Alef Science Fiction Magazine 021

by MoZarD

  Spustio je pogled ka tamnoj vodi. Šta god da je ovde noćas palo, bilo je tu, samo

  nekoliko koraka od njega. Strašno je želeo da otkrije šta je od svega toga ostalo. Žive slike izbijale su mu pred očima: njegovo ime na naslovnoj strani »Jutarnjih novina«; Kraljevsko udruženje prima ga za počasnog člana; otac ga grli i zove ga da se vrati kući.

  Otišao je ka ambaru zamišljeno. Kokoške su mu, kokodačući, pobegle s puta kada

  je ušao i zastao da pogleda gore, čekajući da mu se oči prilagode slabijem svetlu. Tamo je, koliko se sećao, bio mali čamac na vesla. Možda je njime gospodin Grendon vozio po Oustu svoju buduću ženu dok joj se udvarao. Sigurno godinama nije bio korišćen.

  Primakao je dugačke merdevine da se popne i pregleda ga, kad odnekud izlete mačka i pobeže preko greda. Čamac je iznutra bio prljav, ali oba vesla su bila u njemu, a izgledalo je i da je ispravan. Držao se na dva konopca prebačena preko jedne više grede; bilo je prilično jednostavno da se spusti na zemlju.

  U tom trenutku, Gregori pomisli kako je taj čamac ipak tuđe vlasništvo. Otišao je u

  kuću i pitao gospođu Grendon da li može da se njime izveze na jezerce. Ova 7

  predusretljiva žena reče mu da može da uradi to što hoće, i on izvuče čamac iz ambara i porinu ga u plićak jezerca. Nije potonuo. Daske su se bile rasušile i voda je ulazila kroz nekoliko spojeva, ali ni blizu toliko da bi sprečila Gregorija u njegovoj nameri. Pažljivo je ušao u čamac pun slame i prljavštine i odgurnuo se od obale.

  Odavde je farma, ili bar ono što je od nje mogao da vidi, predstavljala donekle sab-lasan prizor. Vetrenjača se nadnosila nad njim, tmurna i zacrnjena katranom, a samo su joj krila bila bela i škripala su na povetarcu. Sa njegove druge strane, zid ambara bez vrata i prozora izgledao je ogromno i besmisleno. Iza ambara videla se zadnja strana štala za krave, a još dalje iza njih zid od nove cigle Grendonove radionice, u kojoj je proizvodio električnu struju. Između ambara i mlina opažala se kuća, ali je zbog nagiba terena bio vidljiv samo njen gornji sprat. Njen stari trščani krov i visoki dimnjak davali su joj preteći izgled. Razmišljao je o čudnom osećanju koje obuzme čoveka kada posmatra dela ljudskih ruku iz ugla iz kojeg nikada nije bilo predviđeno da se gledaju, i pitao se da li i u prirodi postoje slični uglovi. Po svoj prilici ih je bilo, jer iza njega, gde se jezerce završavalo, bile su samo raštrkane vrbe iznad trske. Izgledalo je kao da tamo treba da bude još nešto — bar malo tla — ali zemlja se nije ukazivala, samo vrbe i vodnjikavo nebo.

  Sada je bio otprilike na sredini jezerca. Izvukao je vesla i nagao se da pogleda sa

  strane. U vodi se nešto uskomešalo ali, mada je on mnogo toga zamišljao, ništa se nije videlo.

  Dok je zurio nagnut preko jedne strane, čamac se iznenada zaneo na drugu.

  Gregori se naglo okrete. Čamac se prilično naginjao ulevo, tako da su se vesla otkotrljala u tu stranu. Ništa nije mogao da vidi. Ipak — nešto je čuo. Zvučalo je kao pas kad polako dahće. I šta god da je proizvodilo taj zvuk, tek što nije prevrnulo čamac.

  »Šta je to?« reče on, dok su ga podilazili žmarci.

  Čamac se zatrese baš kao da neko nevidljiv pokušava da se popne u njega.

  Prestrašen, Gregori dograbi veslo i, bez razmišljanja, zamahnu njime preko te strane čamca.

  Ono udari u nešto čvrsto tamo gde je malopre bio samo vazduh.

  Ispustivši veslo iznenađen, on ispruži ruku. Dotakao je nešto što uzmače pred njim.

  U istom času, on zadobi snažan udarac po ruci.

  Sve što je dalje radio bilo je potpuno nagonski. Razmišljanju tu nije bilo mesta.

