by MoZarD
doći u Njujork i postati umetnik.
romana. Jedan je bio sirov i njega je
Moj prvi posao posle srednje škole,
najbolje zaboraviti, a drugi je bio »CRNA
pošto sam išao na neke testove u
ALISA«. (Savremen misteriozno‐uzbudljiv
državnom centru za zapošljavanje, bio je
roman).
sa U. S. čelikom, kao nastavnik za dizajn
»Moje iskustvo u saradivanju sa drugim
konstrukcija od čelika. Napinjao sam se
autorima jeste da je to zajedničko uži‐
tako tog leta sve dok nisam sakupio
vanje. Jedan ima dobru ideju a drugi kaže,
dovoljno novca da dođem u Njujork.
to je odlično, i onda šta ako... Kada pišete
Zatim u Njujorku ja sam radio najniže
u saradnji sa osobom čiji rad obožavate,
činovničke poslove.
na čudnovat način, delovi knjige koji su za
Želeo sam da dospem u Cuper Union,
vas urađeni, to je kao snevanje sna da si
arhitektonsku školu. Moja zamisao je bila
pisao nešto, to eliminiše stvarni rad oko
da postanem Frank Vrajt. Cuper Union
pisanja.
me je prihvatio. Mada je čak i školarina
Planirao sam i drugu saradnju. Radio
bila besplatna. Još uvek sam morao da
sam sa kompozitorima na malom mju‐
radim, i na kraju da padnem od umora od
ziklu i operi, i upravo volim, proces odvija‐
preteranog rada i moguće zbog nedostat‐
nja svega toga. Želeo bih da pišem za
ka prave ambicije da postanem arhitekta.
film. Drugi pisci se žale zbog užasa u radu
Arhitekte treba da uče dosta dosadnih
sa režiserima, ali ako je reditelj onaj kojeg
stvari i to dosta vremena i ja verovatno
obožavate ja mislim da bi to bilo
nisam bio tome dorastao «
uzbuđujuće, a ako to nije reditelj kojeg
Diš se kasnije vratio na koledž, ali:
obožavate onda ne bi trebalo to da
»Jedini cilj koji sam tada imao na umu,
radite. Bilo bi teško podeliti sa drugima
pošto bi svaka diploma napravila od
moje najzaslužnije romane, ali za
mene samo akademskog građanina,
komična dela, na primer, mislim da bi bilo
mislio sam da bi bilo bolje da postanem
mnogo uzbudljivije pisati za SUBOTNJA
pisac, tako da čim sam prodao svoju prvu
NOĆ ŽIVI nego pisati humorističke koma‐
priču ja sam se otkačio od koledža.«
de samo za magazine, pa bilo koliko da je
89
velika vaša inspiracija.«
polja naučne fantastike, i ja mislim da nije
Ljudi sa kojima je Diš radio reflektuju
bio dovoljno snažan da bi sam stajao
opseg različitih formi pisanja za koje je on
izvan ovog žanra. Ne kao književno delo.
bio zainteresovan. »Deo mog razmišljanja
Mogao je da bude označen kao poluin‐
o pravoj ambiciji jeste da bi trebalo da se
telektualni uzbudljiv roman — nešto
pokažemo na širokom spektru zadataka.
naučne fantastike se prošvercovalo u
Želeo bin da pišem operske librete, želim
realni svet na takav neukusan način — ali
da pišem svaku vrstu ro‐mana ili priče.
ja mislim da je publika izvan naučne
Pisao sam puno poezije i nastaviću da
fantastike čak više ljuta na intelektualno
činim to. Pronašao sam jedan model kao
prikazivanje, dok u okviru polja naučne
altemativu između naučnofantastičnih ro‐
fantastike postoji nekakva vrsta tradicije
mana i romana istorijskog ili savremeno‐
tog prikazivanja. O tome svedoči nešto
realističkog karaktera«.
kao što je Besterov RAZORENI ČOVEK, koji
Pitam ne brine li se da će to doprineti
je u svojim danima bio proglašen kao
previše difuznoj slici u mislima izdvača,
pirotehnika. Pirotehničari su deo estetike
koji su mnogo srećniji ako bi se autor
u naučnoj fantastici, i to je ono na šta je
mogao nasloviti sa jednim posebnim
LOGOR KONCENTRACIJE ciljao.
žanrom.
