by MoZarD
da je to nekakav artefakt zgrabljen iz
čitamo »tvrdu naučnu fantastiku«.
116
A što ne? Sva književna dela, kao što je
izveden od strane ma kog pisca. Možda je
Kurt Vonegat ukazao, su laži. Što ne bi i
ironično, a možda i nije ironično, da
ova bila laži, ako se može postići da mi u
Benford ovde kao »Mak‐Gafina« koristi
tome uživamo?
izesnu količinu prilično gumene nauke.
Ovim ne želimo kazati da se prava,
Benford je i putovao, i to široko, u
tvrdojezgrena tvrda naučna fantastika ne
mladosti je boravio u Japanu, pa se neke
može napraviti ili da se ne može uzdići do
od njegovih priča, a naročito njegov
literarnih visina. Uistinu, ako hoćemo
roman Zvezda u ogrtaču, pružaju
sasvim paradoksalno da pristupimo
onostran
zapadnjačke
estetike
i
ovome, možemo zastupiti i gledište da
zapadnjačkih socijalnih i psiholoških
najviša vrsta tvrdog SF‐a, onaj tvrdi SF
obrazaca, projektirajući budućnosti koje
koji neki stvarno sagledavaju kao esenciju
su pod jakim istočnjačkim uticajem.
tog žanra samog, jeste književnost koja
Artefakt je bio nekakav čisti triler ali sa
koristi sve raspoložive literarne tehnike
tvrdonaučnim »Mak‐Gafinom« u jezgru;
da bi očuvala iluziju realističnosti a koja
kompleksni
i
kontroverzni
politički
istovremeno potiskuje ivicu najboljeg
podtekst ovog romana odnosio se na
poznatog naučnog pogleda na svet taman
početke raspada NATO pakta.
koliko je moguće potisnuti je da bi se,
A poenta svega ovog jeste da Gregori
zadirući u terra incognita (zemlju
Benford, bez obzira da li jeste ili nije
nepoznatog) izbeglo bukvalno protivu‐
naučnik, i bez obzira na to što je samoga
rečenje naučnim činjenicama — i koja
sebe
proglasio
za
tvrdoesefovskog
ovo čini služeći potrebama priče u čijem
čistunca, jeste daleko najkompletniji i
centru je ljudsko srce.
literarno najusavršeniji romanopisac koji
A to niko nije radio bolje nego Gregori
je sebe ikada proglasio tvrdoesefovskim
Benford, koji odista igra ovu igru sa
piscem. U pogledu kvaliteta naučnih
dignutom mrežom, ali gumenom.
spekulacija, on stoji rame uz rame sa
Benford je po profesiji astrofizičar, i najboljim piscima, ali u mnogim slučajevima naučna spekulacija nije
radeći taj posao stekao je izvestan ugled,
njegova glavna preokupacija. A nije ni
ali ne piše kao tipični naučnik malčice
toliki puritanac da svoju nauku ne bi
upetljan u naučnu fantastiku.
malčice savio ako je to od koristi za
Na primer, njegov roman Protiv več‐
njegove druge literarne potrebe.
nosti napadnut je, prilično glupo, ako
Što će reći da kad Benford polemičar
»kvazi‐plagijat« zato što ima sličnosti sa
veliča tvrdi SF a kritikuje onu gumastiju,
pričom Vilijema Foknera »Medved« iako
možda i nije velika tajna o čemu to
je Benford zapravo davao literarni omaž
govori, jer on se možda jednostavno
Fokneru, istovremeno dodajući svom
zalaže za dobru naučnu fantastiku a
romanu dodatnu rezonancu dobro
protiv loše naučne fantastike; tako bar
znanom tehnikom literarne reference.
izgleda ako sudimo prema njegovoj
Benford, po rođenju iz Alabame, takođe
sopstvenoj naučnoj fantastici koja, čisto i
je zainteresovan i za prefinjene, svesne
jednostavno, spada u dobru.
pokušaje da u svoju prozu unese
Prvoklasan primer je njegov najnoviji,
južnjačke govorne ritmove i obrasce, zato
Velika reka neba, daleki tematski
što oseća da je glas većine SF dela možda
nastavak romana U okeanu noći, koji je,
malčice previše dosledno jenkijevski.
opet, tematski izdaleka "povezan sa
Benfordov roman Vremenski pejzaž bio
dugom pričom »Ako su zvezde bogovi«
je, jednim delom, literarni odgovor na
koju je napisao u saradnji sa Gordonom
problem koji je C. P. Snou nazvao
Eklundom.
