Lastavičja Kula

by Andrzej Sapkowski

  Rjens prasnu u smeh. Bonhart se zverski zasmeja. Srdačno, mada malo kreštavo, zasmeja se čarobnjak Vilgeforc u ksenoglozu. Sva trojica su se dugo smejala i cerekala roneći suze poput graška.

  – Dobro – prekinu veselje Bonhart. – Nismo se okupili da gledamo predstavu, već zbog trgovine. Devojka u datom trenutku ne pripada svetu poštenih stanovnika svih staleža, već meni. Ali mogu da je preprodam. Šta vi, čarobnjače, imate da ponudite?

  – Da li te interesuje vlast nad celim svetom?

  – Ne.

  – Onda ću ti dozvoliti – reče polako Vilgeforc – da budeš prisutan onome što ću raditi devojci. Moći ćeš da posmatraš. Znam da od svih užitaka najviše voliš da gledaš takve spektakle.

  Bonhartove oči zasijaše belim plamenom.

  – A nešto konkretnije?

  – Nešto konkretnije: spreman sam da platim dvadesetostruko više od tvog iznosa. Dve hiljade florena. Uzmi u obzir, Bonharte, da je to džak para koji ne možeš da nosiš, biće ti potreban tegleći magarac. Dovoljno ti je za penziju, verandu, golubove, čak i za votku i kurve ako budeš umeren.

  – Dogovoreno, gos’n čarobnjače – zasmeja se naizgled bezbrižno lovac. – Tom votkom i tim kurvama ste mi osvojili srce. Imamo dogovor. Ali želeo bih i to preporučeno gledanje. Uistinu, više bih voleo da je gledam kako lipše u areni, ali rado ću baciti oko i na vaš rad s nožem. Zavedite to kao bonus.

  – Dogovoreno.

  – Brzo ste završili – oceni jetko Sova. – Stvarno, Vilgeforce, brzo i glatko si ugovorio saradnju s Bonhartom. Saradnju koja svakako jeste i biće societas leonina{30}. Ali da niste nešto zaboravili? Kolibu u kojoj sedite i Cintrijku kojom trgujete čuvaju dvojica naoružanih ljudi. Mojih ljudi.

  – Dragi koroneru Skelene – zabruja iz kutijice Vilgeforcov glas. – Vređate me misleći da u razmeni želim vama da nanesem štetu. Potpuno suprotno. Nameravam da budem nesvakidašnje darežljiv. Ne mogu da vam osiguram tu, kako ste je izvoleli nazvati, demokratiju. Ali garantujem vam materijalnu pomoć, logističku podršku i dostupnost informacija zahvaljujući kojima ćete prestati da budete oruđe i sluga zaverenicima, a postaćete partner. Takav čiju će ličnost i mišljenje poštovati knez Joakim de Vet, vojvoda Ardal ep Duhi, grof Bruane, grof D’Arvi i ostali plavokrvi zaverenici. Šta s tim što je to societas leonina? Ukoliko je Cirila plen, onda ću lavlji deo plena uzeti ja, što svakako mislim da je zasluženo. Toliko te to boli? Pa i sam ćeš imati velik profit. Ako mi predaš Cintrijku, radno mesto Vatjea de Ridoa već imaš u džepu. Ako si šef tajne službe, Skelene, možeš ostvariti svakojake utopije, možda čak i demokratiju i poštene izbore. Kao što vidiš, za jednu mršavu petnaestogodišnjakinju, dajem ti ispunjenje životnih snova i ambicija. Vidiš li ti to?

  – Ne – zavrte glavom Sova. – Samo čujem.

  – Rjense.

  – Slušam, gospodaru.

  – Daj gos’n Skelenu primer kvaliteta naših informacija. Kaži šta si dobio od Vatjea.

  – U ovom odredu – kaza Rjens – postoji špijun.

  – Šta?

  – To što čuješ. Vatje de Rido ima ovde krticu. Zna sve što radiš. Zbog čega to radiš i za koga. Vatje je ubacio među vas svog agenta.

  *

  Prišao joj je tiho. Gotovo ga nije čula.

  – Kena.

  – Neratine.

  – Osetila si moje misli. Tamo u kolibi. Znaš o čemu sam mislio. Znači da znaš ko sam.

  – Slušaj, Neratine...

  – Ne. Ti slušaj, Joana Selborn. Stefan Skelen izdaje zemlju i cara. Kuje zaveru. Svi koji se drže njega završiće na giljotini. Raskidaće ih konjima na Trgu tisućleća.