»U Americi ovaj roman nije privukao
»Izdavači se osećaju udobnije sa vama
mnogo pažnje i postao je meta za nego‐
ako ste vi, u jednom smislu, u njihovoj
dovanje kod nekih fuddy‐duddy eleme‐
milosti i nemilosti. Oni više vole da vi
nata koji su čangrizali o njemu. Nikada
budete ograničeni kao autor. Ako ste
nisam imao dovoljno uspeha sa knjigom
pisac naučne fantastike koja nije po
koja je od mene pravila da izgledam kao
ukusu izdavača sa kojim ste radili, oni će
pretnja nečemu, i ja nisam veliki samo‐
zauzvrat reći, prioni na ono što znaš
reklamer, tako da je knjiga upravo iščezla
najbolje, vrati se i napiši knjigu koja će te
na način kako je to kod nekih knjiga. U
napraviti uspešnim piscem. Ako ste
celosti to nije loša stvar. Vrsta uspeha
žanrovski pisac, onda žanrovski izdavači
koja izaziva puno pažnje mogla bi uzbu‐
mogu da diktiraju uslove žanra. Za dugo
diti ego, i ljudi koji imaju tu vrstu uspeha
vremena oni će tražiti smrt mašti, a
često su ohrabrivani da ponove uspeh. To
samim tim suha jednoličnost mašte,
bi bila veoma loša stvar ako bi se ja
zapleta, i karaktera dolazi kao rezultat
poklonio pritiscima da napišem drugu
toga.« Pošto se Diš trudio da izbegne da
knjigu kao LOGOR KONCENTRACIJE, što je
bude takav primer, pitam ga šta je njemu
i bilo očekivanje, do nekog stepena, čak i
više značajno — uspeh i priznanje na
u meni. Za jedno vreme ja sam želeo da
polju naučne fantastike ili izvan nje.
pišem stvari koje su čak bolnije, i
»Uzimam da bi svaki pisac naučne
ozbiljnije.«
fantastike radije želeo da bude uspešan u
LOGOR KONCENTRACIJE je dnevnik
većem, a ne u manjem svetu. Nagrade su
jednog karaktera koji je zaključan i kome
veće. Ne samo financijski, već nagrade
je data droga za povećanje njegove
javnog mnjenja. Ako odobravanje vaših
inteligencije; jedno nesrećno tek uzgred‐
pobornika nešto znače onda odobravanja
pojavno biće u koje droga unosi smrt i
više vaših pobornika više znače. Nisu sve
samo je pitanje meseca kada će ona
palate koje biste hteli da zagolicate, tj.
nastupiti. Knjiga je time bila dvostruki
kritičari kojima biste hteli da udovoljite u
izazov za Diša: on je morao da piše
okviru polja naučne fantastike. U stvari,
dnevnik čoveka koji zna da će umreti, i on
sedište velikog suda jeste izvan tog
je morao da piše o čoveku čija se inte‐
polja.«
ligencija čvrsto uvećavala do nadljudskog
Pitam da li je Dišov najpoznatiji roman
&nb
sp; nivoa. Na neki način to je bila
'LOGOR KONCENTRACIJE' bio pokušaj da
samosamilost — svesni komad samo‐
dosegne priznanje izvan polja naučne
analiziranja — na način na koji je Diš sam
fantastike.
svestan o svojoj inteligenciji do stupnja
»Logor Koncentracije« je bio roman sa
koji je ponešto i idolatrijski.
90
Dok je radio na LOGORU KONCEN‐
oduvek želeo jeste da budem slon.«
TRACIJE, on se poverio Majklu Murkoku
Razgovarajući sa Tom Dišom, setio sam
(kako to Murkok kaže): »Pišem knjigu o
se ove anegdote, jedino da bih proverio
onome što svako najvise želi.«
njenu tačnost. Diš se smeje i komenta‐
Na sta le Murkok odgovono:
riše: »Pa, nagađam da smo i Majk
»Zaista? Da li je o slonovima?«
Murkok i ja ostvarih svoje tajne snove.«
»Slonovima? Ne, govori o tome kako
postajemo više inteligentni.«
S engleskog preveo Žika Jorgačević
»O«, rekao je Murkok. »Ono što sam ja
OSVRT NA SMRT DVA SF VELIKANA
Dnevne novine, čini se interes za naučnu fantastiku uglavnom ograničava na objavljivanje umrlica najpoznatijim SF piscima, imale su, na žalost, puno posla. U roku od petnaestak dana, krajem, aprila i početkom maja, umrla su dva velika pisca: Kliford Simak i Robert Hajnlajn.
