by MoZarD
dospeli u sferu memorije našeg kompleksa. Naravno, ta se sfera stalno proširuje, upisuje nove i nove objekte i uvećava se, treba reći, naglo i strelovito... Pre ili kasnije, doći će vreme kada će moći da nam se obrati svaki čovek koji živi u našoj zemlji. To vam izgleda neverovatno? Ali zbog čega? Ako kompjuter može da izanalizira, uzmimo, desetak varijanti, zašto onda to ne bi mogao da učini sa milijardu na deseti stepen? ..
Principijelne razlike nema, sve je to samo pitanje kapaciteta, obima memorije.
Uostalom, ne kaže se badava: bolje jednom videti, nego sto puta čuti. Hajdemo, mister
Tiškevič, demonstriraću vam sve to u praksi. Molim vas.«
Dok su išli kroz hol, Tiškevič se zaustavljao da vidi fotografije na zidu.
»O, vidim da su vas zainteresovali ovi portreti« reče Majki. »To su sve ljudi kojima
je naša firma pomogla da pronađu pravi životni put, pomogla im je da otkriju tu, verovatnu jedinu, mogućnost, koja ih je dovela do uspeha. Svi su oni bili ovde, isto kao i vi, mister Tiškevič.
»Šta? Zar i Stiv?«
Lično Stiv Elinson, poznati filmski glumac, zvezda ekrana, čija je sudbina i slava kod Tiškeviča uvek izazivala uzbuđenje, ushićenje i zavist, on lično, osmehujući se zaslepljujuće, sada je gledao na njega sa fotoportreta.
»Da, i Stiv. Uzgred, on je čak unekoliko vaš kolega. Znate li čime se bavio kada je
došao kod nas? Bio je trećerazredni reporter u nekim trećerazrednim novinama, može
se reći. očajan čovek. Nećete verovati, ali on nije imao nikakvu predstavu o svojim glumačkim talentima. I eto, uz pomoć 'Orakula«', on je uhvatio svoju verziju... Uhvatiti verziju — tako se to kaže našim žargonom«, osmehnu se Majki. »Na dam se da ćete i vi
umeti...«
»... uhvatiti verziju?« zasmeja se Tiškevič.
»Baš to. Drago mi je da vam se dopada ovde kod nas, mister Tiškevič.«
Ušli su u lift. Majki je pritisnuo dugme i lift je, umesto nagore, kako je Tiškevič očekivao, lako i nečujno zaklizao nadole, odnoseći Tiškeviča i Majkla prema podzemnim
spratovima zgrade.
»Naravno, kada postanete naš stalni klijent«, reče Majki, naglašavajući reč 'stalni',
»ulazićete u prostorije 'Orakula' jednostavnijim putem, kroz glavni, centralni ulaz, a za sada ćemo morati da idemo zaobilaznim putem...«
Išli su kroz hodnike i hodničiće, ponovo su se spuštali, zatim se podizali liftom i konačno se našli u ogromnoj prostoriji sa zasvođenim plafonom. Za razliku od hola, ovde je plafon bio nizak i cela prostorija je izgledala kao beskonačno dugačak, vijugav hodnik sa malim ćelijama‐nišama, visine čoveka, sa obe strane hodnika. Mnoge od ovih
niša bile su prazne, samo su se u nekoliko njih mogla videti leđa sagnutih ljudi koji su se bavili nekim poslom. Niko nije obraćao pažnju na Tiškeviča i Majkla.
»Evo, stigli smo«, reče Majki svečano.
Tiškevič je ćutao, razgledajući. Na zidovima koji su bili obojeni u zeleno, svuda su
se videle strelice‐pokazatelji sa mnogocifrenim brojevima.
92
»Da bi kompjuter lakše radio«, reče Majki, »primorani smo da označavamo
klijente brojevima. To se, istina, ne dopada svima, ali, šta da se radi — mi smo ovde u vlasti mašina, a mašinama se više dopada da imaju posla sa ciframa. Vaš broj, mister Tiškeviču, biće 203415/371.
»Oho!« reče Tiškevič.