  – Ja ništa ne znam, Neratine. Ja izvršavam naređenja... Šta ti hoćeš od mene? Ja služim koroneru... A kome ti služiš?

  – Carstvu. Gospodinu De Ridou.

  – Šta ti hoćeš od mene?

  – Da budeš razumna.

  – Odlazi. Neću te izdati, neću reći... Ali odlazi, molim te. Ja ne mogu, Neratine. Ja sam obična žena. Nije to za moju glavu...

  *

  Ne znam šta da radim. Skelen je kazao: „gđica Selborn”. Kao da sam oficir. Kome služim? Njemu? Caru? Carstvu?

  A otkud ja znam?

  Kena se odgurnu leđima od ugla kolibe i mašući motkom i poprekim pogledom otera seoske dečake koji su radoznalo piljili u Falku dok je sedela pod stubom.

  Oj, u lepu sam se zbrku uvalila. Oj, zamirisalo je u vazduhu na omču. I na konjski izmet na Trgu tisućleća.

  Ne znam kako će se ovo završiti, pomisli Kena. Ali moram ući u nju. U tu Falku. Makar na trenutak da osetim njene misli. Da znam ono što ona zna.

  Da shvatim.

  *

  – Približila se – reče Ciri gladeći mačku. – Bila je visoka, negovana, dosta drugačija od ostatka te bande... Čak i lepa na svoj način. Budila je poštovanje. Ona dvojica što su me čuvala, vulgarni prostaci, prestali su da psuju kada je došla.

  Visogota je ćutao.

  – Ona se – nastavi Ciri – sagnula i pogledala me u oči. Odmah sam osetila nešto... Nešto čudno... Nešto kao da mi je krcnulo u glavi, zabolelo je. Zazujalo mi je u ušima. Pred očima mi je na trenutak bilo veoma bistro... Nešto je ušlo u mene, gnusno i ljigavo... Ja sam znala za to. Jenefer mi je pokazivala u hramu... Ali nisam htela to da dozvolim ovoj devojci... Jednostavno sam odgurnula to nešto čime je prodirala u mene, odgurnula sam i izbacila iz sebe, svom snagom koju sam tada imala. A visoka žena se iskrivila i zateturala kao da sam je udarila pesnicom, napravila je dva koraka unazad... I krv joj je ljusnula iz nosa. Iz obeju nozdrva.

  Visogota je ćutao.

  – A ja sam – Ciri podiže glavu – shvatila šta se dogodilo. Iznenada sam u sebi osetila Moć. Izgubila sam je u pustinji Korat, odrekla je se. Kasnije nisam mogla crpsti, nisam mogla da je koristim. A ona, ta žena, dala mi je Moć, štaviše, gurnula mi je oružje u ruku. To je bila moja šansa.

  *

  Kena se zateturala i teško pala na pesak, klateći se i opipavajući zemlju kao pijana. Krv iz nosa joj je lila na usta i bradu.

  – Šta je... – Andres Verni skoči, ali se iznenada uhvati oberučke za glavu, otvori usta, a iz usta mu se promoli kreštanje. Široko otvorenih očiju, buljio je u Stigvarda, ali iz nosa i ušiju pirata već je tekla krv, a oči mu je prekrivala magla. Andres pade na kolena gledajući u Neratina Ceku, koji je stajao sa strane i mirno posmatrao.

  – Nera... tine... Pomozi...

  Ceka se nije pomerio. Gledao je devojku. Ona je skrenula pogled ka njegovim očima, a on se zanjihao.

  – Ne treba – preduhitri je brzo. – Ja sam na tvojoj strani. Želim da ti pomognem. Daj, preseći ću kanape... Imaš nož, sama iseci ogrlicu. Ja ću dovesti konje.

  – Ceka... – izusti iz stegnutog grkljana Andres Verni. – Ti izdaj...

  Devojka ga udari pogledom, a on pade na Stigvarda, koji je nepomično ležao, i uvi se u poziciju embriona. Kena i dalje nije mogla ustati. Krv joj je u gustim kapljicama kapala na grudi i stomak.

  – Uzbuna! – vrisnu najednom Hloe Štic naišavši iza kolibe i ispusti ovčije rebro. – Uzbunaaaa! Silifante! Skelene! Devojka beži!

  Ciri je već bila na sedlu. U ruci je imala mač.

  – Tjaaaaa, Kelpi!

  – Uzbunaaaaaa!

  Kena je grebala pesak. Nije mogla da ustane. Noge je uopšte nisu slušale, bile su kao od drveta. “Psioničarka”, pomisli. „Naletela sam na superpsioničarku. Devojka je deset puta jača od mene... Dobro da me nije ubila... Kojim čudom sam i dalje svesna?”

