Book Read Free

Alef Science Fiction Magazine 022

Page 11

by MoZarD


  50

  »Ne osećam se dobro«, zaječa on. »Treba da menjam devadeset posto tela. Nikakvo čudo da nikada ništa ne prodam«. On setno podrignu i ispusti još jedan crni oblak.

  »Zašto ne kupiš malo sopstvenih rezervnih delova?« upita Bernard, primetivši hrpe

  novih novcijatih robotskih rezervnih delova koje su prekrivale pod.

  »Previše su skupi«, uzdahnu robot. »Pošteni Joca je najgori prevarant u gradu.

  Osim toga, nikada ne bih imao poverenja u nešto što sam kupio od njega. Primi moj savet, cenjeni gospodine, i ne kupuj ništa na ovom mestu«.

  »Jadan si mi ti trgovac«, reče Bernard.

  »Nije moja greška što moj gospodar ne može da mi obezbedi remont«, zacvile robot u očiglednoj predstavi samosažaljenja.

  »Zahvaljujući tebi neće se obogatiti, to je sigurno«, reče Bernard. On pogleda kroz

  prljavi prozor i primeti ljide koji su se pibližavali sa noževima i sekirama u rukama. On prepoznade neke od njih kao mušterije iz krčme koju je tako žurno napustio. Okrenuvši

  se robotu, on reče: »Hoću da brišem odavde«.

  »A ko ne bi?« progunđa robot. »Ali kako?«

  »To ja pitam tebe. Zar nemaš ovde nijednu od onih blesavih letećih mašina?«

  »Sve one najbolje«, uveravao ga je robot. »Opremiću te divnim monokopterom za

  dve hiljade kredita. Propeler je ekstra‐dodatak; koštace te još dve hiljade«.

  »Nemam uopšte para«.

  »Ti si pacov, cenjeni gospodine«, reče mu robot. »Što ne radiš da zaradiš para?«

  »Koliko bi mi vremena trebalo da zaradim dve hiljade kredita?«

  »Približno šest stotina godina«, reče robot, »ako ne jedeš, ne piješ i ne spavaš. Šta

  kažeš, stari momče?«

  »Hoću da razgovaram sa vlasnikom«, reče Bernard.

  »Nemoj. To ti je opak čovek, pravi probisvet i gangster. Odrao bi te živog istog časa

  kada položi ruke na tebe. Razgovaraj sa mnom umesto toga; ja sam prijatan, saosećajan

  i volim da pomognem. Meni ne smeta da imam posla sa ljudima. Živi i pusti druge da

  žive, to sam ja oduvek govorio, i neki moji najbolji prijatelji su ljudska bića. Nemam, nikakvih predrasuda protiv vas, prljavih, ljudi; u stvari, moji drugari iz lige Smrt čoveku misle da imam naklonost prema vama, ološu bedni. Dakle, šta kažeš?«

  Bernard se naže i dograbi robota za vrat. »Sami smo ovde«, reče on, »a ti si star i

  zarđali robot, dok sam ja opako i očajno ljudsko biće. A sada, hoćeš da mi daš kopter?«

  »Četiri hiljade«, zujao je robot i neuspešno se borio da se oslobodi.

  Bernard dohvati šrafciger i poče da kopa po robotovoj utrobi. Odatle bljunu crni,

  gadni dim, a polomljeni mašinski delovi poleteše kroz sobu. »Dakle?« Pitao je.

  »Ubedio si me«, zaškripa robot. »Daću ti monokopter.«

  »Logika uvek pobeđuje«, reče Bernard. »Idemo«.

  »Hoćeš da kažeš da ću i ja sa tobom?«

  »Pogodio si. Nemam poverenja u tvoje monokoptere ako se i ti ne voziš sa

  mnom«.

  »Ti si pokvarenjak, cenjeni gospodine«, uzdahnu robot. On izvede robota u

  dvorište gde su nakon dugog, teškog života napornog rada počivale brojne leteće mašine u raznim stadijumima neupotrebljivosti.

  »Onaj«? upita Bernard i pokaza na blistavu mašinu sa natpisom koji je uveravao cenjenog kupca u njenu neuporedivo dobru izradu i kvalitet, lepotu i snagu, što se sve moglo dobiti za apsurdno nisku svotu od četiri hiljade kredita u gotovini.