»problem dve kulture« (tj. da postoje dva
U toj priči ljudski rod ostvaruje prvi
engleska naroda u istoj zemlji, jedan
kontakt, sa ekstraterestrijalcima. U
bogat i obrazovan, drugi siromašan i
Okeanu noći, ljudska bića počinju da
neškolovan — prim. prev.) svedenim na
zalaze među zvezde koristeći letilice
izvesne lokacije u Engleskoj; to je roman
sporije od svetlosti — zato što su
fokusiran na likove, ali na likove nauč‐
nadsvetlosne Benfordu jedan od glavnih
nika
koji
se
upravo
tada
bave
primera »igranja sa spuštenom mrežom«
neposrednim naučnim radom — tu su
tako da ih uglavnom izbegava čak i kad bi
divno prikazani estetika i strast nauke, na
mu to bilo književno pogodno.
način koji nikad ranije nije stvarno
U romanu U okeanu noći ljudi, na svoju
117
žalost, saznaju da Galaksijom dominiraju
odgovarala potrebama mašina; pri tom
mašinske civilizacije, i, štaviše, da su te
planetu čini nepogodnom za organske
civilizacije krenule da potpuno unište svu
forme.
organsku inteligenciju.
Mašine isteruju ljude iz njihovih
Ova tema je u naučnoj fantastici u
ponosnih naselja. Ljudi grade skromnija
poslednje vreme prilično zastupljena (vidi
naselja, citadele. Mašine razaraju cita‐
Božju kovačnicu, Sastanak sa Ramom...)
dele, i najzad, malobrojna preostala
ali i u krugovima današnjih naučnika se
ljudska plemena bivaju prisiljena da
često čuje. Glavnina ove Galaksije egzis‐
lutaju po planeti koja organski umire, u
tira na temperaturama koje daleko bolje
neprestanom strahu i bekstvu.
odgovaraju metalno‐silikatnim oblicima
Sve ovo, gore navedeno, je (ma koliko
života nego krhkim ugljeničnim, kaže ta
to čudno zvučalo) samo pozadina, koja se
teorija; stvarno usavršena mašinerija
pojavljuje, delić po delić, tokom čitave
mogla bi biti praktično besmrtna, čime bi
Velike reke neba; na početku romana,
se poništilo brzinsko ograničenje koje sad
poslednji preživeli ljudi beže preko
sprečava
međuzvezdano
putovanje,
Snouglejda, zatim se roman fokusira na
mašinske civilizacije mogle bi trajati
sam
o jednog junaka Kilina.
milionima ili čak milijardama godina. A
S jedne strane, ovo bi se moglo
visoke organske civilizacije će pre ili
sagledati kao demonstracija literarnih
kasnije proizvesti samoreprodukujuću
ograničenja koja je Benford, svojom
samoprogramirajuću mašineriju koja će
preteranom naučnom skrupuloznošću,
ih naslediti.
samome sebi nametnuo. Dugu epsku
Sve ovo ima tvrdonaučnu plauzibilnost,
pozadinsku priču on je mogao napisati
ali izgleda da ta ideja o želji takvih visokih
kao real‐vremensku sagu samo tako što
mašinskih civilizacija da satru organske,
bi ili skakao nemarno sa junaka na junaka
niže, forme proističe pre iz antropo‐
duž vremenske linije kao Olaf Stejpldon i
morfne projekcije našeg sopstvenog
time se odrekao svake pretencije na
nesrećnog ksenofobičnog imperijalizma
emocionalnu vezanost, ili nam dao glavne
nego iz hladnih jednačina.
junake koji na neki način uspevaju da
Bilo kako bilo, Velika reka neba čini
dozive i prežive sve to.
