by MoZarD
A grad su naselila Deca tmine.
polarizovala i prilagodila, čuvajući mu oči
Na mutnoj, crvenkastoj pozadini, u
od preterano pojačanog sjaja. Onda je
avetinjskom sumraku — kako je on video
navukao rukavice i odmerenim korakom
okolinu kroz infracrvene naočari, uočavao
krenuo niz stepenice na ulicu. Ubrzo će
je sasvim dobro prepreke i sumnjive
biti potpuna tama, znao je to i krenuo da
senke. Tu i tamo — iskričava sumaglica,
zauzme što bolji položaj pre nego se oni
mesta pojačane topline, ali on ih je
pojave. Sad je bio u srcu zabranjenog
prepoznavao kao mesta preko dana
grada.
zagrejana od sunčeve toplote. Si‐gurnim
Napolju postoji samo neprijatelj.
korakom išao je dalje, osluškujući,
Bio je profesionalac, jedan od najboljih
zastajući ponekad i osvrćući se.
egzorcista koji danas rade. Valjda najbolji
Nikad dosad nisu ga iznenadili.
— mislio je, dok je stajao pred vratima
Njegove čizme meko su gazile. Tišina je
udahnuvši duboko, spreman da zakorači
bila potpuna.
napolje. U svakom slučaju bio je jedini
Procenio je da je sad negde u najužem
koji je do sada ušao u ovaj grad, u srce
centru. Izgled okolnih ruševiha potvrđi‐
zabranjene teritorije. Prvi dovoljno
vao je to. Zaustavljen u senci, primenio je
hrabar — ili lud — da se ovde suoči sa
jednu od vežbi za samokontrolu. Ne više
Smrću, rešen da pobedi.
od tri minuta — da bi njegov um postao
Napolju ga dočeka noć.
otvoren, osetljiv, ispražnjen. U slično sta‐
Držeći se prolaza uz zidove, polako je
nje mogao se dovesti i nekim drogama,
krenuo ulicom u pravcu u kome je pret‐
ali nije voleo droge zbog onog posle.
postavljao da je bio nekadašnji gradski
Bio je možda najbolji egzorcist — jer bio
centar. Bez i najmanjeg šuma, mačijim
je otporan na telepatsku moć mutanata.
korakom, kretao se kroz pomrčinu razru‐
Osećao bi snagu njihovog uma, ponekad
šenih ulica odakle se, kad bi podigao oči,
bi to izuzetno bolelo — ali oni nisu bili u
videlo mračno nebo i tek poneka zvezda.
stanju da uspostave kontrolu nad njim,
70
da ga nateraju da sledi njihove misli i
njihove pokrete — do sopstvene smrti.
Bio je imun na najstrašnije oružje Dece
tmine. A oni su to znali, i plašili ga se.
Među njima imao je puno imena: Bez‐
dušni, Nedodirljivi, Nemilosrdni... Jer, bio
je legenda.
Stop. Ovaj sjaj u sablasnom pejzažu
pred njegovim očima, ovo je drukčije: To
nisu zagrejane tamne površine, koje noću
ispuštaju toplotu. Ovo je bio toplotni trag
živog bića. Doskora, neko je stajao ovde.
Poput mačke, prebacio se preko gomile
krša i blokova betona. Tako zaklonjen,
provlačio se izmedu naslaga po ivici ulice,
i ruševnih zidova sa strane. Zaključivši da
je blizu raskrsnica, lagano je izvirio iznad
gomile otpadaka.
Četiri mutanta, ni više ni manje. Možda
su ga već osetili, uznemirili se — ali sad je
kasno. Video ih je — oni su, znači, mrtvi.
Kad je iz senke ispružio obe ruke prema
njima, osetio je paničan pokret u svom
umu. Zapljusnuše ga strašne vizije, ali
određena neosetljivost i uvežbana samo‐
kontrola učinile su svoje: Te slike, koje je
sasvim nejasno video, nisu ga nimalo
plašile.
Sa ove daljine nije mogao promašiti.
Dve strelice izleteše uz tihi fijuk sa nje‐
govih ruku, dve senke tamo pred njim
padoše na zemlju, jedna kriknuvši, druga
ječeći, sada sve slabije. Druga dva mutan‐
ta pokušala su da pobegnu, uplašeno
tražeći prolaz. A on je već menjao zaklon,
trčeći pognut da im preseče put, i usput
ponovo zatežući samostrele.
