by MoZarD
»Onda, zašto iskusni odrasli ljudi ikada padnu?«
»Jer ih obuzme umor, ili bolest, ili polude«, reče Odskočka. »To se svakome desi,
na kraju, posle čitavog života pridržavanja.«
»Uvek, mi, seobu nalevo«, ukazao sam.
»Pa jasno! Ko bi normalan krenuo u seobu natrag,, na prostor koji smo već obrstili?«
»A šta«, rekao sam, »ako su nas sve naše seobe dovele, najzad, na ono isto mesto
gde smo pre mnogo godina bili? Šta ako naša litica nije ravan zid nego jedno ogromno...
ovaj...«
»Jedan ogroman cilindar«, reče Odskočka.
Tumbalj nestrpljivo pokaza ka desnoj strani, gde je vidik bio goliji. »Gledaj: ako ono nije ravno—!«
»Možda samo izgleda ravno«, reče Pljasko neočekivano, »zato što je tako
ogromno. Možda se samo malčice povija? Ne možemo krivinu baš da vidimo, ali posle
nekoliko decenija putovanja... a ako je tako, onda kakav je smisao seoba?«
»Smisao je, hranu nalaziti, klizonjo! Preživeti! Pretpostavimo da nas jednom put i
nanese na isti deo litice — pa šta s tim? Pašnjaci su se opet popunili.«
»Al' nije nam progres«, reče Odskočka.
»Progres? Cilindri? Krivine? Jeste li vi narode poludeli? Je l' nameravate da se otisnete u bezdan? Razmrlj je kriv za sve to. Čujte: održavamo se na jedvite jade.
Svakog dana pokrećemo se gore‐dole radi hrane. Kad iscrpemo baš sve što se na jednom mestu moglo naći, premeštamo se u stranu. To je život.«
Sad se čak i Sruško uključio. »Da. Život jeste. A da li je vredan življenja?«
»Do đavola, po čemu je lošiji od nekog drugog života. Zapravo, ja neki drugačiji život ne mogu ni da zamislim. Možeš li ti?«
Sruško odmahnu glavom. »Ja sam ceo život proveo držeći se. Šta bi drugo moglo
da mi bude poznato?«
»I umrećeš držeći se. Tačnije, kad se pustiš, umrećeš vrlo skoro posle toga. Nego,
ja se danas penjem kod Poglavice svih poglavica, na konferenciju. Odskočka će paziti na našu izbočinu i držati decu dobro vezanu. Klimoklin« — to sam ja — »pratiće me do gore.«
»Zašto ja, gazda?«
»Možda ćeš želeti da zastupaš svoju ideju da mi planinarimo ukrug. To bi moglo malo da nasmeje ljude.« (A‐ha, i moglo bi da nanese štetu Razmrljevom zahtevu da migriramo nagore...)
»Vi ostali, na ispašu. Pljasko i Pala i Sunovratec mogu da krenu daleko levo, i kad
već odu, bar nek mapiraju daleke pukotine. Kliza i Otkač mogu da krenu desno i uzmu
sve što je preostalo na pređenim terenima tamo. Sakupljajte dobro, pleme moje! Treba spremiti zalihe za slučaj da moramo prelaziti preko širokih goleti.« Onda reče meni:
»Haj'mo, Klimokline. Boljom nogom u visine!«
I poče da se penje uz golu stenu, od nogostupa do nogostupa.
»A na koju široku površinu da naslažemo svoju ogromnu žetvu, o poglavico?«
povika Odskočka za njim. Ignorisao je taj povik.
51
Kad smo Tumbalj i ja zastali na Razmrljevoj izbočini da predahnemo, saznali smo da je poglavica Razmrlj već otišao uvis. Stekli smo utisak da je Razmrlj u poslednje vreme mnogo sijao, posećivao mnoge izbočine i pričao vesele pripovesti.,
»To on pokreće kampanju da izmeni naše živote«, napomenuh Tumbalju.
U mislima našeg poglavice, međutim, više mesta je zauzimala ljutnja na Odskočku.
»Glupača«, gunđao je. »Vertikalna litica ograničava naše mogućnosti skladištenja.
Dabome. Jasna stvar. Time je ograničena i količina koju možemo razumno ubirati.
