– Fin teren – prizna Julija Abatemarko. – Ravno, tvrdo, glatko... Ima mesta za postrojavanje... Hm... Od tih planina do onih jezera tamo... Ima neke tri milje... Ono brdo, oh, komandni položaj iz snova...
– Pravo zboriš. A onamo, pogledaj, još jedno jezerce ili ribnjak, eno, ono što sija... Može se iskoristiti... I rečica je odlična za rubež, jer iako je mala, puna je blata... Kako se zove ta rečica, Julija? Prešli smo juče tuda. Sećaš li se?
– Zaboravila sam. Kutlača. Ili tako nešto.
*
Ko poznaje taj predeo, taj lako može zamisliti celu stvar, a onima što su tamo manje bivali, otkriću da je levo krilo te kraljevske vojske zauzimalo prostor gde se danas nalazi naselje Brena. U vreme bitke tamo nije bilo nikakve varoši, jer su je godinu dana ranije vilenjačke Veverice zapalile i ona je izgorela do temelja. Tako je, upravo na levom krilu, stajao redanjski kraljevski korpus, kojim je komandovao grof De Rojter. A u tom korpusu je bilo osam hiljada ljudi u pešadiji i konjičkoj prethodnici.
Centar kraljevske grupacije je stajao na brdu, koje je docnije nazvano Vešalničko. Tamo, na brdu, stajali su sa vodom kralj Foltest i konetabl Jan Natalis, imajući sa visine pogled na čitavo bojno polje. Tu su bile grupisane glavne snage naše vojske – dvanaest hiljada hrabrih temerskih i redanjskih pešadinaca postrojenih u četiri velika četvorougaonika, zaklonjenih desetinama konjičkih horugvi{82}, koje su stajale čak do severnog ruba jezera koje je lokalno stanovništvo nazvalo Zlatnim. Centralna grupacija pak imala je u drugoj liniji rezervnu četu – tri hiljade vizimskih i mariborskih pešadinaca nad kojima je komandovao vojvoda Bronibor.
A od južnog ruba Zlatnog jezera sve do niza ribnjaka i okuke rečice Kutlače, na rubežu širokom jednu milju, stajalo je desno krilo naše armije: sastavljeno od mahakamskih patuljaka Dobrovoljačke čete, osam horugvi lake konjice i banderije znamenite Slobodne družine kondotjera. Komandu nad desnim krilom imali su kondotjer Adam Pangrat i patuljak Barkli Els.
Preko puta, milju ili dve, na golom polju iza šume, nilfgardsku vojsku postrojavao je feldmaršal Meno Kuhorn. Onamo je stajao narod čeličan kao crn zid, puk uz puk, četa uz četu, eskadrila uz eskadrilu, dokle god je oko sezalo, kraja nije bilo. A kroz šumu barjaka i kopalja dalo se primetiti da stroj ne samo da je širok nego je i dubok. Jer je i te vojske bilo četrdeset i šest hiljada, što je malo ko u to vreme znao, i bolje, jer je mnogima srce zadrhtalo kada su videli tu nilfgardsku silu.
Čak su i u najodvažnijih srca ispod oklopa stala jače tući, jer je očevidno postalo da će tu za koji časak početi težak i krvav boj i da mnogi od onih koji tu u stavu stoje zalazak sunca neće videti.
Jare, zaustavivši naočare koje su mu klizile sa nosa, još jednom pročita ceo fragment teksta, uzdahnu, protrlja ćelu, pa potom uze sunđer, istisnu ga malo i obrisa poslednju rečenicu.
Vetar je šumeo u lišću lipe, pčele su zujale. Deca, kao i sva deca, trudila su se da nadglasaju jedno drugo.
O starčevo stopalo očeša se lopta otkotrljana preko travnjaka. Pre nego što je uspeo da se sagne, sav trapav i nespretan, neko od njegovih unučadi prozuja pored kao mali vučić, zgrabivši loptu u punom trku. Zakačen sto poče da se klacka, Jare desnom rukom spase mastilo da se ne prevrne, a patrljkom leve pridrža listove papira.
Pčele su zujale, teške od žutih kuglica bagremovog polena.
Jare nastavi pisanje.
Jutro je bilo oblačno, ali sunce se probijalo kroz oblake i svojom visinom otvoreno podsećalo na sate koji prolaze. Podigao se vetar, zafijukale su i zalepršale zastavice poput mnogo jata ptica kada poleću sa zemlje. A Nilfgard, kako je stao, tako je ostao, pa su svi počeli da se čude zašto maršal Meno Kuhorn svojima ne izdaje naredbu da krenu...