... Blesak sećanja i svesti, sada, kad je
izgubio mentalni kontakt. Kratkotrajna
slika: Isto ovako je trčao onda, poslednji
put, kad je pomislio da će uhvatiti svog
čoveka...
Obišavši ovaj kraj preko dana, odlično je
upamtio raspored ulica. I nije mu bilo
teško da se postavi gde treba, tako da
dva begunca, trčeći preplašeno, nalete
baš na njega. Samo se uspravio iz zaklona
pred njima, kao duh, i sa ispruženih ruku
uputio još dve smrtonosne strelice.
Ova dvojica nisu ni kriknula.
Četiri za jednu noć bio je dobar posao
— a tek je počeo. Razmislivši za trenutak,
71
priđe da pogleda ova dva nepokretna
je ličilo na šapat.
tela, zatežući istovremeno tetive na oruž‐
Deca tmine bila su oko njega.
ju. Učinilo mu se da čuje neki slab zvuk.
Serija strašnih prizora, zastrašujućih
Neko je tiho cvileo.
lica, sporih umiranja, munjevitom brzi‐
Da li mu se učinilo da je jedna od senki
nom prođe kroz njegov um. A onda začu
odbacila nešto, kad ju je pogodio? Da li?
tih, neobičan glas iz tame.
Prišao je i nagnuo se nad leševima: Jedan
— Biće ipak bolje da govorimo, jer nas
muškarac i jedna žena, mutanti, nepo‐
ovako nećeš dobro razumeti. Nismo ni
mični. Opet tiho cvlljenje sa strane, vrlo
pomislili da bi ti mogao postati naš za‐
blizu. Nije pogrešio. Samo se okrenuo — i
robljenik, Bezdušni.
video dete, da dete, bebu.
Pauza.
Beba‐mutant ležala je na stomaku,
— Znate ko sam? — reče muklo.
nespretno pokušavajući da puže — što
— Znamo. Dotakli smo tvoj um, i zna‐
nije umela — i kad je ponovo zacvilela,
mo. Ne plaši se ovih ovde ‐ došli su samo
osetio je slabašan drhtaj u grudima.
da te pogledaju. Mnogima od njih ti si
Jer posle toliko vremena, i posle svih
pobio srodnike. Žele da vide kako
života koje je uzeo — bio je zbunjen za
izgledaš, ti koji si živa legenda... A zatim
tren. Osećao je ovu zbunjenost, i delom
će odlučiti na koji način ćeš umreti.
svog uma bio je začuden — otkuda ona.
Ni ovo ga nije preterano uplašilo — o
Treba ubiti mutanta, ali dete do sada nije
tome je imao svoje mišljenje. Umesto
ubio. Još ne. Možda poslednji trag
odgovora, samo je uzdahnuo.
savesti.
Ćutanje oko njega.
Samo
jedan
trenutak
stajao
je
— Reci mi, Bezdušni — opet se javio isti
neodlučan.
glas, koji je delovao starački: — Reci mi,
A onda ga je više ruku zgrabilo s leđa i
zašto nas toliko m
rziš? To ne mogu da
oborilo na zemlju, dok još nije stigao da
vidim iz slika koje premećeš u umu.
shvati šta se dešava. Bilo ih je mnogo i
Odgovoriti?
tako su ga pritisli svojom težinom, da je s
— Mrzim vas... od one noci kad se moj
mukom hvatao važduh.
očuh, i sam egzorcist, nije vratio. Mrzim
Ovog puta su ga iznenadili.
vas od one druge noći, kad su mutanti
ubili jedinog prijatelja koga sam imao...
2.
Mrzim vas od onog jutra, kad sam stigao
prekasno. Devojku koju sam voleo, već
Nije znao koliko dugo je ležao bez svesti. behu ubila Deca tmine. Želiš još? — A u sebi se smešio lažima koje je ređao. No,
Više nije imao naočari, i oko njega je
mogao je da se kontroliše, Uhvatiće samo
vladao potpuni mrak. Bolela ga je glava,
nejasan prizvuk nečega u njegovim misli‐
verovatno od udarca. Bol je osećao i u
ma. Nije to bila nemaskirana laž.
ramenu i u stomaku. Ruke su mu bile
Ćutanje.
vezane.