dugi, dug montažni skok sa romana U
A to bi zahtevalo da prihvati ili
okeanu noći: dešava se zapravo nekoliko
besmrtnost ili nadsvetlosne brodove.
desetina hiljada godina kasnije, jer
A to bi, chez Benford, bila igra sa
Benford jednostavno neće da pribegne
mrežom puštenom na tlo.
nadsvetlosnim brzinama, bez obzira
Otud Benford zadržava mrežu u
koliko takvom upornošću otežava svoje
vazduhu i prihvata literarne konsekvence;
literarne probleme.
s druge strane, ono što je on učinio u
Ljudi
su,
reklo
bi
se
pomoću
Velikoj reci neba takode je primer kako
automatskih zvezdoplova koji su nosili
pridržavanje naučnih principa može
oplodne ćelije i embrione, stigli u centar
pokatkad i doprineti književnom poslu.
Galaksije, a to je zona sa zvezdama gusto
Restrikcije koje je Benford sebi
zbijenim oko centralne crne jame;
nametnuo sprečile su ga da napiše Veliku
saznaju, međutim, da u toj zoni
reku neba kao gigantsku parsek‐gutajuću
dominiraju
usavršene
mašinske
sagu svemirskih staza. Prinudile su ga da
civilizacije. Odnos tih civilizacija prema
se fokusira na samo jednu grupicu
ljudima je kao odnos ljudi prema
ljudskih bića na kraju priče, i na svest
bubašvabama, i zato one po‐stupaju
samo jednog čoveka, te da kanališe sav
prema toj dosadnoj gamadi otprilike kao
svoj ogromni tematski materijal kroz ovo
mi prema bubašvabama.
sočivo emocionalne realnosti, da ovaj
Ljudi izgrađuju »svećnjake«, gradove u
roman učini romanom karaktera bar
svemirskom prostoru. Mašinske civiliza‐
koliko i romanom galaktičkih spekulacija.
cije ih tretiraju kao dosadne osinjake.
Osim toga, stvarno usavršene mašinske
Ljudi sleću na planetu Snouglejd i grade
civilizacije u centrima svog višeg cvetanja
velika samodovoljna naselja. Ali dođe čas
bile bi totalno iznad ljudske moći shva‐
kad i jedna mašinska civilizacija sleće na
tanja, što je deo Benfordove tematske
Snouglejd, te započinje dugi, spori,
poente, pa bi Benford, koji je i sam
nezadrživi proces »anti‐teraformiranja«
ljudsko biće, morao ili da redukuje
planete, hladeći je i sušeći da bi
njihovu veličanstvenost na konvencije
118
slabe naučna fantastike ili da padne u
vanjem i smatra da su onoliko daleko
besmisleno brbljanje, da je pokušao da
iznad mašina koliko su mašine daleko
prikaže
konfrontaciju
ljudi
iz
tih
iznad ljudi. On nabacuje i nagoveštaj da bi
»svećnjaka« sa najkrupnijim manifes‐
ljudi mogli posle smrti dobiti neku vrstu
tacijama takvih civilizacija.
večnog posmrtnog življenja u tom
Umesto toga imamo udovca Kilina, i
tajanstvenom
carstvu
strukturisane
njegovog sina, i grupicu ljudi koji beže i
energije.
bore se za goli život u završnom periodu
Tu
dobijamo
Benforda
naučnog
jednog dugog istorijskog procesa. Nalaze
transcendentalistu, koji kao da kaže da
se na površini planete koja je, sa tačke
vrhunac evolucije svesti u Galaksiji ne
gledišta mašinskih civilizacija, daleka i
mora obavezno da boravi u matricama od
nevažna. Imamo Mantisu (bogomoljku),
metala i silicijuma. Da takvog konačnog
svojevrsnu
mašinsku
umetnicu
i
vrhunca ne mora ni biti; da matrica ne
nadzornicu
organskih
formi,
koja
mora sama po sebi biti superiorna; da se
reprezentuje tuđinski duh mašina.
sva svest nalazi na istom putu. Da svaka
I to funkcioniše divno. Na ljudskom
matrica svesti — mesnata, metalna,
nivou priča se koncentriše na Kilinove
magnetska — sadrži po jedan duh koji u
odnose sa njegovim sinom Tobijem i sa
jednom
konačnom
smislu
ima
ženom po imenu Šibo, izbeglicom iz
podjednaku
vrednost,
jednako
je
druge bande; stapa se fino sa natpričom
dragocen, bez obzira na hijerarhije
koja, zahvaljujući Mantisinim moćima,
relativnih
fizičkih
i
intelektualnih
zalazi u prostore dubokih psiholoških
nadmoćnosti koje su takode veoma
slika.
realne a ponekad i tragične.