»Nego, šta ste mislili, naš 'Orakul' uživa veliku popularnost. Još nisam sreo čoveka
koji je odbio da sazna svoju budućnost. Čak i ako ona, po svemu sudeći, ne sluti ni na šta dobro. Makar trunka nade, ono čuveno 'odjednom', uvek, do samog kraja ostaje prisutno. Zar ne, mister Tiškevič?«
»Recimo da je tako, Majki.«
»Poznajem jednog starijeg čoveka, bogatog čoveka, on svakoga dana dolazi
ovamo. On je i sada ovde. Vidite, eno tamo, desno, napred — to su njegova leđa. Taj je čovek bolestan na smrt, lekari kažu, neće poživeti ni mesec dana, ali on svakoga dana
dolazi ovamo da sazna desetine drugih verzija, iako ga sve one vode jednom istom rezultatu. Na žalost, naš 'Orakul' za razliku od profesionalnih vračara, ne ume da laže.
Pa ipak, mislim, ako bi ovom čoveku bila oduzeta i mogućnost da dolazi ovamo umro bi
već sutra. Nada — to je velika stvar, mister Tiškeviču, a 'Orakul' je daje čoveku....«
»Ali zašto je ovde sada ovako pusto?«
»Vidite, mister Tiškevič, naši glavni klijenti su zaposleni ljudi. Uzgred, većina njih je zaposlena u fabrikama naše firme. Tako oni imaju mogućnost da dolaze ovamo samo uveče, posle posla. Kada ovamo pogledate uveče, vidite sasvim drugu sliku...«
Nepregledan, jednoobrazan niz niša‐ćelija odjednom se prekinuo. Teške, crvene
zavese sakrivale su stepenište koje se spuštalo.
»A šta je ovde, Majki?« upita Tiškevič.
Majki ravnodušno odmahnu rukom.
»A‐a... Tu je — 'dečje odeljenje'. Tako mi medu sobom zovemo salu u koju vode
ove stepenice. To je, tako, za razonodu. Tamo možete da izaberete za sebe svaki program života: da na jedno veče postanete kralj Saudijske Arabije, ili bokserski prvak sveta, ili čuveni Stiv Elinson — svako. I u tom svojstvu, pred vama se na ekranu prikazuje čitav vaš život. Pri tome, uz pomoć holografije, postižemo najsavršenije efekte prisustva. Naravno, to je, ipak, samo igra, zabava, iluzija, ništa više. Ali nekima se vrlo dopada. Iskreno govoreći, to je sala za ljude sa slabo razvijenim intelektom, za one koji nemaju ni pameti ni strpljenja da rade sa 'Orakulom', da upravljaju svojom sudbinom.
Interesantno je to videti, a i nije skupo, ali, ja vam, ipak, ne bih savetovao da silazite dole, u svakom slučaju, dužan sam da vas upozorim: budite obazrivi, tamo se okuplja svakakva publika...«
Ponovo su prolazili pored beskonačnih niša‐ćelija; ponekad se među nišama
pojavljivao široki prolaz, i tamo, u dubini, kao u ogledalu, Tiškevič je video još jedan niz bez kraja potpuno istih ćelija. Lavirint, pravi pravcati lavirint. Te beskonačne ćelije su ga na nešto podsećale, negde je već video nešto slično, samo nije mogao da se seti gde. Ali sada mu nije bilo do toga da se bavi uspomenama.
»Pa, evo nas na cilju«, reče Majki, zaustavljajući se pored jedne ćelije, »Hrabro, mister Tiškevič, osećajte se kao kod kuće!«
Tek tada je Tiškevič video da se unutra, u ćeliji, nalazi veliki pult sa dirkama, dugmadima i komutatorima. Ali centralno mesto na pultu zauzimali su ekrani — mali,
slični televizijskim. Bilo ih je tridesetak, ne manje. Bili su beživotni i beleli su se kao mleko.
»Da biste se uključili u sistem 'Orakula'«, reče Majki, »pre svega treba da ubacite
nekoliko moneta ili specijalnih žetona u ovaj prorez. Posle toga će vam računar —
vidite, evo ga u gornjem uglu — pokazati kojom količinom vremena raspolažete za tu
količinu novca. Tako, prvo treba da zapamtite da treba brzo dejstvovati, bez otezanja, 93
jer je ovde vreme — novac, u doslovnom smislu te reći. Sada ćemo preći na eksperimentalnu seansu. Koju tačku proračuna želite da uzmete? Pretpostavimo da vas
zanima sledeći ponedeljak ujutro«.
