by MoZarD
sa nešto malo ljudi i jednim šimpanzom
Na kraju bih posebno želeo da istaknem
tek da začini stvar, u nepoznatom delu
vrlo kvalitetan prevod Zvezdane Babić
svemira otkriva flotu brodova za koju se
koja se odlično snašla u nimalo lakom
sumnja da pripada rasi »praotaca«. U
zadatku.
blizini je pronađeno i jedno tajanstveno
Miodrag Milovanović
biće čiji hologram, poslan na Zemlju,
izaziva pomutnju u čitavoj galaksiji.
Stanislav Lem
Uskoro je jadnim delfinima za vratom
FIJASKO
čitava
silesija
vanzemaljskih
ratnih
Biblioteka »Polaris«,
brodova.
Delfinski brod se skriva u dubinama
Beograd, 1988
mora planete Kitrup, dok na nebu
Neko mora biti ili vrlo samouveren ili
mesecima besni bitka izmedu tuđinaca za
veliki pisac pa da se usudi da roman
prevlast ko će prvi uhvatiti brod i saznati
nazove »fijasko«. Bože, pred kakva
koordinate izgubljene flote.
iskušenja to stavlja ciničnog kritičara koji
Ako mislite da smo vam ovim otkrill
se iz petnih žila trudi da što efektnije
sadržinu čitavog romana, grdno se varate.
prikaže pročitane romane da bi i te
Sve ovo događa se još pre nego što počnu
njegove prikaze neko čitao.
doživljaji opisani u ovoj knjizi. A sama
radnja romana teče baš kao što uvod
»Fijasko Stanislava Lema«, krasan
obećava: brzo, logično, zanimljivo. Retka
naslov, ali »nažalost« vrlo neprimeran.
su zastranjivanja, nepotrebna filozofira‐
Jer »Fijasko« je sve samo ne ono što mu
nja, nema zavođenja čitalaca jeftinim tri‐
ime kazuje.
kovima, ni govora o proturanju nekakve
Sam roman počinje krajnje netipično za
ideologije. Tek povremeno, između re‐
Lemova dela. Mladi pilot sleće na Titan,
dova, pažljiviji čitalac može otkriti
najveći Saturnov mesec, i tu otkriva da je
suptilno distanciranje autora, kao da
pre izvesnog vremena u blizini baze
pisac žell da pokaže da mu je jasno šta
nestao legendarni pilot Pirks (sećate li ga
piše i zašto to čini.
se iz jednog starog SIRIUSA). On kreće u
Pred nama je klasična svemirska opera,
poteru za svojim idolom u jednoj usa‐
to je jasno. Ali ono što izdvaja ovu od
vršenoj napravi za kretanje po planeta‐
bezbrojnih drugih kojima nas maltretiraju
ma, dalekom rođaku metalne naprave u
drugorazredni pisci je brižljiva razrada
kojoj Sigurni Viver u »Ejlijensima« ko‐
situacije i likova. Iako su rađeni po
načno savladava čudovište. Pilot kreće u
klasičnom obrascu popularnih romana:
groteskni hod po površini Titana kroz
93
fantazmagorične predele koje kao da
opisuje Pol Anderson. Pilot ne uspeva da
pronade Pirksa, već svoju smrt, međutim,
pre nego što ona dode, uspeva da aktivira
uredaj za trenutno zamrzavanje.
Iz smrti se budi mnogo vekova kasnije
na brodu koji neobično nalikuje brodu iz
starog, nezaboravnog Lemovog romana
»Ana sa zvezda«. S njegovom posadom
putuje na daleku planetu na kojoj su pro‐
nađeni znakovi inteligentnog života. Me‐
đutim, kao u »Glasu gospodara« dolazi
do potpunog nerazumevanja proisteklog
iz drastičnih razlika u ustrojstvu i
funkcionisanju nas i tih stvorenja. Motiv
već korišćen u »Solarisu« ili »Nepo‐
bedivom« na jedan sličan način.
Kao što se iz priloženog može zaključiti,
u pitanju je svojevrsna sinteza dosadaš‐
njih radova. Lem neprestano, kao svaki
dobar mislilac, preispituje svoje primese,
osnovne stožere svojih razmišljanja. To u
romanu ponekad može delovati zamorno
i prenaglašeno, ali to su zamerke
žanrovskih čistunača. Lem je jedan od
retkih pisaca naučne fantastike koji
čitaocu pruža ono zbog čega veliki deo
nas zaljubljenika uopšte uzima u ruke
ovaj žanr: nešto što leži izvan granica
sakodnevnog razmišljanja.