  Opet je podigao veslo i snažno zamahnuo njime kroz vazduh. Ono udari u nešto. Začu

  se pljusak, a čamac se ispravi tako naglo da Gregori umalo ne upade u vodu. Čak i pre nego što se čamcu vratila ravnoteža, Gregori je već uspaničeno veslao ka plićaku, a zatim izvukao čamac iz vode, i potrčao da se skloni u kuću.

  Tek pred vratima je zastao. Razum mu se povratio, a srce postepeno počelo da se

  oslobađa straha. Stajao je posmatrajući spojene daske trema, pokušavajući da proceni šta je video i šta se, u stvari, dogodilo. A šta se dogodilo?

  Prisilivši se da se vrati do jezerca, zastao je kraj čamca i pogledao preko tmurne površine vode. Osim površinskih talasića, bila je mirna. Pogledao je čamac. Na njegovom dnu bilo je dosta vode. Sve što se desilo, pomislio je, bilo je da se ja umalo nisam prevrnuo i pustio da me moj idiotski strah pomete. Vrteći glavom, odvukao je čamac nazad u ambar.

  Kao što je često činio, Gregori je ostao da ruča na farmi, ali farmera nije video dok nije došlo vreme muže.

  8

  Džozef Grendon bio je u poodmaklim četrdesetim godinama, nekoliko godina

  stariji od svoje žene. Bio je mršav, ozbiljna lica, sa velikom bradom zbog koje je izgledao stariji nego što je. Uprkos svoj svojoj ozbiljnosti, pozdravio se sa Gregorijem dosta ljubazno. Stajali su zajedno u sumraku koji se spuštao, dok su krave iza njih ulazile svaka u svoj deo štale. A onda su zajedno otišli u radionicu i Grendon je upalio uljane gorionike za pokretanje parne mašine koja će okrenuti generator, a generator će dati struju.

  »Ovde mi miriše na budućnost«, reče Gregori, smešeći se. Sada je već bio zaboravio prepodnevni šok.

  »Budućnost će morati da nastavi bez mene. Tada ću ja već biti mrtav.« Farmer je

  govorio hodajući, pažljivo naglašavajući svaku reč.

  »To uvek govoriš. Nisi u pravu. Budućnost žuri ka nama«.

  »Tu nisi mnogo pogrešio, mladi gospodine Gregori. Ali ja u tome neću imati udela,

  rekao bih. Ja sam sad već star. Znaš šta sam sinoć čitao u jednim od onih londonskih novina? Kažu kako neće proći ni pedeset godina, a svaka kuća u zemlji dobijaće električnu struju iz jedne velike centrale u Londonu. Ova stara mašina ovde tada neće biti nizašta, zar ne?«

  »Biće to zasigurno i kraj proizvodnje gasa. To će izazvati mnogo nezaposlenosti«.

  »Pa, naravno, u udaljenim krajevima kao što je ova ovde zabit, ne bi dobio gas ni

  za deset vekova. Ali olektrično osvetljenje se lakše provodi od jednog do drugog mesta nego gas. Evo ga!«

  Ovaj poslednji usklik bio je upućen treptaju svetla u probnoj sijalici iznad njih.

  Stajali su tamo, sa zadovoljstvom posmatrajući čudesnu mašineriju. Kako je pritisak pare rastao, veliki kožni kaiš okretao se sve brže i brže i treptaj u sijalici se pojačavao.

  Mada je Gregori bio navikao i na gasno i električno osvetljenje, nikad ga to nije uzbuđivalo tako kao ovde, u divljini, gde je najbliža sijalica verovatno bila u Noriču, na skoro dan puta daleko.

  »Zašto si, u stvari, rešio da napraviš ovo postrojenje, Džozefe?«

  »Kao što sam ti rekao, sigurnije je nego fenjeri po štalama, šupama i svuda gde ima puno suve slame. Moj otac je ovde imao gadan požar kada sam ja bio mali, i to me je propisno preplašilo... Jesam li ti pričao kako je stariji brat Berta Neklanda ranije radio kod mene, dok nisam nabavio ovu opremu? Stalno je nešto gnjavio s Biblijom, i znaš šta mi je rekao? Kaže kako je ovo električno svetio ovde suviše sjajno i đavolsko da bi bilo Božje delo, pa odbio da pusti da ono sija na njega. I kažem ja njemu, reko', e, pa, nećeš ti meni da se muvaš ovuda sa kišobranom čim padne mrak, i isplatim ga pa mu kažem

  da se čisti ako tako razmišlja.«

  »I je li je?«

  »Od tada se nije vraćao.«

  »Idiot! Danas je sve moguće. Doba pare bilo je čudesno na svoj način, ili bar mora

  da je tako izgledalo ljudima koji su živeli u njemu, ali u ovo novo doba elektrike — sve je moguće. Znaš šta ja verujem, Džozefe? Ja verujem da neće proći mnogo godina pre nego što ćemo imati električne leteće mašine. Ko zna, možda ćemo biti u stanju da ih pravimo dovoljno velike da mogu da lete na Mesec! Oh, ja prosto ne mogu da dočekam

