Alef Science Fiction Magazine 022

by MoZarD

  Jedna plavuša zanosnih oblina podiže se sa kreveta sa baldahinom smeštenog u središte prostranog, golog poda i priđe im, dok su joj se bokovi blago njihali, a bela odeća pastirice više naglašavala nego skrivala crte vitkog tela. Bernard sav zablista; naže se napred, zavijajući od luđačke pohote. Dr Biske i njegova dva čoveka bacili su se za njim i oborili ga na pod, gde je ležao pušeći se i gutajući devojku usplamtelim očima.

  »Nešto mi smrdi u svemu ovome«, reče dr Biske dok je pritiskao Bernardov vrat

  koščatim kolenom. »Šta radi ta devojka u utrobi planete'' I šta radi taj baldahin u inače praznoj dvorani? Nešto se mnogo čudno dešava na ovom mestu, pazite šta govorim.

  Držite se podalje od nje; to je naređenje!«

  »Vi glavonje previše mislite!« Zadahta Bernard, još uvek se boreći da dospe do devojke. »Izgleda kao prava ženska i to mi je dovoljno. Pustite me!«

  » Nikada!« odvrati dr Biske. »Bićeš mi potreban kasnije. Ostaćeš ovde.« On jače zabi koleno u Bernardov vrat, nateravši ga da počne da se koprca od bola.

  »Devojke!« dahtao je Bernard nepovezano. »Devojke!«

  »Ćao«, zaguguta ona dubokim, melodičnim glasom i zatrepta dugim trepavicama

  60

  prema Bernardu.

  »Pet minuta!« dreknu Bernard, grebući po podu noktima. »Pet minuta, samo to tražim, molim vas!«

  Blistavo svetio prosu se sa dražesnih bademastih devojčinih očiju. »Dobro došli do

  Mikovog svratišta za pesmu i igru, mesto najbolje zabave na čitavoj planeti, opremljena za sve ukuse, potpuno mehaničke razbibrige i užici, sa urednim dozvolama, bar otvoren

  danju i noću, divne domaćice pristupačne u svako doba.«

  Nešto u njenim grudima napravi čunk i pramen crnog dima izbi joj na uši. Zatresla

  je dražesnom glavom i nasmešila im se. »Mikova Velika palata zadovoljstva stvorena je

  da budi vaše najskrivenije snove i želje«, rekla im je. »Samo recite želju i ova dvorana u trenutku će se pretvoriti u mesto koje ste u potaji sanjali čitavog života. Divne odaliske ugađaće svakoj vašoj najsitnijoj želji, mora iskričavog vina teći će na vašu reč, carevi i kraljevi klanjaće se pred vašim nogama. Samo šest hiljada carskih kredita unapred, hvala.«

  Ona škljocnu i deo grudi joj se izboči, otkrivajući registar kasu krcatu plesnjivim novčanicama. Zadrhtala je kada iz njenih grudi dopre stakato zvukova zupčanika koji se lome i uz glasan tresak sela na pod.

  Bernard oseti kako snažni stisak popušta i diže se na noge, zagledan u divnu, nasmešenu devojku. Imala je mašnu od kadife u opuštenoj, plavoj kosi, crne, iskričave, bademaste oči prepune ljubavi i prijateljstva i najslađa mala usta nalik na ružin pupoljak. Bila je to devojka iz susedstva, majka i sve svetice, sve to pomešano u jedinstveni, neverovatni san bezgrešnosti i čistote. Kosa joj je predstavljala pšenicu i raž, zlatne u podnevnom suncu, obrazi su joj bili kao pita od jabuka, njene pune usne

  bile su jagode i med; mirisala je na jabukov cvet, tek ispeglani pamuk, sapun i sve jednostavne vrline života. Sela je na prašnjavi pod, digla pogled prema njima kao da ih poziva i rekla: »Dakle, momci, ko je prvi? Znate, ne mogu da čekam čitav dan. Mnogo

  mušterija čeka.«

  »Hoćeš da kažeš da ovde dole ima nekoga?« Pitao je dr Biske željno.

  »Ako misliš na ljude, ti su se u poslednje vreme proredili«, priznala je devojka.

  »Kada si poslednji put imala posetioce?« želeo je da zna dr Biske.

