potvrdi ili porekne do koje mere je i gilda mogla
doći do istog zaključka — što je, naravno, vrlo malo veze imalo sa svakodnevnim poslovima.
»I tako«, rekoh jednostavno, »nema načina da se pređe preko. Bez obzira koliko
ste ludi.«
»Ne preko«, odgovori Kapsi. »Ispod.«
»ISPOD?«
Ponovo se umešao starl Jozef. »Zasnovano na opravdanoj pretpostavci da se crna
struja ne spušta sve do dna. Čemu, ako pluta po površlni? Ispod, mora da je slobodna
voda. Možda je struja debela samo nekollko pedalja.«
»A, VIDIM. Široka je samo stotinu pedalja. Tako će Kapsi samo da zadrži disanje pet ili deset minuta, skoči u vodu, koja vrvi od žara, i... To je uvrnuto. Od kada, Kapsi, možeš da plivaš kao riba?«
»Vežbao sam«, reče, braneći se. »Dole u kupatilima Verina.«
»A tamo si sigurno vežbao i zadržavanje disanja dok ne poplaviš?«
»Pogrešno si razumela«, reče Jozef. »Hodi, pokazaćemo ti kako«.
Otišli smo dole i ušli u kamenu prostoriju sa prozorima probijenim u steni istočnog zida. Sigurna sam da mi je nisu pokazali kada me je Kapsi, dva dana ranije vodio u obilazak.
Neka čudna oprema bila je nagomilana na dugačkom, drvenom stolu: velika
staklena kugla, kožno odelo, čizme sa pričvršćenim olovnim balastom i čudnim
izraštajima sličnim perajima, razne savltljive cevi sašivene od kože rečne zmije, mehuri, debele staklene boce, torbe — i, očigledno, rastavljeni heliograf. Dakle, kako se člnilo, ovi su Osmatrači savladali i naše rečne signale.
»To je«, ponosno se oglasio Kapsi,« moje gnjuračko odelo. U boce može da stane
dovoljno vazduha pod pritiskom, za disanje u staklenom šlemu skoro dvadeset minuta.
Šlem i ostale staklene delove specijalno smo naručili u staklari. Balast i oprema koju nosim obešenu na sebi delovaće kao kontrateg na potisak vazduha. A ovo je«, podigao
je nešto što je, u stvari, bila obična lampa, mada čudnog oblika, »moj podvodni izvor 120
svetlosti, ukollko budem morao da ronim duboko i budem imao potrebe za svetlom.
Radi na magnezijum.«
»Eksplodiraće.«
»Neće«, bio je siguran Jozef. »Testiran je.«
»Zatim ću izroniti, odbaciti kuglu, a glava će mi biti zaštićena od žara ovom kožnom kapom i žičanom maskom.«
Okrenula sam se Jozefu koji je, očigledno, i smislio celu ovu aparaturu. »Izgleda da
si vodio računa o svemu — izuzev o jednoj sitnici: šta će Kapsi ostatak života RADITI tamo preko.«
Moj brat se vučje nasmejao: »Istraživati, eto šta. Rekao blh da je tamo dovoljno TERRA INCOGNITA da mogu da istražujem čitav život. I, naravno, podnosiću izveštaje.
Redovno.«
»A koja bi bila moja uloga u svemu tome?« Kao da već nisam bila pogodila.
»Ti imaš pristup brodovima, draga sestro. Poznaješ konopce i navlgaciju. Treba nam neka sasvim mala barka. Dovoljno velika za mene i još jednog pomagača koji će,
tako iskoristiti svoju jedinu priliku na reci.«
»Pretpostavljam da je taj hrabri dobrovoljac Haso?«
Kapsi je, ne zbunjujući se, klimnuo glavom.
»Nisam sigurna da sama mogu da izađem nakraj čak i sa kuterom ili šalupom...«
Mislila sam da bih, ipak, mogla. Da li bi trebalo, to je drugo pitanje.
»Bili smo spremni da se pozovemo na tvoju dobrodušnost«, objasnio je Jozef, na
stari, razboriti način. »Ali sada — videla si ono što si videla.«
Da. Lomaču. Ženu koja gori. Dim koji se diže.