»Dobro«, reče Tiškevič, Njega je lično svaki dan zanimao podjednako.
Majki je pritisnuo nekoliko dugmadi i pult odmah kao da je oživeo: na njemu su zatreperile signalne lampice i indikatori, nešto je kvrcnulo, začuo se slab zvuk koji je ličio na zujanje, na ekranima su se pojavile svetle linije, i odjednom Tiškevič na svim ekranima ugleda sebe. Stajao je na ulici, kraj svoje kuće. Bilo je jutro, sijalo je sunce.
Žmirkao je gledajući u nebo, kao da je razmišljao: kuda da krene, šta da preduzme. Pa
da, naravno, bio je još uvek na godišnjem odmoru, nije imao razloga da žuri.
»Sjajno!« reče Tiškevič, uzbuđeno posmatrajući samog sebe.
Njegova figura na ekranima nije bila nepokretna, ukočena, kao na fotogr
afijama,
ali su mu, istovremeno, pokreti bili neprirodni, čudni.
U prvom trenutku, čim se figura pojavila, Tiškeviču se učinilo da je isti na svih tridesetak ekrana. Ali je odmah zatim shvatio, dosetio se, da se svih trideset slika, iako gotovo neprimetno i u malom stepenu, ipak razlikuju međusobno. Ako je na prvom ekranu samo stajao gledajući u nebo, onda je na drugom njegov pogled bio usmeren nadesno, niz ulicu — tamo gde se nazirala reklama bara, na trećem je koraknuo da bi
sišao sa trotoara na kolovoz, nameravajući, verovatno, da pređe ulicu, na četvrtom...
»A sada«, reče Majki, »treba da pritisnete dugme za izbor. Možete da se odlučite
za jednu od ovih trideset situacija. Hajde, brže! Vaš izbor?«
»Baš ne znam šta da odaberem«, reče Tiškevič zbunjeno. »Ne vidim nikakvu bitnu
razliku...«
»Izvinite, ali vi sada razmišljate kao ovaj Tiškevič koji stoji na ulici i gleda u nebo, a ne kao čovek koji sedi za pultom 'Orakula', mister Tiškevič, svako od nas u svakom momentu u životu raspolaže ogromnom slobodom izbora. Možemo da koraknemo levo
ili desno, da pođemo brže ili sporije, da izađemo iz kuće pet minuta ranije ili kasnije i tako unedogled... Ali šta nam zapravo znači ta sloboda izbora, ako ne znamo, ne možemo da procenimo ono najvažnije — posledice izbora?... Ako, recimo, izađemo iz kuće pet minuta ranije, nikada nećemo doznati šta bi nam se moglo dogoditi da smo se
u kući zadržali pet minuta duže... Zato i kažete: nema bitne razlike. 'Orakul' upravo i postoji zbog toga da bi izračunao i pokazao posledice našeg izbora. 'Orakul' nam omogućava da sagledamo desetine, stotine, hiljade varijanti i da se zaustavimo na jednoj — najboljoj. Uz to, ne trudite se da bilo šta pamtite, mašina sve pamti umesto
vas. U svakom momentu možete da vratite celu verziju na početak, dovoljno je samo da
pritisnete dugme 'ponavljanje'. Ako vas varijanta ne zadovoljava, dovela vas je u ćorsokak ili do neželjenih rezultata, uvek možete da sve počnete iz početka ili od svakog momenta koji smatrate potrebnim... Dobro, hajde da nastavimo, Odlučnije, mister Tiškevič!«
Žurno, skoro nasumice, Tiškovič pritisnu dugme sa brojem '3'. za momenat se isključiše, a zatim ponovo uključiše svi ekrani, i Tiškevič na njima ponovo ugleda sebe.
Sada se već nalazio na drugoj, suprotnoj strani ulice. Jedan se Tiškevič zadržao pored izloga prodavnice, drugi ga čak nije ni pogledao, treći se sagnuo da zaveže pertlu na cipeli, četvrti se osvrnuo — nešto ga je zainteresovalo... Šta li je to? Ovo poslednje mu se učinilo zanimljivim.
