by MoZarD
Najglasnije su bile svinje; kao da je svaka imala neku značajnu, uznemirenu i nerazumljivu poruku nekom nepoznatom; i prema svinjcima je Gregori trčao,
krivudajući između velikih paravana pod slabašnim svetlom.
Buka u svinjcima bila je zaglušujuća. Svaka svinja naletala je na svoj obor oštrim papcima. Jedna svetiljka njihala se iznad srednjeg obora. Uz njenu pomoć, Gregori odmah vide kroz kakvu jezivu promenu je farma prošla od njegove poslednje posete.
Krmače su bile neverovatno mnogo narasle i njihove velike uši lepetale su im po obrazima kao daske. Njihova dlakava leđa izvijala su se skoro do poprečnih greda zatvora u kome su bile.
Grendon je bio na suprotnom ulazu. U naručju je držao svoju onesvešćenu kćer.
Džak hrane za svinje ležao je prosut kraj njegovih nogu. Bio je dopola otvorio vrata jednog obora i pokušavao je da se probije unutra pored ogromne svinje, čija leđa su mu dosezala skoro do ramena. Okrenuo se i zablenuo u Gregorija, licem čija bezizražajnost je bila mnogo jezivija nego ikakav bes.
U svinjcu je bio još neko. Vrata obora najbližeg Gregoriju naglo se otvoriše. Dve 44
krmače koje su se tiskale u uzanom prostoru jezivo zaskičaše, očigledno osetivši prisustvo neke nezajažljive gladi. Slepo su udarale oko sebe, a i sve ostale im se pridružiše, osećajući njihov strah. Borba je bila besmislena. Tamo je bio Auriganac, u liku same smrti, sa neumornom kosom i nepromenljivim osmehom lobanje, bilo je isto
tako lako umaći kao ovom otrovnom i nevidljivom stvorenju. Crvenilo se razli po leđima jedne od krmača. Skoro u istom trenutku, njeno ogromno telo poče da se splašnjava;
sve iz nje isisano je za tili čas.
Gregori se nije zadržavao da posmatra ovu mučnu sliku. Potrčao je napred, jer farmer je opet krenuo da nešto uradi. Sada je bilo jasno šta namerava. Ušao je u prvi obor i spustio svoju kćerku u metalni valov. Krmače se odmah ustremiše da se pozabave novim zalogajem. Ruke su mu bile sada slobodne i Grendon poseže ka jednoj
polici na zidu.Tamo mu je bila puška.
Sada je urlik u svinjcu dostigao vrhunac. Krmača koja je bila u oboru sa onom što je stradala provalila je u središnji prolaz. Za trenutak je zastala — na sreću, jer inače bi Gregori bio pogažen — kao da je ošamućena mogućnošću oslobođenja. Sve se zatrese,
dok su se ostale svinje trudile da dođu do nje. Cigle su se mrvile, a vrata obora pucala.
Gregori odskoči u stranu kada se i druga svinja oslobodila, a u trenutku sve se napuni nakaznim telesinama koje su hrlile ka slobodi.
Stigao je do Grendona, ali ih je bezglava jurnjava krda zakačila baš kad su se suočili. Jedna svinja zakači Grendona papkom po nozi. Jeknuvši, on se naže napred i istog časa nađe se pod nogama svojih svinja. Gregori je jedva stigao da zamakne u najbliži obor pre no što su protutnjale kraj njega. Nensi je slabašno pokušavala da se izvuče iz valova, dok su se dve krmače, na čiju trpezu je bila stavljena, probijale ka slobodi. Sa divljom snagom — bez razmišljanja — skoro nesvestan šta radi — Gregori se izvuče, poskoči i uhvati se za jednu od poprečnih greda, zakači se nogom za nju, pa se spusti naglavačke, dograbi Nensi i podiže je gore sa sobom.
Bili su bezbedni, ali samo privremeno. Kroz prašinu i buku videli su kako su se ogromne svinje zaglavile u oba izlaza. U sredini je bilo bojno polje gde su se tukle i gurale ka suprotnom kraju zgrade. Postepeno su se međusobno uništavale — ali uništenje je pretilo i svinjcu.
