Lastavičja Kula

by Andrzej Sapkowski

  Barbegazi – pojavilo ih se još više – pratili su ga u marširanju, kotrljajući se i valjajući se po dnu. Čuo je njihovo monotono čavrljanje i brektanje. Osetio je njihov oštar, kiseo miris.

  Morao je da se zaustavi. Na njegovom putu, između dva stalagmita, na mestu koje nije mogao da zaobiđe, ležao je veliki ehinops, načičkan gomilom dugih bodlji. Geralt obliza pljuvačku. Znao je veoma dobro da ehinops može da ispaljuje bodlje s razdaljine od deset stopa. Bodlje su imale posebnu odliku – kada se zabiju u telo, slome se, a oštri krajevi prodiru i „putuju” sve dublje i dublje, sve dok najzad ne dospeju do nekog osetljivog organa.

  – Glupi veštac – začu iz mraka. – Plašljivi veštac! Boji se, haha!

  Glas je zvučao čudnovato i strano, ali Geralt je takve glasove čuo već mnogo puta. Tako su govorila bića koja nisu navikla da se sporazumevaju pomoću artikulisanog govora – koristili su čudan akcenat i artikulaciju, te neprirodno razvučene vokale.

  – Glupi veštac! Glupi veštac!

  Suzdržao se od komentara. Zagrizao je usne i oprezno prošao pored ehinopsa. Stvorove bodlje zatalasale su se kao pipci morske sase. Ali samo na trenutak, posle je ehinops prestao da se pomera i ponovo počeo da podseća na veliku gomilu močvarne trave.

  Dva ogromna barbegazija, cerekajući se i mumlajući, prekotrljala su se preko njegovog puta. Odozgo, pod svodom, začulo se lepršanje opnastih krila i siktavo kikotanje, koje je nepogrešivo signaliziralo prisutnost listonošaca i vespertila.

  – Ovamo je došao, ubica, nasilnik! Veštac! – razlegao se u mraku isti glas koji je maločas čuo. – Ugmizao je ovde! Osmelio se! Ali nema mač, ubica. Pa kako hoće da ubija? Pogledom? Haha!

  – Možda – razleže se drugi glas, s još neprirodnijom artikulacijom – da mi njega ubijemo? Haaa?

  Barbegazi začavrljaše u glasnom horu. Jedan, velik kao zrela bundeva, dokotrlja se veoma blizu i škljocnu zubima pored Geraltovih potpetica. Veštac priguši psovku koja mu je pohrlila na usne. Krenuo je dalje. Sa stalaktita je kapala voda odjekujući zvonkim ehom.

  Nešto se uhvatilo za njegovu nogu. Suzdržao se da ga ne otrese snažno.

  Stvor nije bio velik, malo veći od psa pekinezera. Malo je i podsećao na pekinezera. Po liku, a po ostalom je podsećao na majmuna. Geralt nije imao pojma šta je to. U životu nije video ništa slično.

  – Viš-tac! – izgovarao je pekinezer zviždeći, ali potpuno jasno, kruto se držeći za Geraltovu čizmu. – Viš-tac-tac. Tu-pa-vac.

  – Skini se – reče Geralt kroz stisnute zube. – Skini se sa čizme ili ću te šutnuti u dupe.

  Barbegazi začavrljaše glasnije, jače i groznije. U mraku nešto zariča. Geralt nije znao šta je to bilo. Zvučalo je kao krava, ali veštac se mogao kladiti u bilo šta da to nije krava.

  – Viš-tac, tu-pa-vac.

  – Pusti mi čizmu – ponovi, s naporom vladajući sobom. – Došao sam ovde nenaoružan, u miru. Smetaš mi...

  Zastao je i zagrcnuo se talasom groznog smrada od kog su mu oči zasuzile, a kosa se uvila u lokne.

  Pribijen uz njegov list, stvor nalik na pekinezera iskolačio je oči i ispraznio creva pravo na njegove čizme. Odvratan smrad pratio je još odvratniji zvuk.

  Geralt je opsovao u skladu sa situacijom i odgurnuo nogom navalentno stvorenje. Mnogo nežnije nego što je trebalo. Ali ionako se desilo ono što je očekivao.

  – Šutnuo je malog! – zariča nešto iz mraka, nadglasavši uragansko čavrljanje i hrkanje barbegazija. – Šutnuo je malog! Povredio je manjeg od sebe!