  »Ne, ne«, reče robot žurno, »Taj ti se ne bi dopao, gospodine... malo je u lošem

  stanju... uvek sam hteo da ga popravim pre nego što ga prodam... raspao bi se pre nego š'o dostigne petsto stopa u vazduhu... imam drugi, za ličnu upotrebu.« On ga povede,

  štucajući i ispuštajući crni dim, do stare mašine koja je izgledala kao bicikl na koji je bio nakačen ogroman propeler i na kojoj je stajao plakat sa natpisom: Privatno vlasništvo!

  Ne diraj! Oni se popeše na mašinu i podigoše u vazduh.

  51

  »Žao mi je što sam te ovako odvojio od posla«, reče Bernard, »ali morao sam hitno

  da odem.«

  »I ja sam se već spremao«, reče robot. »Izgleda da sam juče napravio neku tričavu

  grešku, i neki ljudi su se zakleli da će da me rastrgnu u parčad. Baš sam se spremao da pođem na Flegeton kada si ti uleteo.«

  Bernard spusti pogled i otkri da je dvorište puno ljudi koji su urlali, naoružani sekirama, noževima i drugim neprijatnim stvarima. »Gone nas na drugim mašinama«,

  reče on.

  »Neka ih,« reče robot sa škripavim smehom. »Sve mašine su sređene«.

  »Ali šta će Pošteni Joca da kaže na sve ovo?« pitao je Bernard dok su gonitelji padali u sigurnu smrt kada leteće mašine iznenada počeše da im se raspadaju u vazduhu.

  »Ima da pukne od smeha«, reče robot, smejući se manijački. »Ja sam Pošteni Joca.«

  »Oh«, reče Bernard.

  Leteći bicikl sve se brže udaljavao od Ridovgrada u susret ne tako dalekoj planeti

  Flegetonu.

  »Zašto Flegeton?« pitao je Bernard.

  »Svi izbegavaju Flegeton kao kugu«, reče mu Pošteni Joca, »i zato sam mislio da

  bismo tamo bili najsigurniji. Bojiš li se?«

  »Da.«

  »Pa«, reče Pošteni Joca filozofski, »to ti je moguća smrt na Flegetonu naspram sigurne, užasne smrti na Ridovoj planeti. Baš i nije neki izbor, ne?«

  »Ne pričaj toliko«, progunda Bernard. »Okreći pedale.«

  12.

  Kada je pokojni slavni istraživač Nobar Šims po prvi put spustio svoje zelene pseudopodije na tlo Flegetona, bio mu je potreban samo jedan iskusni pogled po okolini da bi se odlučio da se gubi do đavola odatle. Okrenuo se i bacio u vazdušnu komoru svog svemirskog broda.

  Međutim, nije bilo ni vazdušne komore ni broda. Jedan primerak užasne

  Phlegetonaeca Vulgaris F, bezobličnog mesoždera sa neprekidnim apetitom i u potpunosti nekonvencionalnim pogledom na svoj fizički oblik, nevidljivo se privukao i pretvorio u prilično dobru kopiju svemirskog broda Nobara Šimsa. Vazdušna komora zatvorila se sa vlažnim, mljackavim zvukom iza zelenih istraživačevih leđa i to je bilo poslednji put da je iko čuo nešto o njemu.

  Da je Bernard bio istraživač, možda bi nestao na isti način kao Nobar Šims; ali Bernard nije bio istraživač. On zakorači sa letećeg bicikla, nasloni se na drvo prijateljskog izgleda i obazre se gadljivo po okolini.

  »Nemam ništa protiv raznovrsnosti«, primeti on, »ali nije li ovo pomalo

  preterano?«

  Pošteni Joca, koji je pokušao da se rukuje sa nečim što je izgledalo kao robotov rođak, ali nije bilo, vodio je očajničku borbu prsa u prsa sa jednim primerkom užasne

  Phlegetonaeca Resolvatae Rex, i nije odgovorio.

  »Na mojoj planeti«, reče Bernard i udarcem skide sa svog vrata gladni ud drveta,

  »sve se drži svog oblika. Ne bih želeo da kritikujem, ali ovo ovde je čista perverzija.«

  »Ugh«, reče Pošteni Joca i zabi čeličnu hvataljku u protivnikovo levo oko. »A osim

  toga«, nastavio je Bernard, »Ne dopada mi se sunce na ovom mestu.« Sumnjičavo je gledao u plavo i crveno sunce koje je veselo plamtelo na njega, jer na Flegetonu sunce izgleda četvrtasto, a od tog prizora Bernard je osetio melanholiju.