  »Otkud znam? Ovo mesto je podešeno na dvočasovne smene i ja umem da

  računam do dva sata. Nakon dva sata izbacujemo mušteriju i onda on ili ona mora ponovo da plati ako hoće da nastavi. Ali prošlo je đavolski mnogo dvočasovnih perioda

  otkako sam ovde dole videla poslednju mušteriju.«

  Bernard se nasloni na grubi zid, mračno gunđajući sebi u bradu. Nešto škljocnu u

  zidu i dvorana se pretvori u orijentalni zamak, zajedno sa ropkinjama i tamnoputim robovima koji su užasno sijali, naoružani sabljama i bodežima. Iza mermernog stuba nalazila se sprava za mučenje.

  »Bože, pa ovo je skoro kao kod kuće!« uzdahnu Bernard srećno. »Jedan od

  kapetana iz moje čete imao je isti ovakav stan.«

  »Šest hiljada kredita, drugar«, reče devojka, zveckajući kasom. »Ne pipaj robu dok

  ne platiš.«

  Bernard se udalji jedan korak od zida, a haremska scena iščeze.

  »Nemam šest hiljada kredita«, reče on.

  »Pa, s obzirom da nije sezona, mogla bih ti dati mali popust«, reče devojka.

  »Hiljadu.«

  »Nemam ni hiljadu.«

  »Kao što već rekoh, posao u poslednje vreme baš ne cveta — daj pedeset kredita u

  gotovom i dobijaš čitavu postavku sve dok ne naiđe sledeća mušterija.«

  »To će potrajati«, primeti dr Biske sarkastično.

  »Verovatno čitavu večnost«, reče devojka, »pošto se tunel lifta srušio nekoliko sekundi nakon što ste ušli ovamo. A to je bio jedini ulaz.«

  61

  Smesta izbi panika. Dr Biske napravi salto preko svojih asistenata i otrča do vrata

  kroz koja su ušli. Kamenje i vekovima stara prašina zasuše ga čim ih je otvorio. On sede na pod, histerično plačući.

  Bernard priđe i pritisnu zid obema rukama. Dvorana se smesta promeni u

  pastoralni prizor sa brdašcima koja su se pružala u sunčane daljine. Bilo je tu čvornovatog drveća, malih, privlačnih imanja i belih, čupavih ovaca koje su se napasale na bogato zelenoj livadi. Pastirice su besposleno tumarale po okolini, ogromni, okrugli šeširi štitili su od sunca njihova čista, nevina lica. Negde u pozadini gudački orkestar svirao je setnu melodiju. Bernard sede u travu i uzdahnu.

  »To ti neće pomoći«, reče devojka.

  »Tako se bar osećam bolje«, reče Bernard. »Kakvo je ovo mesto, uostalom?«

  Nešto napravi plink u devojčinim grudima i ona ustade, nameštajući svoj pastirski šešir širokog oboda. »Dobro došli u Mikovo svratiste za pesmu i igru, mesto najbolje zabave na čitavoj planeti, u potpunosti...«

  »To sam već čuo«, reče Bernard. »Umukni!«

  Ona umuknu uz prodorni zvuk prskanja metala. Gornji deo njenih grudi otvori se i

  iz njega ponovo pokulja gadan crni dim. Bernard se povuče unatrag, osećajući nagon za

  povraćanje.

  »Vidi šta si uradio!« uskliknula je i zatvorila grudi. »Moja nova novcijata odeća uništena!« Ona pucnu prstima i pojavi se ogromno ogledalo u ornamentiranom,

  pozlaćenom okviru, i poče da lebdi na pet stopa od nje. Pažljivo je posmatrala svoj lik, gadljivo iskrivivši prćasti nosić. »Uništena!« Jaukala je. »Moja divna, divna haljina, sva prljava i masna!« Ona povuče čipkasti porub i vrisnu od gneva. »Gledaj samo! Sve te divne čipke! To neću preživeti« Sela je na travu, a niz ružičaste obraze slivale su joj se krupne, uljaste suze.

  Dr Biske diže pogled. »Reci tom robotu da umukne!« dreknuo je besno, a onda se

  okrenuo i nastavio da plače.