  Najbliži barbegazi dovaljali su mu se do samih nogu. Osetio je kako ga njihove čvornovate šape, tvrde poput kamenja, hvataju i onesposobljavaju. Nije se branio, bio je potpuno rezigniran. U krzno najvećeg i najagresivnijeg protrljao je čizme umrljane izmetom. Kad su ga povukli za odeću, seo je.

  Nešto veliko spustilo se niz stalagnate skočivši na pod. Odmah je video šta je to. Klepač. Zdepast, debeo, kosmat, krivonog, širok u ramenima verovatno jedan sužanj i s riđom bradom koja je bila još šira.

  Približavanje klepača pratili su potresi zemlje, kao da se nije klepač približavao, već peršeronski konj. Orožnala i široka stopala stvora bila su – koliko god to smešno zvučalo – dugačka po pola stope svako.

  Klepač se nagnuo preko njega i podrignuo na votku. „Hulje ovde peku rakiju”, pomisli mahinalno Geralt.

  – Udario si manjeg od sebe, vešče – zasmrde mu u lice klepač. – Bez ikakvog razloga si napao i povredio malo, prijatno, nevino stvorenje. Znali smo da ti se ne može verovati. Ti si agresivan. Imaš instinkte ubice. Koliko naših si ubio, ološu?

  Geralt je smatrao da nije nužno da odgovori.

  – Oooo! – klepač je još jače podrignuo na njega svareni alkohol. – Od detinjstva o tome maštam! Od detinjstva! Napokon se ispunio moj san. Pogledaj levo.

  Pogledao je kao da je glupan i dobio desnu pesnicu u zube, tako da je video veliku svetlost.

  – Oooo! – klepač iskezi velike krive zube kroz gustiš smrdljive brade. – Od detinjstva o tome maštam. Pogledaj desno.

  – Dosta – razleže se negde u dubini pećine glasna i zvučna naredba. – Dosta tih igara i šala. Pustite ga.

  Geralt pljunu krv s rasečene usne. Oprao je čizmu u potočiću vode koja je tekla po steni. Tvor s licem pekinezera kezio se na njega podrugljivo, ali s bezbedne udaljenosti. Klepač se takođe kezio, trljajući pesnicu...

  – Idi, vešče – povika. – Idi kod njega, jer te zove. Ja ću sačekati. Ipak ćeš morati da se vratiš ovuda.

  *

  Pećina u koju je ušao, začudo, bila je puna svetlosti. Kroz otvore na svodu koji se caklio od siga upadali su unakrsni snopovi svetlosti, koji su se odbijali od stene i slivali u čarobne prizore bleskova i boja. Povrh toga, u vazduhu je visila magična lopta usplamtela od svetlosti, pojačana refleksijama kvarca u stenama. Mimo sve te iluminacije, kraj pećine je nestajao u mraku, crna tama skrivala se u perspektivi kolonade stalagnata.

  Upravo u tom trenutku, na zidu koji je priroda pripremila za tu svrhu, nastajala je ogromna pećinska slika. Slikar je bio svetlokosi vilenjak koji je nosio mantil izmrljan farbom. U magijsko-prirodnom blesku, njegova glava kao da je bila ovenčana svetlucavim oreolom.

  – Sedi – vilenjak, ne skrećući pogled sa slike, pokretom četkice pokaza Geraltu kamen. – Nisu ti naudili?

  – Ne. Ne baš.

  – Moraš im oprostiti.

  – Istina. Moram.

  – Malo su kao deca. Strašno su se radovali tvom dolasku.

  – Primetio sam.

  Vilenjak je tek sada pogledao u njega.

  – Sedi – ponovi. – Uskoro ću ti biti na raspolaganju. Već završavam.

  To što je vilenjak završavao bila je stilizovana životinja, najverovatnije bizon. Zasad su bile gotove samo njegove konture – od impresivnih rogova do ništa manje divnog repa. Geralt je seo na pokazani kamen i zakleo se u sebi da će biti strpljiv i pokoran – do granice mogućnosti.

  Vilenjak, tiho zviždeći kroz stisnute zube, umoči četkicu u činiju s farbom i brzim pokretima oboji svog bizona u ljubičasto. Nakon trena razmišljanja, naslikao je na boku životinje tigrove pruge.

  Geralt je posmatrao u tišini.

  Napokon se vilenjak odmakao za korak, diveći se pećinskoj fresci na kojoj je sada već bila predstavljena cela lovačka scena. Ljubičastog i prugastog bizona jurile su, u čudnim poskocima, nacrtanim nehajnim pokretima četkice, mršave figurice ljudi s lukovima i kopljima.