»Auriganac je ovde negde«, povika Gregori. »Od njega nismo bezbedni, u svakom
slučaju.«
»Lud si što si došao ovamo, Greg«, reče Nensi. »Saznala sam da si otišao i morala
sam da pođem za tobom. Ali otac — mislim da me čak nije ni prepoznao!«
Bar nije videla, pomisli Gregori, kako su joj oca pogazile svinje. Pogledavši nevoljno u tom pravcu, on spazi pušku, koju Grendon nije bio uspeo da dohvati, kako još uvek
stoji na zidu. Ako prepuzi preko poprečne grede, mogao je lako da je dohvati. Rekavši Nensi da ne mrda, on pođe po gredi, samo stopu ili dve iznad razjarenih svinja. Puška će mu pružiti bar neku zaštitu: Auriganac, uprkos svim groznim razlikama od ljudske vrste, teško da je bio otporan na olovo.
Pošto je dohvatio staromodno oružje, Gregorija iznenada ispuni snažna želja da ubije jedno od ovih nevidljivih čudovišta. U tom trenutku, setio se nade koju je ranije polagao u njih: da su, možda, superirorna bića, bića mudrosti i prosvećene moći koja dolaze iz boljeg društva gde više moralne norme upravljaju njegovim članovima.
Pomišljao je da bi samo takvoj civilizaciji bio dat božanski dar putovanja kroz međuplanetarne prostore. Ali možda je istina baš suprotna: možda bi tako veliki cilj mogla da postignu samo bića dovoljno bezobzirna da zanemare humanije ciljeve. Čim je 45
to pomislio, u mislima mu se ukazala snažna, mračna vizija univerzuma, gde vrste koje teže ljubavi, dobroti i razumu večito drhte na svojim malim planetama, dok oko njih prolaze ubice svemira, idući kud hoće da udovolje svojoj okrutnosti i beskrajnoj gladi.
Odverao se nazad do Nensi iznad krvave svinjske tučnjave.
Ona mu nemo pokaza rukom. Na suprotnom kraju, izlaz se proširio i svinje su jurile
u noć. Ali jedna je pala i po njoj se razlilo crvenilo, pa se, kao bezoblična vreća, skljokala na pod. Još jedna je doživela istu sudbinu, prolazeći tuda.
Da li je Auriganac pobesneo? Jesu li ga svinje, u svom slepom naletu, možda povredile? Gregori podiže pušku i nanišani. Pri tom je video nejasan halucinantni oblik u vazduhu: dovoljno blata, zemlje i krvi bilo se podiglo pa je Auriganac postao delimično vidljiv. Gregori opali.
Trzaj puške umalo ga nije zbacio sa grede. Zatvorio je oči, ošamućen od praska, i
samo je izdaleka bio svestan kako se Nensi drži za njega, vičući:
»Oh, sjajan si, sjajan si! Pogodio si pravo u njega.
Otvorio je oči i pogledao kroz dim i prašinu. Senka koja je predstavljala Auriganca
teturala se. A onda je pala. Pala je medu izobličene ostatke dve krmače koje je ubila, i odvratna tečnost rasula se po podu. Onda se ponovo podigla. Videli su je kako se kreće ka razvaljenom izlazu i iščezava.
Sedeli su tamo još koji trenutak, gledajući se, dok su im se na licu istovremeno ogledali i zadovoljstvo zbog uspeha i razmišljanje. Osim jedne teško povređene svinje, više ih nije bilo u zgradi. Gregori se spusti dole pa pomaže Nensi da siđe. Obilazili su ogavne gomile što su bolje mogli i, teturajući, izašli na svež vazduh.
Gore iza voćnjaka, videla su se čudna svetla na zadnjim prozorima kuće.
»Kuća gori! Oh, Greg, naša sirota kuća gori. Brzo, moramo da spasemo šta možemo! Sve one očeve lepe vitrine...«
On je naglo zadrža, nagnuvši se tako da joj je govorio pravo u lice.
»Bert Neklend je to uradio. On je. Rekao mi je da bi ovu kuću trebalo uništiti i tako je i uradio.«
»Hajdemo, onda...«
»Ne, ne, Nensi, moramo da je pustimo da izgori. Slušaj. Onaj ranjeni Auriganac je
ovde negde. Nismo ga ubili. Ako ta bića osećaju bes, ljutnju, zlobu, biće spremna da nas ubiju — ne zaboravi da ih je više od jednog. Nećemo onuda ako hoćemo da ostanemo
živi. Dejzi je vezana odmah ovde preko livada, i ona će nas oboje odneti kući žive i zdrave.«
»Greg, najdraži, ovo je moj dom!« očajno zavapi ona.
