Alef Science Fiction Magazine 014

by MoZarD

  Zatim smo sišli u trpezariju na doručak od kuvanih jaja, hleba i vrelog mirisnog mleka.

  »Možda Jozef ima pravo«, reče Haso s kojim sam se srela idući ka stepenicama,

  »Danas idem dole u staklare i brusačke radionice. Hoćeš sa mnom?«

  »Zašto ideš?«

  »Prvi šlem je funkcionisao bez greške, zar ne? Stoga je jedino pametno da imamo

  pri ruci još jedan. Za svaki slučaj.«

  »A u čemu je to Jozef bio u pravu?« upitala sam ga.

  »U onome: žene slične bogovima... Pretpostavimo da je to tako, nije li neka stara,

  mudra zapovednica gilde mogla da nanjuši istinu?«

  Da, mogla je. Ako pretpostavimo. Ali, kad se setim svog posvećivanja na

  RUMENOM PRASETU, mislim da nije. Ukoliko zapovednica RUMENOG PRASETA nije

  znala vrlo malo, a brinula još manje...

  »Zašto pitaš mene?« rekoh veselo. »Ne može se reći da sam ja zapovednica gilde.«

  »Ko zna? Jednog dana, Jalin, jednog dana...«

  Na našem putu prema staklarama stigla nas je kiša i potpuno promočila gaseći, istovremeno, prašinu koja je curila iz pukotina u zemlji. To medutim, nije bilo važno kada smo, konačno, stigli do peščanih jama s njihovim fabričkim zgradama u kojima su

  se nalazile staklarske peći. Za kratko vreme oboje smo bili suvi i hrskavi kao biskviti. Dok je Haso završavao svoj posao oko ugovaranja novog gnjuračkog šlema po specijalnoj narudžbi — i to ne naročito diskretno — ja sam razgledala fabriku zavirujući u staklarske lonce i kalupe, ognjišta i duvače stakla, koji su, goli do pojasa, dizali svoje duvaljke kao fanfare. Na kraju sam otišla u brusionicu gde se obavljao mnogo delikatniji posao. Vreme je brzo prolazilo.

  Oko jedan sat vratili smo se u grad po lepom vremenu, pošto su kišni oblaci prošli

  uzvodno, a sunce ponovo sinulo.

  Ugasili smo žed i napunili stomake ukusnim palačinkama u jednoj krčmi pod

  venjakom za koju nisam znala.

  Kasnije, sanjivi i tromi, kao da smo vodili ljubav, peli smo se natrag spiralnim stepenicama, zastajkujući svakih pedesetak koraka. Nisam znala šta Haso ima na umu,

  ali ja lično nisam osećala ništa.

  Kada smo drugi put zavili oko Šiljka i bili već visoko iznad krovova Verina, ugledala

  sam slabe odbleske svetlosti s dalje obale reke. Baš kada sam ga pokazala Hasu, signal

  se ugasio.

  »Nešto nije u redu. Hajde!«

  Ostatak puta smo pretrčali i kada smo stigli, osetila sam probadanje ispod rebara.

  Platforma je žamorila.

  Čim nas je Jozef primetio požurio nam je u susret ozbiljnog lica, mašući

  primljenom porukom. Gurnuo mi je list papira u sake.

  »Sve je tu. Prekinuo je u pola reči.«

  Čitala sam:

  MUŠKARCI ME PROGONE. OPKOLJEN. ŽE...

  125

  Ne razmišljajući, zgužvala sam papir, kao da će tako poruka nestati. Jozef je blago

  uzeo ispisan list iz moje šake, ispravio ga i dodao nekome da ga sačuva. Da se zavede u arhivi, naravno. Zatim me je obgrlio oko ramena.

  Prošla su tri dana. Bili su to dani moje lude nade: nade da će uskoro da zableska nova poruka, da će se Kapsi pohvaliti kako mu je dobro i kako živi kao bubreg u loju s ljudima tamo preko.