Klimnula sam glavom, a da nisam bila sigurna da li branim svoj sopstveni pol ili ga
izdajem.
Posle toga, stvari su krenule sopstvenim zamahom. Već sledeće noći, tačno u ponoć, bez oblaka i pod svetjošću zvezda, mogli su me videti — ili tačnije, bolje da me nlisu videli, pošto sam diskretno »pozajmila« lagani kuter, mada mi je srce silazilo u pete —
kako se ljuljam daleko na reci, na tamnoj vodi, samo na kamenomet daleko od još mračnije struje.
Haso je pomagao Kapsiju da se spusti preko ivice barke. Nosio je masku i svoj uvrnuti šlem, kao nekakav akvarijum na glavi, a svuda po njemu je visila razna oprema.
Zatim je moj brat zaronio.
Nismo se dalje zadržavali jer je voda nosila barku ka struji. Podigla sam jedro, dograbila krmu i već smo grabili ka obali. Iskrcala sam Hasu negde uzvodno od keja, pre nego što sam, krišom, vratila kuter u njegovo sidrište. Niko nije ništa primetio, mada sam svakog trenutka očekivala da se neko pojavi na palubi jednog od obližnjih brodova
u želji da udahne malo svežeg vazduha ili da se vrate zakasneli posetioci grada.
Vrativši se u svoju sobu, pokušala sam da zaspim, ali nisam mogla. Već u samo praskozorje grabila sam uz stotine stepenika na Šiljku.
Gore, na platformi, bili su skoro svi Osmatrači, raspoređeni duž ograde i bez i jedne reči budno pazili na zapadnu obalu. Dvojica ljudi su, čak, posmatrali južni deo, mada nije bilo verovatno da je Kapsi išao uzvodno, protiv matice. Pored Velikog Oka, svi su teleskopi, čak i oni antikni, bili u upotrebi. Bili su izneti napolje i montirani na pokretnim postoljima, ali trenutno kroz njih niko nije osmatrao. Bilo je verovatnije da će obično osmatranje, čak i na perifernim tačkama, pre otkriti slabi bljesak odbijenog svetla kada dode — ako uopšte, ikada dođe. Haso i Jozef su bili u opservatoriji pa sam
ostala napolju.
Prošao je pun sat — a u međuvremenu se sunce iza nas već podiglo.
I već sam, zaista, počela da se nerviram kada je odjednom jedan od muškaraca 121
uzviknuo i pokazao sasvim daleko na sever.
Drugi Osmatrači su, žurno, okrenuli teleskope i priljubili oči uz njih, ali čak i na takvoj udaljenosti mogla sam da pročitam signale sa helio‐ogledala.
»Č—I—T—A—V. Čitav.« Uzviknula sam.
Ostatak kratke poruke je glasio: UMORAN. MORAM DA SPAVAM, ZATIM IDEM NA
SEVER. »Umoran« je, bez sumnje, bio vrlo blag izraz.
Nismo poslali nikakav signal u znak prijema, ne samo zato što nam je sunce bilo za
leđima, već i zbog toga što bi neko s druge obale mogao da ga uhvati i pročita. Umesto
toga, brzo je u ložištu zapaljena vatra s puno dima, a zatim posle nekoliko minuta, ugašena.
Pošto mi se činilo glupim da se posle svega toga stalno vraćam u svoju sobu dole u gradu, prihvatila sam Jozefovu ponudu da uzmem jednu malu odaju u Šiljku. Već oko
podne ostavila sam deo svoje opreme u kancelariji upravnice pristaništa, a najosnovnije stvari, uz pomoć Hasa, odvukla gore.
Kada sam se smestila gore na vrhu, nisam imala ništa više da radim i zato mi je bilo
dosadno. Nikako nisam mogla da se smirim.
Da li sam bila zabrinuta? Čemu zabrinutost za nekog koga nikada više neću moći
da vidim — izuzev možda, na kratko, kroz Veliko Oko.
