by MoZarD
102
— Da, ali kod njih potomstvo stvara samo jedna forma, dok druga mora
sadejstvovati sa njom.
— Na koji način?
— To je teško reći. To je nešto veoma osobno i u literaturi koja mi je bila dostupna
nisam mogao naći precizan i detaljan opis. Ali sam zato izveo logične zaključke.
— Besmislica. Pupanje je najsvetija i najintimnija stvar na svetu. Na desecima hiljada planeta. Veliki fotobard Levulin je s pravom rekao: »U času pupanja, u času pupanja, u slatkom i dragom času pupanja...«
— Ne razumete, kapetane. Ovo sadejstvovanje između dve forme (ne znam tačno
kako) dovodi do premeštanja gena, do novih kombinacija. Sa svakim novim pokolenjem
stvaraju se nove kombinacije gena. Vrste se množe, geni, koji su mutirali, praktično se odmah ispoljavaju u genotipu, dok su pri običnom pupanju za to potrebne hiljade godina.
— Hoćete da kažete da se geni jedne individue mogu mešati sa genima druge? Da
li ste vi svesni kakva je to besmislica sa tačke gledišta fundamentalnih principa fiziologije ćelije?
— Ali tako je — odgovorio je Botaks, skupivši se pod pogledom iskolačenih
kapetanovih očiju. — Evolucija se zaista ubrzava. Ova planeta prosto vrvi od različitih životnih oblika. Mislim da ih ima blizu milion i po.
— Pre će biti deset i po. Nemojte toliko verovati svemu što ste našli u njihovoj literaturi.
— Ja sam i sam video desetine izrazito različitih vrsta na sasvim maloj teritoriji.
Kažem vam, kapetane; ako se ovim stvorenjima da samo još malo vremena, razviće se
tako da će nas prestići i zavladati celom galaksijom.
— Dokažite mi da to sadejstvovanje, o kojem ste govorili, zaista postoji, i onda ću
vam poverovati, istraživaču. A ako ne, onda su vaše fantazije bezvredne, i odmah letimo dalje.
— Dokazaću — organ nad Botaksovim očima zaplamteo je jarko žuto‐zelenom
bojom. — Živa bića na ovoj planeti jedinstvena su još po nečemu. Oni predviđaju svoje
još nepostignute uspehe — možda zato što su navikli na brze promene. Tako da oni imaju literaturu koja već govori o kosmičkim letovima, iako ih, u stvari, još ne preduzimaju. Preveo sam naziv te vrste literature kao »naučna fantastika«. I čitao sam gotovo isključivo tu vrstu literature, jer smatram da se oni u svojim maštanjima najbolje razotkrivaju i pokazuju kakvu opasnost predstavljaju za nas. Iz te literature sam izveo zaključke i o načinima sadejstvovanja dve forme.
— Pa?
— Oni imaju časopis koji povremeno objavljuje naučno‐fantastična dela, gde se gotovo uvek opisuju razni aspekti ovog sadejstvovanja. Na žalost, o njemu se ne govori direktno, nego samo u aluzijama. Naziv tog časopisa se u našem jeziku može izraziti kao
»Osoba koja se zabavlja«*. Ta osoba, koliko sam ja shvatio, ne zanima se ni za šta, osim za sadejstvovanje formi, i svuda traži to sadejstvovanje tako metodično, i sa takvom naučnom upornošću da je izazvala i moju pažnju. U svom istraživačkom radu rukovodio
sam se materijalima iz tog časopisa, i iz primera koji su tamo dati ustanovio sam kako se to sadejstvovanje odvija. I molim vas: kad sami vidite kako se ostvaruje to sadejstvovanje i kako se rađaju njihovi potomci, naredite da se planeta uništi, tako da od nje ne ostane ni atoma.
— Dobro — umorno je rekao kapetan. — Probudite ih i sredite sve što treba.
‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐
* Misli se na »Playboy« (prim. prev )
103
Mardž Skinmor se naglo probudila i uvidela gde se nalazi. Jasno se sećala kako je
večeras stajala na peronu železničke stanice, gotovo praznom; samo je blizu nje stajao neki čovek, a na drugom kraju perona još jedan. Izdaleka se začuo tihi štropot —
približavao se voz.
A onda je odjednom nešto sevnulo, Mardž kao da je bila izvrnuta naopačke,
nejasno je ugledala nekakvu duguljastu sluzavu kreaturu, a onda je podignuta uvis, i evo...
— Bože! — uzviknula je, trgnuvši se. — Pa ono je još tu! A evo još jednog!
Mardž oseti odvratnost gledajući stvorenje, ali nije se nimalo uplašila. Bilo joj je drago što je otkrila da je tako hrabra. Muškarac — onaj što je stajao pored nje na peronu — i sada je bio tu. Na glavi je imao iznošeni šešir.
— Jesu li i vas uhvatili? — upitala je Mardž. — I koga su još?
Čarlija Grimvuda nisu baš najbolje držale noge. Počeo je da diže ruku kako bi skinuo šešir i zagladio već proređenu kosu, kroz koju je prosijavala ćela, ali ruka kao da se uprla u gumu, elastičnu, ali sve tvrđu i tvrđu. Spustio je ruku i mračno pogledao na ženu koja je stajala pred njim. Imala je oko trideset i pet godina, lep stas i frizuru, i bila je dobro odevena, ali Čarli bi ipak više voleo da se u tom času nalazio na nekom drugom mestu. Nisu ga nimalo radovala nova lica — pa čak ni ženska.
— Ne znam, lepojko — rekao je. — Ja sam maločas bio na peronu.
— I ja sam.
— Onda je nešto blesnulo, ali nije se ništa čulo. A onda sam se našao ovde. Mora
biti da su ovo oni čovečuljci sa Marsa, ili Venere, ili već tako nešto.
Mardž je klimnula glavom.
— I ja mislim. Leteći tanjiri, i te stvari... A jeste li se uplašili?
— Nisam. Baš čudno. Mora biti da mi se pomutilo u glavi kad se ništa ne plašim.
— Smešno. I ja se ništa ne bojim. Gospode, jedan je krenuo ovamo. Ako me samo
pipne, zavrištaću. Pogledajte samo kakve su mu ruke. Kao dva velika crva. A koža mu je sva naborana i sluzava. Gadi mi se.
Botaks im priđe klimajući se i reče prodornim i kreštavim glasom, podražavajući koliko god je mogao ljudski govor:
— Stvorenja! Mi vam nećemo ništa. Samo vas molimo da nam učinite uslugu i sadejstvujete.
— Vidi, vidi, pa ovo govori — začudio se Čarli. — Kako to mislite — da
sadejstvujemo?
— Između sebe. Jedno sa drugim — objasnio je Botaks.
— Hm—hm... — Ćarli pogleda na Mardž. — Razumete li šta on hoće, lepojko?
— Ništa je ne razumem — odvratila je Mardž nadmeno.
Botaks pokuša još jednom:
— Hoću da kažem, da se vas dvoje... — i on upotrebi kratku reč, koju je jednom
čuo, i koja je takođe bila jedan od naziva procesa sadejstvovanja.
Mardž pocrvene i vrisnu na sav glas.
— Šta ste rekli? !
Botaks i kapetan Harm pritisnuše rukama slušne otvore na bokovima koji su ih zaboleli od Mardžinog uzvika. Mardž je govorila povišenim tonom:
— Kako se usuđujete. Ja sam udata žena. Da je moj Ed tu, on bi vam pokazao. A ti,
pametnjakoviću — ona se okrenula ka Čarliju, koji je pokušavao da savlada gumasti 104
otpor sredine — ne znam, ko si ti, ali ako si mislio...
— Ma šta vam je — protestovao je Čarli plačnim glasom. — Ma nisam ni pomislio
na to. Nije mi uopšte palo na pamet. Ja sam ženjen čovek; imam troje dece. Slušajte...
— Šta se to desilo, istraživaču Botakse? — upitao je kapetan Harm. — Kakvi užasni zvuci.
