Alef Science Fiction Magazine 021

by MoZarD

  Onda se probudim, i u tami sam, poneka gljiva slabašno zasvetluca, ograničavaju me zidovi.

  Pre neki dan mi Razmrlj reče: »Nismo mi znali koliko nam je dobro bilo, a, Klimokline? Ali bar opstajemo, i, penjemo se. A postoji i mogućnost, makar i vrlo mala, da nam je sad veoma dobro, u poredenju sa nekim budućim stanjem sveta, kad ćemo

  biti pod još težim ograničenjima!«

  »Kakva bi nova ograničenja mogla postojati?« pitao sam iznenađeno. »Kakva bi se

  nova katastrofa mogla desiti?«

  »Možda će se ovaj procep suziti i pretvoriti u samo jedan uspravan dimnjak!

  Možda će to biti sledeći događaj.«

  »Ne dao život! Još se to nije desilo.«

  »Još nije.«

  U međuvremenu, penjemo se uvis. I još uvis.

  Zapanjujuća stvar: Razmrlj još uvek priča svoje čudnovate priče o imaginarnim svetovima; štaviše, priča ih sa oduševljenjem.

  56

  57

  Ne završava se — već počinje sa cviležom.

  Bila je to Zora Rascepa — Usijanost, prema kojoj su sve kasnije svetlosti samo sveće — Vrelina, prema kojoj je toplota svih kasnijih sunaca samo izgorela šibica —

  Suprotnosti, koje su zanavek postavile napetost.

  A u sredini je bio cvilež, baš kada se osetio prvi trzaj koji je označio da je vreme počelo.

  Dvojica Izazvanih su stajali, viši od prečnika svemira koji se rađao, a jedno slabašno biće, Bošel, stajalo je u sredini, previše kukavno da prihvati jedan od izazova.

  »Ovaj, koliko dugo ćete vi momci biti odsutni?« zašmrcao je Bošel. Kreativni Događaj bio je Pobuna koja je podelila Prazninu na dva dela. Oformile su se dve strane, suprotstavljene Nacije Svetla su se razdvojile nad strmim ponorom. Dva Šampiona su se pograbila sa neprolaznim žarom — Mihajlo okružen belom vatrom — i Helel prepun crnog i purpurnog sjaja. I njihovi sledbenici sa njima. Ušlo je u alegorije kao Prihvatanje i Odbijanje, i kao Dobro i Zlo; ali na početku je bila Suprotnost kojom se univerzumi održavaju.

  Između njih, poput Pigmeja, stajao je Bošel sam u oklevajućem cviležu.

  »Izbaci iz toga praiskonski metal, ako ćeš s nama«, zarežao je Helel poput napukle

  grmljavine, dok je u besu odvodio svoje sledbenike da zasnuju novo naselje.

  »Ovaj, hoćete li se vratiti pre večeri, dečki?« zacvileo je Bošel. »Ma, idi dovraga tamo!« riknuo je Mihajlo.

  »Zadrži malo govedo!« frknuo je Helel. »Nema u njemu dovoljno paklene vatre ni

  da spali kokošinjac.«

  Dve velike čete su se razdvojile, i Bošel je ostao sam u praznini. Još uvek je stajao tamo, kada se osetio još jedan mali trzaj i vreme je zaozbiljno počelo, parajući čauru gomilom iskrica koje su se kretale i rasle. Još uvek je stajao tamo, kada su iskre zadobile oblik i rotaciju: stajao je i kada je život počeo da se javlja na trunkama čađi koje su izbacile iskre. Stajao je tamo veoma, veoma dugo. »Šta ćemo sa malim klipanom?«

  jedan podređeni je zapitao Mihajla. »Neće nam valjda večito ružiti pejsaž.«

  »Raspitaću se«, reče Mika, i tako i uradi.

  Ali Mihajlu je rečeno da je to njegova odgovornost; da Bošela treba kazniti za njegovo oklevanje: i da je na Mihajlu da odabere odgovarajuću kaznu i da se pobrine da bude izvršena.

  »Znaš, on je naveo i samo vreme da zamuca na početku«, rekao je Mihajlo podređenom. »Uzrokovao je nasumičnost koja je uticala na sve. Kazna mora da ima neke veze sa vremenom.«

  »Imaš li neku ideju?« upitao je podređeni.