  – Šta to treba da bude?

  Vilenjak ga pogleda nakratko, turajući čist kraj četkice u usta.

  – To je – kaza – preistorijska slika, koju su naslikali prvobitni ljudi, što su živeli u ovoj pećini pre hiljadu godina i uglavnom se bavili lovom na već odavno izumrle ljubičaste bizone. Neki od prvobitnih lovaca su bili umetnici, sačuvali su duboko ukorenjenu potrebu da reaguju na umetnički način. Da ovekoveče ono što im je stajalo u duši.

  – Fascinantno.

  – Sigurno da jeste – složi se vilenjak. – Vaši učenjaci odavno skitaju po pećinama i
traže tragove pračoveka. A koliko god puta da ih pronađu, neizmerno su fascinirani. Zato što pronalaze i dokaz da na ovoj zemlji, i ujedno na ovom svetu, niste skitnice. Dokaz za to da su vaši preci tu živeli vekovima, te da njihovim naslednicima taj svet pripada. Pa, svaka rasa ima pravo na nekakve korene. Čak i vaša, ljudska, čije korene svakako treba tražiti u krošnjama drveća. Ha, smešna igra reči, zar ne? Dostojna epigrama. Voliš li laku poeziju? Šta ti misliš, šta bih još mogao ovde da docrtarn?

  – Docrtaj praljudskim lovcima velike, ukrućene faluse.

  – Dobra ideja – vilenjak umoči četkicu u farbu. – Kult falusa je bio tipičan za primitivne civilizacije. To takođe može da posluži nastanku teorije da ljudska rasa podleže fizičkoj degeneraciji. Preci su imali faluse kao močuge, a potomcima su ostale smešne, zakržljale kitice... Hvala, vešče.

  – Nema na čemu. Eto, stajalo mi je na duši. Farba izgleda veoma sveže da bi bila preistorijska.

  – Za tri-četiri dana boje će izbledeti pod uticajem soli koju ispušta zid i slika će postati toliko preistorijska da ti pamet stane. Vaši učenjaci će se upišati od radosti kada to vide. Dajem glavu da nijedan neće prepoznati moju farsu.

  – Prepoznaće je.

  – A na koji način?

  – Zato što nećeš izdržati a da ne potpišeš remek-delo.

  Vilenjak se zasmeja oporo.

  – Tačno. Pročitao si me bez greške. Eh, ognju sujete, kako je teško umetniku da te ugasi u sebi. Ja sam već potpisao sliku. Evo, ovde.

  – To nije vilin konjic?

  – Ne. To je ideogram koji označava moje ime. Zovem se Krevan Espan ep Kaomhan Maha. Da bi bilo ugodnije, koristim alijas Avalak’h, i tako mi se možeš obraćati.

  – Neću zanemariti.

  – A tebe zovu Geralt iz Rivije. Ti si veštac. Ipak, trenutno ne juriš stvorove i zveri, pošto si zauzet traženjem nestalih devojaka.

  – Zadivljujuće brzo se šire vesti. I zadivljujuće duboko. Očigledno si predvideo da ću se pojaviti ovde. Umeš i da prorekneš budućnost, kako sam shvatio?

  – Da prorekne sudbinu – Avalak’h obrisa ruke o krpu – može svako. I svako to radi, pošto je to odista lako. Nije nikakva nauka proricati. Nauka je proricati tačno.

  – Zgodan zaključak i vredan epigrama. Jasno je da umeš da proričeš tačno.

  – Veoma često. Ja, dragi Geralte, umem dosta toga i znam dosta toga. Uostalom, na to ukazuje moja, kako biste to vi ljudi rekli, naučna titula. U celini: Aen Saevhern.

  – Znalac.

  – Tako je.

  – Koji hoće, nadam se, da podeli znanje.

  Avalak’h je ćutao nekoliko trenutaka.

  – Da podelim? – reče najzad otegnuto. – S tobom? Znanje, dragi moj, jeste privilegija, a privilegije se dele samo sa sebi ravnima. A zbog čega bih ja, vilenjak, Znalac, član elite, morao da delim bilo šta s potomkom bića koje se pojavilo u svemiru pre jedva pet miliona godina, evoluiravši iz majmuna, pacova, šakala ili drugog sisara? Bića kojem je trebalo oko milion godina da bi otkrilo da pomoću dve dlakave ruke može da obavi neku radnju koristeći oglodanu kosku? Posle čega je gurnulo tu kost sebi u dupe i zapištalo od sreće?