Botaks je odgovorio ljubičastim bleskom zbunjenosti.
— Vidite... Kod tog sadejstvovanja postoji veoma složen ritual. U početku oni kao
da se opiru tome i to onda pojačava dalji efekat. Posle ovog početnog stadijuma, treba da se poderu omotači.
— Zar treba da oderu jedno drugo?
— Ne, ne baš tako. Oni imaju veštačku kožu koja se skida bezbolno. U ovoj fazi treba da se skida ta koža. Pre svega sa manje forme.
— Dobro, dobro. Recite joj onda neka skine kožu. Samo, ja ne vidim kako to može
biti prijatno, Botakse.
— Teško da bi pomoglo, ako bih joj ja rekao da skine kožu. Biće bolje da se pridržavamo rituala. Ja imam kod sebe o
dlomke iz onih kosmićkih priča o kojima
»Osoba koja se zabavlja« govori veoma pohvalno. U tim pričama koža se cepa na silu.
Evo, pogledajte ovaj slučaj: »I on, obuzet strašću, poče cepati odeću sa vitkog devojačkog tela. Na tren obrazom oseti dodir njenih čvrstih, toplih, poluogoljenih grudi....« — i tako dalje. Razumete, to cepanje kože na silu deluje kao stimulans.
— Grudi? — upitao je kapetan. — Ne razumem taj blesak.
— On označava ove izbočine na prednjem gornjem delu tela manje forme.
— Aha. Dobro, recite većoj formi, da zdere kožu sa manje. Kako je sve to odvratno!
Botaks se okrenuo ka Čarliju.
— Ser — rekao je — molimo vas, da zderete odeću sa vitkog devojačkog tela. Ja
ću vas sad osloboditi iz polja sila, kako biste mogli to učiniti.
Mardž je iskolačila oči i besno prosiktala Čarliju:
— Samo probajte! Da me niste ni pipnuli. Seksualni manijače.
— Ma šta pričate? — žalosno je rekao Čarli. — Kao da sam ja to smislio. Zar vi mislite da ja cepam odeću sa svih žena redom? Slušajte — okrenuo se on Botaksu — ja
imam ženu i troje dece. Ako ona čuje da sam nekom cepao odeću, rascopaće mi glavu.
Pa ona pobesni čim samo pogledam neku drugu. Molim vas!...
— On još uvek odbija? — nestrpljivo je upitao kapetan.
— Očigledno — rekao je Botaks. — Izgleda da ova nesvakidašnja sredina, u kojoj
su se našli, produžava uvodni deo procesa. Ali, ako je njemu neprijatno, ja ću sam obaviti taj deo rituala. U naučno‐fantastičnim pričama ionako često piše, da to radi neki vanzemaljac. Evo, na primer, ovde — on poče preturati po svojim beleškama — ovde je
opisano jedno takvo stvorenje sa druge planete, uzgred, strašno ružno. Vidite kako ova bića imaju neobičnu maštu. Nije im palo na pamet, da bi vanzemaljska stvorenja mogla
biti ovako prijatnog izgleda, sa ovako lepim omotačem od sluzi, kao kod nas...
— Dobro, dajte već, obavite šta treba! — prekinuo ga je kapetan. — Izgubiću čitav
dan zbog vas.
— U redu, kapetane. Ovde piše da je došljak iz svemira »prišao devojci i zgrabio
je. Ona je histerično zavrištala, ali njegovi pipci su već kidali na parčiće suknju«.
Razumete, ova stvorenja viču od uzbuđenosti kad se sa njih skida koža.
105
— Onda požurite, Botakse, skinite joj kožu. Samo, ne dajte joj da viče. Ti zvučni talasi me izluđuju.
Botaks učtivo reče Mardž:
— Ako dopuštate...
Pljosnat, kao lopatica, prst se pružio ka patentu na njenim leđima.