A ako vam ni to nije dovoljno, preostaje
vam poslednje poglavlje gde Lem poka‐
zuje u jednom ekstatičnom finalu da mo‐
že biti virtuozne ne samo misli već i rad‐
nje, napetosti, u kome svo suprotno
uzbudenje iz prethodnih stranica sliva u
katarzičnu sliku potpunog uništenja, kata‐
klizme proistekle iz beskrajnog ljudskog
samoljublja i nerazumevanja. Sjajno.
Međutim, da sve ne bude previše dobro
pobrinula se Emilija Bogdanović, prevo‐
dilac ove knjige. Neprestanim insistira‐
njem na rogobatnim izrazima »većma«,
»sasma«, »sledstveno tome« i sličnim
konstrukcijama davno potisnutim iz na‐
šeg jezika, potpuno iritira prosečnog
čitaoca, tako da sam pola knjige proveo
neprestano strepeći kad ću ponovo
naleteti na sličnu frazu.
Miodrag Milovanović
94
FILMOVI
ZVEZDANE STAZE V
Snimanje ovako anahronog filma u
vreme Spilbergovog i Lukasovog miksa
Režija: Corey Allen
žanrova i medijskih citata može biti iz dva
SAD, 1987
razloga: autorskog viđenja ili bezobzirne
manipulacije popularnim fenomenima.
»Morate se vratiti u svoj svet i završiti
Kako od ličnijeg pristupa nema ni korova,
sa komunistima. Trebaju vam samo dobri
ostaje samo šušketava boja novca kao
ljudi.«
jedini cilj. »Zvezdane staze V« ne
Proteklo je dvadeset godina od prvih
poseduju ni minimum filmskog poštenja:
avantura broda »Enterprise« i njegove
stupidnu radnju prate specijalni efekti
posade, u međuvremenu smo gledali
koji više ne mogu proći ni u obdaništu, a
televizijsku seriju (i oduševljavali se
ni u snu među generacijom vas‐
njome, dok smo još bili mladi), koja je
pitavanom na vizuelnoj atraktivnosti
nosila isti naziv kao i tri potonja filma
»novog Holivuda«; likovi su karikirana
(STAR TREK I, II, III) i sa mister Spokom na
kopija prvobitnih junaka. Dijalozi i
velika vrata ušli u beskrajnu zgradu spejs‐
»dramske situacije« se tek eufemizmom
opere. Zatim smo pre godinu—dve
mogu nazvati dosadnim. Posebna priča je
dočekali
staru
dobru
posadu
reganovska, napadna tendencioznost i
»Enterprise«‐a, koja je u »Zvezdanim
ideološka obojenost filma, koja kulminira
stazama I« sletela na Zemlju, u naš
u završnoj viziji »oslobodenje« zemlje i
<
br /> nimalo slavan XX vek, otišavši u
njenih »branioca«: »Svemir, poslednja
zasluženu, zvezdanu penziju. Ali, nažalost,
granica«. Ovo su putovanja broda
ogroman medijski i komercijalni uspeh
ENTERPRISE. Njegova misija je da
ove spejs‐sage, koja je postala deo
istražuje čudne nove svetove, da nađe
modernog folklora, nije mogao ostati
nove živote i nove civilizacije, da ode
daleko od očiju boje novca producenata.
tamo gde nikada niko nije bio.« I da
Tako smo doživeli i STAR TREK V‐THE
dodam: da se odatle ne vrati.
NEXT GENERATON.
Uvek je tužno blaćenje prijatnih uspo‐
»Enterprise« ponovo jezdi svemirom, sa
mena. Iz ove perspektive, »Zvezdane
potpuno novom posadom, čija imena
staze« (kao celokupan serijal) su tipična
neću navesti zbog poštovanja prethodne
spejs‐opera, koja se može gledati i voleti
posade. Sreću nekakav viši kosmički
samo u nedostatku nečeg boljeg i
entitet, koji obožava da se prerušava u
dubljeg. Kada se ljudi pod starost vrate
kostime iz Zemljine istorije, koji ledi
dečačkim
ljubavima,
onda
je
to
(bukvalno) krv u žilama samim pogledom
infantilnost. Kada se to radi zbog dolara,
i koji na pasja kola ismejava zemljane,
utisak je još tužniji. Upravo se to dogodilo
izrićući pri tom slavnu rečenicu iz
sa petim delom »Zvezdanih staza«.
zaglavlja ovog teksta. Zatim dotični viši
Goran Stanković
entitet organizuje nekakvo suđenje
posadi »En‐terprise«‐a, zbog grehova
PUTNICI U VREMENU
naše, ljudske rase, i osuđuje je da za 24
časa učini neko delo koje će Zemlju
Režija: Michael Schultz
opravdati pred svemirom. Kako je svemir
SAD, 1987.