  Vilenjak ućuta, okrenuvši se i upiljivši oči u svoju sliku.

  – Zbog čega si se – ponovi – usudio da pomisliš da ću s tobom podeliti ma kakvo znanje, čoveče? Reci mi!

  Geralt obrisa čizmu od ostataka govana.

  – Možda zbog toga – odgovori oporo – što je to neizbežno?

  – Možda zato – Geralt nije hteo da povišava glas – što će proći narednih nekoliko godina i ljudi će jednostavno uzeti svako znanje, bez obzira na to da li neko želi s njima da ga podeli ili ne? Tu ubrajam i znanje o tome što ti, vilenjak i Znalac, vešto skrivaš iza pećinskih fresaka? Zato što računaš na to da ljudi neće hteti da razvaljuju krampovima taj zid oslikan lažnim dokazom praljudskog postojanja? Šta? Ti, moj ognju sujete?

  Vilenjak je prasnuo u smeh. Potpuno veselo.

  – O da – reče. – Bila bi to sujeta nesumnjivo dovedena do gluposti da mislim da nešto nećete razvaliti. Razvalićete sve. Samo, šta s tim? Šta s tim, čoveče?

  – Ne znam. Reci mi. A ako smatraš da nije prikladno, onda ću otići. Najradije na neki drugi izlaz, pošto me na onom čekaju tvoji raskalašni kompanjoni u želji da mi polome rebra.

  – Izvoli – vilenjak naglim pokretom raširi ruke, a kamenita stena se sa škripom i treskom otvori, brutalno cepajući ljubičastog bizona napola. – Izađi ovuda. Koračaj ka svetlosti. U prenesenom ili bukvalnom značenju reči, ovo je po pravilu pravi put.

  – Šteta – promrmlja Geralt. – Mislim na fresku.

  – Mora da se šališ – reče vilenjak nakon trena ćutanja, koji ga je prijatno i ugodno iznenadio. – Fresci neće ništa biti. Istom čarolijom ću zatvoriti stenu, čak ni trag linije neće ostati. Hajde. Izaći ću s tobom, ispratiću te. Došao sam do zaključka da ipak imam nešto da ti kažem. I da ti pokažem.

  Unutra je vladala tama, ali veštac je odmah znao da je pećina ogromna – prozreo je to po temperaturi i kretanju vazduha. Šljunak po kome su hodali bio je mokar.

  Avalak’h je čarima stvorio svetlost – na vilenjački način, samo gestom, bez izgovaranja čari. Usplamtela lopta uzletela je ka svodu, formacije planinskog kristala u stenama pećine zasijale su milijardama zraka, zaplesale su senke. Veštac je uzdahnuo mimo volje.

  Nije prvi put da vidi vilenjačke rezbarije i kipove, ali svaki put je utisak bio isti: figure vilenjaka i vilenjakinja zamrznute usred pokreta, usred treptaja, nisu delo rezbarovog dleta, već rezultat snažne čarolije, koja je u stanju da pretvori živo tkivo u beli mermer iz Amela.

  Najbliža statua predstavljala je vilenjakinju kako sedi zgrčenih nogu ua bazaltnoj ploči. Vilenjakinja je okretala glavu, kao da ju je upozorio šum koraka koji su se približavali. Bila je potpuno naga. Beo mermer izglačan do mlečnog sjaja činio je da se zaista oseti toplota koja je izbijala iz kipa.

  Avalak’h se zaustavio i naslonio na jedan od stubova koji je obeležavao put između aleje kipova.

  – Po drugi put – kaza tiho – munjevito si me pročitao, Geralte. Da, bio si u pravu, slika bizona na steni bila je kamuflaža koja treba da odvrati od raskivanja i razbijanja zida. Kamuflaža koja treba da sačuva sve ovo ovde od otimačine i uništavanja. Svaka rasa, pa i vilenjačka, ima pravo na korene. Ovo što vidiš, to su naši koreni. Molim te, gazi oprezno. To je u suštini groblje.

  Rasplesane refleksije svetlosti na planinskim kristalima dobijale su od mraka druge osobine – iza aleje kipova videle su se kolonade, stepenice, amfiteatarski klaustri, arkade i peristili. Sve je bilo od belog mermera.

