Alef Science Fiction Magazine 022

by MoZarD

  Kada polupridavljeni glasovi uminuše, on pogleda kroz prste.

  Mozak je nestao. Na njegovom mestu stajao je veliki kockarski automat, bleskajući

  pubovima, kraljicama, kečevima i kraljevima na njega. Uglačana ručka bila je uperena ka njemu, a prorez za novac jezivo se cerio.

  »Bila je to greška«, zareža on, zalebde u vazduhu i uputi se prema njemu. »Ja sam

  Srebrni Džon, kralj jednorukih bandita i teror univerzuma! Na kolena, propalico! Gde su ti pare? Na sunce s njima! Brzo, inače ima da te rastrgnem u parčiće!« On nalete na Bernarda i silovito ga tresnu ručkom u glavu.

  Bernard se maši za novac u svojim natrpanim džepovima i gurnu novčić od deset

  kredita u razjapljeni prorez. Ručka se spusti, ponovo ga tresnu po glavi, a simboli počeše da se okreću vrtoglavom brzinom. Zaustaviše se uz zvonko Ping! i prikazaše 41

  četiri nule, jednu pored druge.

  »Ništa!« dreknu kralj jednorukih bandita. »Ponovo!«

  Bernard ubaci još novčića i suoči se sa još nula. Mašina ga pritera uz zid, stalno ga

  udarajući ručkom po glavi, urlajući da ubaci još novčića i nagrađujući ga na izgled beskrajnom kolekcijom nula.

  »Nemaš sreće, ha?« dreknu automat, grohotom se smejući i udarajući ga ručkom.

  »Pa, probaj ponovo. Još uvek imaš para u džepovima! Na sunce sa njima pa ćemo da

  vidimo hoćeš li ovaj put imati sreće!«

  »Ali sve vreme gubim!« zajeca Bernard i bezuspešno pokuša da se odbrani od udaraca. »Dobijam same nule!«

  »Pa šta?« zareža mašina glasom koji je bio toliko sličan Gvozdenovom kao da je pripadao njegovom bratu blizancu. »Zar očekuješ da delim novac na sve strane? Igram

  na sigurno, baćo, i zato na sunce sa lovom i gubi kao čovek. Još uvek imaš nekoliko novčića u džepovima. Ahhh!« izlete joj kada je Bernard ubacio poslednji novčić. Ona srećno podrignu, ne mučeći se ovog puta ni da mu pokaže niz nula. »Čime se baviš?«

  »Pojma nemam«, promrmlja Bernard, izbegavajući ručku koja je mahnito mahala.

  »Pljačkaš?«

  »Nemaš više sreće«, reče mu mašina i izbaci niz od četiri dželata. »Ja sam jedini ovlašćeni pljačkaš u okolini. Čini mi se da te čeka vazdušna komora, prijatelju stari.«

  Onda mu se šuplje nasmeja.

  »Ali zar ti nisu potrebne mušterije?«

  »Potrebni su mi krelci«, reče mu mašina. »Dobri, potkoženi krelci sa dobrim, stalnim prihodima i bez mnogo mozga. Po ovoj poslednjoj tački i ti bi se kvalifikovao, ali upravo si izgubio posao i zato mi više nisi potreban.«

  »Ti si đavo«, reče Bernard.

  »Ja sam realista«, reče kralj jednorukih bandita i teror univerzuma. »I

  predstavljam slobodno preduzetništvo i demokratiju u ovom univerzumu i zato nemoj

  ništa da pokušavaš protiv mene.«

  »Ja sam bar brzo ubijao ljude«, reče Bernard. »Nisam ih večno cedio kao ti.«

  »Zato što si bedni kriminalac, a ja sam simbol demokratije i slobodnog

  preduzetništva«, reče mašina. »I zato ćeš ti da išetaš iz vazdušne komore, dok ću ja ostati ovde da cedim od tih idiota svaki cent koji poseduju. A posle idemo na najbližu planetu da počnemo ozbiljan posao.«

  »Moliće se oni za povratak Razbijača Maligana«, reče Bernard. »On ih je bar ubijao

  časno i brzo.«

  »Tako je«, složila se mašina, »Ali tada će da bude kasno.«

  Bernard izađe iz kontrolne sobe Komete dok ga je otpozadi neprekidno gurkala ručica mašine. Povici oduševljenja Vesele družine, kada su videli da se situacija promenila, iznenada se pretvoriše u povike bola kada se kralj jednorukih bandita pojavio iza Bernarda i predstavio se uz stakato primamljivih kraljeva, kraljica i ostalih.