čudna biljka u kome svako gleda svoja
posla, zemljani nemaju baš mnogo šansi
Kao jedan od najnovijih filmova iz
da se dokažu, ali ipak spašavaju nekakve
svetske SF produkcije, koja godišnje
kosmičke polipe i okreću presudu u svoju
obuhvata oko 80 filmova, »Timestalkers«
korist. Glupavo, zar ne?
pripada pomalo zaboravljenom podžanru
95
putovanja kroz vreme, revitaliziranom
funkcionisanje. Mišel Šulc je režiser, bez
posle Kameronovog »Terminatora«. I
sumnje, sasvim skromnog talenta; njegov
ovde se radi o obračunu putnika iz
stil režije može se sasvim lepo uporediti
budućnosti, ali je sada mesto sukoba
sa dramaturgijom Cehova: ako je na zidu
pomereno u prošlost, u vreme i prostor
u prvom činu puška, ona mora opaliti u
kada su revolveraški dueli bili obična
trećem činu. Takav zahtev za infantilnom
stvar — u vreme mitskog Divljeg Zapada.
jednostavnošću definiše i profil publike
Radnja je sledeća: vojni naučnik dr Skot
kojoj se obraća ovaj film, a publika sa
Mekenzi (glumi ga William Devane) u
svoje strane odreduje režiserske zahvate.
saobraćajnoj nesreći gubi ženu i sina
Krug je zatvoren — komercionalizovano
(možda ste već naslutili kraj; ali, idemo
mediokritetstvo je na delu.
dalje). Fanovski zaljubljen u vestern
Vrednost filmova sa temom putovanja
vremena, na lokalnoj aukciji kupuje stare
kroz vreme leži u istim elementima
stvari (sam je izuzetno brz i precizan
kojima se određuje vrednost šaha:
revolveraš‐amater). Te stvari za njega
logičke
zagonetke,
paradoksi,
predstavljaju izvor nostalgije, ali za
intelektualna akrobacija. Ovakvi filmovi
jednog drugog čoveka (Klaus Kinski) one
moraju da zadovolje mnoštvo pravila:
su stvar života ili smrti, u 1898‐oj, za
moraju da budu elegantni, dosledni,
njega veoma realnoj godini. U pitanju su
domišljati, precizni, originalni, duhoviti.
srebrni revolveri i kroz zanimljive,
»Putnici u vremenu« većinu ovih zahteva
»sagorevajuće« rezove pratimo dve
čak i ne dotiču. Predvidljiva priča,
naizgled odvojene priče, razdvojene
nepotrebna kompliciranja kada film
skoro celim vekom. Stvari se komplikuju
zapadne u monotoniju i kada treba
kada dr Mekenzi na fotografiji iz 1898‐e
ispuniti bioskopskih 90 minuta, nelogično
prepozna »magnum 357« iz 1980‐e. tada
i nedosledno ponašanje junaka. Da i ne
se pojavljuje nepoznata devojka, koja ga
govorimo o mučno kičastim scenama iz
uvlači u vremensku igru u kojoj otpadnik
budućnosti, u kojoj će, izgleda, svi nositi
iz budućnosti pokušava da promeni svoj
nekakve trikoe i biti blaženo naivni i
svet, tako što će ubiti dalekog predka
dobroćudni.
Sa
izuzecima,
časnim,
svog neprijatelja. Posle dosta jurnjave i
naravno.
pucnjave, što u prošlosti što u
Dodirujući dve mitske i medijske teme
sadašnjosti, dr Mekenzi konačno upotrebi
filma (i kulture uopšte), Divlji zapad i
svoj hobi, brzo izvlačenje pištolja, ubivši
Naučnu fantastiku, ovaj film uglavnom
dr Cola, u pravom revolveraškom
izaziva dosadu i tek povremeno blagu
obračunu. Tako je svet spašen od
zainteresovanost. Bez gotovo fanovskog
vremenskih paradoksa, sem malog
udubljivanja u SF nemoguće je snimati
ustupka dr Mekenziju: on biva vraćen
prave SF filmove. Nižerazredni zanatlija
malo pre nesreće svoje porodice. Dakle
Mišel Šulc (sa scenaristima — Ray Brown i
— hepiend.