Mardž jeknu očajnički:
— Ne dirajte me! Ne dirajte! Zamazaćete me. Ovu haljinu sam kod Orbaha platila
dvadeset četiri dolara i devedeset pet centi. Ne prilazi mi, čudovište! Kakve su mu samo oči. — Mardž se zadihala uklanjajući se od nespretne vanzemaljčeve ruke. — Sluzavo,
buljooko čudovište. Sama ću skinuti, čuješ? Samo me ne diraj svojim prljavim rukama.
Mardž je napipala patent na leđima i besno prosiktala Čarliju.
— A vi ne gledajte!
Čarli je slegnuo ramenima i zatvorio oči.
Haljina je pala na tlo.
— Pa, jeste li sad zadovoljni?
Kapetan Harm je isprepleo prste od razdraženosti.
— Jesu li to te »grudi«? A zašto je drugo stvorenje okrenulo glavu?
— To je samo početni otpor — objasnio je Botaks. — Osim toga, grudi su još pokrivene. Treba skinuti i ostale omotače. Ogoljene grudi su veoma jak stimulans.
Opisuju ih kao »kugle od slonovače«, »bele pehare« i slično. Imam ovde i slike —
vizuelne predstave — sa omota fantastičnih časopisa. Pogledajte ih pa ćete se i sami uveriti da je na svakoj stvorenje sa manje ili više ogoljenim grudima.
Kapetan je zamišljeno gledao čas na Mardž, čas na ilustracije.
— A šta je to »slonovača«?
— Materijal od kojeg se sastoje rogovi jedne vrste polurazumnih stvorenja sa ove
planete.
— A... — šarena mrlja nad kapetanovim očima obojila se pastelnim zelenilom
zadovoljstva. — Sad razumem. Ovo manje stvorenje pripada ratničkom plemenu i nosi
isturene rogove da bi zadavalo udarce neprijateljima.
— Ne, ne. Oni su, koliko znam, vrlo mekani. — Mala, bezoblična Botaksova ruka
ispružila se ka predmetu razgovora, i Mardž je vrisnula i odmakla se.
— Pa čemu onda služe? — upitao je kapetan.
— Ja mislim — rekao je Botaks nesigurno — da se njima hrane deca.
— Deca ih jedu? ! — zaprepašćeno je upitao kapetan.
— Ne, već se u njima stvra tečnost koju deca piju.
— Piju tečnost iz živog tela? Fuj! — kapetan je pokrio glavu svim trima rukama, pri
čemu je treći, srednju, podigao tako naglo da umalo što nije udario Botaksa.
— Troruko, sluzavo i buljavo čudovište — rekla je Mardž.
— Baš tako — složio se Čarli.
— Ne gledajte me!
— Nisam vas ni gledao.
Botaks je ponovo prišao bliže.
— Budite tako ljubazni pa skinite i ostalo. Mardž je ustuknula, pribivši se uz polje
sila.
— Ni slučajno.
— Onda ću vas ja skinuti.
106
— Ne dirajte me!... Kako je sluzav!... Dobro, skinuću se — prošaputala je Mardž i
sa mržnjom pogledala na Čarlija, svlačeći se.
— Ništa se nije desilo — rekao je kapetan sa dubokim nezadovoljstvom. — A primerak, očigledno, nije punovredan.
Botaks se naljutio.
— Doneo sam dva punovredna primerka, kapetane. Šta vam se ne sviđa na njima?
— Te grudi nisu ni kugle, ni pehari. Ja i sam znam šta je kugla i pehar, a i na onim
slikama, što ste mi ih pokazivali, grudi nisu takve. Tamo su u obliku velikih polulopti. A ovo stvorenje ima dve obešene kožne vrećice. I nekako su bezbojne.
— To ne znači ništa — usprotivio se Botaks. — To se može objasniti kao prirodna
varijacija. Uostalom, sam ću je upitati.
Botaks se okrenuo ka Mardž.
— Gospodo, da li su vaše grudi punovredne?
Mardž je razrogačila oči i nekoliko trenutaka nije mogla doći do reci.