  A trećeg dana predveče, na onom mestu izvan grada gde je već dva puta gore‐la

  vatra, još jednom se okupila gomila majušnih ljudi, kroz čiju su sredinu prošla ko‐lica.

  Nešto crno je skinuto sa kolica koja su vozila na gubilište. Nešto mlitavo i bez kostiju, kao džak kukuruza. Uskoro je lomača buktala i dizao se mastan dim.

  MOGLA je to da bude i neka žena, mogla je...

  Ali znala sam da nije.

  Šta li su drugo mogli da rade ti Adamovi Sinovi tokom tri prethodna dana, ne‐go da

  užasno muče Kapsija, zbog informacija?

  Već sledeće večeri, ukrcala sam se na brik DRAGI PAS, koji je plovio za Pekavar i kući.

  Nisam imala pojma šta ću reći Majci i Ocu. I dok sam išla poznatom, prašnjavom stazom

  prema našim vratima, nisam još uvek bila donela nikakvu odluku. Uprkos mojim očekivanjima i svim mojim putovanjima, staza nije izgledala ni kraća, ni uža pa, čak ni prašnjavija nego što je uvek bila. Pekavar je bio isti kao i uvek. Svet se ne menja više no reka; ona teče, a ipak ostaje ista.

  Zalupala sam zvekirom na vratima umesto da jednostavno udem unutra i vi‐knem:

  »Vratila sam se.« I tim izborom sam samu sebe učinila strancem.

  Vrata je otvorila Majka, a ja sam je zbunjeno gledala jer je i ona postala stra‐nac.

  Telo joj je promenilo oblik: bila je vidno trudna.

  Prva pomisao mi je bila: znači već je nadoknadila Kapsija. A druga: nadokna‐dila nas je OBOJE. I treća, tužna i uplašena misao bila je: ona ima već četrdeset, um‐reće,

  suviše je kasno za još jedno dete.

  Međutim, ona je tamo stajala, mlada i rumena, s lažnom svežinom trudnoće na sebi...

  Kako je iko mogao da vrati časovnik na ovaj način? Dvadeset godina unatrag, ka nekom drugom detinjstvu i školskim danima? Istina o časovniku je u tome što se njegova mala kazaljka neumoljivo kreće sve dalje i dalje, dok se u jednom trenutku iznenada ne vrati na sam početak, na onaj isti sat iz prošlosti.

  »Zdravo, Majko«. Pažljivo sam je zagrlila, ali ona, izgleda, nije imala nikakvog straha jer me umalo nije ugušila stežući me (da li su Adamovi Sinovi oborili Kapsija nečim teškim? Da li su koristili usijane mašice i konopce da povade njegove kosti iz zglobova?)

  I tada mi je sinulo kako da joj kažem. Da li je to bila kukavička odluka — ili možda

  hrabra, svu njenu težinu morala sam sama da podnesem.

  Sada, kada je trudna, nikako ne mogu da joj kažem da je Kapsi upravo živ spaljen,

  preko, na drugoj obali. Ne sada. Šok bi mogao da dovede do pobačaja, pa bi mi na savesti bile dve smrti i dvostruki bol za njima. REĆI ĆU Majci, naravno, ali ne baš sada —

  ne do moje sledeće posete, za koju ću se postarati da bude mnogo kasnije pošto se beba rodi. A svoj teret nisam mogla da prebacim na Oca.

  I sve to vreme, neki deo mene je pitao: koliko su joj Kapsi i Jalin IKADA znači‐li, ili, čak, njima oboma? Ili je Majka, u stvari, uvek brinula samo o sebi?

  Kako je čudno ovo njeno kasno, drugo, materinstvo. Zbog toga sam se osećala izgubljenom i usamljenom.

  »Posetila sam Kapsija u Verinu«, rekla sam raspoloženo. »Upravo smo Zajed‐no

  126

  proveli nedelju dana«.