*
– Kada? – Meno Kuhorn podiže glavu iznad mapa i baci pogled na komandire. – Pitate kada ću narediti početak?
Niko se nije odazvao. Meno brzim pogledom pregleda svoje komandire. Najnapetije i najnervoznije su izgledali oni što je trebalo da ostanu u rezervi – Elan Trahe, komandir Sedme derlanjske i Kes van Lo iz brigade “Nausikaja”. Vidno se nervirao i Auder de Vingalt, aide-de-camp{83} maršala koji je imao najmanje šanse za aktivno učešće u boju.
Oni koji su valjali udariti prvi izgledali su smireno, čak smoreno. Markus Brajbant je zevao. General-potpukovnik Rec de Melis-Štok čačkao je uvo malim prstom i svaki čas gledao prst, kao da je zaista očekivao da će u njemu pronaći nešto vredno pažnje. Pukovnik Ramon Tirkonel, mladi komandir divizije “Ard Feain”, tiho je zvižduckao, upiljivši pogled u samo njemu poznatu tačku horizonta. Pukovnik Lijam ep Muir Mos iz divizije “Dajtven” listao je svoju svesku poezije, od koje se nije odvajao. Tibor Egebraht iz teške kopljaničke divizije “Alba” češao se po vratu krajem jahačkog biča.
– Napad ćemo započeti – kaza Kuhorn – čim se vrate patrole. Uznemiravaju me ta brda na severu, gospodo oficiri. Pre nego udarimo, moram znati šta se nalazi iza tih brda.
*
Lamar Flaut se bojao. Užasno se bojao, strah mu je gmizao po crevima, činito mu se da u utrobi ima najmanje dvanaest ljigavih jegulja pokrivenih smrdljivom sluzi, koje brižno traže otvor kroz koji bi mogle da se domognu slobode. Pre sat vremena, kada je patrola dobila naređenja i krenula, Flaut je u dubini duše računao da će jutarnja hladnoća odagnati brigu, da će strah ugušiti rutina, uvežban ritual, čvrst i surov ceremonijal službe. Prevario se. Tek sada, nakon jednog časa i prevaljenih otprilike pet milja, daleko, strašno daleko od svojih, duboko, opasno duboko u teritoriji neprijatelja, blizu, smrtno blizu nepoznatoj opasnosti, strah je pokazivao za šta je sposoban.
ZauŠtaviše se na rubu jelove šume, smotreno se ne pomaljajući iza velikih kleka koje su tu rasle. Pred njima, iza pojasa niskih jelki, pružala se široka kotlina. Magla se spustila na vrhove trava.
– Nema nikoga – proceni Flaut. – Ni žive duše. Vraćamo se. Već smo previše daleko.
Konjički narednik ga pogleda iskosa. Daleko? Otišli su jedva milju. Štaviše, vukući se kao ćopave kornjače.
– Vredelo bi još – kaza – proviriti iza onog brda, gospodine poručniče. Čini mi se da će biti bolji vidik. Dalek, na obe doline. Ako neko onamo krene, ne možemo da ga ne vidimo. Šta kažete? Da skočimo, gospodine? To je svega nekoliko staja.
Nekoliko staja, pomisli Flaut. Na otvorenom terenu, izloženi kao na dlanu. Jegulje su vijugale, agresivno tražile izlaz iz njegove utrobe. Flaut je jasno osećao da je barem jedna bila na dobrom putu.
Čuo sam zveket stremena. Frkanje konja. Onamo u sočnom zelenilu mladih borova na peskovitoj padini. Tamo se nešto pomerilo? Silueta?
Opkoljavaju nas?
Pričalo se po taboru da su pre nekoliko dana kondotjeri iz Slobodne družine, satrvši u zasedi brigadu “Vrihed”, uhvatili jednog vilenjaka živog. Pričalo se da su ga kastrirali, iščupali mu jezik, odsekli mu sve prste na rukama... A na kraju iskopali oči. Sada – podrugivaše mu se – ni na koji se način nećeš zabaviti sa svojom vilenjakinjom kurvom. I nećeš moći ni da vidiš kada se bude zezala sa drugima.
– I, gospodo? – nakašlja se narednik. – Hoćemo da skočimo do brda?
Lamar Flaut obliza pljuvačku.