Plamen je bio sve jači. Kuhinjski prozor razbi se uz prasak stakla. On je trčao sa njom u suprotnom pravcu, divlje vičući:
»Ja sam sad tvoj dom. Ja sam sad tvoj dom.«
Sada je trčala sa njim, ne buneći se više, i zajedno su jurili kroz visoku travu.
Kada su stigli do puta i uznemirene kobile, zastadoše da predahnu i pogledaju ka
farmi.
Kuća je sada cela bila u plamenu. Očigledno ništa nije moglo da je spase. Varnice
su preletale do vetrenjače i jedno je krilo već bilo u plamenu. Električne sijalice bacale su sablasno i bledo svetio sa stubova. Povremeno se videla poneka ogromna životinja
kak
o trči tamo ovamo. Odjednom je blesnulo kao da je sevnula munja, i sva električna svetla su se pogasila. Neka od životinja, koje su bezglavo jurile, srušila je stub pored jezerca; pao je u vodu i izazvao kratak spoj u mreži.
46
»Hajdemo«, reče Gregori, pa pomože Nensi da se popne u sedlo. Dok se on peo
iza nje, začula se neka huka, pojačala se i promenila ton. A onda je naglo opet prestala.
Veliki oblak pare pojavio se nad jezercem. Iz njega se podigao svemirski brod, pa sve više, i više, i više, bio je to prizor koji uliva strahopoštovanje. Podigao se u tiho noćno nebo, za trenutak se izgubio, a onda se po slabom sjaju videlo da je već strašno daleko.
Gregori ga je očajno tražio pogledom, ali on je iščezao, već izašao van granica zemaljske atmosfere. Užasna tuga spustila mu se na srce, još užasnija zato što je bila neshvatljiva, a onda mu nešto pade na pamet, i on to glasno povika:
»Možda i jesu samo bili na odmoru ovde! Možda su se tu lepo proveli, pa će da
ispričaju svojim prijateljima o ovoj maloj planeti. Možda Zemlja ima budućnost samo kao letovalište za milione Auriganaca.«
Crkveni sat otkucavao je ponoć kada su prošli pored prvih kuća u Kotersolu.
»Idemo prvo u krčmu«, reče Gregori. »Ne mogu da uznemiravam gospodu Fen u
ovo doba, ali tvoj gazda spremiće nam nešto za jelo i tople vode, i previće ti posekotine.«
»Meni je sasvim dobro, dragi, ali godiće mi tvoje društvo.«
»Pazi se, od sada ćeš ga imati i previše.«
Vrata krčme bila su zaključana, ali unutra je gorelo svetio, i gazda im je ubrzo otvorio, željan da čuje šta ima novo da bi to posle pričao svojim gostima.
»U sobi broj tri je neki gospodin koji želi da s vama razgovara ujutru«, reče on Gregoriju. »Neki jako fini gospodin došao je noćnim vozom, tek je stigao pre sat vremena, pravo sa kočije.«
Gregori napravi kiselo lice.
»Moj otac, nema sumnje.«
»O, ne, gospodine. Zove se Vils ili Vels — potpis mu je malko nečitak.«
»Vels! Gospodin Vels. Znači, došao je!« On uhvati Nensi za ruke, tresući je oduševljeno. »Nensi, jedan od najvećih ljudi u Engleskoj je ovde! Nema nikog boljeg za ovakvu priču kakva je naša. Idem iz ovih stopa da razgovaram s njim.«
Poljubivši je nežno u obraz, on požuri uz stepenica i pokuca na vrata broja tri.
47
48
Jedne večeri, Razmrlj se spustio do naše izbočine i počeo da nam pripoveda o narodu koji živi u dvodimenzionalnom svetu.
Dabome da je on tu priču izmislio. Sa ciljem: zabaviti i poučiti. (To bi mogao biti i Razmrljev moto.)
»Eto, pretpostavimo samo«, rekao je on, u suton, »da je čitav svet pljosnat kao list! I pretpostavimo da u tom listu žive stvorenja koja su i sama sasvim ravna.