  »Nešto ću smisliti«, reče Mihajlo.

  Podosta kasnije, Mihajlo je listao jednu knjigu, jednog popodneva u nekoj knjižari u Los Anđelesu.

  »Ovde tvrde« pročitao je Mihajlo naglas, »da ako šest majmuna sedne za šest pisaćih mašina i dovoljno dugo kuca, otkucali bi sva Šekspirova dela bez greške. Vreme je nešto čega imamo napretak. Hajde da probamo, Kitabele, i vidimo koliko će im trebati.«

  »Šta je to majmun, Mihajlo?«

  »Ne znam.«

  »Šta je pisaća mašina?«

  »Ne znam.«

  58

  »Šta je to Šekspir, Miko?«

  »Svako može da zapitkuje, Kitabele. Daj, skupi to da počnemo sa pro‐jektom.«

  »Zvuči kao dugotrajna stvar. Ko će je nadzirati?«

  »Bošel. To je prava stvar za njega. Naučiće ga strpljenju i smislu za rad, i ubediti ga u veličanstvenost vremena. Baš takvu kaznu sam tražio.«

  Skupili su sve i predali Bošelu.

  »Čim projekat bude završen, Boš, tvoj period čekanja je gotov. Onda se možeš pridružiti grupi i uživati sa nama ostalima.«

  »Pa, bolje i to nego da stojim ovde i ne radim ništa«, reče Bošel. »Išlo bi brže kada bih mogao da obrazujem majmune i onda ih pustim da ga prepišu.«

  »Ne, kucanje mora da bude nasumično, Boš. Ti si taj koji je uveo faktor nasumičnosti u univerzume. Treba to da ispaštaš.«

  »Treba li kopija da bude u skladu sa nekim određenim izdanjem?«

  »Izdanje 'Blekstoun Ridersa'.' Trideset‐sedam‐i‐po‐tomova u jednom, koje ima pri

  sebi, poslužiće« reče Mihajlo. »Porazgovarao sam sa majmunima, i oni su saglasni da izdrže. Trebalo mi je osamdeset hiljada godina da ih dovedem do toga da mogu da govore, ali to je ništa kad govorimo o ovolikom vremenu.«

  »Goveče, zaista govorimo o Vremenu!« zastenjao je Bošel.

  »Dogovorio sam se sa majmunima. Biće imuni na zamor i dosadu. Za tebe to ne mogu obećati.«

  »Ovaj, Mihajlo, pošto će to dosta potrajati, pitam se da li bih mogao dobiti nekakav sat da mogu da ocenim kojom brzinom stvar ide.«

  I tako mu je Mihajlo napravio sat. Bila je to kocka vajanog kamena stranica dugačkih jedan parsek (3,26 svetlosnih godina tj. 30,9 triliona kilometara — prim.

  prev.).

  »Ne moraš da ga navijaš, ne moraš ništa da mu radiš, Boš«, objasnio je Mihajlo.

  »Jedna mala ptica će dolaziti svakih hiljadu godina i oštriti kljun na kamenu. Po smanjivanju kamena možeš odrediti prolaznost vremena. To je dobar sat, i ima samo jedan pokretan deo, pticu. Ne garantujem da ćeš završiti projekt dok ceo kamen ne ode, ali ćeš moći odrediti koliko je vremena prošlo.«

  »I to je bolje nego ništa«, reče Bošel, »ali će biti veliki davež. Mislim da je ceo koncept vremena ipak pomalo prevaziđen.«

  »I ja tako mislim«, reče Mihajlo. »Ipak, znaš šta mogu da uradim.Mogu da te prikujem za taj kamen i sredim da se jedna velika ptica obrušava na tebe i kljuje ti jetru.

  To je bilo u priči u jednoj drugoj knjizi u onoj knjižari.«

  »Ubijaš me u pojam, Miko. Neće trebati. Već će mi nekako proći vreme.«

  Bošel je poslao majmune na posao. Bili su naučeni da nasumice lupaju po dirkama

  pisaćih mašina. Posle kraćeg perioda vremena (kako ga Viša Bića računaju), majmuni su otkucali čitave šekspirovske reci: »daj«, koja se nalazi u drugoj sceni prvog čina Rićarda III; »idi«, koja je u drugoj sceni drugog čina Julija Cezara; i »je«, koja je baš u prvoj sceni prvog čina Oluje. Bošel je bio prilično ohrabren.