  Protivnik Poštenog Joce uspeo je da ga obori na zemlju i pokušao je da ga svari, ali

  52

  mu to nije pošlo za rukom, pa je zbunjeno otišao dalje, ostavivši robota na miru. Ovaj se zatetura i došepesa do Bernarda. »Ne dopada mi se ovo mesto«, zazujao je.

  »U pravu si«, reče Bernard i žurno koraknu napred, tako da mu je drvo svojim grabljivim udom promašilo glavu za delić inča i udarcem onesvestilo samo sebe.

  »Hajdemo odavde.« Otišli su do letećeg bicikla i otkrili da se udvostručio. Dva i
zlupana bicikla stajala su na tlu i veselo ih gledala. »Jedan za tebe, jedan za mene, cenjeni gospodine«, reče Pošteni Joca, nabrajajući na svojoj hvataljki. »Izaberi jedan.«

  »Jedan od njih je mesožder«, reče Bernard. »Biraj ti prvi.«

  Pošteni Joca počeša se po glavi. »Mislim da će biti najbolje da pođemo peške«, reče on nesigurno.

  Bernard pogleda preko beskrajne pustinje koja je ležala pred njima i treptala pod

  vatrenim zracima kvadratnog sunca. »Oh, da«, promrmlja on. Okrenuo se nazad i otkrio

  da se i Pošteni Joca udvostručio. Dva robota koji se ni po čemu nisu mogli razlikovati, identična do poslednjeg traga rde i slomljenog zupčanika, piljila su u njega sa stravom u mehaničkim očima.

  »Udvostručio si se«, rekoše mu oni škripavo.

  »Baš mi se ne dopada ovo mesto«, požali se Bernard, a pratila ga je jeka glasa njegovog blizanca. »Gubimo se odavde.«

  On pođe po pustinji, a blizanac mu je oponašao svaki pokret. On pode brže, i najzad je očajnički potrčao. Bernard II još uvek se držao uz njega, dahtao je, brektao, psovao i ponašao se tačno kao original. Sledila su ih dva robota koja su se raspravljala savršeno podudarnim glasovima.

  Pola sata kasnije, Bernard klonu na jednu dinu, šuplje šišteći ne bi li došao do daha. Kvadratno sunce još uvek je sijalo na pustinju, a dva Bernarda bacala su duge, crne senke na pesak koji se lagano pokretao na vetru.

  »Čuj«, reče on glasom punim optužbe, »ovo postaje zamorno. Zašto se ne okaniš

  toga i ostaviš me na miru?«

  »Uradio bih to«, reče Bernard II, »kada bi ti legao i pustio me da te prožderem.

  Zašto neprestano tako trčiš? Na kraju ću te svejedno uhvatiti, i zašto se onda mučiš?«

  »Ne dopada mi se ideja da budem pojeden«, reče Bernard, »a naročito ne da to

  učini poluinteligentna životinja kao što si ti. A sada me pusti na miru.«

  »Može biti da ti se ne dopada da budeš pojeden«, reče Bernard II, »ali to nije bitno. Jestiv si, što znači da ti je u prirodi da budeš pojeden. A pošto si stigao upravo u trenutku kada sam ja tražio nešto za jelo, to očigledno znači da si planiran i rođen da bih te ja pojeo.«

  »Znači, ti misliš da je to jedini razlog što sam proputovao pola univerzuma? Da skončam ovde i da me ti pojedeš?« Bernard gadljivo iskrivi lice.

  »Na um mi padaju i mnogo gori razlozi«, reče Bernard II. »Osim toga, dokazi su nepobitni. Ovde si, a ja sam gladan.«

  »To je nepotpuna, iskrivljena logika«, reče Bernard dostojanstveno. »Po njoj ja ispadam stvorenje bez duše i bez slobodne volje, a to neću prihvatiti. Odlazi i nemoj me uznemiravati.« On se okrenu od svoga blizanca, besno zagledan preko beskrajne pustinje.