  – Želim – nastavi Avalak’h, zaustavljajući se i pokazujući dlanom – da ovo opstane. Čak i kada mi odemo, kada se ceo ovaj kontinent i ceo ovaj svet nađu pod mnogomiljnim slojem snega i leda, Tir na Bea Arain će opstati. Otići ćemo odavde, ali jednom ćemo se vratiti. Mi, vilenjaci. Tako nam to predskazuje Aen Ithlinnespeath, proročanstvo Itline Egli ep Evenijen.

  – Vi stvarno u njega verujete? U tu vradžbinu? Zar je toliko dubok vaš fatalizam?

  – Sve – vilenjak nije gledao u njega, već u mermerne stubove pokrivene bareljefom delikatnim poput paučine – beše predskazano i prorokovano. Vaš dolazak na kontinent, ratovi, prolivanje vilenjačke i ljudske krvi. Uzdizanje vaše rase, dekadencija naše. Borba vladara Severa i Juga. “I ustaće kralj Juga protiv kraljeva Severa i potopiće njihovu zemlju kao povodanj; biće oni zdrobljeni, a narodi njihovi uništeni... I tako će začeti propast sveta.” Sećaš li se Itlininog teksta, vešče? Onaj ko je daleko umreće od zaraze; onaj ko je blizu, njega će ubiti mraz... Pošto će doći vreme Tedd Deireadh, Vreme svršetka, Vreme mača i sekire, Vreme prezira, Vreme bele studeni i vučje mećave...

  – Poezija.

  – Više voliš manje poetsko? Kao rezultat promene ugla padanja sunčevih zraka, pomeriće se, i to znatno, granica večitog leda. Led koji će skliznuti sa severa smoždiće ove planine i gurnuti ih daleko na jug. Sve će prekriti beo sneg u sloju debljem od
milje. I biće veoma, veoma hladno.

  – Nosićemo tople gaće – odgovori bez emocija Geralt. – Kožuhe i krznene kape.

  – Uzeo si mi reč iz usta – saglasi se mirno vilenjak. – I u tim gaćama i s kapama opstaćete kako biste se jednog dana vratili ovamo da kopate rupe i pretražujete ove pećine, da uništavate i kradete. Itlinino proročanstvo o tome ne govori, ali ja to znam. Nema načina da se potpuno unište ljudi, uvek će ostati barem dvoje. Što se tiče nas, vilenjaka, Itlina je vrlo odlučna: spasiće se samo oni koji krenu za Lastavicom. Lastavica, simbol proleća, jeste izbaviteljka, ona koja će otvoriti Zabranjene dveri, pokazati put izbavljenja. I omogućiti oživljenje sveta. Lastavica, Čedo Drevne krvi.

  – Odnosno Ciri? – ne izdrža Geralt. – Ili Cirino dete? Kako? I zašto?

  Činilo se da Avalak’h nije čuo do kraja.

  – Lastavica Drevne krvi – ponovi. – Njene krvi. Hodi. Pogledaj.

  Čak i među drugim kipovima, nesumnjivo realističnim, uhvaćenim u pokretu ili gestu, kip koji je pokazivao Avalak’h razlikovao se.

  Bela mermerna vilenjakinja, u poluležećem stavu na ploči, ostavljala je utisak kao da se tek probudila – samo što se ne uspravi i ustane. Bila je licem okrenuta ka praznom mestu pored nje, a podignuta ruka kao da je dodirivala nešto nevidljivo.

  Na vilenjakinjinom licu oslikavao se izraz spokoja i sreće.

  Mnogo je vremena prošlo dok Avalak’h nije prekinuo tišinu.

  – To je Lara Doren ep Šijadal. Naravno, to nije grob, već kenotaf. Čudi te stav kipa? Eto, projekat nije pronašao podršku da se u mermeru izvajaju oboje legendarnih ljubavnika: Lara i Kregenan iz Loda. Kregenan je bio čovek, bilo bi svetogrđe trošiti amelski mermer na njegovu statuu. Bilo bi huljenje staviti statuu čoveka ovde, u Tir na Bea Arainu. S druge strane, još bi veći zločin bio s predumišljajem uništavati sećanje na ta osećanja. Pa su se našli na zlatnoj sredini. Kregenana... formalno ovde nema. A ipak je tu. U Larinom pogledu i pozi. Ljubavnici su zajedno. Ništa nije uspelo da ih rastavi. Ni smrt, ni zaborav... Ni mržnja.

  Vešcu se činilo da se ravnodušan vilenjakov glas promenio na trenutak. Ali to verovatno nije bilo moguće.