Brian Clemens) to pogotovo nije u stanju.
Međutim, priča je priča, dok je film
Ovaj film gledajte ako baš morate.
artikulacija vizuelnih elemenata i njihovo
Goran Stanković
96
REZULTATI ANKETE
Sve ankete, pa i ova naša, vrlo su čudna stvar. Zakoni verovatnoće toliko dobro funkcionišu čak i u tako subjektivnim stvarima kao što je književnost da je to go‐tovo neverovatno. Čovek bi rekao: koliko ljudi, toliko ukusa, ali to ni slučajno nije tačno. O
čemu se radi?
Vaši glasovi stizali su u vremenskom periodu od mesec i po dana, pri čemu smo glasove sabirali jednom nedeljno. Naprosto je neverovatno, ali poredak priča koji smo imali nakon prvih dvadeset anketnih listića skoro da se neizmenjen zadržao do kraja glasanja. Zbog toga, skoro sa sigurnošću možemo tvrditi da se pred nama nalazi prosečan uzorak čitalaca Alefa, iako je stigao ukupno l51 anketni listić, što predstavlja tek svakog stočetrdesetog kupca Alefa. Pogledajmo sad kako sve to izgleda u pojedinim kategorijama:
NASLOVNE NOVELE
Ovde je došlo do malog nesporazuma u vezi sa Silverbergovom novelom iz prvog
broja, jer su je mnog
i svrstali u priču i glasali za nju u kategoriji strane priče. Međutim, sve to nije mnogo poremetilo redosled, »Neprijatelj« Barija Longjeara je trijumfovao sa izuzetnom nadmoćnošću. To nam pokazuje da većina čitalaca naučne fantastike i dalje
više voli tradicionalni pristup naučnoj fantastici od novotalasovskih kretanja.
1. Bari Longjear — »Neprijatelj«
50
2. Robert Silverberg — »Stanica Hoksbil«
34
3. Rodžer Zelazni — »Ruža za propovednika«
33
4. Džin Vulf — »Smrt doktora Ostrva«
18
5. Majkl Svonvik — »Provalija Ginunga«
14
STRANE PRIČE
U prilično izjednačenoj konkurenciji, što se moglo i očekivati, ipak su se izdvojile dve priče; »Čovek koji je hodao kući« i »Muzika krvi« izgleda da su svojom žanrovskom čistotom prevagnule nad pričama koje naginju fantastici, iako visoko četvrto mesto
»Čoveka koji je prodavao čarolije« dokazuje da i te »granične« priče imaju svoju publiku, ako to kvalitetom zaslužuju. Ovo je jasan signal za nas: vi želite najviše čiste naučne fantastike i tek pomalo, kao začin, čiste fantastike. Biće uglavnom tako.
1. Dž. Tiptri — »Čovek koji je hodao kući«
54
2. Greg Bear — »Muzika krvi«
42
3. Stiven King — »Ja sam prolaz«
35
4. N. Stjuart Grej »Čovek koji je prodavao čarolije«
31
5. Pol Anderson — »Gibraltarski pad«
27
6. Filip Haj — »Ubica Džeksona«
27
7. Ursula Legvin — »Reč oslobodenja«
26
8. Džon Kesel — »Savršeno bekstvo«
25
9. Isak Asimov — »Da vodiš brigu o njemu«.
24
10. Tom Saleven — »Mikimausijada«
20
11. Č. E. Tah — »Evani«
15
12. Brajan Stejblford — »Inženjer i dželat«
12
97
DOMAĆE PRIČE
Mali broj priča (svega tri) ovde ne omogućava sagledavanje pravog stanja u domaćem spisateljstvu. Mnogi su jednostavno preskakali ovu kategoriju, a odredeni broj (34) smatrao je da nijedna priča ne zaslužuje da bude pomenuta. Bilo je i onih koji su priču »Filmovi« uvrštavali u kategoriju strane price. U svakom slučaju, ova kategorija će tek naredne godine dobiti svoj puni smisao.