– Ne – reče. – Ne treba da dangubimo. Uverili smo se: ovde neprijatelja nema. Moramo da prenesemo komandi raport o tome. Vraćamo se!
*
Meno Kuhorn sasluša izveštaj i podiže glavu iznad mape.
– Barjake u šake – kratko naredi. – Gospodine Brajbante, gospodine De Melis-Štok. Udaraj!
– Živeo car! – dreknuše Tirkonel i Egebraht. Meno ih čudno pogleda.
– Barjake u šake – ponovi. – Neka Veliko Sunce ozrači vašu slavu.
*
Milo Vanderbek, hobit, poljski hirurg, poznat kao Rasti, orno ušmrknu mirisnu mešavinu joda, amonijaka, alkohola, etera i magijskih eliksira koji su visili ispod plahte šatora. Hteo je da se nasiti tog mirisa sada, dok je još bio zdrav, čist, devičanski netaknut i klinički sterilan. Znao je da neće dugo ostati takav.
Bacio je pogled na operacioni sto, takođe
devičanski beo, i na instrumente, na desetine oruđa koja bude poštovanje i poverenje hladnom i opasnom uzvišenošću studenog gvožđa, neukaljanom čistoćom metalnog sjaja, rasporedom i estetikom položaja.
Kraj instrumenata se vrzmalo njegovo osoblje – tri žene. Tja, ispravi se u sebi Rasti. Jedna žena i dve devojke. Tja. Jedna stara, mada lepa i mladolika ženica. I dvoje dece.
Čarobnica i vidarka po imenu Marti Sodergren. I volonterke. Šani, studentkinja iz Oksenfurta. Iola, sveštenica iz hrama Melitele u Elanderu.
Marti Sodergren poznajem, pomisli Rasti, radio sam već više puta sa tom lepojkom. Malo je nimfomanka, ima i sklonosti ka histeriji, ali to nije ništa, sve dok deluje njena magija. Anesteziološke, dezinfekcione čini i one što zaustavljaju krvarenje.
Iola. Sveštenica, ili možda pre polaznica. Devojka lepote grube i proste poput lanenog platna i dugih, snažnih seljačkih ruku. Hram je sprečio da te dlanove unakaze grozni ožiljci teškog i prljavog dirinčenja na njivi. Ali nije uspela da maskira njihovo poreklo.
Ne, pomisli Rasti, u suštini se ne bojim. Te ruke seljanke su sigurne ruke, ruke dostojne poverenja. Svrh toga, devojke iz hrama retko varaju, u trenucima očaja ne pucaju, već traže oslonac u njihovoj religiji, u njihovoj mističnoj veri. Zanimljivo je što to pomaže.
Pogledao je riđokosu Šani kako vešto udeva hirurški konac u rupice na zakrivljenim iglama.
Šani. Dete smrdljivih gradskih sokaka koje je dospelo na Oksenfurtski univerzitet zahvaljujući sopstvenoj želji za znanjem i zahvaljujući nezamislivim odricanjima roditelja koji su plaćali školarinu. Školarka. Kicošica. Šta ume? Da provlači igle? Stavlja čvrste zavoje? Da drži kuke? Ha, pitanje glasi: kada će riđa studentkinjica pasti u nesvest, pustiti kuke i zabiti nos u otvoren stomak pacijenta?
Ljudi su takvi, malo otporni, pomisli. Tražio sam da mi daju vilenjakinju. Ili nekoga od moje rase. Ali ne. Nemaju poverenja.
Uzgred, ni u mene nemaju.
Ja sam hobit. Neljud.
Stranac.
– Šani!
– Recite, gos’n Vanderbek?
– Rasti. Odnosno, za tebe “gos’n Rasti”. Šta je to, Šani? I za šta služi?
– Ispitujete me, gos’n Rasti?
– Odgovori, devojko!
– To je raspator! Za skidanje pokosnice prilikom amputacije! Kako pokosnica ne bi ispucala pod zupcima testere, kako bismo imali čisto i glatko testerisanje! Jeste li zadovoljni? Položila sam?
– Tiše, devojko, tiše.
Pročešlja prstima kosu.
Interesantno, pomisli. Ima nas ovde četvoro lekara. I svako je riđ! Sudbina ili šta?
– Pođite – siknu – ispred šatora, devojke.
Poslušaše, iako su sve tri frknule nosom. Svaka na svoj način.