  Još kasnije, jedan od majmuna je otkucao dve šekspirovske reći zaredom. Do tada,

  svet u kojem se rodio Šekspir (i u kojem je bila knjižara u Los Andelesu u kojoj se rodila veličanstvena zamisao) odavno je bio ad akta.

  Posle još nekog vremena, majmuni su izbacivali čitave fraze. Već je dobar deo vremena protekao.

  Nevolja sa malom pticom bila je u tome, što nije baš mnogo oštrila kljun kada bi dolazila svakih hiljadu godina. Bošel je otkrio da ga je Mihajlo zeznuo na kvaran, serafski 59

  način hraneći ptičicu isključivo neslanom kašicom. Ptica bi dva‐tri puta lagano okrznula kamen, i otišla na sledećih hiljadu godina. Ipak, već nakon ne više od hiljadu poseta, na kamenu je bila vidljiva ogrebotina. Taj znak je ulivao nadu. Bošel je uvideo da se stvar zaista može izvesti. Jedan majmun — i to ne najbistriji — najzad je otkucao čitavu rečenicu. »Šta reče to, nitkove jed
an?« Upravo u tom trenutku, još nešto se desilo.

  Bošel se iznenadio, jer mu je bilo prvi put da to vidi. Ali videćete to milijarde puta pre nego što bude gotov.

  Mrvica kosmičke prašine, na krajnjem rubu svemira, susrela je drugu mrvicu. U

  tome ne bi trebalo da bude ničeg neobičnog; mrvice su stalno sretale mrivice. Ali ovaj slučaj bio je nešto drugo. Obe mrvice — svaka na svojoj strani — bile su najisturenije u čitavom svemiru. Nema veće razdaljine od te. Mrvica (živahni skup naseljenih svetova) pogledala je drugu mrvicu očima i instrumentima i ugledala svoje vlastite oči i instrumente kako je gledaju. Mrvica je videla samu sebe. Kosmička tetradimenzionalna sfera je završena. Prva mrvica je srela samu sebe u dolasku iz drugog pravca, i ceo svemir je pređen.

  A onda je sve to kolabiralo.

  Zvezde su se ugasile, jedna po jedna, milijardu po milijardu. Noćne more o padanju! Sve ugašene kugle i sfere su padale u prazninu koja se sastojala samo od dna.

  Nije ostalo niša sem jedne otvorene čaure u praznini, i pokoja stvar van konteksta, kao Mihajlo i njegova družina, i Bošel i njegovi majmuni.

  Bošlel je osetio malu nelagodnost; navikao se na prizor širećeg kosmosa. Ali nije morao da brine. Sve je ponovo počelo.

  Koja milijarda vekova je tiho protekla. Još jednom, čaura je eksplodirala u pljusak

  iskara koje su se kretale i rasle. Dobile su formu i rotaciju, i ponovo se pojavio život na mrvicama čađi koje su izbacile iskre.

  Ovo se desilo opet i opet. Svaki ciklus je izgledao prokleto dug dok je trajao; ali retrospektivno, ciklusi su bili samo lagano žmirkanje. A u Većoj Retrospektivi, bili su poput visokofrekventnog alternatora, proizvodeći vrtoglav broj takvih ciklusa svake nadsekunde i nastavljajući kroz survavajuće ere. Ali Bošelu je postajalo dosadno.

  Jednostavno, nema druge reči za to.

  Kada je samo nekoliko milijardi svemirskih ciklusa završeno, u kamenu je bila rupa

  u koju ste mogli sakriti konja. Ptičica je mnogo puta dolazila da oštri kljun. I Pera Pitekos, najbrži od majmuna, već je nasumice napisao Oluju, kompletnu i savršenu. (U

  sabranim Šekspirovim delima Oluja je uvek prva — prim. prev.). Svi su se rukovali, majmuni i anđeo. Bio je to svečan trenutak.

  Trenutak nije potrajao. Pera, umesto da nastavi kucanje u žestokom tempu i napiše i ostale drame, napisao je svoju poboljšanu verziju Oluje. Bošel je pobesneo.

  »Ali bolja je, Boš«, bunio se Pera. »A imam i neke ideje za scenografiju koje će je

  zbilja napraviti sjajnom.«

  »Naravno da je bolja! Mi ne želimo bolje. Nama trebaju baš onakve kakve su. Zar

  vi majmuni ne shvatate da mi ovde razrađujemo problem nasumične verovatnoće?