Razmisli o alternativi! Ako bismo imali mogućnost da sve počupamo i nagomilamo na
neko ogromno proširenje, mnogo brže bismo iscrpli svoje izvore hrane. Štaviše, prežderavali bismo se. Bili bismo gojazni, trapavi, i preteški za ikakvo penjanje ili spuštanje.«
Nastavismo uspon.
Još jedno telo pade pokraj nas: neka žena. Ruku raširenih levo i desno od sebe, letela je dole.
»Skočila«, reče Tumbalj zaduvano. »Namerno.«
»Iz očajanja.«
»A kakvi to razlozi za očajanje postoje, a, Klimokline? Vremenske prilike su divne
danas. Samo povetarci. Nigde nijednog klizavog kamena.« On dohvati jednog
purpurnog kamenskog crva, otkide ga sa površine stene što je bilo praćeno zvukom
»plop!« i strpa ga sebi u usta.
Nedugo posle toga, u rame ga pogodi izvesna količina izmeta. Izmet obično pada
na znatnom rastojanju od litice, ali ga je ovog puta, verovatno, neka neobična kontura stena drugačije usmerila. Bez ikakvih komentara, Tumbalj se obrisa pomoću obližnje biljke visulje.
Ispentrasmo se do još šest ispusta, odmorismo se i dobismo ručak besplatno od plemena koje se držalo za sedmu, onda se izvukosmo nagore pokraj još petnaest izbočina. U rano popodne, stigosmo do izbočine Slaboveza, Poglavice svih poglavica.
Na toj izbočini je već bila gužva: čitav red poglavica. A u sredini—Razmrlj, koji je ispredao još jednu od svojih priča o bizarnim svetovima. U ovom slučaju: o ljudima koji imaju na nogama sisaljke, kao crv‐pripijač, i koji žive na gigantskoj lopti koja lebdi u praznini. Razmrlj se naginjao poprilično unazad, da bi svojim glasom dopro i do onih udaljenijih.
»Govno ti u oko«, pozdravi ga Tumbalj mrzovoljno dok smo nas dvojica, gurajući
se, osvajali za sebe mesto na toj izbočini.
»A‐ha«, odgovori Razmrlj, »ali, na ovoj visini, odakle bi sranje palo? Ili od nekog plemena koje se drži na neizmerno većoj visini mogu mi — možda i više takvih plemena
— ili ne bi ni palo. Ako govna ne padaju, zašto ne padaju? Zašto nijedan stranac nikad nije pao odozgo? Zato što gore nikakvih stranaca i nema! Ali, ako se naša litica proteže nagore do beskonačnosti, onda bi sigurno moralo biti i drugih naroda, negde više.
Ergo«.
»Sem ako su ti drugi narodi tokom seoba otišli dalje nego mi!« upade mu Tumbalj
u reč. »Tako da su dalje levo — ili desno, svejedno.«
»Razlog je«, nastavi Razmrlj glatko, »u tome što naša litica nije beskonačno visoka.
Ona ima vrh.«
»Pravi razlog«, reče Slabovez režećim tonom, »može biti jednostavno to da smo mi jedini narod. Postoje samo dve stvari: litica i mi.«
»Možda smo na litici jedini narod. Ali na vrhu možda žive stotine plemena — i s
vremena na vreme zavire dole, pa nam se slatko nasmeju.«
52
»Što bi nam se iko smejao? Zar nismo hrabri i dovitljivi, istrajni i efikasni, saosećajni i pametni?«
»Nesumnjivo jesmo«?, odgovori mu Razmrlj, »ali, ko zna, da smo kojim slučajem
budale, lažovi, varalice, lopovi i prljavci, možda bismo još pre mnogo godina skliznuli do dna, ne trudeći se da se ovde držimo, i možda bismo živeli na bogatim pašnjacima.«
»Znači sad nam je cilj dno, je l' da?« reče mu Tumbalj tonom izazova. »Opredeli se,
molim te!«
»Rekao sam to samo u smislu ilustracije. Očigledno je da mi, sa svim svojim finim
osobinama, treba da stremimo uvek u visine. Možda u toku samo jednog ljudskog životnog veka možemo stići do vrha.«
»A onda šta?« upita jedan od ostalih poglavica. »Tamo da se opružimo pa da spavamo?«
Rasprava je trajala celo poslepodne.
