– Ali učila sam, zaista...
– Sedi.
– Kog đavola moramo da učimo o tim starudijama – progunđa Abonda, sedajući. – Koga to danas zanima... I kakva je korist od toga...
– Tišina! Polaznica Nimue!
– Prisutna, majstorice.
– To vidim. Da li znaš odgovor na pitanje? Ako ne znaš, sedi i ne traći moje vreme.
– Znam.
– Slušam.
– Pa, hronike nas uče da se konvent majstorica okupio u zamku Gola planina kako bi odlučile na koji način da okončaju štetan rat, koji su međusobno vodili car Juga i vladar Severa. Prečasna Mati Asire, sveta mučenica, rekla je da vladari neće prestati da ratuju sve dok valjano ne iskrvare. A Prečasna Mati Filipa, sveta mučenica, odgovorila je: “Stoga im dajmo veliku i krvavu, strašnu i okrutnu bitku. Dovedimo do takve bitke. Neka se armije cara i vojske kraljeva u toj bici obliju krvlju, a onda ćemo ih mi, Velika loža, primorati da sklope primirje.” I baš se tako dogodilo. Prečasne Majke su učinile da dođe do bitke kod Brene. A vladari su bili primorani na sklapanje cintrijskog mira.
– Vrlo dobro, polaznice Nimue. Dala bih ti odličnu ocenu... Da nije bilo tog “pa” na početku odgovora. Rečenica se ne počinje sa “pa”. Sedi. A sada će nam o cintrijskom miru ispričati...
Zazvoni zvono za odmor. Ali polaznice nisu odreagovale momentalnim vriskom i lupanjem po klupama. Sačuvale su tišinu i dostojan, otmen mir. Nisu više bile balavice iz zabavišta. Bile su treći razred! Imale su po četrnaest godina!
A to je obavezivalo.
*
– Ovde nema mnogo šta da se doda – Rasti proceni stanje prvog ranjenika, koji je upravo kaljao krvlju neukaljanu belinu stola. – Butna kost smrskana... Arterija je ostala čitava, inače bi doneli leš. Izgleda kao udarac sekirom, pri čemu je tvrdo krilo sedla poslužilo kao panj za sečenje drva. Pogledajte...
Šani i Iola se nagnuše. Rasti protrlja ruke.
– Kao što rekoh, nema šta da se doda. Može se isključivo odseći. Na posao. Iola! Poveska, jako. Šani, skalpel. Ne taj. Dvostrani. Amputacijski.
Ranjenik nije spuštao usplahiren pogled sa njihovih ruku, pratio je postupke očima prestrašene životinje uhvaćene u zamku.
– Malo magije, Marti, ako nije problem – mahnu hobit, saginjući se nad pacijentom tako da mu zauzme čitavo vidno polje.
– Amputiraću, sinko.
– Neeeee! – razdera se ranjenik, mlatarajući glavom, trudeći se da umakne od dlanova Marti Sodergren. – Ne žeeelim!
– Ako ne amputiram, umrećeš.
– Radije bih umro... – ranjenik je govorio sve sporije pod uticajem magije vidarice. – Radije bih umro nego da budem bogalj... Pustite me da umrem... Preklinjem... Pustite me da umrem!
– Ne mogu – Rasti podiže skalpel i pogleda oštricu, i dalje sjajan, neukaljan čelik. – Ne mogu da dozvolim da umreš. Tako stoje stvari, ja sam lekar.
Odlučno je zabio oštricu i duboko zasekao. Ranjenik je zaurlao. Potpuno neljudski.
*
Glasnik je zario konja tako oštro da je ispod kopita vrcnuo busen. Dva ađutanta zgrabiše uzda i obuzdaše zapenjenog pastuva. Glasnik skoči sa sedla.
– Ko? – viknu Jan Natalis. – Ko te je poslao?
– Gospodin De Rojter – izusti glasnik. – Zaustavili smo Crne... Ali ima mnogo gubitaka... Gospodin Rojter traži pojačanje...