  Iz pravca kolibe već je trčala gomila na čelu sa Olom Haršejmom, Bertom Brigdenom i Tilom Ehradom, a na majdan podno kolovrata hitali su i Dakre Silifant i Boreas Mun. Ciri se okrenu, vrisnu i odgalopira prema reci. Ali i odande su već trčali naoružani ljudi.

  Skelen i Bonhart su izleteli iz kolibe. Bonhart je imao mač u ruci. Neratin Ceka je viknuo, naleteo na njih s konjem i obojicu ih obalio. Potom se pravo sa sedla bacio na Bonharta i prignječio ga uz zemlju. Rjens je istrčao na prag i posmatrao zabezeknuto.

  – Hv
atajte je! – riknu Skelen skačući sa zemlje. – Hvatajte ili ubijte!

  – Živa! – vrisnu Rjens. – Živaaaa!

  Kena je videla kako je Ciri bila odgurnuta od rečne palisade, kako je okrenula vranu kobilu i pojurila prema kolovratu. Videla je kako je Kabernik Turent doleteo i hteo da je svuče sa sedla, videla je kako je blesnuo mač, videla je kako je iz Turentovog vrata fljusnuo krmezni mlaz. Dede Vargas i Frip mlađi takođe su to videli. Nisu odlučili da devojci prepreče put, nestali su među kolibama.

  Bonhart je skočio, odgurnuo od sebe Neratina Ceku balčakom mača i strašno ga ubo, skroz kroz grudi. Iz istih stopa je skočio za Ciri. Rasporeni i okrvavljeni Neratin uspeo je da ga uhvati za nogu i pustio ju je tek kada ga je Bonhart pribio oštricom za pesak. Ali tih nekoliko sekundi odugovlačenja bilo je dovoljno.

  Devojka je obola kobilu i pobegla od Silifanta i Muna. Skelen je krišom, kao vuk, pritrčao sleva i zamahnuo rukom. Kena je videla da je nešto zasijalo u letu, videla je kako se devojka trgla i zanela u sedlu, a s lica joj je pljusnula krv kao fontana. Nakrivila se unazad toliko da je neko vreme ležala poleđuške na zadnjici konja. Ali nije pala, uspravila se, uhvatila za sedlo i pribila uz konjski vrat. Vrana kobila je razbacala naoružana ljude i pojurila pravo ka kolovratu. Za njom su hitali Mun, Silifant i Hloe Štic sa samostrelom.

  – Neće preskočiti! Imamo je! – vrisnu trijumfalno Mun. – Sedam stopa ne može da preskoči nijedan konj!

  – Ne gađaj, Hloe!

  Hloe Štic nije čula od sveopšte vriske. Zaustavila se. Naslonila je samostrel na obraz. Kao što je poznato, Hloe nikad ne promašuje.

  – Leš! – vrisnu. – Leš!

  Kena je videla kako je nizak muškarac njoj nepoznatog imena pritrčao, podigao samostrel i izbliza pogodio Hloe u leđa. Strela je prošla kroz nju uz eksploziju krvi. Hloe je pala bez jauka.

  Vrana kobila je dogalopirala do kolovrata, lagano zabacila glavu i skočila. Vinula se i uzdigla iznad kapije, graciozno podavivši prednje noge, prepovila se preko nje poput crne svilene trake. Skupljena jedno uz drugo, zadnja kopita nisu ni okrznula gornju gredu.

  – Bogova mi! – kriknu Dakre Silifant. – Bogova mi, kakav je to konj! Vredan je zlata koliko je težak!

  – Kobila onome ko je uhvati! – viknu Skelen. – Na konje! Na konje i hitajte!

  Kroz konačno otvoren kolovrat progalopirala je potera podižući prašinu. Ispred svih, na čelu, galopirali su Bonhart i Boreas Mun.

  Kena je s naporom ustala. I odmah se zateturala i teško pala na pesak. U nogama joj je bolno žarilo.

  Kabernik Turent se nije pomerao, ležao je u crvenoj kaljuzi široko raširenih ruku i nogu. Andres Verni je pokušavao da pridigne nesvesnog Stigvarda.

  Sklupčana na pesku, Hloe Štic je izgledala kao malo dete.

  Ola Haršejm i Bert Brigden su dovukli pred Skelena niskog muškarca, onog što je ubio Hloe. Sova je brektao i drhtao od besa. S redenika obešenog oko vrata skinuo je drugu čeličnu zvezdu, takvom istom je maločas ranio devojku u lice.