  »Zaista? Moras mi sve ispričati o njemu«. Majka se nasmejala. »Mlada bitan‐ga.

  Tako pobeći od kuće. Skoro isto toliko drsko koliko i ti... A zašto stojimo ovde, na vratima, kao stranci?«

  I tako sam, posle godinu dana odsustva, ušla u svoj dom, koji više nije bio moj dom, već dom nerođenog deteta koje me nikada neće smatrati sestrom nego samo još

  jednim odraslim članom porodice, nekom vrštom tetke ili rođake iz trećeg kolena, koja

  je, uglavnom, odsutna.

  Otišla sam pošto sam se manje od nedelju dana mučila po Pekavaru, i ukrcala se na škunu HITRA GUSKA koja je plovila na jug, odlučivši da ostanem na tom brodu bar jednu

  ili dve godine, kao da je njegova posada bila moja prava porodica. Takođe sam odlučila

  da na njemu postanem besprekorna žena reke i tako donekle ispravim svoje greške iz

  Verina.

  Mislim da sam u tome uspela, i to prerano, jer sam te godine, daleko na jugu, u

  vlažnim i zagušljivim tropima, dobila poziv od svoje gilde da budem dobrovoljac za putovanje u crnu struju, za novogodišnje veče.

  (nastavak u sledećem broju)

  127

  NASLOVNA NOVELA PETNAESTOG »ALEFA« BIĆE

  »CARSKA ZVEZDA« SEMJUELA DILEJNIJA, A OD PRIČA

  POSEBNO IZDVAJAMO: »TANGENTE« GREGA BEARA,

  DOBITNIK NAGRADE NEBULA PRE DVE GODINE
,

  »POSTANAK« KLAJVA SINKLERA I »LJUBAVI PURPURNE

  15 DAME« ANĐELE KARTER. TAKOĐE, BIĆE UVRŠTENE I DVE

  PRICE DOMAĆIH AUTORA: VERA IVOSIĆ—SANTO I

  ALEF

  BORIVOJE TODOROVIĆ.

  Cena pojedinačnog primerka 11.000 dinara. Godišnja pretplata: 132.000 dinara.

  Polugodišnja pretplata: 66.000 dinara. Godišnja pretplata za inostranstvo: 39 DM, 270

  Asch, 32 Sfr, 128 FF, 134 Skr, 31 USA $, 42 A $ i 42 C $

  Dinarska pretplata uplaćuje se opštom uplatnicom na žiro‐račun: 65700—603—6350 —

  NIŠRO »Dnevnik«, OOUR Izdavačka delatnost, Novi Sad, sa naznakom »za Alef«.

  Pretplate za inostranstvo uplaćuju se na devizni račun NlŠRO »Dnevnik«, Radna zajed‐

  nica zajedničkih službi: 25730—421—8049882, takođe sa naznakom »za Alef«.

  Cena oglasnog prostora za crnobelu stranu iznosi 540.000 dinara, za unutrašnje strane

  korica 600.000 i za poslednju, spoljnju stranu — 750.000 dinara.

  _______________________________________________________________________

  ALEF ‐ SCIENCE FICTION MAGAZIN • Izdavač: NIŠRO »Dnevnik«, OOUR Izdavačka

  delatnost, 21000 Novi Sad, Bulevar 23. oktobra 31 • Direktor NIŠRO »Dnevnik«: JOVAN

  SMEDEREVAC • Rukovodilac OOUR Izdavačka delatnost: ILIJA VOJNOVIĆ • Glavni i

  odgovorni urednik OOUR Izdavačka delatnost: TODOR ĐURIĆ • Sekretar Redakcije:

  ZDENKA KARABASIL • Korektor: SAVA MALEŠEVIĆ •Štampa: NIŠRO »Dnevnik«, OOUR

  Štamparija

  128