Najzad je Slabovez izrekao svoju presudu. Krenućemo u seobu svi kroz deset dana
— dijagonalno. Nalevo, kao što je tradicionalno; ali, i nagore, kao što je Razmrlj zahtevao.
»Ako budemo levo i gore našli bogate pašnjake«, objasnio je Slabovez, »uvek možemo da zastrmimo svoj ugao uspona. Ali ako naiđemo na teškoće, uvek možemo poći dijagonalno nadole, do tradicionalne putanje.«
Neki od poglavica pozdravili su mudrost ovog kompromisa. Drugi — naročito
Tumbalj — izraziše nezadovoljstvo. Razmrlj je u pr
vi mah izgledao razočarano, ali se onda razvedrio.
Tu noć smo prespavali na Slabovezovoj izbočini, pridržani konopcima od lijana; a
ujutro svi podosmo natrag, dole.
Koji dan kasnije, eto ti opet Razmrlja. Došao ponovo našoj izbočini u posetu — ali ovoga puta čela namrštena. Nešto ga uplašilo.
Ostatak našeg plemena se već raštrkao po litici, radi sakupljanja hrane. I ja sam se spremao da krenem.
»Tumbalje! Klimokline! Jeste li u poslednje vreme gledali preko praznine?«
»Što bismo traćili vreme zureći u ništa?« odgovori mu Tumbalj, mršteći se.
Razmrlj pokaza prstom. »Zato što tamo postoji nešto.«
I zaista, meni se činilo da postoji, daleko u bisernoj praznini, nekakva ogromna senka.
Tumbalj protrlja oči, pa slegnu ramenima. »Ja ništa ne vidim.«
Pročistio sam grlo. »Ima nečeg, poglavico. Vrlo je nejasno i daleko.«
»Koješta! Gluposti! Nikad ničeg nije tamo bilo. Kako bi moglo ičeg biti?«
Shvatio sam da je Tumbalj, po svemu sudeći, kratkovid.
I Razmrlj je, izgleda, došao do slične dijagnoze. Međutim, nije pokušao da uzme Tumbalju poene. Ograničio se na to da kaže meni, diplomatski: »Za svaki slučaj, osmatraćemo, Klimokline — ti i ja, a?«
Klimnuo sam glavom u znak saglasnosti.
To nepoznato zgušnjavalo se iz dana u dan. U prvi mah ta pojava bila je vazdušasta, a onda je dobila više čvrstine i zbijenosti. Ali prema praznini nije niko drugi gledao — sve do onog jutra kad je trebalo da počnemo seobu.
Tek tada se zaorio glas nekog drugara: »Pogledajte u prazninu! 'Ej, svi pogledajte!«
Uskoro su drugi glasovi potvrdili ono što je taj čovek primetio. Neko vreme je vladao omanji haos, mada je Tumbalj istrajavao: »Fantazija! To su glasine koje je 53
Razmrlj širio. Razmrlj je sve ovo izazvao!« A to je bila potpuna suprotnost istini.
Odskočka se privila uz mene. »Šta je to?« Sad kad je njena pažnja bila usmerena
na tu stranu, jasno je videla da nečeg tamo ima, iako još nije mogla, kao ni iko drugi od nas, da razazna detalje. Ja sam jedino bio siguran da u praznini, s one strane bezsadržajnog vazduha, postoji nešto, da je kolosalno, i da se iz dana u dan menja na takav način da postaje primetnije.
»Pojma nemam, Odskočka draga.«
»U seobu!« naredi Tumbalj. »Kreći u seobu!«
I tako krenusmo u seobu, ulevo i nagore; jednako krenuše i plemena iznad nas, i
ona iznad njih.
Tokom sledećih deset dana, ogroman deo naše pažnje bio je posvećen traganju za novim uporišnim tačkama za šake i stopala. Osim toga, morali smo voditi i decu, a one koji su još bili bebe morali smo nositi. Zato nismo imali mnogo vremena za buljenje ka praznini. Zapiljio se Pljasko, dok smo prelazili nepoznate stene, i to mu je bila greška: izgubio je ravnotežu i pao.