  – Neka te pakao proguta, Skelene – kaza niski muškarac. Kena se prisetila njegovog prezimena, Mekeser. Jedija Mekeser. Gemerijac. Upoznala ga je u Rokainu.

  Sova se pogrbi i snažno zamahnu rukom. Šestozuba zvezda zafijuka u vazduhu i duboko se zari u Mekeserovo lice, između oka i nosa. Žrtva nije ni vrisnula, samo je počeo snažno i spazmatično da se trese u Haršejmovom i Brigdenovom stisku. Drhtao je dugo, a zube je iskezio tako sablasno da su svi okrenuli glave. Svi sem Sove.

  – Iščupaj iz njega moj orion, Ola – reče Stefan Skelen kada je leš najzad omlitavio u rukama koje su ga držale. – I zakopajte tu strvinu u đubrivo, zajedno sa ovom drugom strvinom, sa ovim hermafroditom. Da ne bi ostalo traga ni od jednog šugavog izdajnika.

  Odjednom je zaduvao vetar, naišli su oblaci. Odjednom je postalo mračno.

  *

  Stražari su vikali na zidinama citadele. Sestre Skara hrapale su u duetu. Kohut je glasno mokrio u praznu kiblu.

  Kena privuče ćebe pod bradu. Prisećala se.

  Nisu stigli devojku. Nestala je. Jednostavno je nestala. Boreas Mun – nečuveno – izgubio je trag vrane kobile posle neke tri milje. Iznenada, bez upozorenja, postalo je mračno, vetar je gotovo do zemlje povijao drveće. Ljusnula je kiša, ha, zabrujali su gromovi, zasijale munje.

  Bonhart nije opraštao. Vratili su se u Govorog. Vrištali su međusobno, svi, jedan na jednog, drugi na drugog: Bonhart, Sova, Rjens i taj četvrti, zagonetni, neljudski, kreštav glas. Posle su poterali celu bandu na sedla, osim onih koji, kao i ja, nisu bili u stanju da jašu. Sazvali su seljake s bakljama i pojurili u šume. Vratili su se u zoru.

  Vratili su se bez ičega. Ako ne računamo jezu koju su imali u očima.

  “Priča”, prisećala se Kena, „počela je tek pre nekoliko dana.” U početku su se svi plašili Sove i Bonharta. Oni su bili toliko besni da je bilo bolje ne izlaziti im na oči. Za neku nesmotrenu reč bi i Brigden, oficir, dobio nagajkom po nosu.

  Ali posle su pričali o tome šta se desilo tokom potere. O malecnom slamenom jednorogu iz svetišta, koji je odjednom porastao do razmera zmaja i uplašio konje tako da su jahači popadali, za divno čudo, vratove nisu polomili. O nebeskom galopu kavalkade{31} ognjenookih utvara na skeletima konja koju je predvodio strašni kralj-kostur naređujući svojim slugama-avetima da zatiru iskrzanim plaštevima tragove kopita crne kobile. O makabrijskom horu kozodoja koji viču: „Liiik-errr od krvi, liiik-errr od krvi!” O zavijanju avetne Bean’ši, vesnice smrti, koje je budilo grozu...

  „Vetar, kiša, oblaci, krici i drveće fantastičnih oblika, uz to i strah koji ima velike oči”, komentarisao je Boreas Mun, koji je bio prisutan tamo. „Eto, to je celo objašnjenje. A legnjevi? Legnjevi kao legnjevi”, dodao je, „uvek vrište.”

  A trag, otisci kopita koji naprasno nestaju kao da je konj u nebesa poleteo?

  Lice Boreasa Muna, tragača koji ume da nađe ribu u vodi, to pitanje je pretvaralo u kamen. “Vetar”, pričao je, „vetar je zatrpao tragove peskom i lišćem. Drugog objašnjenja nema.”

  „Neki su čak verovali”, prisećala se Kena. „Neki su čak poverovali da su to sve bile prirodne pojave ili priviđenja. Čak su im se smejali.” Ali prestali su da se smeju. Posle Dun Dârea. Posle Dun Dârea više se niko nije smejao.

  *

  Kad ju je ugledao, mahinalno je skočio unazad i udahnuo vazduh.

  Pomešala je guščije salo s gareži iz kamina i novonastalom masnom bojom pocrnila oči i kapke izduživši ih dugim linijama sve do ušiju i slepoočnica.

  Izgledala je kao demon.