  Začu se bučni tresak, a pastoralna scena preobrazi se u mračnu, nisku sobu za mučenje, sa čijih se zidova od grubo klesanog kamena slivala sluzava vlaga. Ćelavi ljudi razdrljenih grudi i brutalnih lica bili su zauzeti obrađivanjem raznoraznih žrtava koje su vriskale na sve strane oko njih. Devojka se diže, sa ljubavlju milujući mačku sa devet repova1 svojim divnim, kao ljiljan belim rukama. Grimizne vatre plesale su oko njene figure dok je nemarno prilazila dr Biskeu, koji je sedeo na hrpi ugljevlja kraj užarene peći. Bernard diskretno napusti sobu za mučenje, a sledili su ga divlji krici dr Biskea. Za trenutak je raspravljao sa sobom da li da potrči da spase naučnika, ali brzi pogled na poslužitelje u sobi ubedio ga je da bi se mnogo bolje proveo na nekom drugom mestu.

  Kao vojnik naučio je mnogo stvari, a najvažnija od njih bila je da je spašavanje sopstvene kože bitnije od svega ostalog.

  Žurio je kroz tamne prolaze po kojima su neizreciva stvorenja grabila u zaklon na

 
; zvuk njegovih koraka, i uskoro krici za njegovim leđima zamreše u teškoj tišini koju je prekidalo samo neprekidno kapanje smrdljive vode sa plesnive tavanice. Najzad se zaustavio u velikoj prostoriji, veoma sličnoj onoj koju je napustio, natrpanoj mrgodnim androidima i robotima koji su radili na spravama za mučenje i giljotinama i kao da uopšte nisu imali nameru da ga primete. On leže na nezauzetu spravu za mučenje i smesta zaspa.

  ‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐

  ¹Devetokraki bič (prim. prev.j

  62

  »Imala sam u svoje vreme uvrnutih mušterija«, izjavi neko, »ali ovo prevazilazi sve.

  Zamisli, da zaspi na spravi za mučenje, dok se zabava odvija punom žestinom! Stvarno

  si čudak!«

  Bernard oprezno otvori oči i otkri da gleda u divne, bademaste oči devojke —

  robota koje su sada bile razrogačene od zaprepašćenja.

  »Da li uvek ovako spavaš?« pitala je. »Zar te ne uznemiravaju?«

  Ona pokaza nekoliko znojavih ljudi koji su upravo davili jednog postarijeg

  gospodina.

  Bernard prebaci noge preko ruba sprave i ustade. »Ja sam vojnik«, objasnio je.

  »Navikao sam na to.«

  »Oh«, reče ona sumnjičavo. Gledala ga je dok je zevao i češkao svoju bradu od tri

  dana. »Je li i to deo predstave?« Bernard pokaza prema starcu koga su davili.

  »Rekla sam ti. Ovih dana nemamo mnogo mušterija. To je samo android.« Ona

  namignu umirućem gospodinu, a on joj namignu u odgovor, nasmešivši se bezubim ustima.

  Ona pode niz hodnik prijateljski obavivši ruku oko Bernardovog struka, prekidajući

  svoj monolog tu i tamo da pozdravi mnogobrojne žrtve i mučitelje kraj kojih su prolazili.

  »Davali smo sadistima i mazohistima da dele ovo mesto, i stvarno su se dobro šibali.«

  Povela je Bernarda kroz uski otvor sa strmim stepeništem koje je vodilo nagore u

  polutmini. »Oh, sobe za mučenje. Tu su i haremi i pastoralni prizori, razume se, ali oni su samo za nedorasle stvorove i papučiće koji su voleli da se osećaju kao Kazanova, Supermen i King Kong, sve u jednoj koži. Palata zadovoljstva Kod Mika je stvarno jedna od najboljih u okolini — šteta što nemaš novca. Baš bi se lepo proveo.«

  Popeli su se uz stepenice i izašli na livadu obasjanu mesečinom kraj nekog starog

  zamka. Nevidljive ptice cvrkutale su u tami; hladan vetrić njihao je vrhove krošanja.

