Lastavičja Kula

by Andrzej Sapkowski

  Neneke je prekinula tišinu.

  – Jeste li već raspoređene?

  – Ja ne – promumla Eurneid. – Zasad ću zimu provesti u kampu kod Vizime. Komesar za regrutaciju je kazao da će u proleće tamo doći odredi kondotjera sa severa... Biću felčerka u nekom od tih odreda.

  – A ja sam – osmehnu se bledo Iola Druga – već raspoređena u vojnu hirurgiju, kod gospodina Mila Vanderbeka.

  – Nemojte samo da me osramotite – Neneka baci strašan pogled na obe polaznice. – Nemojte da osramotite mene, hram i ime Velike Melitele.

  – Nećemo sigurno, majko.

  – I pazite se.

  – Hoćemo, majko.

  – Pored ranjenika ćete padati s nogu, nećete stići da spavate. Bojaćete se, sumnjaćete dok gledate u bol i smrt. A tada se lako seže po narkotik ili stimulant. Oprezno s tim.

  – Znamo, majko.

  – Rat, strah, ubistva i krv – arhisveštenica baci pogled na obe – dovodi do slabljenja morala, a povrh toga, za neke je to snažan afrodizijak. Kako će na vas delovati, balavice, u ovom trenutku ne znate i ne možete znati. Molim vas da i na to obratite pažnju. Ako pak dođe do nečeg sličnog, uzmite preventivna sredstva. Ako i pored toga neka od vas padne u probleme, dalje od seoskih vračeva i ženturača! Potražite hram, a najbolje čarobnicu.

  – Znamo, majko.

  – To je sve. Sada možete prići po blagoslov.

  Jednoj po jednoj stavljala je dlan na glavu, grlila je i ljubila. Eurneid je zašmrcala. Iola Druga se, kao i uvek, rasplakala. Neneke, iako joj je oko sijalo više nego inače, frknula je.

  – Bez scena, bez scena – reče naizgled gnevno i oštro. – Idete u običan rat. Odande se vraća. Uzimajte torbe i doviđenja.

  – Doviđenja, majko.

  Hodale su brzo ka kapiji hrama, nisu se osvrtale. Pogledom su ih ispraćale arhisveštenica Neneke, čarobnica Tris Merigold i pisar Jare.

  Ovaj poslednji je narnetljivim pokašljavanjem skrenuo pažnju na sebe.

  – O čemu se radi? – Neneke iskosi oči ka njemu.

  – Njima si dozvolila! – planu grozničavo momak. – Njima, devojkama, dozvolila si da pođu! A ja? Zašto ja ne smem? I dalje moram da prevrćem prljave pergamente ovde iza ovih zidina? Nisam bogalj niti kukavica! Za mene je sramota da sedim u hramu dok devojke...

  – Te devojke – prekinu ga arhisveštenica – ceo svoj mladi život učile su da leče i isceljuju, da se brinu o bolesnima i ranjenima. Ne idu u rat zbog patriotizma ili zato što su željne avantura, već zato što će tamo biti bezbroj ranjenih i bolesnih. Gomila posla, dan i noć! Eurneid i Iola, Mira, Katje, Pruna, Debora i druge devojke su doprinos hrama u tom ratu. Hram, kao deo zajednice, ima obaveze prema zajednici. Hram daje vojsci i ratu svoj doprinos: iskusne stručnjake. Razumeš li to, Jare? Stručnjake! Ne meso za klanje!

  – Svi stupaju u vojsku! Samo kukavice ostaju kod kuće!

  – Pričaš gluposti, Jare – reče oštro Tris. – Ništa nisi shvatio.

  – Ja hoću da idem u rat... – glas momka se slomio. – Hoću da spasem... Ciri...

  – Molim lepo – reče ismevački Neneke. – Vitez lutalica želi da spase damu svoga srca. Na belom konju...

  Zaćutala je pod pogledom čarobnjakinje.

  – Uostalom, dosta više o tome, Jare – zgromila je momka pogledom. – Rekla sam da ne dozvoljavam! Vraćaj se knjigama! Uči. Tvoja budućnost je nauka. Hajde, Tris. Ne gubimo vreme.

  *

  Na raširenom platnu ispred oltara stajao je koštani češalj, jeftin prsten, knjiga oštećenih korica, izbledela plava marama. Kraj predmeta je klečala Iola Prva, sveštenica proročkih sposobnosti.