— Možda je sada ponešto jasnije. Ali s
Više je naslutio, nego što je video nečije
te strane možeš biti miran, Bezdušni. Ni ti
prisustvo pored sebe. Pokušao je da se
nama nisi naneo manju količinu bola.
pridigne na slami na kojoj je ležao, da bi
Svojski si se trudio.
zaštitio stomak i grudi. A onda je svojim
Tišina je potrajala još neko vreme, a
umom primio poruku — čudnu, hladnu,
onda je osetio da se povlače. Iscrpen, u
ali ubedljivu. Ne pretvorenu u reči, ali
mraku i bez vode, zaspao je.
smisao je bio: Ne boj se. Neću te udariti.
Kad se probudio, ugledao je mutnu
Iskrivio je usne: — Bojim? — pomisli.
svetlost. Svetlo je značilo da je napolju
Uspeo je da sedne, naslonivši se leđima
dan, ali bilo je suviše mutno da bi ras‐
na zid iza sebe. Učinilo mu se da je oko
poznao nešto više, od jedne senke koja je
njega prisutno više osoba. Nije video, ali
stajala pred njim. U hodnicima Dece tmi‐
osećao je pokrete, čuo disanje, nešto što
ne uvek je bilo mračno. Dnevno svetlo,
72
majke. — Nije dodala: »...koju si ti ubio.«
Dok je stajao ukočen, pod spuštenim
kapcima video je dugu kolonu duhova,
sve one koje je ostavljao iza sebe, u
noćima dok je radio svoj posao. Uhvaćen.
Da li ga to stiže umor?
Definitivno je prihvatio da ona razume
njegove misli, mada ne baš precizno, kad
je dodala:
— I nećeš umreti, toliko mogu da ti ka‐
žem. Pođi za mnom. — Okrenula se, a on
je sporim korakom krenuo za njom,
spotičući se u uskom hodniku.
Nije ga dugo vodila podrumskim pro‐
lazom kad su skrenuli i našli se u ovećoj
prostoriji osvetljenoj svetlošću nekoliko
sveća, koje su gorele na stolu od grubo
tesanog drveta. Okolo, na stolicama ili
drvenim sanducima sedelo je desetak
mutana — uočio je tri žene među njima,
svi belokosi, svi obučeni u jednostavne
bilo kakvo svetlo, predstavljalo je bolnu
platnene haljetke. Shvatio je da su sveće
senzaciju za njihove oči, a čak bi i po koži
tu zbog njega, da bi mogao da ih vidi. Svi
dobili plikove slične opekotinama, posle
oni izbegavali su da gledaju u plamen, a
dužeg izlaganja podnevnom suncu. Zauz‐
nekolicina je čak imala tamne naočari na
vrat, samo svetlost zvezda bila je dovolj‐
licu.
na da bi se snalazili savršeno. Noć je bila
Posadiše ga da sedne na neki stari
njihovo vreme.
sanduk a žena koja ga je dopratila,
I imali su telepatske sposobnosti.
preseče mu veze na rukama. Bilo ih je
Ovaj malobrojni mutantski soj bio je
više i bili su snažni — no nije zbog toga
najčudnija posledica totalnog, posled‐
odbacio misao o bekstvu. Sedeo je,
njeg, Velikog rata.
trljajući bolne zglobove svojih šaka, i
— Ustani, Bezdušni, i podi za mnom —
čekajući da čuje šta žele,
progovorila je senka. Glas je bio mek,
Zašto su ga oslobodili? To nije očekivao.