– Nema pojačanja – odgovori konetabl nakon trena ćutanja. – Morate izdržati. Morate!
*
– A ovde – Rasti pokaza sa izrazom lica kolekcionara koji demonstrira svoju kolekciju – pogledajte, krasan rezultat uboda u stomak... Neko nas je odmenio, ranije izvršivši amatersku laparotomiju{85} na nesrećniku... Dobro je da su ga pažljivo nosili, nisu oštećeni važniji organi... Odnosno, mislim da nisu oštećeni. Šta ti misliš o tome, Šani? Zašto praviš takvu facu, devojko? Do sada si znala muškarce samo spolja?
– Oštećena su creva, gos’n Rasti...
– Dijagnoza je toliko tačna koliko i očigledna! Tu čak ne treba ni gledati, dovoljno je pomirisati. Ubrus, Iola. Marti, ovde konstantno ima previše krvi, budi ljubazna, udeli nam još malo tvoje dragocene magije. Šani, stezaljka. Stavi vaskularnu klemu, pa vidiš valjda da lije. Iola, skalpel.
– Ko pobeđuje? – pacijent iznenada upita sasvim svesno, mada nešto nerazgovetno, kolutajući iskolačenim očima. – Kažite mi... ko... pobeđuje?
– Sinko – Rasti se nagnu nad otvorenom, krvavom i pulsirajućom stomačnom dupljom. – To je odista poslednja stvar o kojoj bih brinuo da sam na tvom mestu.
*
... započeo je tada na levom krilu i u centru linije okrutan i krvav boj, ali tu, iako su veliki bili gnev i zalet Nilfgarda, razbi se njihov juriš na kraljevsku vojsku isto kao što se morski talas razbija o stenu. Jer stajao je tamo elitni vojnik, ratnik mariborski, vizimske i tretogorske oklopne horugve, a takođe istrajni temerski landskneht, profesionalni najamnik koga konjicom nećeš zastrašiti.
I tako je tamo ratovano, kao što more ratuje sa stenom kopna, takav je boj trajao u kojem nećeš odgonetnuti ko će nadvladati, jer iako talasi neprestano u stenu tuku, ne slabe i povlače se samo da bi ponovo udarili, stena ipak stoji kao što je stajala i uvek se može videti među burnim talasima.
Drugačija je bila situacija u kraljevske vojske desnog krila.
Poput starog kopca, koji zna gde da sleti i nasmrt kljucne, tako je i feldmaršal Meno Kuhorn znao gde da zada udarac. Zbivši u gvozdenu pesnicu svoje elitne divizije, kopljaničku “Dejtven” i oklopnu “Ard Feain “, udari u dodirnu liniju poviše Zlatnog jezera, onamo gde su stajale horugve iz Bruge. Premda su Bružani junački stajali, pokazalo se da su slabije naoružani, kako oklopima, tako i duhom. Nisu izdržali nilfgardsku navalu. Skočiše u pomoć dve banderije Slobodne družine, na čelu sa Adamom Pangratorn i zaustaviše Nilfgard, plativši to svojom krvlju. Ali patuljke na desnom boku iz Dobrovoljačke čete u oči je pogledala strašna opasnost opkoljavanja, a čitavoj kraljevskoj vojsci je zapretilo razaranje.
Jare umoči pero u mastionicu. Duboko u vrtu, unučad su piskavo vikala, a njihov smeh je odzvanjao kao stakleni zvončiči.
Međutim, spazio je preteću opasnost Jan Natalis, oprezan poput ždrala, u tren oka je shvatio šta se sprema. I ne oklevajući, poslao glasnika kod patuljaka sa naredbom za pukovnika Elsa...
*
U svoj svojoj sedamnaestogodišnjoj naivnosti, kornet{86} Obri je smatrao da će mu probijanje do desnog krila, prenošenje naredbe i povratak na brdo oduzeti najviše deset minuta. Nikako više! Ne na Čikiti, kobili gracioznoj i hitroj poput košute.