  – Ne žuri, Iola – preduhitri je Neneke, koja je stajala pored nje. – Koncentriši se polako. Nećemo munjevito proročanstvo, nećemo enigme s hiljadu rešenja. Želimo sliku. Jasnu sliku. Preuzmi auru s tih predmeta, oni su pripadali Ciri, Ciri ih je dodirivala. Preuzmi auru. Polako. Nema žurbe.

  Napolju je duvao vetar i provejavalo je. Krovove i dvorište hrama brzo je pokrivao sneg.

  Bio je devetnaesti dan novembra. Pun mesec.

  – Spremna sam, mati – reče svojim melodičnim glasom Iola Prva.

  – Počni.

  – Trenutak – Tris brzo ustade s klupe i zbaci s ramena krzno činčile. – Trenutak, Neneke. Hoću da uđem u trans zajedno s njom.

  – Ovde nije bezbedno.

  – Znam. Ali želim da vidim. Sopstvenim očima. Dužna sam joj to. Ciri... Ja tu devojku volim kao mlađu sestru. U Kedvenu mi je spasla život, rizikujući svoju glavu...

  Glas čarobnice se odjednom prelomio.

  – Isto kao Jare – odmahnu glavom čarobnica. – Trči u spas, naslepo, da slomiš vrat ne znajući kuda i zašto. Ali Jare je naivan momak, ti si zrela i navodno mudra volšebnica. Trebalo bi da znaš da nećeš pomoći Ciri tako što ćeš pasti u trans. A sebi možeš naškoditi.

  – Hoću da uđem u trans zajedno sa Iolom – ponovi Tris grizući usne. – Dozvoli mi, Neneke. Uostalom, šta rizikujem? Napad epilepsije? Čak iako se desi, izvući ćeš me iz toga.

  – Rizikuješ – reče polako Neneke – da vidiš ono što ne treba da vidiš.

  “Brdo”, pomisli Tris, „brdo Soden. Na kome sam jednom umrla. Na kom su me sahranili i uklesali moje ime na nadgrobnom spomeniku. Brdo i grob koji će jednom podsetiti na mene.”

  – Znam to. To mi je već jednom prorečeno.

  – Ja sam već donela odluku – reče hladno i gordo ustajući i oberučki zabacujući za vrat svoju divnu kosu. – Počnimo.

  Neneke kleknu i osloni čelo na spojene šake.

  – Počnimo – reče tiho. – Spremi se, Iola. Klekni pored mene, Tris. Uzmi Iolu za ruku.

  Napolju je bila noć. Duvao je vetar i padao sneg.

  *

  Na jugu, daleko iza Amelskih planina, u Metini, u zemlji zvanoj Stojezera, u mestu udaljenom od grada Elandera i hrama Melitele petsto milja leta vrane, sneni san naglo je probudio ribara Gostu. Probuđeni Gosta nikako nije mogao da se priseti sadržine sna, ali čudan nemir dugo mu nije dozvolio da zaspi.

  *

  Svaki ribar koji vlada svojim zanatom zna da se grgeč treba loviti samo pri prvom ledu.

  Ovogodišnja zima, iako nenadano rana, nameštala je ujdurmu, a bila je hirovita poput lepe i uspešne cure. Prvim mrazem i vejavicom zlokobno je iznenadila, kao razbojnik iz zasede, na početku novembra, odmah posle Saovina, kada niko još nije očekivao mrazove i snegove, a posla je bilo preko glave. Već oko polovine novembra, jezera su se zacaklila tananim pokrivačem, koji će, činilo se, jedva izdržati težinu čoveka, kad zima hirovita odjednom odstupi – vrati se jesen, ljusnu kiša, pokrivač poškropljen kišom rascepka se, a topli južni vetar otisnu ga ka obali i rastopi. „Kog đavola”, čudili su se seljani. „Hoće li biti zime ili neće?”

  Nisu prošla tri dana, a zima se vrati. Ovaj put obrela se bez snega, bez susnežice, ali je zato mraz stisnuo kao kovač kleštima. Čak je zatreštalo. Nakvašene vodom, strehe su u toku jedne noći iscerile oštre zube ledenica, a zgranute patke umalo se nisu zaledile u pačjoj bari.

  A jezera Mil Trehta su izdahnula i postala led.