ženski. Uspravio se, pomažući se ve‐
Jedan od Dece tmine, bledog i izbora‐
zanim, utrnulim rukama, i stojeći pog‐
nog lica, progovori naspram njega, dok
ledao u nju. Nazirao je mršavo lice s
mu se plamen sveće ogledao u zatam‐
krupnim očima i s dugom, potpuno be‐
njenom staklu naočara.
lom kosom, karakterističnom za Decu
— Kada je pre mnogo godina jedan od
tmine. — Završimo s tim — reče u sebi.
vaših ubio mog brata, i to tako što ga je
— Beba će živeti — reče ona tiho. Uko‐
ostavio vezanog da leži na najjačem sun‐
čio se, jer to je pomislio trenutak ranije,
cu, zarekao sam se da neću poštedeti
to je bila njegova neizgovorena misao.
nijednog čoveka koga sretnem. I sada,
— Razumela sam odjeke tvojih pos‐
baš meni je pripalo da oslobodim tebe,
lednjih misli. Iako si pred očima imao
Bezdušni, i da te ubedujem da prihvatiš
blisku smrt, poželeo si, odjednom, da ta
nešto.
beba ostane živa. Hoće. Našli smo majku
Gledao ga je, i nije mogao da poveruje
koja već ima jednu bebu, ali moći će da
da ga je dobro razumeo. A mutant, po
hrani i ovu. — Poćuta časak. — Zašto si to
svoj prilici vođa, nastavi:
pomislio?
— Ali desilo se mnogo toga u međuvre‐
— Zašto bih to tebi rekao?
menu. Prihvati savet koji sam ja prihvatio:
— Pa... možda, jer ja sam sestra njene
Pokušaj da za kratko zaboraviš sve mrtve
73
što su između nas, i pokušaj da me slušaš,
ovo.
a da ne budeš zaglušen mržnjom. Samo
— Ne. I mislim da posebno ti, Torine,
da me slušaš. Samo za kratko, uloži napor
uživaš u ubijanju.
i zaboravi da smo neprijatelji — da smo
— A šta drugo očekuješ da radim, kad
to još uvek. Samo pažljivo slušaj, pa onda
neko ulazi u moj um kao u razgrađeno
izvedi zaključke.
dvorište, kako mu se prohte, kad može da
Čak i preko stola, i pri slabom osvet‐
pokreće predmete na daljinu, potčinjava
ljenju, mogao je da nazre crvenkasti sjaj u
volju drugih ljudi — da bi uništavao?!
očima onih koji su sedeli okolo. Bilo je
— Da bi uništavao one, Bezdušni, koji
nečeg uznemirujućeg u njihovom izgledu,
nas progone kao divlje zveri, kao čudo‐
i ljude su najčešće podsećali na aveti.
višta, zato što smo različiti, što želimo da
Mutant je uzdahnuo:
>
živimo drukčije! Nas je malo, a vi činite
— Pokušaću da te ubedim da se poja‐
sve da iščeznemo.
vila... opasnost. Na ovom svetu ne po‐
— Ne, i među ljudima ima mnogo
stoje više samo ljudi i mutanti. Sada po‐
izmenjenih...
stoji još nešto — a to je podjednako opas‐
— Ali niko nema telepatske sposob‐
no i za nas, i za vas. To što smo ga mi prvi
nosti. Zato smo osuđeni, zato nemamo
postali svesni, nipošto ne znači da biste vi
pravo na život.
ostali poštedeni. Ne. Ugroženi smo svi.
Torin je već zinuo da odgovori kad
Zaćutao je, kao da procenjuje učinak
jedan starac‐mutant, zboranog, bledog
svojih reči na neprijatelja. Nešto tiše,
lica, viknu:
dodao je:
— Dosta!
— Ali glupo se osećam dok te oslovlja‐
Obojica ga pogledaše iznenađeno, a on
vam imenom Bezdušni, zbog toga jer že‐
reče, malo tiše:
lim da te zamolim za nešto... A zbog toga
— Umuknite, i pokušajte da završite
što moram da te molim, osećam se još
ono zbog čega smo ovde.
gore. Zovi me Kor. Koje je tvoje pravo
Kor uzdahnu i sklopi šake na stolu
ime?
ispred sebe.
Blesak razumevanja obasja led njegove
— Dobro. Pokušaj da prihvatiš osnovnu
svesti. Da, najzad! Zurio je u vodu, da bi
pretpostavku, Torine. Nikad ne bismo
onda s naporom prevalio preko suvih
ovako razgovarali s nekim čovekom, da
usana.
nismo suočeni s pretnjom. Ali i vi ste
— Ja sam... Torin.
suočeni s istom pretnjom. Da li je ovo
— Kad bi mogao da pratiš moje misli,
samo naš manevar, kojim hoćemo da vas
Torine, bilo bi ti jasno da ne lažem. Cele