  »Mogli bismo o tome da raspravljamo dok nam se grla potpuno ne osuše«, reče

  Bernard II, »ali na kraju se sve svodi na jednu nepobitnu činjenicu: ja sam gladan zbog toga što je lov stvarno bio šugav tokom poslednjih dana, a ti si došao sa drugog kraja univerzuma da bi me spasao na izgled neizbežne smrti od gladi. Osećam filozofa u tebi«, nastavio je Bernard II, »a to me zanima, sa intelektualne tačke gledišta, ali trenutno me mnogo više zanimaš sa kulinarske tačke gledišta. Više se pitam o tome kakav je kvalitet tvoga mesa nego kakvi su tačno tvoji užasno izvitopereni pogledi na univerzum i tvoju sudbinu.«

  »Upravo sam pobegao bandi kradljivaca tela«, reče Bernard, povlačeći se pred 53

  gladnim rukama Bernarda II, »i...«

  »Naravno!« reče Bernard II. »Tvoja je svrha da budeš moja prehrana, i samo moja,

  tako da su te instinkti sasvim prirodno doveli do jedine prave sudbine. A sada, molim

  te, prekini sa tim besmislicama i daj da pređemo na posao. Uvek sam nervozan pre nego što doručkujem, a sada je već prošlo popodne, a ja još nisam pojeo ni jedan jedini zalogaj. Nije da ne bih voleo da nadugačko raspravljam o tim očaravajućim filozofskim

  pitanjima«, reče Bernard II uglađeno, »ali pogrešno je i vreme i mesto i ja počinjem da gubim nerve.« On razjapi grudni koš i ukazaše se nizovi blistavih, šiljatih zuba. Bernard se povuče, obazirući se za Poštenim Jocom. Nijednog ro‐bota nije bilo na vidiku.

  »Odupiraću se«, reče Bernard pretećim glasom

  »Ali razume se!« reče Bernard II. »Stvoren sam sa svakim zamislivim organom za

  borbu, tako da je sasvim razumljivo da treba da pružiš otpor da bi me naterao da upotrebim bar nešto od toga. Očekujem od tebe da se boriš tokom čitavog puta u moj

  stomak; bilo šta drugo bilo bi neprirodno i uvredljivo.«

  Bernard reče: »Gade mi se čudovišta koja pokušavaju da budu filozofi. Više bih voleo običnog monstruma koji bi naprosto pokušao da me pojede ne mučeći me prvo

  svojim nedotupavnim filozofskim sistemima.«

  Bernard II teško uzdahnu. »Slušaj ovamo«, reče on. »Ima jedna stara priča o lutki

  na koncima, pa kada je neko počeo da trza konce, lutka je mislila da je srećna, i govorila sebi da sama pokreće udove za svoj račun; a kada je trzanje konaca prestalo, lutka je

  rekla sebi da se umorila i da je odlučila da prestane da igra i uvrće udove, opet svojom voljom. Ponekad je išla na daleka putovanja, kao još neki drugi junaci koje sam upoznao i pojeo, i mislila je da su ta putovanja njena lična ideja. Ukratko, mislila je da poseduje slobodnu volju, što je najtužnija zabluda u čitavom univerzumu; nikada nije donela nikome dobra i svakako neće doneti ništa dobro ni tebi.«

  »Hoćeš da kažeš da nisam ništa drugo nego obična lutka?« Pitao je Bernard

  zapanjeno.

  »Ne vidim svrhu svega toga«, reče Bernard II, »ali da, razume se da jesi. Pa šta onda?«

  »Ko onda vuče konce? Ti?« Bernard se podrugljivo nasmeja, tako besan da mu se

  za trenutak čak i strah raspršio.

  »Sada se ponovo ponašaš filozofski«, reče Bernard II sa tragom nestrpljenja u glasu. »Zapravo, niko ne povlači konce; ali ti si lutka, a ja sam gladan, i pitam se kakvu tupavu poentu pokušavaš da dokažeš.«

  On protrese desnu ruku i spretno preobrazi tri prsta u komplet srebrnog pribora za

  jelo — kašiku, viljušku i nož — koje pažljivo odloži na pesak. Parče otrcane uniforme postade srebrni tanjir Luj XIV, a neki drugi delovi njegove anatomije rasprostrše se i pretvoriše u salvete, kristalne čaše i različite odabrane komade srebrnog pribora.

