Nedaleko odatle nalazila se taverna, kroz otvorena vrata izbijao je vonj ustajalosti i piva, čuli su se glasovi, zveket i smeh. Neko je naricao gnusnu pesmicu, stalno jednu istu strofu.
Luned, v’ard t’elaine arse
Aen a meath ail aen sparse!
Znala je gde se nalazi. Još pre nego što je na krmi pročitala naziv jednog od galeasa: Eval Muire. I matične luke: Bakala. Znala je gde se nalazi.
U Nilfgardu.
Pobegla je pre no što je neko obratio pažnju na nju.
Međutim, pre nego je uspela da zagnjuri u ništavilo, buva, poslednja od onih koje su je spopale na prethodnom mestu, koja je preživela put u vremenu i prostoru šćučurena u naboru jakne, skočila je dugim buvljim skokom na lučki kej.
Još te iste večeri, buva se odomila u olinjalom krznu pacova, starog mužjaka, veterana mnogih pacovskih bitaka, o čemu je svedočilo uvo odgrizeno uz samu glavu. Još te iste večeri su se buva i pacov ukrcali na brod. A već narednog jutra krenuli na plovidbu. Na starom, zanemarenom i vrlo prljavom hulku.
Hulk je nosio naziv “Katriona”. Taj naziv je trebalo da uđe u istoriju. Ali tada to niko nije znao.
*
Sledeće mesto – iako je zaista bilo teško poverovati u to – iznenadilo ju je prilično idiličnom slikom. Iznad spokojne, lenje reke koja je tekla kroz vrbe, jove i hrastove povijene nad vodom, odmah pored mosta što spaja obale skladnim kamenitim lukom, stajala je krčma okružena slezom i trskom i obrasla u divlju lozu, bršljan i grahorinu. Iznad trema, klatila se firma, a na njoj su bila pozlaćena slova. Slova koja su za Ciri bila potpuno strana. Ali na firmi se video i sasvim celishodan crtež mačke, stoga je zaključila da je to krčma “Kod crne mačke”.
Miris hrane koji je dopirao iz krčme jednostavno ju je mamio. Ciri nije dugo razmišljala. Popravila je mač na leđima i ušla.
Unutra je bilo pusto, samo za jednim stolom sedela su trojica muškaraca sa izgledom seljaka. Nisu je ni pogledali. Ciri je sela u ugao, leđima uza zid.
Krčmarica, korpulentna žena sa čistom keceljom i rogatim čepecom, prišla joj je i upitala je nešto. Glas joj je zvučao zveketavo ali melodično. Ciri pokaza prstom na otvorena usta, potapša se po trbuhu, pa otkinu jedno od srebrnih dugmadi na jakni i stavi ga na sto. Videvši čudan pogled, već se spremila da otkine drugo dugme, ali žena je zaustavi gestom i siktavom, mada milozvučnom rečju.
Pokazalo se da je ekvivalent dugmeta bila zdela guste čorbe od povrća, zemljano tavče sa pasuljem i dimljenom slaninom, hleb i vrč razblaženog vina. Nakon prve kašike, Ciri je mislila da će se rasplakati. Ali savladala se. Jela je polako. Naslađivala se.
Krčmarica joj priđe, prozvekta pitanje i nasloni obraz na skupljene dlanove. Da li će prenoćiti?
– Ne znam – kaza Ciri. – Možda. U svakom slučaju, hvala na ponudi.
Žena se osmehnu i ode u kuhinju.
Ciri raskopča kaiš i osloni se leđima na zid. Razmišljala je šta dalje. Mesto je – u poređenju sa nekoliko poslednjih – bilo simpatično, podsticalo je na duži boravak. Znala je ipak da preterano poverenje može biti opasno, a nedostatak opreznosti poguban.
Crna mačka, potpuno ista kao na firmi kafane, pojavi se niotkuda i protrlja o njen list, sagibajući leđa. Pomazila ju je, mačka blago ćušnu glavom njen dlan, sede i poče da liže krzno na grudima. Ciri ju je posmatrala.
Videla je Jarea da sedi kraj vatre u krugu nekih odrpanaca koji su joj izgledali rđavo. Svi su grizli nešto što je podsećalo na komadiće ugljena.
– Jare?
– Tako treba – reče momak, gledajući u plamen vatrice. – Čitao sam o tome u Istoriji ratova, delu autora maršala Peligrama. Tako treba, kada je otadžbina u nuždi.