  »Da li je i ovo deo scene?« pitao je Bernard, obazirući se. »Meni izgleda stvaran.«

  »I jeste«, uveravala ga je. »Stvaran, hoću da kažem. Ali nije Dembelija; ne znam gde je u stvari. Ima neke veze sa zakrivljenošću prostora ili tako nečega, ali sve to znači da su unutrašnjost ovog zamka i njegova okolina na različitim planetama u različitim delovima galaksije i...« Ona sleže ramenima. »Pa, glavno je da radi, zar ne?«

  Sela je na travu i pozvala ga da joj pravi društvo. Bernard primeti da je odevena u

  novu, belu odeću pastirice, neukaljanu prljavim rukama. Zapazio je i njene noge, koje su bile duge, divno oblikovane i ludački izazovne. On se baci na nju i poče da joj cepa odeću. Ona ga munu tamo gde najviše boli i nasmeši mu se sa puno ljubavi kada se presamitio, dahćući ne bi li došao do vazduha.

  »Ništa ne pipaj«, zaguguta ona. »Zaboravio si da sam ja devojka iz susedstva, sve

  sam med i vrlina i mamina pita od jabuka«. Ona zadiže suknju i pokaza mu svoj stomak.

  Bio je sav od ploča od kaljenog čelika, bez ikakvih oblika izuzev zakivaka.

  15.

  Bernard i devojka robot, koja se, kako se ispostavilo, zvala Dafnis, doručkovali su na prostranom, nekošenom travnjaku među nepotkresanim žbunjem. Ptice su pevale nad

  njihovim glavama, a bolesno sunce sijalo je kroz tešku naoblaku. Bio je poprilično ružan dan, ali Bernard je po prvi put u nekoliko nedelja spavao čitavu noć, a imao je i nekih prijatnih sećanja pride.

  »Ne bih želeo da se žalim«, reče on, energično navaljujući na tvrdi, žilavi kotlet od

  androida, »ali ovo je prokleto blizu kanibalizmu.«

  »Nije«, rekla mu je Dafnis između zalogaja. »Možda je ovo ista ona vrsta mesa od

  koje su napravljeni androidi, ali nije bila oblikovana u androida pre klanja, što je velika 63

  razlika. Osim toga, šta ima loše u kanibalizmu? Bio je baš moderan u danima starog carstva, a i ja sam nasledila neke organe svojih predaka.«

  »Nisam rekao da imam nešto protiv kanibalizma«, reče Bernard. »Samo sam rekao

  da je ovo prokleto blizu kanibalizmu. Sve dok je hranljivo, baš me briga.«

  On zagrize kotlet, pijuckajući žilice i hrskavicu. »Pa ipak, voleo bih da su nam poslužile nešto makar mrvicu ukusnije od ovoga.«

  »Devojke androidi vešte su u mnogim stvarima«, reče Dafnis, »ali nisu kuvarice.

  Nežali se. Jedi.«

  Bernard proguta poslednji zalogaj, kriveći lice od bola, i diže pogled upravo na vreme da vidi dr Biskea kako izlazi iz zamka, ćeretajući sa postarijim, obezglavljenim gospodinom obučenim u crnu odoru ukrašenu alhemičarskim simbolima. Gospodin je nosio glavu pod desnom rukom i vatreno gestikulirao levom. Oni priđoše Bernardu i Dafnis.

  »Ćao, prijatelji«, reče dr Biske i namignu na Dafnis. »Lep dan, zar ne?«

  »Ne«, progunda Bernard.

  »Sve zavisi od stava, mladi čoveče.« On se zakikota i šaljivo ga šutnu u leđa. »Jesi li video one prišipetije, moje asistente?«

  »Nešto su čeprkali tu po okolini kada sam se probudio«, reče Bernard ravnodušno.

  »Nešto posebno?«

  »Ima da ih vešam večeras«, reče dr Biske. »Glupe ništarije, obojica, samo se dogovaraju kako će da zbrišu. Srediću ih ja.« On frknu i okrenu se svom obezglavljenom pratiocu. »Upoznajte se sa mojim prijateljem, g. Morom; on je svetac ili tako nešto.

  Jutros smo vrlo prijatno razgovarali.«

  »Drago mi je«, reče glava g. Mora i nasmeši se Bernardu.

  »Kaže da je on izmislio ovu šašavu Dembeliju«, reče dr Biske, »iako je u njegovo vreme bila prilično drugačija.«

  »Bio sam pobožan u tim danima«, reče glava. »A pogledajte kuda me je to dovelo.

