by MoZarD
koliko je u stvarnosti ta igra uzbudljiva. Tek sada, kada je ostao sam, oči u oči sa pultom
'Orakula', oseti to u pravom smislu.
Izbor!
Izbor!
Izbor!
Vraćanje.
Tiškevič je, verovatno, sa tačke gledišta realnog korišćenja vremena, sada bio isuviše užurban i brzoplet. Žurio je da pritisne dugme za vraćnje odmah, čim bi mu se
učinilo da ga izabrana varijanta ne vodi zadovoljavajućem rezultatu. Jedva je čekao da 96
isproba što je moguće više varijanti. Bacao se sa jedne varijante na drugu, prekidao ih je, ne dovodeći ih dokraja. Menjao je tačku proračuna, menjao je dimenzije vremena,
čas ga smanjujući na intervale od po tridesetak sekundi, čas ga povećavajući do jednog sata.
Izbor!
Izbor!
Izbor!
Kada je, konačno, iznuren potrošio sav novac koji je tog dana poneo sa sobom.
Tiškevič poslednji put kvrcnu prekidačem i zavali se umorno u naslon fotelje. Bila je kasna noć. U glavi su mu se mešali odlomci nedovršenih varijanti, nekakve besmislene
epizode, slike koje mu ništa nisu značile, gužva, zbrka...
Košulja mu je sva bila mokra od znoja; od umora i naprezanja bolele su ga oči.
Pa, ipak, ako je sada zbog nečega žalio, onda je to bilo samo zato što mu je predstojalo da ustane i ode odavde, zbog toga što nije imao mogućnosti da ostane ovde
za pultom i da nastavi. Činilo mu se da je već uočio svoje greške. Sada ih više ne bi ponovio. Strpljenje i strogost — eto to je ono što će ga dovesti do uspeha. Ostatak noći Tiškevič je loše prespavao. Kao šahista koji je odložio odlučujuću partiju, zamišljeno je prebirao moguće varijante. Mali ekrani su mu neprekidno treperili pred očima.
Već ujutro je ponovo bio za putlom 'Orakula'.
Tiškevič je sada odlučio da promeni taktiku. Jučerašnje zbrkano veće bilo je proba,
samo uvežbavanje. Potrebna je sistematičnost. Treba temeljito ispitati varijantu po varijantu. U pravu je Majki: ponekad i besmislica, kojoj ne pridajemo nikakvo značenje, može iz korena da promeni čitav naš život.
Ponovo je radio do umora, do iznemoglosti, do onog momenta kad su dugmad
počela da mu se mešaju pred očima.
Varijante su se razgranavale, njihov broj se uvećavao geometrijskom progresijom.
Izbor! Izbor! Ponovo ga je zahvatila drhtavica od uzbuđenja. Nije moguće da među
svim ovim hiljadama mogućnosti neće uspeti da pronađe onu koja bi na čudesan način
promenila njegov život.
Ekrani su se isključivali i uključivali. Već je napamet, skoro ne gledajući, pritiskao dugmad izbora. Merač vremena ga je požurivao.
Đavo da ga nosi, on nikada nije ni pretpostavio da je njegov stvarni život — uzgred,
to se sada naziva njegovim stvarnim životom, bolje reći, njegov zamišljeni, njegov mogući život, tako siromašan zbivanjima. Na kraju dana ličio je na igraća lutrije kraj čijih se nogu valjala gomila praznih, pocepanih listića.
Po pojačanoj buci, po vučenju mnogih nogu, Tiškevič je shvatio da je već veče.
Stalni posetioci ispunjavali su lavirint »Orakula«.
»Samo još jednom, samo još jedan pokušaj«, govorio je sam sebi. »Pa gotovo, odmor«.
Aha, evo ga, izgleda, nešto novo... Automobil... prigradski put... autostrada koja vodi prerna moru... Preticanje, ponovo preticanje... Brzina...
Tiškevič je žurno pritiskao dugmad. Intuicija mu je govorila: nešto treperi tamo napred u toj varijanti, ima nešto...
Izbor! Izbor! Izbor!