  Zvekani jedni!«

  »Daj mi tu prokletu knjigu na mesec dana, Boš, pa ću prepisati te posrane stvari i

  bićemo gotovi«, predložio je Pera Pitekos.

  »Pravila, tikvani, pravila!« protisnuo je Bošel. »Moramo se držati pravila. Znate da to ne smemo, a osim toga, otkrili bi nas. Imam razloga da sumnjam, i boli me da to kažem, da je jedan od mojih ovde prisutnih majmuna i saradnika doušnik. Ne bi nam uspelo.«

  60

  Nakon ovog malog nesporazuma stvari su krenule nabolje. Majmuni su se držali svog zadatka. I, posle broja ciklusa koji se može izraziti devetkom iza koje slede nule najsitnije štamparska veličine u broju dovoljnom da se opiše krug oko univerzuma u periodu neposredno pre kolapsa (poluprečnik i obim konačne sfere su, naravno, jednaki), prva potpuna verzija bila je spremna.

  Naravno, bila je falična, i morali su je odbaciti. Ali u njoj je bilo manje od trideset hiljada grešaka, ona je bila proročanstvo da će doći velike stvari i konačni trijumf.

  Kasnije (ljudi, ne da je bilo kasnije!) prilično su se približili. Do vremena kada je rupa u satu‐steni mogla da primi osrednji sunčev sistem, imali su verziju sa samo pet grešaka.

  »Doći će«, rekao je Bošel. »Doći će sa vremenom. A vreme je jedna stvar koje imamo dovoljno.«

  Kasnije — mnogo, mnogo kasnije — izgledalo im je da su uspeli; a do tada, ptičica

  je izlizala skoro petinu kamena svojim hiljadugodišnjim posetama.

  Sam Mihajlo je pročitao verziju i nije mogao da nađe grešku. Naravno, to nije bilo

  konačno, jer je Mihajlo uvek bio nestrpljiv i užurban čitalac. Za konačnu potvrdu bila su potrebna tri čitanja, ali nade nikad nisu bile ovako visoke.

  Prošla je i drugo čitanje, od strane mnogo pažljivijeg anđela, i proglašena za savršenu do poslednjeg slovca. Ali bilo je duboko u noć, kada ju je taj čitalac završio i možda je postao malo nepažljiv pred kraj.

  I prošla je i treće čitanje, kroz svih trideset i sedam drama i kroz pesme na kraju.

  Bio je to Kitabel, anđeo‐pisar glavom, zadužen za to treće čitanje. Već je krenuo da potpiše uverenje kada je zastao.

  »Nešto mi je zapelo u mislima«, rekao je, i zatresao glavom da je razbistri. »Kao nekakav odjek nečega što nije baš kako treba. Ne bih želeo da napravim grešku.«

  Već je bio napisao »Kitab«, ali nije završio potpis.

  »Neću moći da zaspim noćas ako se ne setim«, požalio se. »Nije bilo u dramama;

  za njih znam da su savršene. Bilo je nešto u pesmama — sasvim pri kraju — neki nesklad. Ili je pesnik napisao izuzetno neuklopiv stih, ili je postojala greška u prepisu, koju je moje oko previdelo ali moje uvo zapamtilo. Priznajem da sam bio malo pospan

  pred kraj.«

  »O, tako ti svih svetova ikada stvorenih, potpiši!« molio je Bošel.

  »Ovoliko dugo si čekao, još jedan momenat te neće ubiti, Boš.«

  »Ne bih se u to kladio. Na rubu sam, Kit, kažem ti.«

  Ali Kitabel je pogledao i našao je — jedan stih u »Feniksu i kornjači« (poslednjoj pesmi u sabranim delima, u mom izdanju na 1135. sitno štampanoj strani — prim.

  prev.):

  »From this session interdict

  Every fowl of tyrant wing,

  Save the eagle, feather'd king:

  Keep the obsequy so strict.«

  Tako je pisalo u samoj knjizi. A ono što je Pera Pitekos napisao bilo je zamalo, ali ne sasvim, ista stvar:

  »from this sessin interdict

  Every f owl of tyrant wingg,

  Save the eaggle, feather'd kingg:

  Prokleta mašina g se zagglavljuje.«

  61

  Ako nikada niste videli anđela kako plače, reči vam ne mogu opisati ono što je Bošel tada napravio.