— Tako, znači — najzad je progovorila. — Dobro, ja možda nisam Đina Lolobriđida
ni Anita Ekberg, ali je inače sa mnom sve u redu. Da je moj Ed tu, on bi vam već pokazao! — Onda se okrenula Carliju. — Slušajte, recite ovoj buljavoj nakazi da sam ja sasvim normalna.
— Ali kad ne gledam na vas — nevino je rekao Čarli.
— Ne, uopšte! Kad već škiljite, mogli biste i širom da otvorite te svoje oči i zauzmete se za nezaštićenu ženu. I vi ste neki džentlmen.
— Dobro, onda — rekao je Čarli i iskosa pogledao na Mardž, koja se ispravila i isprsila. — Ne bih hteo da ulazim u tako delikatne stvari, ali figura vam je, čini mi se, sasvim u redu.
— Čini vam se? Da niste slepi? Jednom samo što nisam proglašena za »Mis
Bruklin«, tako da znate, a ako i nisam, to je bilo zbog struka, a ne...
— Dobro, dobro. Kod vas je sve O.K. Časna reč. — On klimnu glavom Botaksu. —
Grudi su joj sasvim u redu. Ja nisam neki veliki stručnjak, ali, što se mene tiče sasvim su lepe.
Mardž se malo odobrovoljila.
Botaksu je takođe laknulo. On se obrati kapetanu:
— Vidite, veća forma već pokazuje interesovanje. Stimulans deluje. Sad treba učiniti i poslednji korak.
— A šta to?
— U našem jeziku boja nema imena za njega, kapetane. On se sastoji u tome da
jedna forma pritisne svoj otvor za uzimanje hrane i govor uz isti otvor kod druge forme.
To se u njihovom jeziku zove »poljubac«.
— Pa zar toj gadosti nema kraja? — zastenjao je kapetan.
— To je završna faza. U svoj literaturi, kad se koža tako zdere na silu, oni grle jedno drugo i vatreno se ljube — tako bi se mogao prevesti taj veoma česti opis u njihovim pričama. Evo jednog primera, odabranog nasumice... »On je zgrabio devojku i
žudno pripio svoje usne uz njene.«
— Možda je hteo da je pojede? — upitao je kapetan.
— Ma ne — iznervirano je rekao Botaks. — To su bili ti »vatreni poljupci«.
— A kako to »vatreni«? Zar oni poljupcima pale vatru?
— To ne treba razumeti bukvalno. Ja mislim da se na taj način konstatuje
107
povišenje temperature. Izgleda, što je viša temperatura, tim uspešnije se rađaju deca.
Kad je veća forma dovoljno uzbuđena, ona pripija svoja usta uz usta manje forme, i tako se prave deca. To je ono sadejstvovanje o kojem sam govorio.
— Zar je to sve? Pa to je... — kapetan je pljesnuo rukama, ali nikako nije mogao
izraziti svoju misao jezikom boja.
— To je sve — potvrdio je Botaks. — Ni u jednoj priči, čak ni u onima iz »Osobe
koja se zabavlja«, nisam našao opis ikakvih daljih postupaka u vezi sa razmnožavanjem.
Ponekad posle opisa poljupca stoji nekoliko tačaka, ili čak čitav red, ali one, čini mi se, označavaju samo nove poljupce. Svaka tačka — jedan poljubac; to je kad žele da naprave više dece.
— Ne, nama sad ne treba više.
— Potpuno se slažem, kapetane. Botaks razgovetno i ozbiljno reče Čarliju:
— Ser, molio bih vas da poljubite damu.
— Ne mogu da se pokrenem — odvratio je Čarli.
— Oslobodiću vas.
— Ali možda dama neće hteti. Mardž ga ljutito pogleda:
— A šta ste vi mislili? Sigurno da neću. I nemojte da mi prilazite.
— Meni i nije stalo, ali, šta će oni reći? Ne treba ih izazivati. Mogli bismo samo tako... da se malo cmoknemo.
Mardž se zamislila; videla je da Čarli ima pravo.
— U redu. Samo pazite! Nisam navikla ovako da stojim pred svakim.