  »Okej«, dreknu on, mičući svoju blistavu ručicu pred njihovim prebledelim licima.

  »Na sunce sa lovom, pa da počnemo igru. Deset kredita po rundi; reklamacije se ne prihvataju. Prvi koji me optuži za varanje biće izbačen iz vazdušne komore. Svi u stroj, lovu u ruke. Jedan po jedan. Kada budete izgubili sve, da se vratite na dužnost, a ja ću možda biti milostiv i dati vam tu i tamo pokoji novčić da možete još malo da igrate. Sve jasno?«

  »Šta će biti ako pobedimo?« Pitao je Oto, držeći pun nade blistavi novčić u ruci.

  »Da, gospodine!« jeknu Grog, već u šakama kockarskog đavola.

  »I pre nego što zaboravim«, reče mašina, »izbacite tog probisveta iz vazdušne komore.«

  I pored besomučne borbe, uhvatili su Bernarda i izbacili ga iz vazdušne komore, pravo u večnost svemira, bez svemirskog odela ili makar tople oproštajne reći.

  42

  10.

  Bernard se obreo u svemiru, lebdeo je na dvadesetak metara od meteorima izbrazdane oplate Komete. Baš joj je neophodan dobar remont, primeti on; ta poslednja pljačka ostavila je tragove na sve strane. Onda se priseti da je u bezvazdušnom prostoru bez svemirskog odela i poče da vrišti od straha.

  Vrištao je sve dok mu nije ponestalo daha, a tada prestade, ubeđen da upravo umire. Lagano se obrtao oko sebe, dobivši priliku da dobro pogleda univerzum koji je

  upravo napuštao. Kometa nestade u večnoj noći. Video je obližnje sunce, udaljene zvezde i naduvenu plavo‐zelenu planetu koja kao da je lagano rotirala oko njega dok se polako vrteo po svemiru oko sopstvene ose. Na svoje zaprepašćenje, on oseti prohladni

  povetarac na licu. To je definitivno bilo čudno. Nikada nije bio bogzna kako dobar u fizici, ali je dovoljno puta video ljude izbačene iz vazdušne komore da bi znao šta treba da se dogodi u vakuumu, a to, uz činjenicu da je još uvek bio živ, učini mu se izuzetno čudno. Poče da premišlja o tome, ali ga je samo zabolela glava i zato odustade.

  Bio je u svemiru bez svemirskog odela, a ipak nije bio mrtav. To je, očigledno, značilo da svemir i nije toliko bezvazdušan.

  Ali od čega su poumirale one druge duše što su se našle u svemiru?

  On se brzo otrese te misli kada uhvati nešto što se kretalo na samom rubu njegovog vidnog polja. Najpre gotovo nevidljiva crna mrlja na pozadini večne noći svemira, naglo je rasla i uskoro se ukazala u vidu koji je podsećao na nesrećni spoj mehaničkog šišmiša i čamca na vesla. Čovek obučen u konzervativno odelo sedeo je u

  čamcu, posađen na nešto što je neobično podsećalo na bicikl.

  »Ama, neka sam proklet«, promrmlja Bernard. Zurio je u mašinu dok je ova

  promicala pokraj njega na manje od pedeset stopa. Čovek ljubazno dodirnu vrh šešira i

  pozdravi ga, ali ne skrenu sa puta, koji ga je, izgleda, vodio u smeru plavo‐zelene planete. Naglo je nestajao u daljini, a Bernard je potpuno zbunjeno zurio za njim, otromboljene vilice.

  Onda uhvati još jedan pokret, pa još jedan, i uskoro je čitav svemir izgledao ispunjen mehaničkim karakondžulama, jednom čudnijom od druge. Bilo je tu ogromnih

  balona u obliku sfera i cigara, ispod kojih su visile korpe od pruća i kabine; paukolikih mašina koje su se gotovo u potpunosti sastojale od ogromnih, razmahanih krila, autožiroa, dvokrilaca, monokoptera, mašina koje su prevazilazile čak i iskvarenu maštu jednog carskog vojnika. Brisali su pokraj njega, neki miljama daleko, drugi su ga gotovo doticali, a svi putnici elegantno su dodirivali vrhove šešira i smešili mu se, ali niko nije pokazao ni najblažu nameru da ga spase. Bilo je to potpuno neshvatljivo. Bernard poče

  da oseća bes.