  Novi vek. Do tada će, ko zna, možda svi ljudi da budu ujedinjeni u bratstvo, a onda ćemo da doživimo napredak.«

  »Ne znam. Do tada ću ja bi
ti ujedinjen sa svojim grobom.«

  »Gluposti, ti možeš da doživiš stotu.«

  9

  Sada je bledo, treperavo zračenje osvetlilo prostoriju. Nasuprot njemu, sve napolju

  izgledalo je crno. Grendon zadovoljno klimnu glavom, malo podesi gorionike, pa obojica izađoše napolje.

  Pošto su se odmakli od buke parne mašine, mogli su da čuju mukanje krava. U

  vreme muže stoka je obično bila tiha, nešto ju je uznemirilo. Farmer brzo potrča ka štali, a Gregori za njim.

  Novo osvetljenje razlivalo se iz sijalice na tavanici po uzbunjenoj stoci. Bert Neklend stajao je što je dalje od vrata mogao i, otromboljene donje usne, stezao svoj štap.

  »U kog đavola zveraš, momče?« upita Grendon.

  Neklend polako zatvori usta.

  »Nešto nas je prepalo«, reče on. »Nešto je ušlo ovde.«

  »Jesi li video šta je to bilo?« upita Gregori.

  »Ne, nije bilo šta da se vidi. To je bio duh, eto šta je bilo. Ušao je pravo ovamo i dirnuo krave. Dotakao je i mene. Bio je to neki duh.«

  »Pre će biti da je neka skitnica«, prezrivo će farmer. »Nisi mogao da vidiš jer svetio nije bilo uključeno.«

  Njegov sluga zavrte glavom. »Svetio nije bilo tol'ko loše. Kažem vam, šta je bilo da je bilo, došlo je pravo do mene i taklo me.« Zastao je i pokazao ka ivici pregrade.

  »Gledajte ovamo! Vidiš, nisam ja lag'o, gazda. Bio je to duh, a evo vlažan trag njegove ruke«.

  Primakli su se i pogledali istrošenu i oglodanu gredu na uglu između dve pregrade.

  Na jednom mestu drvo je potamnelo i videla se nepravilna vlažna mrlja. Gregori se priseti šta je doživeo na jezercu, i opet oseti kako mu neugodni žmarci prolaze uz kičmu. Ali farmer tvrdoglavo reče:

  »Budalaštine, to su krave zabalavile. A sad nastavi da ih muzeš, Berte, i dosta zamajavanja, jer hoću da večeram. Gde je Kaf?«

  Bert je izgledao prkosno.

  »Ako ne verujete meni, možda ćete da poverujete kučki. Ona je videla šta je već to

  bilo i napala ga. Ono ju je preturilo, ali ga je ona izjurila odavde.«

  Gregori istrča napolje i poče da doziva kerušu. Sada je već bio skoro potpun mrak.

  Nije mogao da vidi ništa na širokom prostoru prednjeg dvorišta, pa je krenuo u suprotnom pravcu, prema svinjcima i livadama, zovući Kaf usput. Zastao je. Tiho i besno režanje čulo se napred, ispod brestova. Bila je to Kaf. On polako krenu napred. U tom času, proklinjao je što je električno osvetljenje izbacilo fenjere iz upotrebe, a zažalio je i što je nenaoružan.

  »Ko je tamo?«, povika on.

  Farmer ga sustiže. »Hajdemo na njih!«

  Potrčali su. Stabla četiri velika bresta jasno su se ocrtavala na zapadnom nebu, a

  iza njih video se sivkasti odsjaj vode. Sada se i pas video. Kada je Gregori ugledao Kaf, ona se podiže u vazduh, prevrte se i polete na farmera. On brzo podiže ruke i odbi je. U

  istom trenutku, Gregori oseti nalet vazduha kao da je neko nevidljiv protrčao pored njega, a ustajali miris blata napuni mu nozdrve. Posrćući, pogledao je iza sebe. Bledo svetlo iz štale padalo je na stazu između kuće i pomoćnih zgrada. Iza osvetljenog tla dalje odatle, bila su tiha polja iza ambara. Ništa sumnjivo nije se videlo.