Desete večeri, Razmrlj se spustio do izbočine na kojoj smo se ulogorili.
»Klimokline, zar nisi već prepoznao šta je ono?« upita me on.
»Pa možda bi mogao biti neki taman oblak«, dopusti Tumbalj, nezadovoljan što se
Razmrlj obratio meni.
»Nije to nikakav oblak, stari poglavico — niti ikakve čudne vremenske prilike.
Oštro pogledaj, Klimokline. To je druga litica.«
Uočio sam... blago nabranu vertikalnu ravan. Kao veliki list sive kože.
»To je druga litica baš kao naša; primiče se našoj, polako, svakog dana pomalo.
Stići će sasvim do nas. Kao da nije bilo dovoljno zla u tome što smo čitav život provodili pridržavajući se vrhovima prstiju!...« Razmrlj savi koleno oko jedne loze, radi stabilnosti, podiže obe ruke u vazduh i to razdvojene, pa onda poče polako da ih približava, i najzad jako protrlja šaku o šaku, dočaravajući mrvljenje.
Tamo, van, na onom listu kože, bore su bile izbočine. Bez ikakve sumnje. One dlake na toj koži: lijane. Moje srce potonu.
»Nije trebalo da se selimo u ovom pravcu«, reče Tumbalj Jednostavno je istrajavao
u gluposti.
Razmrlj ga blago ispravi. »Ne zalazimo mi seobom u neki ugao između dva zida. O,
ne. Ta druga litica je postavljena ravno naspram naše. I počela je da se kreće ka nama pre nego što smo u ovu seobu pošli. Ili se možda naša litica pokrenula prema toj tamo.
Rezultat je isti.«
»Bićemo zgnječeni između njih.« Zaječao sam.
Toliko godina hrabro opstajati držeći se noktima! Nikad nismo preterano kukali da nam je teško. Dešavalo se da se poneko otisne iz očajanja. Ali deca su se rađala, i odrastala su. Život se potvrđivao. Držali smo se.
Samo da bi smo sad imali čeoni sudar sa drugom vertikalnom liticom —
pokretnom — i bili zgnječeni!
Ovo je izgledalo malčice nefer. Malčice — pa — eto, zlobno i podlo.
Prolazili su dani. Ustalili smo se na svojim novim pašnjacima. Istraživali smo pukotine i ispuste. Uplitali vreže. Jeli smo plodove. I crve i bube.
A prilazeći litica je postojano ispoljavala sve više detalja koji su dokazivali da je upravo to: još jedna okomita strmina, beskonačno, beskrajno visoka, duboka i široka.
54
Sužavanjem klisure, biserna dnevna svetlost poče opasno da slabi.
Razmrlj je pokazivao znatnu naklonost prema meni. »Možda je to samo
reflektovana slika«, rekoh mu ja jednog dana.
»Da je to, trebalo bi da vidimo sebe same i na onoj strani, kako se držimo. Ja ne
vidim nikog. Kad bih imao dovoljno prostora da zamahnem rukom unazad, kako valja,
pa da hitnem komad kamena, moj projektil bi udario u čvrstu stenu i odbio bi se.«
Nekoliko osoba sa gornjih izbočina otisnulo se iz očajanja. Nekoliko roditelja je čak pobacalo i decu; a to je pravo očajanje.
Ipak, razmislite o razlici između otisnuća u ponor — i spore smrti gnječenjem između dva zida stena. Šta biste vi odabrali? Oni pojedinci koji su skočili, možda su umrli mirno, od gušenja, na svom putu dole. Ili su možda ipak stigli do nekog dna i tamo bili uništeni, u trenu, udarom, ne stižući ništa da osete.
Ostatak dnevnog svetla bio je, sada, užasavajuće slab. Druga litica, sa svojim pukotinama, izbočinama i lijanama, bila je udaljena još samo nekoliko dužina ljudskog tela. Još dan‐dva nas je delilo od časa kada će biti moguće skočiti na drugu stranu i tamo se uhvatiti — mada to ne bi baš bio put ka nekom naročitom izbavljenju.
Otišao sam Razmrlj u u posetu.