Dalje, iako je ljudski rod prikazan kao
Ali avaj, Benford koristi ta magnetska
rod sačinjen od grupica jadnih malih bića
bića
kao
deus
eh
machine
za
u očajničkoj borbi za opstanak na margini
proizvođenje srećnog kraja. Ljudi budu
mašinske civilizacije, i kao rod u nekim
odvedeni
do
drevnog
ljudskog
stvarima zaista inferioran, Benford
svemirskog broda, renoviraju ga uz
uspeva da preokrene Veliku reku neba u
pomoć Mantise, i njime odleću sa
svojevrsni hvalospev ljudskom duhu pod
Snouglejda, u veliko nepoznato, možda u
ekstremnim fizičkim i psihičkim pritiskom.
nastavak romana.
Ovo on čini na nekoliko načina.
Takav kraj je dvosekli mač — psihološki
Glavninu priče drži čvrsto fokusiranu na
prijatan, jer nama je stalo do Kilina i do
lične stvari junaka, postižući da mi
tog ostatka čovečanstva, ispunjeni smo
brinemo za te junake i divimo im se. Sve
osećanjem da ti ljudi zaslužuju da
nam daje kroz svest Kilina, koju slika
dostojanstveno prežive; intelektualno
vešto, produbljeno i saosećajno. Daje
neprijatan, jer je to donekle zašećereni
nam jednu ljudsku kulturu koja, iako je u
kraj koji ruši tematsko jedinstvo pre‐
bežaniji, zadržava i izvesno, prilično
thodnih zbivanja.
dirljivo, dostojanstvo. Kroz »aspekte« i
Ipak: ako možemo oprostiti izvesno
»lica« — a to su svesti mrtvih ljudskih
savijanje zakona nauke zbog potreba
bića, zabeležene na čipovima, i ugrađene
priče (a to često činimo), onda možda
u Kilina — on često evocira minula
takode možemo oprostiti i izesno
vremena ljudske slave i povezuje svoj
savijanje tematske logike zbog potreba
narod sa tokom ljudske istorije, pa tako i
emocionalne satisfakcije.
sa nama.
Benford se u izvesnom smislu našao u
On čak lukavo povezuje naše daleke
procepu. Da je išao za hladnom logikom
kiborgizovane potomke sa nama na taj
priče sve do nemilosrdnog završetka i
način što u njihov donekle mutirani
dopustio da njegovi ljudi izginu ili da
engleski jezik ubacuje, na vrlo delikatan
budu duhovno smrvljeni od strane maši‐
način, dobro znane srcu bliske govorne
na, roman verovatno ne bi imao emo‐
obrasce iz južnih delova SAD.
tivno zadovoljavajući kraj. Opredelivši se
Konačno, on uvodi i nematerijalna bića
da zadovolji naša srca, on donekle
koja egzistiraju kao magnetski obrasci u
razočarava naše intelekte.
akrecionom disku centralne crne jame a
Benford humanista i Benford trans‐
možda nekako i unutar tamošnjeg ho‐
cendentalista u izvesnom smislu su na
rizonta događanja — bića o kojima
kraju Velike reke neba potukli Benforda
Mantisa razmišlja manje‐više sa oboža‐
tvrdoesefovskog pisca. I možda je to je‐
119
dan od elemenata koji ga čine onakvim SF
piscem kakav jeste.
Tvrdoesefovska ograničenja ne definišu
neku separatnu kategoriju literature
izuzetu
od
generalnih
literarnih
standarda i imperativa. Naučna tečnost i
tehnološka
uverljivost
su