  »Uvek se trudim da se ponašam kako dolikuje gospodinu«, objasni on, »čak i na ovakvom mestu.« On se kritično zagleda u servis. »Čini mi se da nedostaje samo jedna

  stvar.«

  »Još jedan tanjir?« Predloži Bernard.

  »‐Ne«, reče Bernard II i naže se napred. »Ti!«

  On koraknu napred i smesta ga proguta rupa u pesku, skupa sa priborom. Bernard

  za trenutak na dnu rupe ugleda vilice koje su se užasno pokretale, pre nego što se pesak milosrdno obrušio i zaklonio čitav prizor. On se žurno povuče na sigurno rastojanje i stade tamo, drhteći od straha. Pesak se silovito komešao jedan minut, onda je to zamrlo, a večnu tišinu pustinje poremeti nešto što je ličilo na moćno podrigivanje.

  Bernard se okrete, upravo na vreme da ugleda vrata kako se materijalizuju u vazduhu

  ispred njega. Odatle kroči neki gojazni čovek obučen u grimiznu, pripijenu odeću heroja i sa crnom maskom na licu i povuče Bernarda kroz vratnice. Začu se zvuk vrata koja su

  se zalupila, a vratnica nestade.

  54

  13.

  »Bilo je to u poslednji čas«, reče heroj, samozadovoljno se smešeći i trljajući ruke.

  »Samo još sekunda, i bio bi mrtav.« On sede, češkajući se po nabreklom stomaku.

  »Ko si ti? pitao je Bernard.

  »Ja?«

  »Da, ti.«

  »Poznat sam pod mnogim imenima«, reče čovek tajanstveno i namesti grimiznu

  kapu. »Možeš da me zoveš svojim Spasiocem, kao što je onaj monstrum tamo tvoj Protivnik.«

  »Bio je«, reče Bernard. »Nešto ga je ubilo nekoliko sekun
di pre nego što si naišao.«

  »Obično se tako nešto desi«, reče Spasilac i uzdahnu. »Moraš da shvatiš da i tvoj

  Protivnik ima Protivnike, a ja ne mogu da spasem baš svakoga.«

  »Zvučiš kao filozof«, reče Bernard.

  »Sa takvim poslom, na kraju moraš to i da postaneš. A sada, zar nećeš da me pitaš

  gde si?«

  »Gde sam?« pitao je Bernard.

  »Drago mi je što si to pitao«, reče Spasilac i ustade. Prišao je velikom prozoru i povukao tešku zavesu. Napolju se neki veliki grad dizao u mitskom sjaju prema nebesima. »Dobro došao u Dembeliju.«

  »Šta je to Dembelija?«

  »To je planeta u kojoj ti pečeni vrapci uleću u usta i gde zemljom teku med i mleko«, reče mu Spasilac. »Čuvaj se vrabaca kada budeš izlazio napolje; ponekad su stvarno dosadni.« On otvori prozor, a tuce reš pečenih ptica ulete unutra i prosu koricu i sok po čitavom podu. »Eto vidiš«, reče on.

  Bernard udari jednu od ptica koja je letela pravo prema njegovim ustima, a ona se

  smrska o zid, zasuvši ga prepečenom koricom, zupčanicima, oprugama i drugim

  neprijatnim i neživotinjskim stvarima. On podiže parče korice. Bilo je plastično.

  »Pa nisi valjda očekivao da su pravi?« odvrati Spasilac kao da se brani na njegovo

  neizgovoreno kritičko pitanje. »Zar si ikada video da po okolini lete pravi pečeni vrapci?«

  »Za trenutak sam mislio da jesam«, reče Bernard, zagledan u haotičke mehaničke

  komadiće oko svojih nogu.

  »Dajemo sve od sebe da bismo održali predstavu o sebi«, reče Spasilac sa

  najblažim tragom stida u glasu; »iako moram priznati da je svakim danom to sve teže i

  teže. Nije lako održavati dobro uređenu Utopiju, to možeš da mi veruješ.«

  »Ne znam ja baš bog zna šta o utopijama«, reče Bernard.

  »Ja znam«, reče Spasilac. »Mogao bih da ti ispričam mnogo toga o utopijama. Ovu

  sam ja napravio.«

  »Ti?«

  »Ja. I radi se o prilično dobroj Utopiji. Nema sukoba, nema nevolja, ničega što remeti ravnotežu. Svi su srećni i svi rade za jedan zajednički cilj; napredak i sreću.«

 

‹ Prev