Skoro je odmah shvatio šta se dogodilo. Svih trideset ekrana pokazivali su jedno isto. Njegov automobil se dimio među gomilom vozila u lančanom sudaru. Kroz razbijeno staklo, Tiškevič vide svoje beživotno, mlitavo telo...
Nije stigao da sazna da li je ostao živ ili je mrtav — njegova ruka se momentalno
našla na dugmetu za vraćanje, kao da je od tog pokreta ruke, od brzine reakcije zaista sada zavisio njegov život.
Nekoliko minuta Tiškevič je sedeo ošamućen, potresen, ne čujući ništa osim
97
otkucaja svog srca.
Znači, to je moglo da se dogodi sa njim, moglo je da se dogodi?..
Na ekranima je ponovo bio živ, osmehivao se i sedao u automobil. Ponovo je svaki
od trideset ekrana nudio Tiškeviču mogućnost izbora.
»Tako znači, odsustvo te mogućnosti, mogućnosti izbora i jeste smrt?«
neočekivano pomisli Tiškevič ustreptalo se sećajući kako je još nedavno na svim ekranima bio isti, nepokretan, beživotno ukočen...
Naravno, on je ponovo mogao da krene na put; dovoljno bi bilo da pritisne neku
drugu dugmad izbora, da odabere drugu brzinu, da ne počne da pretiče bordo 'bjuik' i
verovatno bi izbegao sudar i mirno nastavio put prema moru. Ali nekakav skoro sujeveran strah ne dozvoli Tiškeviču da i dalje istražuje, da dovede dokraja tu varijantu.
Kasnije je — treba reći, veoma brzo — Tiškevič naučio, navikao se da slične događaje ne prima u toj meri k srcu. Na kraju krajeva, sve se to nije dogodilo zaista —
to je samo moglo da se dogodi. I baš zbog toga što je Tiškevič sada znao sve o njima, što je proradio moguće varijante, oni mu više ničim nisu pretili, bio je u stanju da ih izbegne, da ih ne dopusti u svom budućem životu.
U toku sledeće nedelje, koju je proveo za pultom »Orakula«, Tiškevič je još dva puta doživljavao saobraćajne nesreće, jednom je bio svedok pljačke, jednom se prepirao sa svojom bivšom ženom — njihovi su se putevi stalno preplitali, jednom u baru koji je Tiškevič često posećivao i, konačno, jednog dana je dobio obaveštenje o otpuštanju... Zatim je video sebe među štrajkačima, u maloj grupi koja je sa amaterskim plakatima i parolama demonstrirala ispred štamparije, ali to je, takođe, bila besmislica, od toga ništa nije ispalo...
Tiškevič već skoro nije razlikovao doba dana — nekada mu se dešavalo da usred
dana zaspi kao mrtav u svojoj hotelskoj sobi, a noć ga je opet zaticala pored pulta
»Orakula«; ponekad je, pak, dolazio ovamo rano ujutro, a odlazio kasno uveće i zatim
se mučio od nesanice... Za to vreme on se izbečio, oslabio je, ali opijali su ga nada i uzbuđenje, to ni sa čim uporedivo osećanje vlasti nad onim što se još nije dogodilo.
Trebalo je samo da pruži ruku prema dugmadi za izbor. Količina mogućih varijanti se nije smanjivala, sve ono moguće prostiralo se pred njim i izgledalo je beskonačno predskazujući neviđena otkrića...
Ponekad je Tiškevič tako jasno, tako snažno osećao blizinu sreće — činilo mu se da
je potrebno još samo malo da uhvati svoju verziju. To se dogodilo kada se na ekranu pojavio njegov stari prijatelj iz školskih dana. Oni se odavno nisu videli, već nekoliko godina, a sada su se, sasvim slučajno, sudarili na ulazu u većnicu. To je bio čovek koji je mogao da pomogne Tiškeviču, koji je mogao da smisli nešto za njega. Samo kada bi hteo. On je bio značajna ličnost u poslovnom svetu, Tiškevič je to dobro znao. Na jednom od ekrana vide sebe kako mu pruža svoju vizit‐kartu; zatim vide sebe kako ulazi u vilu svoga prijatelja koja se nalazila izvan grada... I, odjednom je sve propalo. Šta se dogodilo? Šta se desilo? »Orakul« na to pitanje ni imao odgovor. Kao ogromna ribetina
koja je oprezno dotakla udicu i pritajila se, i koliko god da ponovo zabacuješ udicu —
mamac ostaje netaknut. Ali ti vrlo dobro znaš da je ona tamo, u tamnoj dubini, među
rastinjem i travama — pa nije valjda da više nećeš imati sreće? Upravo je takvo osećanje imao Tiškevič, dok je u očajanju pritiskao dugmad izbora, isprobavajući nove i nove varijante u nadi da će se lice prijatelja ponovo pokazati na ekranu...