Trebalo je da gorim od ljubopitljivosti šta će Kapsi da izvesti u osvit sledećeg dana,
što je unapred bilo dogovoreno. Međutim, kada je u pitanju spaljivanje živih žena, reč
»ljubopitljivost« nije pravi opis mojih osećanja. Ja sam se... užasno plašila odgovora. A što se tiče načina života na zapadnoj obali, oseća
la sam neku vrstu površne radoznalosti
— a koliko li će je Kapsi moći da zadovolji prvih nekoliko dana? Treba da otplovim.
Uskoro. Nisam ni najmanje želela da odem, a da zauvek ostanem mentalni sužanj ovih
Osmatrača, primorana da se stalno vraćam za najnovije vesti. Kada bih se tako ponašala, e, pa Kapsi bi od mene stvorio svoju doživotnu robinju s lancem dugačkim kolika je i reka.
Sebična, mala Jalin? Ne, zaista, ne. Pre bih rekla, osećajna...
Osećajna? Ma koješta. Uskoro sam počela da se brinem da li će me činjenica da sam se privremeno preselila na Šiljak možda isuviše identifikovati sa Osmatračima, muškarcima, što bi moglo da izazove neko njuškalo u Verinu da upita: » Zašto? «
Sada shvatam da sam bila, psihički u nekom konfuznom stanju, i u vezi s onim što
sam ja učinila, i u vezi s onim što je Kapsi preduzeo. Želela sam da pobegnem, ali sam
morala da ostanem i VICE VERSA. U šest sati zatekoh sebe na vrhu stepeništa kako se
dvoumim, žudeći za jednim pićem u gradu i malo uobičajene gradske vreve. Morala sam brzo da se povučem i vratim se svojim tragom u sobu jer sam bila skoro spremna
da padnem od iscrpljenosti i skotrljam sve dole do grada.
I tako se odvukoh u svoju odaju. Odjednom, a da ni sama nisam znala kako se to
dogodilo, Haso je stajao pored kreveta — dok sam, potpuno odevena, ležala.
»Ne!« uzviknuh trepćući.
On se blago nasmejao pokazujući u prigušeno, sivo svetlo iza kamenog stuba!
»Dan se rada, Jalin.«
»Šta?«
»Mislio sam da je bolje da pođem i dovedem te — za slučaj da prespavaš, siguran
sam da mi to nikada ne bi oprostila.«
Kada je, pola sata kasnije, svetlo heliografa počelo da odbleskuje, nalazilo se skoro nasuprot Verinu. No, bili smo prilično sigurni da ga niko drugi neće videti. Ono je bilo sasvim nisko, a mi tako visoko. Sem toga, ko bi drugi mogao očekivati signalno svetlo iz tog pravca?
122
Današnja poruka je bila duža.
IŠAO U UNUTRAŠNJOST. IZBEGAO KONTAKT. KRIO SE BLIZU GRADA.
POTVRĐUJEM, SVE ŽENE NOSE CRNO. GRAD JADAN, SIROMAŠAN, ZEMLJO‐RADNlČKI.
PLUS SVINJE, KOKOSKE, KOZE. KOPANJE RUDE NA JUŽNOJ STRANI BRDA ŠTO JE I
RAZLOG OSNIVANJA GRADA. MUŠKARCI I ŽENE RADNICI. ČUO PROLAZNIKE. ISTI JEZIK,
NEKOLIKO ČUDNIH RECI, AKCENAT DRUKCIJI ALI SE MOŽE PODRAŽAVATI. RONILAČKO
ODELO RADILO KAO SAN. CRNA STRUJA PRIBLIŽNO PETNAEST PEDALJA DUBOKA. U
ISTO VREME SUTRA. KRAJ.
Do tada, dakle, nije imalo šta da se radi. Sem ako nisam želela da pažljivo ispitam
panorame i kopam po podacima o ranijim osmatranjima i glasinama od Aželoba do Umdale, što nije bio slučaj.
Mogla sam, isto tako, da ostanem u gradu i svaki dan pre zore da se penjem gore.
Možda. A možda to i ne bi bilo tako lako u polumraku...
Posle doručka u trpezariji, koji se sastojao od crnog hleba, sirove ribe i kiselih krastavaca, odlučila sam da provedem dan u gradu, pa se, nečujno, izvukoh napolje.
Ali ne sasvim nečujno, Haso me je stigao na polovini spiralnih stepenica.