  »Ti tamo!« dreknu on na čoveka odevenog u smeđe lovačko odelo što je lepršao u

  blizini u čudovišnoj mašini koja je pomalo podsećala na divovskog mehaničkog pterodaktila.

  »Na ovom autoputu stopiranje nije dozvoljeno«, odvrati čovek hladnokrvno i

  prođe svojim putem prema plavo‐zelenoj planeti. Bernard napravi salto i nađe se suočen sa drugom letelicom ukrašenom džinovskim propelerima koji su se okretali.

  Mladić koji je podsećao na službenika, odeven u sako, pantalone na štrafte i sa polu-cilindrom, diže pogled na njega sa jutarnjeg izdanja novina kada Bernar
d poče da urla

  na njega.

  »Izvini, stari druže«, reče on. »Već kasnim na posao. Špic, kopčaš? Vidimo se.« On

  dirnu vrh svog polucilindra i vrati se novinama.

  »Ama, kunem se, svi su ovi poludeli«, promrmlja Bernard, pokušavajući da se zadrži da se više ne bi obrtao. »Šta je to, uostalom?« On je piljio u prolaznike, sve zauzete željom da obave svoj posao na vreme, i strašna misao mu pade na pamet.

  Ja, sam mrtav, pomisli on, a ovo je zagrobni život. Osuđen sam da večno ostanem

  43

  ovde i da gledam sve te ništarije! Bože! Kako bih voleo da se vratim na Dobru staru laganu smrt! On tiho zaječa.

  »Ćao«, reče neko tu iza njegovih leđa. On se naglo okrete, pri tom gotovo slomivši

  vrat, i zagleda se u ogromnu škunu koju je nosio balon i koja mu se tiho prikrala iza leđa. Odurni mladić masne kose i širokog osmeha na priprostom licu bio je naslonjen na bakarnu ogradu i gledao ga.

  »Rekoh, stari druže«, reče on i pokaza jedno osamdesetak blistavih zuba, »Šta to

  radite ovde?«

  »Ko si ti?« zagrokta Bernard, koji ga je omrznuo u istom trenutku.

  »Ja sam Frenk Rid, slavni mladi pronalazač«, reče mu mladić. »A ovo je moj Vazdušni monitor. Sjajno, zar ne?«

  »Smrdi«, reče Bernard i nabra nos.

  »To je od gasa koji curi iz balona«, reče Frenk Rid malo zamišljeno. »Moja dva verna druga Barni O'Si i Pomp danas su puškarali i balon je pogođen. Hoćete li da se popnete ovamo?«

  »Pojma nemam«, promrmlja Bernard. »Je l' oni to često tako?«

  »Svaki dan, ali mnogo loše gađaju.« Frenk Rid pref'injeno uzdahnu. »Zapravo«, reče on, »obojica su veseljaci i privrženi ljudi koji su me sledili u mojim avanturama po svim planetarna Omosa, a jedan drugog vole gotovo koliko i mene. Stvarno su najbolji

  drugari, ali i pored toga vole da prave smicalice jedan drugome, a vole i da se tuku.

  Vidite...«

  Prekinuo ga je oštri zvuk prenosnog automata, koji se zaorio prema pramcu. U

  roku od nekoliko sekundi, pridružio mu se i drugi automat. Neko baci ručnu bombu i ona eksplodira. Čitav Vazdušni monitor se tresao pod udarima bombi, gelera i dum-dum metaka. Frenk Rid se saže kada projektil iz bazuke prolete na manje od dva inča

  pored njegove glave i nasmeši se Bernardu.

  »Dakle, penjete li se?«

  »Nisam siguran«, promrmlja Bernard i trže se kada bomba od deset funti

  eksplodira uz zaglušujuću buku na manje od deset jardi odatle.

  »Reći ću im da se srede«, reče Frenk Rid. On dograbi blistavi automat koji je stajao

  naslonjen na ogradu i otvori vatru u pravcu okršaja. Sve se stiša i Bernard oprezno dozvoli da bude dovučen na palubu. Napravio je nekoliko teturavih koraka po blistavom

  podu od mahagonija i naslonio se na ogradu. Mnogo toga je prošao u poslednjih nekoliko dana; osećao je da bi mogao da spava čitavu nedelju.