  Još su tamo i ove noći, kucajući nasumice, jer ta poslednja i zamalo pobednička verzija desila se pre manje od milion milijardi ciklusa. I pre jednog trenutka — na pola sadašnjeg ciklusa — jedan od majmuna je izbacio ništa manje nego devet šekspirovskih reči zaredom.

  Još ima nade. A i ptičica je dosad izlizala kamen do polovine.

  62

  63

  »Živ!«

  »Mrtav!«

  »Živ u Novoj Engleskoj, bogamu!«

  »Umro pre dvadeset godina!«

  »Šešir ovamo, odoh da ga dovedem glavom i bradom!«

  Tako je tekao razgovor te večeri. Neki neznanac započe ga svojim baljezganjem o

  tome kako je Dadli Ston mrtav. Živ, vikali smo mi. Zar mi da ne znamo? Nismo li mi poslednji jadni ostaci onih koji su palili tamjan i čitali njegove knjige po svetlu uspaljenih inelektualnih zaveta onomad dvadesetih godina?

  Onaj Dadli Ston. Veličanstveni stilista, najponositiji među literarnim lavovima.

  Svakako se sećate očajnog udaranja glavama u zidove, skakanja u provalije, jecaja sudbine koji su usledili kada je napisao sledeću poruku izdavačima:

  Gospodo,

  Danas, u tridesetoj godini starosti, povlačim se sa polja svoga rada, odričem se pisanja, spaljujem sve radove, bacam na đubre svoj poslednji rukopis i želim Vam zbogom. Iskreno Vaš

  Dadli Ston

  Zemljotresi i lavine, tim redom.

  » Zašto? « pitali smo jedni druge kako su godine prolazile.

  U najbolj
em stilu sapunskih opera diskutovali smo da li ga je to žena naterala da

  odbaci literarnu budućnost. Da li je to bila Boca. Ili Konji koji su ga prestigli i zaustavili sjajnog sprintera na samom vrhuncu?

  Bez dileme smo priznavali jedni drugima: da Ston danas piše, Fokner, Hemingvej i

  Štajnbek bili bi zakopani u njegovoj lavi. Utoliko žalosnije što se Ston, na samoj granici da završi svoje najbolje delo, jednog dana okrenuo i otišao da živi u gradu koji ćemo zvati Opskurnost na obali mora za koje je najbolje ime Prošlost.

  » Zašto? «

  To pitanje večito je živelo sa onima od nas koji su primetili iskre genija u raznolikim njegovim radovima.

  Jedne noći, pre nekoliko nedelja, dok smo premišljanjima odagnavali eroziju godina i otkrivali da su nam lica nekako podbulija, a da se nestanak kose sve više primećuje, razbesneli smo se nad neznanjem tipičnog građanina u vezi s Dadlijem Stonom.

  Ako ništa drugo, gunđali smo, Tomas Vulf je dobio punu meru uspeha pre nego što

  se dograbio za nos i skočio sa ruba Večnosti. Ako ništa drugo, kritičari su se prikupili da gledaju za njegovim skokom u tamu kao za meteorom koji je napravio mnogo vatre u

  prolasku. Ali ko se sada sećao Dadlija Stona, njegovih obožavatelja, njihovih frenetičnih sledbenika iz dvadesetih godina?

  »Šešir ovamo«, rekao sam. »Putovaću trista milja, dohvatiti Dadlija Stona za pantalone i reći: 'Slušaj ti, g. Stone, zašto si nas tako izdao? Zbog čega nisi napisao knjigu za dvadeset pet godina?'«

  Šešir je napunjen novcem, poslao sam telegram i seo u voz.

  Ne znam šta sam očekivao. Možda da nađem izbledelu i lomnu bogomoljku kako se prikrada oko stanice, bacanu morskim vetrovima, utvaru boje krede koja će šušketati na mene glasom trava i trske koji se povijaju u noći. Očajno sam stezao rukama svoja kolena dok je voz huktao prema stanici. Sišao sam u samotnom seoskom kraju, milju od 64

  mora, kao čovek zahvaćen kakvom budalastom fiksnom idejom, i pitao se zbog čega sam došao ovamo.