»Jalin, molim te, dozvoli mi da te pozovem na ručak? Lepo te molim.«
»Ručak je«, primetila sam, »tek za četiri, pet sati.«
»Ne bi mi smetalo da čekam, ako nemaš ništa protiv.«
»Jesu li te oni poslali da paziš na mene?«
»Naravno da nisu. Kakvo zlo bi mogla da nam naneseš, a da i sebe ne umešaš?«
»Zbog vas sam izgubila brata«, rekoh. »Zbog vas su ga izgubili i moji roditelji.
Zauvek.«
»Mislim, Jalin, da ste ga vi izgubili još veoma davno. Ali ne misli o njemu kao
o nekom ko je nestao. Zapamti, jednog dana će ga slaviti kao heroja.«
»Heroja — čega?«
»Saznanja o tome zašto su stvari onakve kakve jesu.«
»I kako da ih promenimo?«
Haso nije odgovorio ništa.
»Biće tako usamljen«, nastavila sam. »Potpuni stranac; različiti običaji; moraće stalno da se krije i pretvara...«
»Ne mora da znači. On je, u krajnjoj liniji, muškarac. Ko može da kaže da ga neće
dočekati i s dobrodošlicom? Čim bude proverio sve one izmišljotine o toj zemlji. A što
se tiče usamljenosti, možda je on oduvek bio otuđen... No, ti znaš, tamo gde prođe jedan čovek, može i drugi.«
»Je li to, onda, prava svrha svega? Iseljavanje?«
»Ma hajde! Gnjuračka odela nisu baš jeftina, niti se do njih lako dolazi. Zašto si tako smrknuta? Trebalo bi da slavimo. Prvi put u istoriji desilo se nešto novo. Mi sad, čak, znamo i dubinu crne struje. Kladim se da to ne zna ni tvoja sopstvena gilda.«
»Nemam komentar, Haso.«
»Nisam ni tražio. Hajde da prestanemo da se prepiremo. Jalin, ti mi se DOPADAŠ.
Onih nekoliko beznačajnih pitanja, koje sam ti pre godinu dana postavio, tada su za mene bila manje važna. Ako ne i nevažna. Podsećam te da si, u stvari, TI tražila...«
»Hm.«
Zatim smo nastavili da zajedno silazimo niz stepenice. Mada smo sve vreme
zajedno bili u gradu, a i zajedno se vratili na Šiljak, veoma sam pazila da ne zaplovim u pravcu NJEGOVOG ličnog pristaništa. Dodaću, istine radi, u poslednje vreme uopšte nisam uzimala »sigumicu«.
I narednog dana praskozorje je bilo lepo i jasno, kao i obično u ovo doba godine, mada se kasnije moglo naoblačiti.
123
Ponovo je zableskalo svetlo sa istog mesta.
Poruka je glasila:
USPOSTAVIO KONTAKT. USAMLJENA ŽENA SKUPLJALA DRVA. PRETVARAO SE DA
SAM PUTNIK IZDALEKA. PITAO ZA CRNU MRLJU IZVAN GRADA. NEDAVNO SPALJENA
OBOŽAVATELJKA REKE. MAJKA SE GOLA KUPALA U RECI. SPALJENA. ĆERKA KASNIJE
POLUDELA. ISPITIVANA. TAKOĐE SPALJENA. KO URADIO? BRATSTVO. PITANJE? SINOVI
ADAMA. ZAŠTO? NESHVATANJE. PONOVO PITANJE. REKA NAVOD SOTONA KRAJ
NAVODA. SOTONA PITANJE ŽENA UZNEMIRENA. POKUŠALA DA POBEGNE. ZADRŽAO JE.
REKAO DA SAM ADAMOV SIN. NA ZADATKU. DA ĆUTI. ISTO VREME SUTRA. KRAJ.
»I, šta je Sotona?« upitao je Haso, izražavajući zajedničko čudenje. »A ko je Adam?«
»Možda je Sotona, pogrešno od 'stonoga'?« predložila sam. »Jer je crna struja kao
stonoga...«
Jozef je klimnuo glavom. »Moguće. A možda reč Adam ima negativan predmetak
kao, na prmer, u rečima: 'abortus' i 'apatija', a deo 'dam' označava ženskog roditelja?