  Danas bih postupio sasvim drugačije.« On nesrećno uzdahnu. »Izvinite; odoh malo da

  prošetam.« Telo spusti glavu na zemlju i odšeta u grmlje.

  Bernard je gledao za njim. »Je li i to android?« Pitao je.

  »Trebalo bi da jeste«, odvrati mu Dafnis. »Znaš, ne poznajem ih sve.«

  »Ja sam iz odeljenja za drevnu istoriju«, reče glava predusretljivo. »Baš zanimljivo

  mesto, ako volite takve stvari.«

  Dr Biske je odlutao u potrazi za svojim asistentima. Bernard odgurnu tanjir i ustade. »Da vidimo šta su to pronašli«, reče on.

  On oseti nešto čudno na desnoj ruci. Spustio je pogled i video da je glava prekriva

  vlažnim, klizavim poljupcima. On istrže ruku.

  »Strašno mi je žao«, reče glava postideno. »Za trenutak mi se učinilo da sam se vratio na dvor kralja Henrija.«

  »Ovo mi svakog trenutka sve više liči na kuću, progunda Bernard. On pođe, dok ga

  je Dafnis sledila, do dr Biskea, koji je stajao raskoračen pred dvojicom asistenata. Ovi su otrpavali veliku kocku od metala koji je slabo svetlucao iz humke pokraj zida zamka, a dr Biske ju je posmatrao sa očiglednim gađenjem.

  »Znači to li je to«, reče dr Biske. On obiđe oko kocke, odmeravajući je koleričnim

  očlima. »I šta radi? Peva? Igra? Jodluje? Prikazuje porniće?«

  »To je mašina—filozof«, reče dostojanstveno jedan od asistenata. »Upravo smo je

  pronašli i uspeli da je iskopamo, ne bez popriličnog napora, dodao bih.«

  »Iznenađujete me«, isceri se dr Biske. »Mislio sam da ste je sami napravili. Otkud

  znate da je filozof?«

  »Tako kaže.«

  »Jaka stvar!« reče dr Bisk
e. »Verovatno se radi o mašini za mlevenje mesa koja se

  pretvara da je filozof da bismo je pustili da na miru pravi ćufte.« On se zagleda u nisku 64

  metalnu kocku. »Gde je ulaz podataka?«

  »Nema ulaza, samo izlaz.«

  »Onda je filozof, u redu.« Piljio je u rešetku zvučnika. »Ko si ti?«

  »Ja sam Bog«, reče mu mašina. »Gubi se inače ima da oborim na tebe gromove i

  gnev nebeski.«

  »More, nosi se ti u pakao«, zareza dr Biske, a onda odskoči kada munja procepi vazduh i pogodi tlo na dva inča od njegovih stopala, zasuvši ga zemljom i smrvljenim kamenom.

  »To će te naučiti lekciju«, zareza mašina kroz zao smeh. »Sledeći put se potrudi da

  budeš malo pristojniji, inače ima da te sredim.«

  Dr Biske se povuče za nekoliko koraka, otirući prašinu sa odeće. »Kako si to učinio?« Pitao je slabašno.

  »Ja sam stvorio ovo mesto, i zašto onda ne bih bio sposoban da uputim munju na

  ništariju kao što si ti?« Odvrati mašina. »U stvari, stvorio sam čitav ovaj solarni sistem, uključujući i tebe, i zato bolje pazi šta radiš.«

  »Stvarno?« reče Bernard, provirivši iza jednog asistenta.

  »Ko si ti?« reče mašina osorno. »Da, jesam, i svakog trenutka mogao bih da ispravim grešku.« Ona se oštro zagleda u Bernarda. »Ne poznajem te. Jesi li iz ovih krajeva?«

  »Pa ne baš«, reče Bernard.

  »Tako sam i mislio. Pošto sam jedini tvorac svakog živog bića na ovih jedanaest planeta i na njihovim raznoraznim satelitima, prirodno je da sam sveznajući kada je u

  pitanju sve što je vezano sa mojom kreacijom. Kako si dospeo ovamo?«

  »Izbacili su me iz svemirskog broda baš pored jedne od planeta.«

  »Znao sam da je bila greška što sam napravio taj atmosferski pojas«, reče mašina

  mrgodno. »Ali u svoje vreme mislio sam da je to fina, umetnička crta, nešto zabavno i