– Šta treba? Gristi ugljen?
– Da. Upravo tako. Mati otadžbina zove. A delimično iz ličnih pobuda.
– Ciri, ne spavaj u sedlu – govori Jenefer. – Stižemo.
Na kućama grada u koji stižu, na svim vratima i kapijama vide se krstovi naslikani belom farbom ili krečom. Klupča se gust i smrdljiv dim, dim sa hrpa na kojima se pale leševi. Čini se da Jenefer to ne primećuje.
– Moram da te ulepšam.
Ispred njenog lica, iznad konjskih ušiju, visi ogledalo. Češalj pleše u vazduhu, češlja crne lokne. Jenefer koristi samo čini, uopšte ne koristi ruke, jer...
Jer su njene ruke masa zgrušane krvi.
– Mamice! Šta su ti oni učinili?
– Ustani, devojko – govori Koen. – Savladaj bol, ustani i pravac greben! Inače ćeš postati strašljiva. Hoćeš da do kraja života umireš od straha?
Njegove žute oči svetle ružno. Zeva. Njegovi špicasti zubi sjaje belinom. To uopšte nije Koen. To je mačka. Crna mačka...
Kolona vojske duga skoro milju maršira, iznad nje se vijori i talasa šuma kopalja i barjaka. Jare takođe maršira, na glavi ima okrugao šlem, u ruci koplje, toliko dugačko da mora da ga drži čvrsto, oberučke, inače bi ga prevrnuo. Tutnje bubnjevi, gruva i odjekuje vojnička pesma. Iznad kolone krešte vrane. Mnoštvo vrana...
Obala jezera, na plaži kape od utučene pene, izbačene trule trske. Na jezeru ostrvo. Kula. Bergfrid{77} nazubljen grudobranima, tesno načičkan mašikulama. Iznad kule tamnoplavo večernje nebo, blešti mesec, sjajan poput talira presečenog napola. Na terasi dve žene u foteljama ogrnute u krzna. Muškarac na lađi...
Ogledalo i goblen.
Ciri podiže glavu. Preko puta, za stolom sedi Eredin Break Glas.
– Sigurno znaš – govori, pokazujući u osmehu svoje ravne zube – da samo odlažeš neizbežno. Pripadaš nama i dobićemo te.
– Kako da ne!
– Vratićeš nam se. Prolutaćeš malo po mestima i vremenima, zatim ćeš dospeti na Spiralu, a na Spirali ćemo te uhvatiti. Nikada se više nećeš vratiti u svoj svet i vreme. Uostalom, već je prekasno. Nemaš kome da se vratiš. Ljudi koje si poznavala odavno su već umrli. Njihove mogile su obrasle travom i oronule. Njihova imena su zaboravljena. Tvoje ime takođe.
– Lažeš! Ne verujem!
– Tvoja verovanja su tvoja privatna stvar. Ponavljam, uskoro ćeš dospeti na Spiralu, a ja ću te tamo čekati. Ti to ionako potajno želiš, me elaine luned.
– Baljezgaš sigurno!
– Mi, Aen Ele, osećamo takve stvari. Bila si fascinirana mnome, želela si me i bojala si se te želje. Želela si me, a i dalje me želiš, Zirael. Mene. Moje ruke. Moj dodir...
Dodirnuta, žustro skoči, prevrćući čašu, na sreću praznu. Mašila se mača, ali odmah se umirila. Bila je u krčmi “Kod mačke”, morala je da zaspi, zadrema na stolu. Ruka koja je dodirnula njenu kosu pripadala je krupnoj gazdarici. Ciri nije bila luda za takvim prisnostima, ali je od žene zračila ljubaznost i dobrota, na koju nije smela da uzvraća osornošću. Dozvolila je da je mazi po glavi, sa osmehom je slušala melodičan, zveketav govor. Bila je premorena.
– Moram da idem – kaza konačno.
Žena se osmehnu i pevljivo zazveketa. Kako je to moguće, pomisli Ciri, čemu da pripišem što u svim svetovima, mestima i vremenima, na svim jezicima i narečjima, ta jedna reč uvek zvuči razumljivo? I uvek slično?
– Da. Moram kod mame. Moja mama me čeka.
Krčmarica je odvede u dvorište. Pre no se Ciri našla u sedlu, zagrlila ju je snažno i pritisnula je uz bujno poprsje.
– Doviđenja. Hvala za gostoprimstvo. Napred, Kelpi.