Zamislimo da se ova zaravan jednostavno nastavlja« — učinio je odsečan pokret dlanom prema van, prema praznini — »u ovom pravcu, zauvek! Zamislimo da je to jednostavna, beskonačna površina, takva da nema ničeg iznad nje i ničeg ispod nje. A ni izbočine od koje bi polazila.«
Čuvši ovu ideju, Odskočka je počela toliko da se kikoće da je malo falilo da ispadne iz svoje ležaljke od lijanskih konopaca.
Tumbalj, naš poglavica — čovek bez ikakvog smisla za humor — reče. »Koješta«
Šta bi držalo taj tvoj ispust da ne padne? Kako bismo ikad siš'li preko ruba da beremo slatke gljive ispod?«
»Ja od vas tražim da zamislite svet druge vrste. Jednu ravan, gde ne postoji ni
'gore' ni 'dole'. Ni 'ispod' ni 'iznad'. Stanovnici su takođe pljosnati.«
»I kako bi mogli za nešto da se uhvate? Svi bi se okliznuli, pa se klizali večito.«
»Ne, ne bi. Vidite, oni ne žive na toj ravni. Oni su deo te površine.«
»Ako se povredim, ti ćeš biti kriv!« cičala je Odskočka.
»I kako se tucaju oni?« upita Pala. »Kako uspevaju da se popnu jedno na drugo?«
»A—ha«, reče Razmrlj i namignu joj. »Eto dobrog pitanja.«
»Kaži nam!« uzviknu Odskočka.
Međutim, umešao se Tumbalj. »Čujem da je mladi Čvrstodrž, onaj sa treće
izbočine dole, juče pao. To je krivica njegove majke što mu je dala tako nesrećno ime.
Rekao bih da je i ime 'Odskočka' rizično.«
Ova primedba je zasmetala Odskočki. »Ako slučajno pokušaš da se umuvaš u moju
ležaljku, Tumbalju, ti ćeš biti taj koji će da odskoči — i to sa litice, sasvim. Pa će ti biti jasan smisao moga imena.«
»A je l' mogu ja, molim lepo, da ispričam svoju priču?« upitao je tada Razmrlj.
Ispričao ju je.
Razonodio nas je smešnim avanturama mame Ravnikovićke i tate Ravnikovića u njihovom ravnom svetu — Fletvorldu; bila su to takva ludovanja, joj! Činilo se ipak da u njegovoj pripovesti ima i nekoliko pouka, lukavo ukopanih. Mi smo, u poređenju sa tim narodom u ravni, uistinu srećne ruke — imamo na raspolaganju svakojake mogućnosti
kretanja koje su njima nedostupne. Drugim rečima, i nama bi moglo biti mnogo lošije. S
druge strane, mama i tata Ravnikovići su bar pokušavali da se u rđavoj situaciji snađu na najbolji mogući način — a da li smo se mi uvek tako ponašali?
Dok je Razmrlj završio, već se bio zgusnuo crni mrak, a mi odavno pritegnuli svoje
priveze za preko noći. Bilo je jasno da će Razmrlj provesti period tame na našoj izbočini.
Nedugo potom, začuh neko sumnjivo grebuckanje, koje je nagoveštavalo da
Razmrlj, ne obazirući se na opasnost, napreduje mic‐po‐mic u pravcu Odskočkine ležaljke. (Još na početku se bio namestio blizu nje.) Kasnije prigušeno kikotanje i jecanje bilo je nagoveštaj da je i uspeo: ova pretpostavka se pokazala tačnom ujutro, kad je nastupila svetlost, i kad smo videli kako Odskočka i Razmrlj spavaju zagrljeni u njenoj ležaljci od lijana.
Razmrlj se brzo probudio i otišao uvis, zabadajući svoje čvornovate nožne palce svaki put u odgovarajuće pukotine, držeći levom šakom putovodnu puzavicu a desnom
49
posežući, pravilnim zamasima, prema dobro upamćenim, pouzdanim uporištima. Ne sme čovek nikad da se okači celom svojom težinom o puzavice. One se mogu iskidati, ili iščupati iz korena. U tom slučaju, podeš na ono dugo putovanje nadole, kroz prazni vazduh.
Za doručak smo jeli ono što je preostalo od jučerašnje berbe mahovine i bobica, kamenskih crva i bubica.