  »Izgledate umorno«, primeti Frenk Rid. »Pođimo do Velikog salona mog

  Električnog vazdušnog monitora.« On dohvati Bernarda za ruku i povede ga niz veličanstveno stepenište od mahagonija u dugi hodnik sa debelim zlatnim tepihom koji

  je pružao lep kontrast uljastom odsjaju zidova prekrivenih mahagonijem.

  Veličanstvena, rezbarena vrata sa bakarnim ručicama i prozorima od valjanog

  stakla otvoriše se prema Velikom salonu čiji se jedan zid gotovo u potpunosti sastojao od upečatljivih kristalnih prozora uokvirenih zavesama od kadife. Duboke fotelje, sa sedištima, na čijim su rubovima bile zlatne rese i čiji su nasloni bili ukrašeni skupocenim presvlakama, bile su poređane u polukrugu pred vatrom koja je urlala u ogromnom kaminu od izbrazdanog kamena i koji je bio krunisan grbom starinskog izgleda. Soba je

  bila otežala od portreta predaka i raznih objets d'art, od kojih je većina bila vrlo neukusna.

  Bernard se zatetura do najbliže fotelje i utonu u nju sa srećnim uzdahom. Frenk Rid pljesnu dlanovima i rezbarena vrata smesta se otvoriše da bi propustila ogromnog,

  na gorilu nalik, čoveka koji je bio ne malo sličan starom Gvozdenu.

  »To je samo Volf Larsen, jedan od mojih odanih slugu«, reče Frenk Rid i uze blistave kristalne čaše sa srebrnog poslužavnika koji je Volf Larsen držao u svojim izbrazdanim rukama. »Evo, uzmite.« On ponudi jednu čašu Bernardu, koji polako ispuza

  44

  iz fotelje.

  Volf Larsen zagleda se u Bernarda ispod čupavih obrva i preteći se namrgodi. Frenk

  Rid otpusti slugu pokretom ruke, a Bernard prihvati čašu drhtavih ruku.

  »Ne dopada mi se to čudovište«, zareza on. »Bolje neka ne pokušava da mi se približi, inače ima da ga rastrgnem golim rukama.«

  On nali šampanjca i iskrivi lice. »Pio sam ja i jaču cugu od ove«, progundao je. »Šta

  sve ovo predstavlja, uostalom?« On neodređenim gestom pokaza čitav brod.

  »To je moj Električni vazdušni monitor«, reče Frenk Rid i kvrcnu prstom nevidljivo

  zrnce prašine sa svog bogato ukrašenog viktorijanskog odela od kadife.

  »Znam to«, reče Bernard, »a zafrknutiji svemirski brod nisam video u životu. Kako

  to da nemate vazdušne komore?«

  »Vazdušne komore?« Frenk Rid razmišljao je dobrih deset minuta, a onda mu se

  lice ozari. »Ah, mislite vazdušne komore? Ona vrata što drže vazduh unutra a vakuum

  napolju. Na to ste mislili?«

  »Da«, promrmlja Bernard.

  »Epa nemam ih.«

  »Primetio sam. Zašto?«

  »Nisu mi potrebne.«

  »Sjajno«, uzdahnu Bernard. A zašto ti nisu potrebne?«

  »Pa«, reče Frenk Rid uz napor od koga kao da mu se cepao mozak, »ovde svuda

  okolo ima vazduha, pa pretpostavljam da mi baš i ne bi mnogo vredele.«

  »Tamo odakle ja dolazim«, reče Bernard, »svi su aspolutno ubedeni da u svemiru

  ničega nema osim vakuuma. U stvari, tako su čvrsto ubeđeni u to da eksplodiraju i umru najužasnijom smrću čim ih izbace iz vazdušne komore. Hriste!« reče on i ispravi

  se u fotelji. »Kakve su budale bili tokom svih tih godina! Svemir je stalno bio ispunjen dobrim, čistim vazduhom, a glupa kopilad gušila su se, smrzavala i eksplodirala samo zbog toga što su bili ubedeni da svemir nije ništa drugo nego vakuum!«