Krenula je pravo na lučni most iznad mirne reke. Kada su potkovice kobile zazvonile na kamenju, osvrnula se. Žena je i dalje stajala pred krčmom.
Koncentracija, pesnice na slepoočnicama. U ušima šum, kao iz unutrašnjosti morske školjke. Blesak. I iznenada meko i crno ništavilo.
– Bonne chance, ma fille! – viknu za njom Teresa Lapin, krčmarica iz kafane “Au chat noir” u Pon-sjur-Jonu pokraj puta koji vodi iz Meluna u Okser. – Sa srećom na putu!
*
Koncentracija, pesnice na slepoočnicama. U ušima šum, kao iz unutrašnjosti morske školjke. Blesak. I iznenada meko i crno ništavilo.
Mesto. Jezero. Ostrvo. Kula. Mesec, poput talira prese
čen napola, njegov blesak smešta se na vodu kao svetlucava traka. Na traci lađa, na njoj muškarac sa udicom...
Na terasi kule... Dve žene?
*
Kondviramurs nije izdržala, vrisnula je od uzbuđenja i odmah pokrila usta dlanom. Kralj Pecaroš, pljusnuvši, baci sidro, gunđavo opsova, zatim otvori usta i tako zamre. Nimue nije ni trepnula.
Površina jezera, precrtana trakom mesečevc svetlosti, zadrhta i nabora se kao pri udaru vetra. Noćni vazduh iznad površine puče kako puca razbijen vitraž. Iz pucnjeva se pomoli vran konj. Sa jahačem na leđima.
Nimue spokojno ispruži ruke i izgovori čini. Goblen koji je visio na stalku iznenada je planuo, razblistao se u bezbroj svetala. Svetlašca se odbiše o oval ogledala, zaplesaše, uskomešaše na staklu kao šarene pčele i odjednom izleteše kao prikaza duginih boja, kao traka koja se širi i od koje je postalo svetlo kao da je dan.
Crna kobila se propela i divlje zarzala. Nimue žustro raširi ruke i viknu formulu. Kondviramurs, videvši sliku koja se stvarala u vazduhu i rasla, koncentrisala se jako. Slika je odmah dobila na oštrini. Postala je portal. Kapija kroz koju se videlo...
Visoravan puna olupina brodova. Zamak utopljen u oštre stene litice, izdignut nad crnim ogledalom planinskog jezera...
– Tuda! – Nimue kriknu prodorno. – To je put kojim moraš poći! Ciri, Pavetina kćeri! Uđi u portal, kreni putem koji vodi na susret sudbine! Neka se zatvori kolo vremena! Neka zmija urobor zarije zube u sopstveni rep!
– Ne lutaj više! Požuri, požuri da pomogneš bližnjima! Ovo je pravi put, veštice!
Kobila opet zarza, opet zamlati kopitima vazduh, Devojka u sedlu je okretala glavu, gledala čas u njih, čas u sliku koju su prizvali goblen i ogledalo. Zabacila je kosu, a Kondviramurs ugleda ogavan ožiljak na njenom obrazu.
– Veruj mi, Ciri! – viknu Nimue. – Pa znaš me! Već si me jednom videla!
– Sećam se – čule su. – Verujem. Hvala.
Videle su kako poterana kobila laganim i igračkim korakom utrčava u svetlost portala. Pre nego što se slika zamazala i rasplinula, videle su kako sivokosa devojka maše rukom okrenuta ka njima u sedlu.
A onda je sve nestalo. Površina jezera se polako stišavala, vrpca mesečeve svetlosti ponovo se zagladila.
Bilo je tako tiho da im se činilo da čuju brektavi dah Kralja Pecaroša.
Zadržavajući suze koje su navirale na oči, Kondviramurs snažno zagrli Nimue. Osetila je kako mala čarobnica drhti. Stajale su tako u zagrljaju neko vreme. Bez reči. Zatim su se obe okrenule ka mestu gde je nestala Kapija Svetova.
– Srećno, veštice! – viknuše jednoglasno. – Srećan put!