Iako bi sad trebalo pisati njihove kratke biografije, razmatrati njihova dela, smeštati ih na neko od počasnih mesta u istoriji naučne fantastike, to neću učiniti.
Mislim da je mnogo lepše i poštenije pisati o tome kako sam ih ja doživeo, kako su uticali na moje bavljenje naučnom fantastikom.
Rođen sam nekoliko meseci pre nego što je ruski heroj Jurij Gagarin prvi put obleteo zemaljsku kuglu i pripadam generaciji koja je detinjstvo provela posmatrajući na treperavom, crno‐belom ekranu prve letove na Mesec. Zato ne mogu sa sigurnošću
da tvrdim da li je moje interesovanje za svemir posledica knjiga koje sam čitao ili direktnih prenosa koje sam gledao. U svakom slučaju, neke nevidljive mreže bile su bačene i samo su čekale da se upecam u njih.
Knjige sam, kao i većina novobeogradskih klinaca koji su u svojim naslaganim spavaonicama imali sve drugo samo ne knjige, pronalazio u biblioteci. Rijući po dečijem odeljenju biblioteke u zgradi bioskopa »Fontana« otkrivao sam zalutala dela nasumično prevodenih pisaca: Čiltona, Savčenka, Langrenusa, Beljajeva (njega sam već znao iz lektire), Asimova... Među njima je bila i jedna knjiga koju sam zapamtio bolje od svih, iako je bila tanka i nije imala tvrde korice koje su dugo za mene bile znak posebnog kvaliteta... Svemirska patrola Roberta Hajnlajna.
Od tada do danas pročitao sam sasvim sigurno bar tri stotine SF romana, od kojih
je pedesetak po svim književnim merilima bolje od ovog romana pisanog za kategoriju
koja se u fudbalu zove petlići. Međutim, ne stidim se da kažem da nijedan od njih na mene nije uticao u onoj meri u kojoj je to učinio ovaj roman. Jer Svemirska patrola mi je tada pružila sve ono što knjiga može pružiti dečaku od trinaest godina: žudnju za nepreglednim svemirskim prostranstvima, avanturu, identifikaciju sa glavnim
junakom...
Grad Kliforda Simaka koji je objavljen u »starom« Kentauru sa crnim koricama prvi
put sam pročitao negde u isto vreme, ili čak i nešto kasnije, ali od svega sam zapamtio samo nekog robota i pse koji pričaju. Knjigu sam brzo zaboravio smatrajući je lošom.
Trebalo je da prode punih deset godina i da u međuvremenu pročitam puno toga,
pa da se pri ponovnom čitanju pred mene otvori sva lepota i jednostavnost Simakove
vizije budućnosti. Iako Simak nikada više nije napisao tako dobru knjigu, njome je sebi zauvek obezbedio čitaoce.
Uostalom, zar je piscu potrebno nešto drugo?
Miodrag Petrović
91
KNJIGE
DOSADA MODERNOG DOBA
taj »razložni« kraj upravo i najslabiji deo
knjige. Da i ne govorimo da je to ipak
Džon Braner, »Dela vremena«,
nešto što je od ovog solidnog romana
Narodna knjiga, Beograd 1987.
druge kategorije pomalo nasilno napra‐
Preveo Zoran Stanojević
vilo SF delo.
Vratimo se našem junaku Daglasu. Taj
Ne pominje se slučajno u Branerovom
propali umetnik, zašao već u četvrtu de‐
romanu Haksli i njegov »Vrli, novi svet«.
ceniju života, zaista je ni kriv ni dužan
Kontrola i nadzor pod koji su zapali glavni
ispao heroj. Čini se da je tu presudila
junaci, »slučajno« odabrani, u veštački
njegova rođena mrzovolja i nepoverenje
stvorenom mikrokosmosu, doveden je do
prema čitavom svetu proisteklo upravo iz
apsurda u kojem je individua samo
teške situacije u kojoj se u tom trenutku
manipulisani egzemplar »iskoristljivog«
zatekao. Do svih otkrića dolazi slučajno, a
ljudskog materijala.
samo njegov inat i »treće oko« očajnika
Priča je, do pred sam kraj, tipičan
koje ne želi da završi u jarku kao pos‐
roman detekcije gde, u nedostatku
lednja pijanica uslovljuju seriju slučajnih
»stručnog« lica — policijskog inspektora
otkrića. A šta se u stvari dešava?