Tada je, odjednom, otkrio da mu se ušteđevina istanjila, da mu je ostalo još vrlo
malo — tek toliko da uspe da se vrati nazad.
»Gotovo, treba ići odavde«, govorio je sebi. »Gotovo.
Kraj. Finiš«.
Ali ogromna ribetina se, kao i ranije, nalazila u tamnoj dubini, primamljivo tresući
plovak.
»Do đavola, do đavola, treba što pre otići odavde«, govorio je Tiškevič sam sebi, a
98
noge kao da su ga same nosile u podzemne posede »Orakula«.
»Možda, možda ću baš danas... Ako bih umesto dvadeset šestog dugmeta
pritisnuo dvanaesto... Ili sedamnaesto... Ako bih...«
Tiškevič se, neodlučan, zaustavio pored automata koji menja novac za žetone.
Pogled mu je pao na obaveštenje koje je već mnogo puta video, ali je u njegovu suštinu pronikao tek sada:
»Svojim stalnim klijentima firma »Orakul ‐ XX« nudi kredit i posao u preduzećima
firme.«
To je bilo upravo ono što mu je potrebno.
Već sledećeg jutra, Tiškevič je išao prema dvorištu fabrike. Hale ove fabrike bile su
beskonačne kao i podzemni lavirinti »Orakula«. Pokretna traka uz koju je Tiškevič bio raspoređen, odlazila je i gubila se u nevidljivom prostranstvu hale. Posao koji je dobio Tiškevič nije bio komplikovan, brzo je ušao u štos — rad na linotipu bio je kudikamo složeniji.
Šta se proizvodilo u ovoj hali i uopšte, u fabrici, Tiškevič nije znao, ali ga to nije ni interesovalo — sve njegove misli bile su tamo kuda je odlazio uveče, gde je mogao da
zauzme svoje mesto za pultom »Orakula«. Jednom umalo da se povredi, da pokvari svoju operaciju. Podigao je pogled i na drugoj strani trake, nedaleko od sebe spazio lice koje mu se učinilo poznatim. Da, lice mu je bilo jako poznato, samo oči — nemirne oči
bolesnog čoveka — smetale su mu da ga prepozna. Ali ipak se setio. Taj čovek je bio iz istog grada iz koga i Tiškevič. Odjednom je bio nestao, kao kap u vodi. Niko nije znao gde je i šta je sa njim. I eto, sada ga je Tiškevič video ovde, za pokretnom trakom.
Susreli su im se pogledi. Da li je i on prepoznao Tiškeviča? Verovatno jeste. U svakom slučaju, nešto slično oduševljenju, zasija u njegovom pogledu. Tada obojica oboriše glave — kao da se nikada ranije nisu poznavali.
A uveče je Tiškevič u gomili ćutljivih, usredsređenih ljudi ponovo žurno koračao prema »Orakulu«. Sada više nije mogao ni da zamisli da živi bez tog pulta sa dugmadi za izbor, bez svetlećih ekrana sa varijantama svog pretpostavljenog, svog mogućeg života, koje su se munjevito smenjivale.
Ali, jednom, kada je pružio ruku prema kasi da dobije redovnu porciju žetona, službenik firme nalik na Majkla kao jaje jajetu, isto tako besprekorno disciplinovan i učtiv, reče:
»Vrlo mi je žao, mister Tiškevič, ali vi ste već prekoračili maksimalni iznos kredita.
Zaista mi je žao.«
Potpuno rastrojen, Tiškevič ćutke ode od kase. Šta da se radi, pre ili kasnije, to se
moralo dogoditi.