Praznina biserne boje je blistala; dan je bio topao. Ispod nas, litica se pružala nadole, bez kraja. Iznad, ona se uzdizala, takođe bez kraja. Levo i desno od nas, litica se prostirala u širinu — beskrajno. Tu i tamo je pokoji tanki srebrnasti curak vode migoljio iz stena, krivudao nadole (to mesto zovemo vodoliz) a onda u vidu kapljica odskakivao u ambis. Ponegde se još moglo videti nešto pašnjaka sa mahovinom, gljivama i mesnatijim biljem, ali naš apetit je već bio opustošio glavninu pristojnih pašnjaka. Mi smo, hraneći se, stvarali nove ogolele površine na litici, i na taj način povećavali prirodno ogolele zone. Bližilo se vreme kad ćemo svi morati u seobu — a ja, kako sam se rodio, pamtim bar stotinu takvih seoba. Za taj dan bio je zakazan sastanak posvećen planiranju, visoko gore, na Slabovezovoj izbočini. Kao naš poglavica, imaoje da prisustvuje Tumbalj.
Dok se naše pleme držalo za liticu razmišljajući na koju stranu da krene radi današnje ispaše, odozgo se začu vrisak, i mi se svi čvršće uhvatismo šakama za naša uporišta. Pokušali smo da se priljubimo sasvim uz površinu, da postanemo što je moguće pljosnatiji — baš nalik na Ravnikoviće iz Razmrljeve legende. Jedno momče prohuja pokraj nas, padajući praktično nadohvat ruke. Da sam bio dovoljno lud, mogao sam pružiti ruku i stvarno ga dodirnuti.
»Klizoprsti!« vrisnu Pala žalosno. Ode on; verovatno je nije ni čuo.
Njegovo padajuće telo se smanjivalo dok nije postalo samo trunčica u dubinama.
Na naše iznenađenje, Odskočka tada reče. »Sledeći put kad krenemo u seobu, treba da idemo nagore i da nastavimo nagore, celog živ
ota, da bismo videli šta će da bude.«
»To će biti još jedna maštarija našeg prijatelja Razmrlja, čini se meni?« reče na to Tumbalj. Zatim prezrivo pijunu u provaliju. »Koji bi to napor bio, i kakva opasnost, u poređenju sa migracijama u stranu. Draga moja Odskočka, dobro je popeti se nekoliko
ispusta, pa onda sići nekoliko ispusta. Uistinu, zahvaljujući tome naši mišići ostaju čvrsti.
Ali samo se penjati? Fuj! Da li zamišljaš da bi naši unuci stigli do nekog vrha? Ili do nekakvog dna, kad bismo putovali nadole? I šta bi se našlo na tom imaginarnom dnu?
Kosti i smeće i govna, što bi sve plivalo po prljavoj vodi — ne bi me iznenadilo da je to dole.«
»Ja ništa nisam pričala o dnu.«
»A šta bi bilo na tom tvom vrhu? Ako bi postojao, a ne postoji. Evo šta bi bilo, kazaću ti: bilo bi mesto gde bi naši mišići oslabili od neupotrebe, tako da više ne bismo bili sposobni za žetvu na litici. U roku od jedne generacije pomrli bismo od gladi. Naš sadašnji način života je perfektan.«
»Celog života se držati vrhovima prstiju, to je perfektno?« uzvrati ona. »Gore bi mogao postojati ogroman ravan prostor — a svuda po njemu gomile stvarno velikih biljaka, jer one tamo ne bi morale da se brinu da će ih sopstvena težina otrgnuti.«
»A čega lošeg ima u držanju vrhovima prstiju, molim?«
»Loše je što postoji izvesna tendencija da se padne«, reče ona. »Naročito ko ostari, razboli se, poludi, premori se.«,
Progovorih i ja, zato što me je jedna stvar brinula već neko vreme. »Kad smo se 50
ovamo doselili, stekao sam utisak da mi je baš ovaj deo litice nekako... pa... čudnovato poznat. Čim smo stigli, imao sam osećaj da sam ovde već bio — i to još kao dete. Sve pukotine, i sve tačke za hvatanje rukama, bile su mi nekako poznate.«
»To je«, reče Tumbalj, »čisto zbog usavršenosti koju postigneš posle dvadeset—
trideset godina držanja za liticu.«