Ispred šatora je sedela gomila sanitaraca, radujući se poslednjim minutima slatkog nerada. Rasti baci na njih surov pogled i onjuši da se već nisu našljokali.
Kovač, velika momčina, motao se oko svog stola, koji je podsećao na klupu za mučenje, sređivao oruđe za izvlačenje ranjenika iz oklopa, verižnjača i ulubljenih šlemova.
– Tamo će – Rasti poče bez uvoda, pokazujući na polje – za trenutak početi pokolj. Aza trenutak plus trenutak pojaviće se prvi ranjenici. Svi znaju šta treba da rade, svako zna svoje obaveze i svoje mesto. Ako se svako bude pridržavao onoga čega treba da se pridržava, ništa ne može loše da krene. Jasno?
Nijedna od “devojaka” nije komentarisala.
– Tamo će – Rasti nastavi, pokazujući ponovo – nekih sto hiljada ljudi početi međusobno da se ranjava. Na vrlo osobene načine. Nas lekara, uključujući i dve ostale bolnice, ima dvanaest. Nikako nećemo uspeti da pomognemo svima kojima je to potrebno. Čak ni malom procentu njih. Niko to i ne očekuje.
– Ali mi ćemo lečiti. Jer to je, izvinjavam se na banalnosti, smisao našeg postojanja. Da pomažemo onima kojima je to potrebno. Stoga ćemo banalno pomoći onolikom broju kolikom možemo.
Ponovo niko nije komentarisao. Rasti se okrenu.
– Nećemo uspeti da uradimo mnogo više, nećemo biti u stanju – kazao je tiše i toplije. – Ali postarajmo se svi da to ne bude mnogo manje.
*
– Krenuli su – potvrdi konetabl Jan Natalis i obrisa znojav dlan o butinu. – Vaša kraljevska milosti, Nilfgard je krenuo. Idu na nas!
Kralj Foltest, kontrolišući plešućeg konja sivonju sa sedlom ukrašenim ljiljanima, okrenu ka konetablu svoj lep profil dostojan da bude na kovanicama.
– Onda treba da ih dostojanstveno dočekamo. Milostivi konetable! Gospodo oficiri!
– Smrt Crnima! – dreknuše jednoglasno kondotjer Adam “Adju” Pangrat i grof De Rojter. Konetabl ih pogleda, zatim se ispravi i uvuče vazduh u pluća.
– Barjake u šake!!!
Iz daljine su gluvo grmeli nilfgardski timpani i bubnjevi, tutnjali su zakrivljeni rogovi, olifanti i zurle. Zemlja, udarana hiljadama kopita, tresla se.
*
– Samo što nije – progovori Andi Bibervelt, hobit, starešina tabora, sklanjajući kosu sa malog uha špicastog vrha. – Svaki čas...
Tara Hildebrant, Didi “Hmeljar” Hofmajer i ostali okupljeni oko kiridžija klimali su glavama. I oni su čuli gluv, jednoličan topot kopita koji je dopirao iza brda i šume. Čuli su rastuću dreku i riku što su podsećale na brujanje bumbara. Osećali su drhtanje zemlje.
Rika je iznenada postala snažnija, skočila je za ton više.
– Prva paljba strelaca – Andi Bibervelt je imao iskustvo, video je, a i čuo, veliki broj bitaka. – Biće još jedna.
Bio je u pravu.
– Sada će se već sudariti!
– Boo... lje... se zavuuu... cimo ppp... pod kola – predloži Vilijam Hardbotom, zvani Mucalo, vrzmajući se uznemireno. – Kkkk... kažem vam...
Bibervelt i ostali hobiti ga pogledaše sa saosećanjem. Pod kola? Zašto? Od mesta bitke ih je delilo blizu četvrt milje. A kada bi neki projektil pao ovde, na tabore, da li bi sedenje ispod kola nekoga spaslo?
Rika i topot su rasli.
– Evo ih – proceni Andi Bibervelt. I opet je bio u pravu.
Sa razdaljine od četvrt milje, iza brda i šuma, kroz riku i iznenadan huk udara železa o železo, do taboraša je doleteo jasan, zastrašujući zveket od koga se diže kosa na glavi.
Skvik. Užasan, očajnički, divlji skvik i pisak ranjenih životinja.
– Konjica... – Bibervelt obliza usne. – Konjica se nabila na koplja...
– Sss... samo – promumla pobledeli Mucalo – ne znam šta su im kkk... konji skrivili, kkk... kurvini sinovi.