  Gosta je pričekao još jedan dan radi sigurnosti, a potom je skinuo s tavana škrinju s remenom koja se nosi na ramenu i u kojoj je držao ribarsku opremu. Valjano je napunio svoje čizme slamom, nadenuo kožuh, uzeo dleto, vreću i pohitao na jezero.

  Kao što se zna, ako će loviti grgeča, onda najbolje na prvom ledu.

  Led je snažan. Malo se uginjao pod čovekom, malo je škripao, ali držao je. Gosta je izašao na dubinu, izdubio dletom rupu, seo na škrinju, razmotao konopac od konjske dlake pričvršćen za prut od tisovine, nakačio je kalajisanu ribu na kuku i spustio je u vodu. Prvi grgeč od pola lakta apnuo je mamac i pre nego što je pao i nategao kanap.

  Nije prošlo sat vremena a oko rupe je stajalo više od pola stotine zelenih, prugastih riba s perajima crvenim poput krvi. Gosta je imao više grgeča nego što mu je bilo potrebno, ali ribarska euforija ne dopušta mu da prestane da lovi. Na kraju krajeva, ribe je uvek mogao da raz
deli susedima.

  Čuo je otegnuto frkanje.

  Podigao je glavu s rupe. Na obali jezera stajao je predivan crn konj, para mu je kuljala iz nozdrva. Jahaču u bundi od ondatri lice je bilo pokriveno šalom.

  Gosta je oblizao pljuvačku. Za beg je bilo prekasno. U dubini duše je računao da se jahač ipak neće odvažiti da izađe s konjem na tanak led.

  Mahinalno je i dalje pomerao štap, još jedan grgeč je zakačio konopac. Ribar ga je izvukao, skinuo, bacio na led. Krajičkom oka je video da jahač silazi s kobile, zabacuje vođice na ogolelu granu i ide ka njemu, pažljivo koračajući po klizavom pokrivaču. Grgeč se koprcao na vodi, protezao je šiljata peraja, pomerao škrge. Gosta je ustao, sagnuo se po dleto koje je u slučaju potrebe moglo da mu posluži kao oružje.

  – Ne plaši se.

  To je bila devojka. Sada kada je skinula šal s lica video joj je lice, unakaženo odvratnim ožiljkom. Na leđima je imala mač, video je rukohvat lepe izrade kako štrči iznad ramena.

  – Neću ti učiniti nikakvo zlo – reče tiho. – Želim samo da pitam za put.

  „Malo sutra”, pomisli Gosta. „Sada, po zimi. Po mrazu. Ko sada luta ili putuje? Samo razbojnik. Ili prognanik.”

  – Ova zemlja je Mil Trahta?

  – Pa... – promrmlja Gosta gledajući u rupu u crnoj vodi. – Mil Trahta. Ali mi kažemo: Stojezera.

  – A jezero Tarn Mira? Znaš za njega?

  – Svi znaju – pogleda u devojku prestrašen. – Mada ga mi ovde zovemo Ponor. Ukleto jezero. Surova dubina... Tamo žive rusalke, dave ljude. I aveti žive u starovekovnim, ukletim pukotinama.

  Video je kako su joj zelene oči zablistale.

  – Tamo su ruševine? Kula možda?

  – Ma kakva kula – nije uspeo da suzdrži smeh. – Kamen na kamenu, zatrpano kamenom, obraslo travuljinom. Gomila šljunka...

  Grgeč je prestao da poskakuje, ležao je, pomerao škrge među svojom šarenom prugastom braćom. Devojka je posmatrala zamišljena.

  – Smrt na ledu – reče – ima u sebi nešto očaravajuće.

  – A?

  – Koliko je daleko to jezero s ruševinama? Kuda da jašem?

  Rekao je. Pokazao. Čak je izgrebao na ledu oštrim krajem dleta.

  Klimala je glavom, pamtila. Kobila na obali jezera udarala je kopitima u zemlju, firktala, para joj je kuljala iz nozdrva.

  *

  Posmatrao je kako se udaljava duž zapadne obale jezera, kako galopira rubom urvine, u pozadini ogolelih jova i breza, kroz divnu, bajkovitu šumu, koju je mraz ukrasio belom glazurom inja. Vrana kobila trčala je s neopisivom prijaznošću, hitro, a istovremeno lagano, jedva se mogao čuti udar kopita o smrznutu zemlju, jedva je srebrnasti sneg prašio s dodirnutih grana. Kao da je kroz tu mrazom prelivenu i zaleđenu šumu iz bajke trčao ne običan, već bajoslovan konj, konj-prikaza.