  »Ovaj«, reče Frenk Rid, »u svemiru i jeste vakuum, tako da su vaši prijatelji možda,

  ipak, imali razloga za smrt.«

  »Nisu mi bili baš prijatelji«, reče Bernard. »Dobar broj sam ih lično izbacio. Ali zašto ovde svuda ima vazduha? I ja sam izbačen iz vazdušne komore, ali sam preživeo.«

  »Ja se držim atmosferskog pojasa, razume se«, rekao je Frenk Rid. »A, dodao bih,

  tako čine svi razumni ljudi iz Omosovog sistema. Ama«, rekao je uzbuđeno, »samo izađite iz pojasa i ima, da se ugušite, smrznete i eksplodirate za sekundu!«

  Bernard se ponovo zavali u fotelji, u glavi mu se vrtelo od zbunjenosti, šampanjca

  ili možda i jednog i drugog.

  »A zašto mi ti ne bi lepo ispričao sve o tome«, reče on umorno.

  Pa (reče Frenk Rid), Omosov sistem bio je prilično neobično mesto, sunčev sistem koji se sastojao od jedanaest planeta koje su kružile oko svog sunca Omosa po zajedničkoj

  orbiti, umesto da kruže svojim prvobitnim orbitama po koncentričnim krugovima, kao

  što planete obično rade. Tih jedanaest planeta Omosa — Poloda, Flegeton, Scila, Haribda, El Dorado, Cibola, Atlantika, Dembelija, Kokain, Ksanadu i Toros — bile su na samo oko milion milja od svog sunca, što je, razume se, srazmerno malo rastojanje.

  Zbog toga što su planete, sa gotovo identičnim prečnicima od sedam hiljada i dvesta milja, delile istu orbitu poluprečnika od samo milion milja, bile su re‐lativno blizu jedna drugoj. Delile su zajednički prstenasti pojas atmosfere. Ovo je značilo mnogo međuplanetarnog saobraćanja, jer je svako vazdušno vozilo moglo da putuje svemirom

&n
bsp; između planeta. U stvari, milioni službenika svakog dana su putovali od svog doma na

  jednoj planeti i posle na drugoj, što je (reče Frenk Rid sa grimasom) činilo jutarnji i večernji špic pravim paklom za mladog genijalnog pronalazača koji nije želeo ništa osim mira i tišine na mestu kakvo odgovara jednom džentlmenu.

  45

  Trenutno su stvari bile gore nego obično, zbog rata koji je započeo izvesni Edgar

  Tangor i koji se vodio između dve rivalske nacije, Unisa i Kapare, na planeti Polodi. Svi civili preselili su se na druge planete tokom poslednjih stotinu godina koliko rat traje; ali fabrike i uredi morali su se održavati i tako su milioni putnika kuljali sa Polode i na nju dvaput dnevno, a pri tom su obično vozili leteće bicikle kućne izrade koje nijedan mladi genijalni pronalazač ne bi ni takao. Ne (reče Frenk Rid sa prefinjenim uzdahom i uz zamah vezenom maramicom), svemir nije više bio kao ne‐kad, a ideja bezvazdušnog međuplanetarnog prostora možda i nije bila baš tako loša. Svakako bi sklanjala sa puta sve obične ljude.

  »Ali«, zapita Bernard, »zar ljudi tu i tamo ne zalutaju van atmosferskog pojasa?«

  »Zalutaju«, uveravao ga je Frenk Rid. »Uguše se, smrznu i eksplodiraju čas posla.

  Grozan prizor.« On ponovo uzdahnu. »U stvari, to je omiljen način za samoubistvo u Omosovom sistemu. A čujem da ga vlade Unisa i Kapare koriste da se otarase pacifista i ostalih izdajnika.«

  »Baš kao kod kuće«, reče Bernard. On pogleda kroz najbliži kristalni prozor gde se

  crni svemir pružao nebrojenim svetlosnim godinama u svim pravcima. Mogao je

  nejasno da nazre neke Omosove planete u daljini, iako je nebom dominirala

  plavozelena planeta. »Šta je to?« upita on i pokaza prstom.

  »To je Toros, najveća planeta Omosovog sistema. Iako« — Frenk Rid se diskretno

  nakašlja — »neki ljudi je radije zovu 'Ridova planeta'«. On s odobravanjem pogleda planetu. »Ja tamo živim«, objasnio je.