Nedaleko od one livade, mesta žestoke bitke u kojoj se gotovo sva sila Severa sudarila sa skoro svom snagom nilfgardskog agresora, nalazila su se dva ribarska sela: Stari Guzići i Brena. Međutim, budući da je Brena tada bila spaljena do temelja, odmah se stalo govoriti o “bici kod Starih Guzića”. Danas, naravno, niko ne govori drugačije do “bitka kod Brene”, a postoje dva razloga za to. Primo, reizgrađena Brena je danas veliko i prosperitetno naselje, a Stari Guzići godinama nisu nastanjivani i njihov trag je zarastao u koprivu, pirevinu i čičak. Secundo, nekako se taj naziv nije slagao u koneksiji sa onim slavnim, nezaboravnim i ujedno tragičnim bojem. A i kako bi: ovamo bitka u kojoj je trideset i više hiljada ljudi položilo život, a onamo nije dosta što su Guzići, nego još i Stari.
Stoga se u čitavoj istorijskoj i vojnoj literaturi stalo pisati isključivo o bici kod Brene – kako u našim, tako i u nilfgardskim izvorima, kojih nota bene ima mnogo više negoli naših.
Presvetli Jare stariji iz Elandera,
Annales seu Cronicae Incliti Regni Temeriae
Osmo poglavlje
– Kadete Fic-Osterlene, ocena nedovoljna. Sedite. Želim da skrenem pažnju gospodinu kadetu da je nedostatak znanja o slavnim i važnim bitkama iz istorije sopstvene otadžbine kompromitujući za svakog patriotu i valjanog stanovnika, ali u slučaju budućeg oficira je prosto skandal. Dozvoliću sebi još jednu malu opasku, kadete Fic-Osterlene. Za ovih dvadeset godina, to jest, od kada sam predavač u ovoj školi, ne pamtim maturski ispit na kojem nije zapalo pitanje o bici kod Brene. Stoga, ignorancija u tom pogledu praktično precrtava šansu za karijeru u vojsci. Ali kada ste baron, ne morate biti oficir, možete da oprobate snage u politici. Ili u diplomatiji. Što vam srdačno želim, kadete Fic-Osterlene. A mi se vraćamo Breni, gospodo. Kadet Putkamer!
– Tu!
– Priđite mapi. Molim vas nastavite. Tamo gde je gospodina barona napustila rečitost.
– Po naredbi! Razlog zbog kojeg je feldmaršal Meno Kuhorn odlučio da izvrši manevar i brz marš na zapad bili su izveštaji izvidnice koji su izvestili da armija Nordlinga ide u pomoć opsednutoj tvrđavi Majena. Maršal je rešio da prepreči Nordlinzima put i primora ih na odlučujuću bitku. Sa tim ciljem je podelio snage grupe Armija “Centar”. Deo snaga je ostavio kod Majene, a sa ostatkom snaga je brzim maršem krenuo...
– Kadete Putkameru! Niste pisac beletristike. Vi ste budući oficir! Kakva je to odredba: “ostatak snaga”? Dajte mi tačan ordre de bataille{78} udarne grupe maršala Kuhorna. Koristeći vojnu terminologiju!
– Razumem, gospodine rotmajsteru{79}! Feldmaršal Kuhorn je pod svojom komandom imao dve armije: IV konjičku armiju, kojom je komandovao general-major Markus Brajbant, pokrovitelj naše škole...
– Vrlo dobro, kadete Putkameru.
– Usrana čepulja – zasiča iz svoje klupe Fic-Osterlen.
– ... i III armiju, kojom je komandovao general-potpukovnik Rec de Melis-Stok. U sastav IV konjske armije, koja je brojala dvadeset i više hiljada vojnika, ulazili su: divizija “Venendal”, divizija “Magne”, divizija “Frundsberg”, II vikovarska brigada, VII derlanjska brigada, kao i brigade “Nausikaja” i “Vrihed”. U sastav III armije ulazili su: divizija “Alba”, divizija “Dejtven” i... hm... i divizija...
*
– Divizija “Ard Feain” – izjavi Julija Abatemarko. – Naravno, ako niste nešto pobrkali. Jesu li sigurno na gonfalonu{80} imali veliko srebrno sunce?
– Jesu, pukovniče – odlučno potvrdi komandir izvidnice... – Bez sumnje su imali!
– ,Ard Feain” – progunđa Slatka Vetrogonica. – Hm... Zanimljivo. To bi značilo da u te tri marševske kolone, koje ste navodno videli, na nas ide ne samo čitava Konjička već i deo Treće. Ha, ne! Neverovatno! Ja to moram videti sopstvenim očima. Rotmajsteru, za vreme mog odsustva, komandovaćete banderijom. Naredujem da pošaljete vezistu pukovniku Pangratu...
– Ali, pukovniče, da li je razumno da lično...