  – Od četvrte ade u visoku šumu, uz sam rub – ponovi joj smernice. – Zatim duž reke do tri usahla drveta, od njih grabovom šumom pravo na zapad. Videćeš borove, idi skraja i broj proseke. Skreneš u deveti i kasnije ne skreći. Posle toga ćeš naići na selo Dun Dâre, od njegove severne strane je zaselak. Nekoliko koliba. A iza njih, na raskrsnici, krčma.

  – Sećam se. Naći ću, ne boj se.

  – Najopreznija budi kraj rečnih okuka. Pazi se mesta gde je trska ređa. Mesta obraslih troskotom. A ako te ipak zadesi mrak u borovoj šumi, zaustavi se i sačekaj jutro. Ni u kom slučaju ne idi kroz močvaru noću. Već je skoro mlad mesec, plus oblaci...

  – Znam.

  – Ako se radi o Zemlji Jezera... Uputi se na sever, preko brda. Izbegavaj glavne puteve, glavni putevi su puni vojske. Kada dospeš do reke, velike reke koja se zove Silta, to ti je već više od pola puta.

  – Znam. Imam mapu koju si mi nacrtao.

  – Ah, da. Istina.

  Ciri je još jednom proverila sedlo i bisage. Mahinalno, nije znala šta da kaže. Odugovlačila je ono što je trebalo konačno da kaže.

  – Bilo mi je drago da te ugostim – predupredi je. – Zaista. Zbogom, veštice.

  – Zbogom, pustinjače. Hvala ti za sve.

  Već je bila na sedlu, već se spremila da cokne Kelpi kad je prišao i uhvatio je za ruku.

  – Ciri. Ostani. Sačekaj da zima...

  – Stići ću do jezera pre mrazeva. A posle, ako bude tako kao što si kazao, ni�
�ta više neće biti važno. Vratiću se teleportom na Taned. U školu u Aretuzi. Kod gđice Rite... Visogota... Kako je to bilo davno...

  – Lastavičja kula je legenda. Zapamti, to je samo legenda.

  – I ja sam samo legenda – reče ogorčeno. – Od rođenja. Zirael, Lastavica, Čedo Nenadnosti. Odabrana. Dete Drevne krvi. Idem, Visogota. Budi mi zdrav!

  – Budi zdrava, Ciri.

  *

  Krčma na raskrsnici iza zaseoka bila je prazna. Ciprijan Frip mlađi i njegova tri druga zabranili su ulaz stanovnicima i terali su prolaznike. Oni sami su gozbovali i pili svaki dan, sedeli u zadimljenom i mračnom lokalu, koji je smrdeo kao i svaka krčma zimi kada se ne otvaraju prozori i vrata – na znoj, mačke, miševe, obojke, borovinu, prdež, mast, paljevinu i mokru odeću.

  – Pseća sudbina – ponovi sigurno već stoti put Juz Janovic, Gemerijac, mašući konobaricama da donesu votku. – Dabogda strefila tog Sovu. Naredio nam da sedimo u ovoj raspaloj rupi! Radije bih da po šumama idem u patrolu!

  – Glupane jedan – odgovori Dede Vargas. – Napolju je đavolja hladnoća! Ja više volim da sam u toplom. I pored devojaka!

  Zamašno lupi devojku po guzovima. Devojka pisknu ne baš ubedljivo i s vidnom ravnodnušnošću. Bila je, istinu govoreći, priglupa. Rad u krčmi ju je naučio samo da treba da piska ako je udare ili uštinu.

  Ciprijan Frip i njegova kompanija su se dočepali obe konobarice već drugog dana nakon dolaska. Krčmar se plašio da prigovori, a devojke nisu bile baš bistre da misle o prigovorima. Život ih je takođe naučio da devojku, ako prigovara, prebiju. Prema tome, razumnije je sačekati da im dosadi.

  – Ta Falka – smoreni Rispat la Puant nastavi sledeću standardnu temu dosadnih večernjih razgovora – skapala je negde u šumama, kažem vam. Video sam kako ju je onda Skelen pogodio orionom u lice, kako je iz nje fontana krvi bljuznula! Kažem vam, iz toga nije mogla da se izvuče!

  – Sova je omanuo – odgovori Juz Janovic. – Jedva ju je zakačio orionom. Istina, lice joj je dobro razvalio, sâm sam video. Ali da li je to omelo devojku u skoku iznad kolovrata? Pala je s konja? Kako da ne! A kolovrat smo posle izrnerili: sedam stopa i dva cola, ni manje ni više. I šta? Skočila je! A tek kako! Između sedla i zadnjice ne bi mogao nož da poturiš.