Što bi moglo da znači: 'Sinovi bez majke'.
»Takvih s ove strane ima prilično«, prokomentarisao je Haso, pomalo kiselo.
»Da li si ti jedan od njih?« Oštro sam upitala. »Da li je tvoja majka bila žena reke?«
»A? Oh, ne. Uopšte nije. Molim te, nemoj donositi toliko zaključaka o meni. Mislio
sam da smo juče sve raščistili. Možda ne baš SVE...«
»U redu, u redu. Izvini. I tako, gde smo, trenutno, s tim Sotonom i Adamom?«
»Odgovor je sledeći«, reče Jozef, »znamo mnogo više nego ikada ranije. A znamo i
da neke žene tamo preko obozavaju reku, kao da je Bog.«
»Verovatno iz očajanja.«
»Možda je ona«, nastavio je,»ZAISTA Bog. U smislu veoma moćnog, ali prilično nezainteresovanog bića. Ono, možda, ima mnogo zanimljivije stvari o kojima razmišlja
umesto o nama...« Naslonio se na zaštitnu ogradu posmatrajući predeo oko Verina.
»Plodno je mesto ovaj naš kraj, zar ne? Celu jednu stranu blokira pustinja. Litice zatvaraju jedan, a divlji okean drugi kraj. Prilično liči«, nasmejao se, »na mraviju koloniju u nekoj ogromnoj udolini. Bilo bi zanimljivo posmatrati dve odvojene kolonije
mrava kako se razvijaju. Razdvojene staklenim zidom po sredini... Priznajem, naravno,
ogromnu razliku izmedu mrava i ljudi.«
»Na šta ciljaš?« upitala sam ga.
»Samo na to, da, ako ovde imamo Boga — ili Boginju — izgleda da se ona ne pretrže od brige oko toga što njene obožavateljke žive spaljuju... Možda bi bilo pro-tivno pravilima njene igre da se umeša?« Jozef je oklevao. »Naravno, ako se radi o višem biću, ljudi ne mogu očekivati da ga razumeju — pa čak ni da dokažu da to JESTE
više biće. Isto onoliko koliko se jedan mrav može nadati da će razumeti čoveka, a ipak
provodi mnogo vremena puzeći po njemu od glave do stopala. U tom slučaju, za nas bi i
sama SUMNJA da je to tako bila posebno tragična — jer mrav ne bi tako nešto posumnjao ni za milion godina.«
Haso je izgledao nestrpljiv i pokušao da ga prekine.
Jozef samo povisi glas: »Da, bićemo svesni postojanja misterije — kada budemo hteli da obratimo pažnju na nju — a nikada nećemo moći da je rešimo. Isto tako tajnu
celog univerzuma, zvezdanog prostora i samih zvezda. ZAŠTO postoje? KAKO postoje?
Mi u njima živimo i od njih smo načinjeni, a ništa ne znamo o njima. Ako bismo uspeli
da rešimo tajnu reke, možda bi sledeća bila tajna postojanja?«
»Za ime Boga, jedno po jedno« umešao se Haso. »Mi istražujemo drugu obalu.«
»A zašto postoji druga obala, toliko različita od naše? Ja se ponekad, zaista, pitam
kako može postojati čovek koji beskrupulozno izigrava Boga drugom čoveku?«
»Misliš na one Adamove Sinove? Ono bratstvo?«
124
»Nikako. Pitao sam se, da li je crna struja potpuno prirodna?«
Morala sam da se nasmejem. Nijedan od ovih muškaraca nije imao ni pojma o
pravoj svrsi reke. Ona, možda, i jeste bila živo biće, ili bar jedan njegov deo: pipak, kičma, krvotok ili šta drugo — ali da bude VEŠTAČKA stvar? Oh, ne.
Stari mangup mi se nasmešio, neuvređen, i zaklimao glavom. »Tačno!« Uzviknuo
je. Tačno. U pravu si što se smeješ. To je mnogo, mnogo bolje nego da je reka tuđa Boginja, bolje nego da je delo muškaraca sličnih Bogovima. Ili ŽENA sličnih Bogovima.«