ili privatnog detektiva — ulogu detektiva
Devijantne ličnosti iz daleke budućnosti
— amatera na sebe uzima Marej Daglas,
krišom se vraćaju u prošlost — koja je za
nekada vrhunski glumac kojeg je alkohol
nas sadašnjost — i tu od glumaca
doveo na rub egzistencije (kako mo‐ralne,
»izvlače« doživljaje za koje se ne bi moglo
tako i fizičke). Nije u pitanju namerno
reći da su baš obični. Naprotiv. Problemi
izazvan habitus Mareja; nije on mladić
sa drogom, alkoholom, seksualne nastra‐
koji se zabavlja ili pokušava da, nepozvan,
nosti... Široki spektar ljudskih devijacija.
pomogne ugroženim kolegama. Marej je
To je zaista stvar koja se može ponuditi
čovek na ivici, samo ga kap (alkohola) deli
na korišćenje ljudima iz budućnosti koji
od ponora iz koga se neće nikada izvući.
su rešili sve materijalne i duhovne prob‐
Njemu je znači već dosta i to što mora da
leme. Ali kojima je, upravo zato, užasno
se bori sam sa sobom, da ne bi poklekao.
dosadno. Jedina nezgoda je u tome što
A ovde ga još i drugi ugrožavaju upravo
menjanje svesti glumcima, da bi svoju
»idući mu na ruku« tako što ga
ulogu zaista odigrali iskreno, donosi i sve
podržavaju u njegovoj slabosti. Ima li šta
posledice koje iz toga i inače proističu.
normalnije nego da se on brani!?
Manipulisana jedinka — glumac posle
A opasnost je povelika: »kradljivci do‐
ovakvog tretmana, dakle, ostaje gola
življaja« posežu, bez ikakvih skrupula, za
ruševina. Preostaje im da biraju između
krajnjim, drastičnim sredstvima, ukoliko
ludila i smrti. Zahvaljujući Mareju
im ona mogu omogućiti da dobiju »do‐
Daglasu, ipak se sve dobro završilo.
življaj« koji mogu unovčiti. Roman je tako
Ali, zahvaljujući nespretnoj upotrebi
pisan da, držeći čitaoce u nap
etosti do
izmišljenih tehničkih izraza od strane
pred sam kraj, nije ni toliko bitno što se
pisca, koji su trebali da daju veran SF
pisac rešio da rasplet bude po propo‐
milje, relativno dobar roman detekcije sa
zicijama SF žanra. To jest, do samog kraja
elementima socijalne utopije pretvorio se
je neizvesno kom žanru pripada ovaj
u pomalo neprirodni (i nespretni) hibrid
roman. Tek SF poenta — rasplet, okvir —
sa
naprasnim
i
nezgrapnim
SF
čini od romana ono zbog čega sada (i
primesama.
ovde) o njemu pišemo. Možda je upravo
Đorđe Pisarev
92
Dejvid Brin
mladi kadet koji prolazi kroz prvo životno
PODIZANJE ZVEZDANE PLIME
iskustvo, dvoje zaljubljenih koje dužnost
razdvaja, naučnik koji ni od čega ne
Kentaur, Beograd, 1988.
preza, likovi su vrlo uverljivi, i što je vrlo
Sami nismo.
važno za, ovu vrstu literature, čitalac se
Naprotiv, Galaksija prosto vrvi od bez‐
lako može identifikovati sa njima. Delfini i
brojnih razumnih stvorenja, najčešće do‐
njihova psihologija su priča za sebe.
vedenih do stadijuma razuma genetskim
Rasna netrpeljivost različitih delfinskih
manipulacijama. U Galaksiji vlada strogi
vrsta je prosto dražesna. Specifični
red. Tačno se zna koliko koja vrsta mora
delfinski jezici takođe.
služiti sojim »roditeljima« pre nego što
Naravno, nije ovo savršen roman. Brin
postane samostalna.
je relativno mlad pisac i moglo bi se naći
Mi,
ljudi,
takođe
posedujemo
dosta zamerki pogotovo u strukturi
»štićenike«—delfine i šimpanze. Među‐
romana. Međutim, kad je sve manje
tim, tajna naših praotaca nije poznata i
ovako detaljno prostudiranih knjiga, kada
provlači se kao crvena nit čitavim
većina pisaca prežvakava sopstvene
romanom negde u pozadini glavnih
bajate ideje i gubi u beskrajnim sagama o
zbivanja.
Konanima i drugim varvarima, sve bi se
Jedan broj ljudskih »štićenika«, delfina,
ovo moglo shvatiti kao sitničarenje.