On ipak, po inerciji, nastavi da ide prema svojoj ćeliji, prema ćeliji sa brojem 203415/371, kao što je to činio svakoga dana. Izgledalo je da se ništa nije promenilo od onda kada se ovde prvi put našao. Isto sablasno svetlo od živinih lampi razlivalo se po niskim plafonima, isti, ujednačeni, jednoobrazni šum ispunjavao je vazduh, i ista su se povijena leda nazirala u ćelijama. Niko se nije osvrtao, niko nije prekidao svoj posao, niko nije obraćao pažnju na Tiškeviča, koji je usamljen, bez ikakvog cilja, tumarao po hodniku. I, odjednom, shvati i doseti se na šta ga je podsećao ovaj prizor.
Bilo je to u Japanu. Još u ono vreme kada je bio mlad i služio u vojno‐pomorskoj
floti. Tih je dana nekako dospeo u salu u kojoj se igrala igra inicijative. Tako se, čini se, zvala ta igra. Samo u Japanu i nigde više nije video ništa slično. Šta je to bilo što ga je potreslo u toj sali? Bezbrojni redovi ćutljivih, strpljivo usredsređenih ljudi, koji su sate i sate provodili pored automata. Igra s samim sobom, bez partnera. Do dana današnjeg
Tiškevič se sećao karakterističnog zvuka kuglica, koje su se kotrljale i zveckale, slivenog u jedno... Eto, tamo su bile kuglice, blistave, niklovane, a ovde dugmad, tastature, treperavi ekrani — ali, u suštini, kakva je razlika?
99
Tiškevič nije osećao ništa osim ravnodušnosti i umora. Njegov pogled se zaustavio
na teškim crvenim zavesama. »Dečje odeljenje«? Tako je, čini se, tada rekao Majki.
Tiškevič napipa u džepu dve poslednje monete. To nije bilo dovoljno da se uključi u
»Orakul«, ali, molim lepo, sasvim dovoljno da se spusti u »dečje odeljenje«.
»Izvolite!« reče još jednom Majklov dvojnik, provirujući iza zavese. Zašto li su svi
oni tako ličili jedan na drugoga? Birali su ih, valjda, po principu sličnosti? Ili ih je rad u
»Orakulu« postepeno činio sličnima?
»Izvolite! Samo kod nas možete dobiti neverovatnu mogućnost da se nađete u
ulozi svakog velikog čoveka, da za svega jedno veče proživite život koji god poželite!«
»I život Stiva Elinsona?«
»Da, i Stivov život. Ali to vam danas ne bih savetovao.«
»Interesantno!« reče Tiškevič. »Izvinite, a zašto to?«
»Zar niste čuli? Stiv Elinson je pre nedelju dana izvršio samoubistvo. Pucao je u sebe.«
»Šta?« poraženo uzviknu Tiškevič. »Ali. Zbog čega?«
»Ko će ih znati, te glumce. Oni žive po nekim svojim zakonima...«
»Ali, kako...« rastrojeno promrmlja Tiškevič »Meni su pričali... ja sam čak sam video... njegov portret ovde, na zidu... Znači, trebalo je da poznaje svoju budućnost...«
»Da, to je tačno«, reče Majklov dvojnik. »Ali ipak... Moguće je da nije dovoljno duboko proučio svoju varijantu, svoju verziju, a moguće...«
»Šta to? Šta je to još — moguće?«
»Moguće je da je to bio rizik, svesni rizik. Ja, zapravo, mislim da je tako i bilo.
Njemu je bilo jasno da se sve mora platiti. Znači, i taj život koji je on izabrao, život za koji je stekao mogućnost da ga proživi. Ta mu se cena, verovatno, učinila
prihvatljivom...«
Tiškevič je ćutao.
»Zbog toga vam to ne bih posavetovao...« reče Majklov dvojnik. »Izaberite, radije,
nešto drugo. Mogu da vam preporučim, na primer, ulogu princa naslednika... Poverljivo
sapućući, on reče ime države i ime princa, koje Tiškevič nikada u životu nije čuo. »Danas je to jako moderno... Nećete zažaliti...«
»Pa, dobro...« reče Tiškevič. »Neka bude — princ... Slažem se.«
Tiškevič nestade iza zavesa.