  »Ubili su moju staru Kaf«, reče Farmer.

  Gregori kleknu kraj njega da pogleda kerušu. Na njoj nije bilo nikakvih tragova 10

  povreda, ali bila je mrtva, a njena lepa glava klonula.

  »Znala je da tamo ima nečeg«, reče Gregori, »Krenula je da napadne šta god da je

  to bilo, ali ono je bilo brže i ubilo ju je. Šta li je to bilo. Šta li je, zaboga, to bilo?«

  »Ubili su moju staru Kaf«, ponovi farmer, gluv za sve drugo. Podigao ju je u naručje, okrenuo se i poneo je ka kući.

  Gregori ostade da stoji, sa istim nemirom u srcu i u glavi. Žestoko je odskočio kada su se u blizini začuli koraci. Bio je to Bert Neklend.

  »Šta, je l' taj duh tamo ubio staru kerušu?« upitao je on.

  »Ubijena jeste, ali bilo je to nešto mnogo strašnije nego duh«.

  »Ma, bio je duh. Vid'o sam ja njih dosta u životu. Ja se ne bojim duhova, a ti?«

  »Pa, malopre u štali si izgledao dosta preplašeno«.

  Sluga se podboči. Nije bio stariji od Gregorija više od dve‐tri godine. Bio je zdepast mladić, pegav i prćasta nosa, što mu je istovremeno davalo i smešan i preteći izgled.

  »Je l' tako, gospodine Gregori? Pa, i ti mi sad izgledaš dosta prestrašeno kako tu

  stojiš.«

  »Ja jesam prestrašen. Nemam ništa protiv da to priznam. Ali samo zato što ovde

  imamo nešto mnogo gore od bilo koje sablasti.«

  Neklend priđe malo bliže.

  »Pa, ako si tol'ka kukavica, možda ćeš ubuduće da se kloniš ove farme.«

  »Naravno da neću.« Gregori pokuša da se pomeri nazad na svetio, ali mu sluga prepreči put.

  »Da sam na tvom mestu, ja bi' ost'o što dalje.« Naglasio je svoje reci munuvši Gregorija laktom. »I samo zapamti da se Nensi zanimala za mene mnogo pre nego što si to doš'o.«

  »O, znači, o tome se radi, je li! Mislim da Nensi može sama da odluči ko je zanima,

  zar ne?«

  »Ja tebi kažem ko nju zanima, je l' znaš? I pazi da ne zaboraviš. Je l' ti jasno?«. On opet naglasi svoje reči laktom. Gregori mu ljutito odgurnu ruku. Neklend sleže ramenima i udalji se. Dok je odlazio, on reče: »Snaći će te nešto mnogo gore nego što su duhovi ako nastaviš da se muvaš ovde.«

  Gregori je bio preneražen. Prigušena agresivnost u sluginom glasu govorila je da on gaji mržnju prema njemu već neko vreme. Ne sumnjajući ništa, Gregori se uvek bio

  trudio da bude srdačan, tumačeći njegovu namrgođenost jednostavnom slaboumnošću

  i činio kao socijalista sve što bi moglo da prevaziđe jaz među njima. Pomislio je da pođe za Neklendom i pokuša da se pomiri sa njim: no, to bi izgledalo suviše malodušno.

  Umesto toga, pošao je stazom kojom je farmer otišao sa svojom mrtvom kerušom, i zaputio se ka kući.

  Te večeri se Gregori Rols vratio u Kotersol suviše kasno da bi se našao sa svojim prijateljem Foksom. Sledeće je noći izuzetno zahladilo, i Gabrijel Vudkok, najstariji stanovnik mestašca, predvideo je da će pasti još snega pre isteka zime (ne naročito smelo predskazanje koje će se ispuniti u roku od četrdeset osam časova, i tako impresionirati meštane, jer oni vole da budu impresionirani i uzvikuju: »Ko bi to rekao!« jedan drugom). Dva prijatelja našla su se u »Putniku«, gde su vatre bile veće, mada je pivo bilo slabije nego u »Tri lovokradice« na drugom kraju sela.