Tiškevič pritisnu četvrto dugme.
Aha, tako je i mislio — tamo, na kraju ulice, stajala je žena. Sada je svih trideset
ekrana pokazivalo kako kreće prema Tiškeviču. Na licu žene mu se nešto učinilo poznatim, negde ju je već sreo ranije, ali gde? Na koledžu? U redakciji? Gde?
Na svih trideset ekrana sada se ukazao Tiškevič koji joj je išao u susret, ali je svaki od trideset Tiškeviča to činio na različiti način: jedan je imao ravnodušan izraz lica, drugi 94
se, pak, zainteresovano zagledao u njeno lice, treći je usporio, kao da se kolebao da li da nastavi ili da se vrati nazad, četvrti se već, očevidno, pripremio da je oslovi, peti... Na licu petog jasno se videlo da se već setio, da je već prepoznao tu ženu. I Tiškevič koji je sedeo ovde, za pultom »Orakula«, odmah prepoznade tu ženu. Sestra njegove žene, to
jest, sestra žene koja je donedavno bila njegova supruga. Nije je video sto godina i uopšte nije izgarao od želje da se sa njom sretne. Sam ga je đavo naterao da joj pode u susret.
On upitno pogleda Majkla.
»Pritisnite dugme za vraćanje«, reče Majki.
Ekrani su se isključili i uključili ponovo. I Tiškevič ponovo vide sebe kako stoji pored vrata svoje kuće.
»Znači, ja sam sada video delić mog budućeg života?« potreseno promuca
Tiškevič. »Bolje reći, ono što bi moglo da se dogodi u mom životu? ..
»Da, naravno«, reče Majki. »Ono što bi moglo da vam se dogodi, ako poželite. I ono što vam se nikada neće dogoditi, ako ne želite. Sada sve zavisi od vas. Od vaše odluke. Pritiskajući dugme za izbor, mister Tiškeviču, vi postajete gospodar svoje sudbine.«
Začulo se krckanje i slika na ekranu poče polako da bledi i nestaje. Signalne lampice na pultu gasile su se jedna za drugom.
»Vreme koje vam poklanja firma je isteklo«, reče Majki. »Pretpostavljam da ste već u stanju da radite samostalno.«
»Da, da«, reče Tiškevič. Gledao je sa žaljenjem na ugašene ekrane.
»A sada vam«, nastavi Majki, »predlažem da se odmorite, pa uveče dođite
ponovo. Sada se prošetajte, razgledajte znamenitosti grada, mada, iskreno govoreći, u
njemu je samo jedna stvarna znamenitost — »Orakul‐XX«. Sve ostalo je prošlost. Reći
ću vam, bez lažne skromnosti: nikakve kockarnice, nikakvi noćni šou‐programi nisu mogli da izdrže konkurenciju našeg »Orakula«. Uostalom, igre sopstvenom sudbinom su kudikamo strasnije i interesantnije od ijednog ruleta — vi ste, čini mi se, i sami to osetili, mister Tiškevič, zar ne?
»Da«, reče Tiškevič koji još uvek nije mogao da obuzda uzbuđenje koje ga je zahvatilo dok je sedeo za pultom »Orakula«. »Nisam ni pretpostavljao da nam svaki minut daje toliko mogućnosti izbora da ispada da mi celog života samo biramo...«
Njemu se, iskreno rečeno, uopšte nije odlazilo odatle, nije mogao da dočeka da se
ponovo nađe za pultom »Orakula«, da ponovo vidi sebe na ekranima. Ali pred Majklom
nije hteo da pokaže svoje nestrpljenje. Možda je on i u pravu; trebalo bi svakako da se odmori — isuviše je to snažnih utisaka za jedan dan...
Ponovo su prolazili pored beskonačnih niša‐ćelija i Tiškevič je, sada već sa nekim
novim osećanjem, mešavinom izbezumljujućeg uzbuđenja i skoro bolesne radoznalosti,
zavirivao u ćelije u kojima su se videle figure povijene nad pultovima. Hteo je da se zaustavi kraj jedne od njih, ali ga je Majki odlučno povukao dalje.