100
101
Ali to su dve različite vrste — rekao je kapetan Harm, pažljivo zagledajući bića dopremljena sa planete oko koje je kružio brod. Kapetanovi organi vida izvukli su se iz duplji i podesili se na maksimalnu oštrinu. Iz šarene mrlje nad njima leteo je niz kratkih blesaka.
Botaks se odmah oseti bolje. Najzad ponovo može da čita te bleskove — nekoliko
meseci je proveo u istraživačkoj kapsuli na planeti, dešifrujući modulisane zvučne talase kojima su se sporazumevali njeni stanovnici. Razgovor bojama kao da ga je vratio u daleku domovinu u Persejevom kraku galaksije.
— Ne dve vrste — odgovorio je, — već dve forme jedne vrste.
— Koješta. Pa toliko se razlikuju. Hvala Bitku, pomalo liče na Persejce, i nisu toliko ružni, kao većina drugih stvorova. Svrhovit oblik, jasno diferencirani udovi... ali gde im je šarena mrlja? Umeju li oni da govore?
— Umeju, kapetane Harm — Botaks je dopustio sebi da umerenim sevanjem
duginih boja izrazi svoje nezadovoljstvo. — Detalje ste mogli naći u mom izveštaju. Ovi stvorovi proizvode zvučne talase ustima i grlom; to je nešto slično složenom kašlju. Ja sam i sam naučio taj jezik — rekao je Botaks sa ponosom. — Iako je bilo strašno teško.
— Da, mogu da zamislim. Zato su im i oči tako pljosnate i nepomične. Kakva korist
od njih kad nemaju jezik boja? Ali kako možete da tvrdite, da pripadaju istoj vrsti. Pa ovo stvorenje levo je manje, i brkovi
— ili šta mu je to već su duži, i proporcije su mu drugačije. Ono ima neke izbočine tamo, gde drugo stvorenje nema. Jesu li živi?
— Živi su, ali su ovog časa bez svesti, kapetane. Obradio sam njihov um tako da se
ne plaše dok ih proučavamo.
— A vredi li uopšte da ih proučavamo? I ovako smo prešli limit, a još moramo istražiti barem pet planeta, perspektivnijih od ove. Operacija zaustavljanja vremena je veoma skupa i ja bih najviše voleo da ih vratimo nazad i idemo dalje...
Ali dugačko i sluzavo Botaksovo telo zadrhta od nezadovoljstva. Cevasti jezik mu je
izletao iz usta i savio se nagore, do pljosnatog nosa, a oči se uvukoše u duplje. Ruka se raširenom troprstom šakom podigla se negodujući, a šarena mrlja nad očima napunila
se tamnim crvenilom.
— Sačuvao nas Bitak, kapetane! Teško da bismo mogli igde naći značajniju
planetu. Čak je moguće da ona predstavlja strašnu pretnju za nas. Ova stvorenja su možda najopasnija u čitavoj galaksiji, kapetane, upravo zato što imaju dve forme.
— Ne razumem.
— Kapetane, ja sam određen da istražim ovu planetu, i to je bio izuzetno težak posao jer je planeta jedinstvena. Toliko jedinstvena da sam tek uz velike napore uspeo da je sagledam sa svih aspekata. Na primer, gotovo sav život na planeti sastoji se od vrsta koje imaju po dve forme. Mi nemamo reči kojima bismo mogli to opisati; nemamo
takvih pojmova. Mogu jedino da ih nazovem »prvom« i »drugom« formom. U njihovom
glasovnom jeziku manja forma se zove »žena«, a veća »muškarac«, što znači da su i oni
sami svesni svoje različitosti.
Harm se namrštio.
— Kako je to ružan oblik zajednice.
— I da bi se razmnožavali, ove dve forme moraju sadejstvovati, kapetane.
Harm, koji se sagnuo da bolje osmotri dovedene primerke sa izrazom pomešane
zainteresovanosti i odvratnosti, naglo se ispravio.
— Sadejstvovati? Kakva je to sad glupost! Pa jedno od osnovnih svojstava života
je da svako živo biće stvara potomstvo u najintimnijem samoudubljivanju. Upravo to daje životu tako visoku moralnu vrednost.