*
Jare obrisa sunđerom već ko zna koju po redu zapisanu rečenicu. Sklopio je oči, prisećajući se toga dana. Trenutak u kojem su se sudarile dve armije. U kojem su obe vojske skočile jedna drugoj za guše kao besni buldozi, stežući se u smrtnom stisku.
Tražio je reči kojima bi to mogao opisati.
Zalud.
*
Konjički klin žustro se zabio u četvorougaonik. Poput gigantskog šiljatog bodeža, divizija “Alba” zdrobila je sve što je branilo pristup živom organizmu temerske pešadije – koplja, peltaste, helebarde, džilite, paveze i štitove. Poput bodeža, divizija “Alba” zabila se u živ organizam i pustila krv. Krv u kojoj su sada greznuli i klizali se konji. Ali oštrica bodeža, iako je bila duboko zabijena, nije dosegla srce niti bilo koji od vitalnih organa. Klin divizije “Alba”, umesto da razgnječi i rasčlani temerski četvorougaonik, zabio se i zapeo. Svezao se u elastičnu gomilu pešadije gustu poput smole.
Isprva im to nije izgledalo preteće. Čelo i bokove klina činile su elitne, teško naoružane čete, od štitova i limova oklopa odskakivale su oštrice i mačevi landsknehta kao čekić od nakovnja, nije bilo moguće probiti se ni do konja zaštićenih oklopima. Međutim, iako je svaki čas neko od oklopnika padao sa konja ili zajedno sa konjem, mačevi, sekire, nadžaci i jutarnje zvezde ređali su nadiruće prašinare na zemlju kao snoplje. Klin, upetljan u gungulu, zadrhta i poče dublje da se zabija.
– “Albaaa”! – Mlađi po
ručnik Devlin ep Meara začu krik pukovnika Egebrahta, koji se probijao kroz zveket, riku, dreku i rzanje. – Napred, “Alba”! Živeo car!
Krenuše, režeći, udarajući, gurajući. Isped kopita konja koji su skvičali i ritali se, čulo se pljuskanje, krckanje, škripa i tresak.
– “Aalbaaa”!
Klin ponovo zape. Landsknehti, iako proređeni i okrvavljeni, ne ustuknuše, već navališe, pritisnuše konjicu kao kleštima. Čak je zatreštalo. Pod udarcima helebardi, berdiša i mlatila, slomiše se i pukoše oklopnici prve linije. Bodeni partizanama i kopljima, svlačeni sa sedala kukama gizarmi i rogatina, nemilosrdno tučeni gvozdenim mlatovima i močugama, konjanici divizije “Alba” počeše da umiru. Klin, zabijen u četvorougaonik pešadije, još nedavno preteći, parajuće železo u živom organizmu, sada je bio kao ledenica u velikoj seljačkoj ruci.
– Temerijaaaa! Za kralja, momci! Tuci Crne!
Ali ni landsknehtima nije bilo lako. “Alba” se nije dala slomiti, mačevi i sekire uznosili su se i padali, rezali i probadali, za svakog jahača obaljenog sa sedla pešadija je plaćala tešku cenu u krvi.
Pukovnik Egebraht, uboden u prorez oklopa oštricom koplja tankom kao šilo, zaurla i zaljulja se u sedlu. Pre nego su stigli da mu pruže pomoć, zastrašujući udarac mlatila obalio ga je na zemlju. Pešadija se uskomešala iznad njega.
Barjak sa crnim alerionom sa zlatnim perisoniumom{84} na grudima zaljuljao se i pao. Oklopnici, među njima i mlađi poručnik Devin ep Meara, baciše se na tu stranu, probadajući, sekući, gazeći, urlajući.
Hteo bih da znam, pomisli Devlin ep Meara, istrgavši mač iz rascepljene kapeline i lobanje temerskog landsknehta. Hteo bih da znam, pomisli, širokim udarcem odbijajući zubate šiljke gizarme naciljane u njega.
Hteo bih da znam čemu sve ovo. Zbog čega sve ovo. I zbog koga je sve ovo.
*
– Eee... I tada se okupio konvent majstorki... Naših Prečasnih Majki... Eee... Sećanje koje će zauvek živeti među nama... Pošto... Eee... velike majstorice iz Prve lože... odlučile su... Eee... Odlučile su...
– Polaznice Abonda. Nisi se pripremila. Ocena nedovoljna. Sedi.
Gospodarica Jezera Page 29