  Možda je to bila prikaza?

  Demon na avetnom konju, demon koji je preuzeo oblik devojke ogromnih zelenih očiju i unakaženog lica?

  Ko, ako ne demon, putuje zimi? Pita za put do uklete ruševine?

  Kada je zamakla, Gosta je brzo smotao svoje ribarske svaštarije. Kući je išao šumom. Kružio je, no um i instinkt su ga upozorili da ne ide šumskim putem, da ne bude na vidiku. Devojka, šaputao mu je um, uprkos svim verovatnoćama, nije bila avet, bila je čovek. Vrana kobila nije bila prikaza, već konj. A za takvima, što usamljeno jure na konju kroz pustoš, i to zimi, veoma često ide potera.

  Sat vremena kasnije, šumskim putem je progalopirala potera. Četrnaest konja.

  *

  Rjens je još jedanput protresao srebrnu kutijicu, opsovao i u besu je tresnuo o oblučje sedla. Ali ksenoglaz je ćutao. Kao začaran.

  – Magijsko govno – prokomentarisa hladno Bonhart. – Pokvarila se drangulija s vašara.

  – Ili nam Vilgeforc demonstrira šta misli o nama – doda Stefan Skelen.

  Rjens podiže glavu i odmeri obojicu zlim pogledom.

  – Zahvaljujući dranguliji s vašara – reče jetko – još uvek nam je glava na ramenima i nećemo je još izgubiti. Zahvaljujući gos’n Vilgeforcu, znamo kuda se devojka uputila. Znamo kuda da idemo i šta moramo da učinimo. Smatram da je to mnogo u poređenju s vašim delovanjem još pre mesec dana.

  – Ne laprdaj toliko. Hej, Borease? Šta kažu tragovi?

  Boreas Mun se ispravi i zakašlja.

  – Bila je ovde sat vremena pre nas. Kada može, trudi se da jaše oštro. Ali ovo je težak teren, čak i na toj nečuvenoj kobili nije više od pet-šest milja ispred nas.

  – Dakle, ipak tera među tim jezerima – promumla Skelen. – Vilgeforc je bio u pravu. A nisam mu verovao...

  – Ni ja – prizna Bonhart. – Ali samo dok momci juče nisu potvrdili da kod jezera Tarn Mira zaista postoji neka magična građevina.

  Konji su frktali, duvali paru iz nozdrva. Sova je bacio pogled preko levog ramena, na Joanu Selborn. Već nekoliko dana mu se nije sviđao izraz lica telepatkinje. „Postaje nervozna”, pomislio je. „Ova jurnjava nas je sve umorila, fizički i psihički. Vreme je da se to okonča. Krajnje vreme.”

  Hladna drhtavica preletela mu je preko leđa. Prisetio se sna koji ga je snašao prethodne noći.

  – Dobro je! – strese se. – Dosta meditiranja. Po konje!

  *

  Boreas Mun skliznu sa sedla i potraži tragove. Nije bilo lako. Zemlja je bila smrznuta kao kamen, formirale su se smrznute grudvice, a sneg, koji je vetar brzo raznosio, zadržavao se samo u brazdama i prosecima. U njima je Boreas tražio otiske potkovica vrane kobile. Morao je da bude vrlo oprezan da ne izgubi trag, pogotovo sada kada je magijski glas iz kutijice ućutao i prestao da deli savete i smernice.

  Bio je neljudski umoran i uznemiren. Jurili su devojku već skoro tri nedelje, od Saovina, od masakra u Dun Dâreu. Gotovo tri sedmice na sedlima, konstantno u jurišu. A i dalje vrana kobila i devojka koja ju je jahala nisu slabile, nisu usporavale tempo.

  Boreas Mun je tražio tragove.

  Nije mogao da prestane da misli o snu koji ga je snašao prethodne noći. U tom snu je tonuo, davio se. Crni ponor zatvorio se nad njegovom glavom, a on je išao na dno, u grlo, u pluća prodirala mu je ledena voda. Probudio se u znoju, mokar, vreo – iako je naokolo vladala potpuna zlehuda hladnoća.

  „Dosta više”, mislio je viseći sa sedla i tražeći tragove. „Krajnje je vreme da završim s tim.”

  *

  – Gospodaru? Čujete me? Gospodaru?

  Ksenogloz je ćutao kao začaran.