– Izvrši naredbu!
– Razumem!
– To je rizik, pukovniče! – nadvika galop komandir izvidnice. – Možemo naići na neku vilenjačku patrolu...
– Ne pričaj! Vodi!
Odred oštrim galopom pojuri niz vododerinu, prolete kao vihor dolinom potoka i upade u šumu. Tu su morali da uspore. Jahanje je otežavao gustiš, a osim toga, postojala je pretnja da iznenada nabasaju na izvidničku patrolu ili predstražu, koje su Nilfgardijci van svake sumnje poslali. Istini za volju, izvidnica kondotjera je neprijatelju prilazila sa boka, ne sa čela, ali su i bokovi sigurno bili obezbeđeni. Operacija je bila đavolski rizična. Ali Slatka Vetrogonica je volela takve operacije. A u čitavoj Slobodnoj Družini nije bilo vojnika koji ne bi pošao za njom. Makar i u pakao.
– To je ovde – kaza komandir izvidnice. – Ta kula.
Julija Abatemarko zavrte glavom. Kula je bila kriva, ruinirana, naježena polomljenim grudobranima, šupljikava od rupa na kojima je kao na fruli svirao zapadni vetar. Nije se znalo ko je i zbog čega izgradio tu kulu u toj pustoši. Ali se znalo da ju je izgradio davno.
– Neće se srušiti?
– Neće sigurno, pukovniče.
U Slobodnoj družini, među kondotjerima, nije se koristilo “gospodine”. Ni “gospođo”. Samo čin.
Julija se brzo uspela na vrh kule, gotovo je otrčala tamo. Komandir izvidnice joj se priključio tek nakon minuta, a soptao je kao bik dok zaklanja kravu. S
latka Vetrogonica, naslonjena na krivom parapetu, posmatrala je dolinu pomoću dvogleda, izbacivši jezik između usana i isturivši gracioznu zadnjicu. Komandir izvidnice od tog prizora oseti trnce uzbuđenja. Brzo se iskontrolisao.
– “Ard Feain”, nema sumnje – obliza usne Julija Abatemarko. – Vidim i Derlanjce Elana Trahea, tamo su takođe vilenjaci iz brigade “Vrihed”, naši stari prijatelji iz Maribora i Majene... Aha! Tamo su i Mrtvačke glave, slavna brigada “Nausikaja”... Vidim i plamenove na zastavicama oklopne divizije “Dejtven”... I beli barjak sa crnim alerionom{81}, simbol divizije “Alba”...
– Prepoznajete ih – promumla komandir izvidnice – kao prave prijatelje... Toliko se razumete?
– Završila sam vojnu akademiju – sreza mu Slatka vetrogonica. – Ja sam kvalifikovani oficir. Dobro, šta sam htela da vidim, videla sam. Vratimo se banderiji.
*
– Idu na nas Treća i Četvrta konjička – kaza Julija Abatemarko. – Ponavljam, cela Četvrta konjička i verovatno cela konjica Treće. Iza barjaka koje sam videla oblak prašine bije u nebo. Onuda, u one tri kolone, odoka ide oko četrdeset hiljada konjanika. A možda i više. Možda...
– Možda je Kuhorn podelio Grupu Armija “Centar” – dovrši Adam “Adju” Pangrat, komandant Slobodne družine. – Uzeo je samo Četvrtu konjičku i konjicu iz Treće, bez pešadije, kako bi išao brzo... Ha, Julija, kada bih ja bio na mestu konetabla Natalisa ili kralja Foltesta...
– Znam – blesnuše oči Slatke Vetrogonice. – Znam šta bi uradio. Poslao bi im glasnika?
– Razume se.
– Natalis je stari lisac. Možda sutra...
– Možda – Adju joj nije dao da dovrši. – Štaviše, mislim da hoće. Poteraj konja, Julija. Hoću nešto da ti pokažem.
Udaljili su se nekoliko staja, brzo, izbivši dosta ispred ostatka vojske. Sunce je skoro već dodirivalo brda na zapadu, šume i lugovi zamračivali su dolinu dugom senkom. Ali videlo se dovoljno da je Slatka Vetrogonica odmah naslutila šta je ,Adju” Pangrat želeo da joj pokaže.
– Ovde – Adju potvrdi njenu slutnju, stojeći na stremenima. – Ovde bih sutra prihvatio bitku. Kada bih ja komandovao armijom.
Gospodarica Jezera Page 28