»Prijatelju«, rekao sam, »neke od tih izbočina tamo uklopiće se tačno u prostore
gde mi nemamo izbočine. Međutim, neke i neće. A ponegde će se dodirnuti naše izbočine sa njihovim.«
»Pa?«
»Pa će možda ostati mali prostor između dve litice. Razmak širok koliko ljudsko telo.«
»Pa da mi ostanemo nezgnječeni — ali zarobljeni u stenama?«
»Moraćemo čekati i videti.«
»Videti?« povika on. »Bez svetlosti videti? Pa ipak, pretpostavljam«, dodade gorko, »da će nam to ipak biti jedan drugačiji svet. I potrajati neko vreme.«
Drugačiji. Jest.
Juče — mada je pojam »dana« sad nevažan — juče je došlo do susreta dve litice.
Svetlost je bila potpuno iščezla, ali sam rukama osećao nezaustavljiv pritisak drugog stenovitog zida koji se gurao napred — a onda se začulo, odozgo i odozdo, sleva i zdesna, paranje, stenjanje, praštanje; posle toga, period tišine.
Niko nije vrisnuo. Svi su ćutke čekali kraj. I, kao što sam nekoliko dana ranije počeo da naslućujem, taj kraj — apsolutni kraj — nije nastupio.
Ostadoh ja živ na jednom proširenju, u totalnoj pomrčini, usendvičen između dva
zida.
Glasovi počeše da se dozivaju: glasovi koji su odjekivali čudno i šuplje, kroz procep koji nam je preostao.
Da, mi opstajemo.
Sad ima čak i malčice svetlosti. Gljive i lišajevi su počeli da svetlucaju. Možda su oduvek davali taj slabašni
sjaj, ali su naše oči tek sad, u lišavanju svetla, razvile dovoljnu osetljivost da detektuju to svetlucanje.
Još imamo slobodu putovanja — idemo jednom izbočinom sve do njenog kraja, onda pukotinama gore ili dole, do sledeće izbočine. Ne bi se baš reklo da vidimo kuda idemo, a svoju putanju kroz ovaj vertikalni kameni lavirint nalazimo nagađanjem. Uz ovo, još uvek je moguće i pasti u neki dublji jaz, što bi dovelo do užasnih povreda.
Međutim, putovanje je sad unekoliko i olakšano. Upremo se o oba zida, i onda 55
migoljenjem odmičemo gore ili dole, levo ili desno, postupkom koji zovemo
»dimničarenje«.
Možda bi trebalo da pomenem jednu nezgodnu okolnost koja nas je zapravo
podstakla da krenemo na putovanje. Izmet više ne može da odleće, tumbajući se, u prazninu. Govna udare ili u jedan zid, ili u drugi.
I još lošije: u sudaru dvaju litica, mnogo lijana je uništeno.
U mraku, bogato rastinje ne može ni živeti.
Iz tih razloga, penjemo se neprestano, baš kao što je svojevremeno preporučio Razmrlj.
Plemena više ne stanuju jedno iznad drugog, već su raspoređena u jednoj dugoj liniji; i svi se istovremeno penjemo polako, jedući sve što nađemo, mahovinu, gljive, crve, bube, sve redom. Sad smo u permanentnoj seobi.
Da li se mi to krećemo prema nekom mestu? Prema Razmrljevom mitskom vrhu?
Može biti.
Ali udaljenost do tog mesta može biti i beskonačna.
Deca koja nam se sad, u toku seobe, rađaju, ulaze u svet totalno drugačiji od sveta
mog detinjstva. U vertikalni svet stisnut između dva neravna zida. U svet mraka, maltene potpunog.
Živeće u tesnacu koji se proteže u stranu u večnost, koji se survava dole u večnost, i koji se uzdiže u večnost.
Kako će moći Odskočkino dete (koje je i moje ili Razmrljevo) ikad pojmiti stari svet, koji ćemo mu mi opisivati: onaj svet gde se sa litice, samo jedne, otvarala večnost praznog, blistavog prostora? Hoće li on (ili ona) misliti da je to neki raj koji bi mogao opet nastati, jednom, ako se litice ikada razmaknu? Ili će to dete biti nemoćno da uopšte shvati takvu ideju?
Ponekad sanjam o starom svetu otvorenog prostora i svetlosti, i o držanju za liticu.