  Rjens je snažno slegao ramenima i pljunuo u grube dlanove. Vrat i leđa ujedala je studen, krsna i bedrena kost su bolele i svaki jači pokret konja podsećao je na taj bol. Nije mu se više dalo ni da psuje.

  Gotovo tri sedmice u sedlima, u neprestanoj poteri. U prodornoj hladnoći, a nekoliko dana u groznom mrazu.

  A Vilgeforc ćuti.

  Mi takođe ćutimo. I gledamo se popreko.

  Rjens protrlja dlanove i navuče rukavice.

  “Skelen”, pomisli, „kada me posmatra, ima čudan pogled. Da li kuje izdaju? Nekako se previše i prelako dogovorio s Vilgeforcom... A taj odred, ti glavoresci, ipak su njemu odani, njegove naredbe izvršavaju. Ako uhvatimo devojku, bez obzira na dogovor, spreman je da je ubije ili sprovede kod tih svojih zaverenika da otelotvori sulude ideje o demokratiji i narodnoj vlasti.

  „Možda je Skelenu već dosta zavera? Urođeni konformista i konjunkturalista, možda sada razmišlja da devojku dostavi caru Emhiru?

  „Čudno me posmatra. Sova. I cela ta njegova banda... Ta Kena Selborn...

  “A Bonhart? Bonhart je nepredvidivi sadista. Kada govori o Ciri, glas mu podrhtava od besa. U zavisnosti od kaprica, devojku je spreman da pogubi ili otme kako bi joj naredio da se bori po arenama. Dogovor s Vilgeforcom? Njega taj dogovor neće nimalo zanimati. Pogotovo sada kada Vilgeforc...”

  Izvadi ksenogloz ispod pazuha.

  – Gospodaru? Čujete me? Rjens je ovde...

  Aparatić je ćutao. Rjens više nije imao volju da proklinje.

  „Vilgeforc ćuti. Skelen i Rjens su sklopili dogovor s njime. A za dan ili dva, k
ada stignemo devojku, može se ispostaviti da pakta nema. A ja tada mogu dobiti nož u grlo. Ili da pođem u lancima u Nilfgard kao dokaz i zaloga Sovine lojalnosti...

  „Sto mu gromova!

  „Vilgeforc ćuti. Ne daje mi savete. Ne pokazuje mi put. Ne objašnjava sumnje svojim mirnim, logičnim glasom koji pogađa u dno duše. Ćuti.

  „Ksenogloz je podlegao havariji. Možda od ove hladnoće? A možda...

  „Možda je Skelen bio u pravu? Možda se Vilgeforc stvarno bavi nečim drugim i zaboravio je da brine o nama i našoj sudbini?

  „Svih mi đavola, nisam mislio da će tako biti. Da sam pretpostavio, ne bih se uhvatio ovog zadatka kao pijan plota... Pošao bih da ubijem vešca umesto Širua... Majku mu! Ja ovde mrznem, a Širu se sigurno negde greje u toplom...

  „Kada samo pomislim da sam se sâm trpao da mene pošalju po Ciri, a Širua po vešca. Sâm sam to tražio.

  „Onda, početkom avgusta, kada je u naše ruke dopala Jenefer.”

  *

  Svet koji je maločas bio nerealno, meko, glibavo i lepljivo crnilo, brzo je naborao tvrde površine i konture. Postao je jasniji. Postao je stvaran.

  Jenefer je otvorila oči, protresena konvulzivnom drhtavicom. Ležala je na kamenju, među leševima i pocrnelim daskama, prikleštena ostacima drakara “Alkiona”. Naokolo je videla noge. Noge u teškim čizmama. Jedna od tih čizama ju je trenutak pre no što se osvestila šutnula.

  – Ustaj, veštice!

  Iznova šut, koji je odzvanjao bolom sve do korena zuba. Videla je lice kako se naginje nad njom.

  – Ustaj, rekao sam! Na noge! Prepoznaješ li me?

  Trepnula je očima. Prepoznala je. To je bio tip koga je jednom pripalila kada je bežao od nje teleportom. Rjens.

  – Poravnaćemo račune – obeća joj. – Poravnaćemo račune za sve, čudakinjo. Naučiću te šta je bol. Ovim rukama i ovim prstima ću te naučiti bolu.

  Napregla se, stisnula i raširila dlanove spremna da baci čini. I istog momenta se uvila kao klupko, gušeći se, brekćući i drhteći. Rjens se gromko zasmejao.