  Trudeći se da nijedan dramatični detalj ne bude ispušten iz njegovog izveštaja, Gregori je preneo sve događaje od prethodnog dana, izostavivši samo da išta pomene o ratobornosti Berta Neklenda. Foks je opčinjeno slušao, zaboravljajući i na svoju lulu i na 11

  pivo.

  »Znači, vidiš kako je to, Bruse«, zaključio je Gregori. »U tom dubokom jezeru pored vetrenjače leži nekakav brod, isti onaj koji smo videli na nebu, a u njemu živi neko nevidljivo biće zlih namera. Jasno ti je koliko se bojim za svoje prijatelje tamo. Šta misliš, da li bi trebalo da o tome obavestimo policiju?«

  »Siguran sam da Grendonovima ne bi bilo od pomoći da im tamo stigne stari Feriš

  na svom biciklu«, reče Foks, misleći pri tom na lokalnog predstavnika zakona. Povukao je veliki dim iz svoje lule pa veliki gutljaj iz čaše. »Ali nisam baš siguran da su tvoji zaključci sasvim ispravni, Greg. Shvataš, ja ne sumnjam u činjenice, makar koliko da su neobične. Mislim, mi smo, manje ili više, očekivali nebeske posetioce. Skorašnji svetski procvat, uz gas i električno osvetljenje u gradovima noću, mora da su poslužili kao signal polovini svemirskih naroda da smo se mi ovde dole civilizovali. A jesu li naši posetioci naneli ikome ikakvo zlo namerno?«

  »Mene umalo nisu udavili i ubili su jadnu Kaf. Ne razumem na šta ciljaš. Nisu baš

  započeli mnogo prijateljski, zar ne?«

  »Pomisli kako sva situacij
a mora da izgleda njima. Pretpostavi da su došli sa Marsa

  ili Meseca — mi znamo da njihov svet mora da je apsolutno različit od našeg. Možda su prestrašeni. A i pokušaj da uđe u tvoj čamac teško da bi mogao da se nazove neprijateljskim činom. Prvo neprijateljstvo bilo je sa tvoje strane, kad si zamahnuo veslom.«

  Gregori se ugrize za usnu. Njegov prijatelj bio je u pravu. »Bio sam prestrašen«.

  »Možda su zato što su bili prestrašeni oni ubili Kaf. Konačno, ona ih je napala, zar ne? Žao mi je tih stvorenja, samih u neprijateljskom svetu.«

  »Stalno govoriš o njima u množini! Koliko mi znamo, samo je jedno.«

  »Ja hoću da kažem sledeće, Greg. Ti si potpuno promenio svoja prethodna

  prosvećena shvatanja. Potpuno si spreman da ubiješ ta jadna stvorenja, umesto da probaš da razgovaraš s njima. Seti se šta si govorio o ostalim svetovima punim socijalista? Pokušaj da razmišljaš o ovim bićima kao o nevidljivim socijalistima i vidi da li to olakšava opohođenje s njima.«

  Gregori se češkao po bradi. U sebi je prihvatio da su reci Brusa Foksa ostavile na

  njega snažan utisak. Bio je dozvolio sebi da strah ovlada njegovim rasuđivanjem: posledica toga bila je da se ponašao isto tako neprikladno kao divljak, u nekom dalekom kutku Imperije, koji se prvi put suočava sa parnom lokomotivom.

  »Bolje da se što pre vratim na farmu i sredim stvari«, reče on. »Ako je ovim stvorenjima zaista potrebna pomoć, ja ću im pomoći.«

  »Tako je. Ali pokušaj da ne razmišljaš o njima samo kao o nekim »stvorenjima«.

  Razmišljaj o njima kao — kao — znam, kao o Aurigancima.«

  »Dobro, biće Auriganci. Ali ne budi toliko nadmen, Bruse. Da si ti bio u tom čamcu.«

  »Znam, prijatelju stari. Ja bih umro od straha. Ovoj ogromnoj količini taktičnosti Foks dodade: »Učini kao što kažeš. Vrati se i sredi stvari što je pre moguće. Jedva čekam da čujem idući nastavak ove misterije. Ovo je ubedljivo najbolja stvar od Šerloka Holmsa.«

  Gregori Rols vratio se na farmu. Ali sređivanje stvari, o kome je Brus govorio, potrajalo je duže nego što je očekivao. Ovo je bilo uglavnom zato što su se Auriganci u tišini nastanili u svom novom domu posle prvog dana neprilika.