»Dozvolite mi da vam dam jedan savet«, reče on. »Nikada se ne zaustavljajte iza
leđa ljudi koji rade sa »Orakulom«. Oni to ne vole.«
»Da, jasno mi je«, zbunjeno odgovori Tiškevič. »To je isto kao da želiš da zaviriš u
tud život.«
»Upravo tako«, reče Majki. »To ih užasno nervira. Čak, izbezumljuje.«
»Izvinite, Majki, mogu li da vam postavim još jedno pitanje? Recite, da li i vi...«
Tiškeviču se učini da je na Majklovom licu primetio nešto slično snishodljivom osmehu, ali se vrlo brzo ponovo pretvorio u revnosnog službenika firme.
»Hoćete da pitate da li se ja lično koristim uslugama »Orakula«?« reče on. »Na žalost, ne. Ja sam saradnik »Orakula«, a nama je to kategorično zabranjeno. Ne, mister Tiškevič, ne koristim se. Sve najbolje! Nadam se da ćete imati sreće, mister Tiškevič!«.
95
Toga dana, Tiškevič nije mogao da dočeka veče. Naterao je sebe da ode do bara da
se potkrepi, ali mu je hrana zastajala u grlu — bio je isuviše uzrujan i uzbuđen zbog svega što ga je očekivalo. Da mu je još pre nedelju dana neko rekao da će biti u mogućnosti da zaviri u svoju budućnost, da će biti u mogućnosti da odmerava, da bira
šta treba, a šta ne treba da se događa u njegovom životu, smatrao bi ga nenormalnim,
ludakom. A pokazalo se da ovde nema ni trunke čudnog i mističnog, samo čista računica i matematika.
Ono što je uznemiravalo Tiškeviča, a o čemu sada nije želeo da misli — bio je novac. Hoće li njegova ušteđevina biti dovoljna? »Ma, nema veze«, govorio je sam sebi
»što da se nerviram pre vremena? Za nedelju, dve biće dovoljno, a tada ću već znati...«
Možda će za to vreme već uspeti da uhvati svoju verziju — eto, tome se potajno nadao.
Ponavljao je ove reći, one su mu već samim svojim zvukom pričinjavale zadovoljstvo —
&n
bsp; u njima se osećalo obećanje novog, srećnog života.
Konačno je došlo veče i Tiškevič se ponovo našao u podzemnom lavirintu
»Orakula‐XX«. Majki je bio u pravu — prostorija u koju su dolazili danju, sada se neprepoznatljivo promenila. Svugde, u svim nišama‐ćelijama videle su se figure ljudi, beskonačna savijena leđa. Izgledalo je kao da ovde ljudi uopšte nemaju lica — samo leđa. Krckanje prekidača i releja, zujanje uključenih mašina — sve se to sada slivalo u ujednačen, slab, ali neprekidan šum, kojim je bio ispunjen vazduh ove prostorije.
Oblivala ju je sablasna svetlbst živinih svetiljki. Svugde su bili uključeni erkondišni.
Tiškeviču se ponovo učini da mu je sve odnekud poznato, učinilo mu se, ovoga puta još
snažnije nego po danu, da je to nešto što ga je već jednom zaprepastilo. I ponovo nije mogao da se seti šta je to.
Tiškevič je pronašao svoju nišu, svoju ćeliju, nad kojom je već svetleo broj koji mu
je bio dodeljen: 203415/371. Verovatno ga je uzbuđenje ponovo obuzelo, jedva je uspeo da se spusti u pokretnu fotelju za pultom, jedva da je video još neuključene, mlečnobele ekrane. Tek sada je primetio: iste reci koje je danas izgovorio Majki bile su napisane direktno iznad pulta: »Zapamtite: pritiskajući dugme za izbor, postajete gospodar svoje sudbine«.
Trudeći se da se primiri, trudeći se da ne žuri, Tiškevič ubaci u prorez nekoliko moneta, odabra tačku proračuna, okrenu prekidač...
Ekrani se uključiše.
Izbor!
Islcljučiše se i uključiše.
Izbor!
Izbor!
Izbor!
Vraćanje.
Izbor!
Izbor!
Još. se danas, kada se saglasio sa Majklom u tome da ne postoji ništa strasnije i interesantnije od igre sopstvenom sudbinom, ispostavilo da nije imao predstavu o tome