Još pre nego što je dospeo na Zlatno jezero, kornet je postao svestan dveju stvari: da se ne zna kada će stići na desno krilo i da se ne zna kada će uspeti da se vrati. I da će mu Čikitina hitrost biti od ogromne koristi.
Na polju istočno od Zlatnog jezera kuljala je bitka, Crni su se šibali sa bruškom konjicom, koja je štitila redove pešadije. Kao iskre, kao staklići razbijenog vitraža, pred očima korneta iz borbene gomile rasuše se siluete u zelenim, žutim i crvenim plaštevima, haotično hvatajući maglu ka reci Kutlača. Za njima se kao crna reka razliše Nilfgardijci.
Obri ukopa kobilu i cimnu vođice, gotov da se okrene i beži, da se skloni sa puta beguncima i goničima. Osećaj dužnosti je odneo prevagu. Kornet prileže na konjski vrat i krenu u vratolomni galop.
Svuda naokolo čula se vriska i bat, kaleidoskopska svetlucanja silueta, blesci mačeva, zveket, huk. Neki Bružani, koji su bili saterani do jezera, pružili su očajnički otpor, zbivši se u gomilu oko barjaka sa sidrenim krstom. Crni su na polju klali rasutu pešadiju lišenu pojačanja.
Prizor mu je zaklonio crn plašt sa znakom srebrnog sunca.
– Evgyr, Nordling!
Obri vrisnu, a Čikita nadražena njegovim vriskom skoči kao jelen, spasavajući mu život, podižući ga iz dometa nilfgardskog mača. Iznad glave mu najednom zafijukaše strele i koplja, a u očima mu ponovo zatreperiše siluete.
Gde sam ja? Gde su moji? Gde je neprijatelj?
– Evgyr morv, Nordiing!
Topot, zveket, rzanje konja, dreka.
– Stoj, govnaru. Ne tuda!
Glas žene. Žena na vranom ždrepcu, naoružana, razbarušene kose, lica pokrivenog mrljama krvi. Pored oklopni jahači.
– Ko si ti? – žena obrisa krv pesnicom u kojoj je držala mač.
– Kornet Obri... Fligel-ađutant konetabla Natalisa... Sa naredbama za pukovnike Pangrata i Elsa...
– Nema šanse da stigneš tamo gde se bori Adju. Poći ćemo kod patuljaka. Ja sam Julija Abatemarko. Na konje, bestraga mu! Opkoljavaju nas! Juriš!
Nije stigao da protestuje. Jer nije ni bilo smisla.
Nakon nekog vremena sumanutog galopa, iz prašine se pomolila masa pešadije, četvorougaonik, uljuštureni kao kornjače zidom drvenih štitova, kao jastuče za igle načičkano šiljcima strela. Iznad četvorougaonika se vijorio velik zlatan barjak sa ukrštenim čekićima, a kraj njega je štrčala pritka sa konjskim repovima i ljudskim lobanjama.
Nasrćući i odskačući poput pasa kada kidišu na dedu koji vitla štapom, Nilfgardijci su napadali četvorougaonik. Diviziju “Ard Feain”, zahvaljujući velikim suncima na plaštevima, bilo je nemoguće pobrkati sa drugom.
– Udri, Slobodna družino! – dreknu žena, vitlajući mačem. – Zaradimo platu!
Jahači – a sa njima kornet Obri – jurnuše na Nilfgardijce.
Okršaj je trajao samo nekoliko trenutaka. Ali bilo je strašno. Zatim se zid drvenih štitova otvorio pred njima. Našli su se unutar četvorougaonika, u gužvi, među patuljcima u verižnjačama, misirkama{87} i špicastim šlemovima, usred redanjske pešadije, bruške lake konjice i oklopljenih kondotjera.
Julija Abatemarko – Slatka Vetrogonica, kondotjerka, Obri je tek sada povezao – dovuče ga ispred nabijenog patuljka sa šlemom ukrašenim crvenom škofijom{88} koji je tromo sedeo na nilfgardskom konju, u kopljaničkom sedlu velikih obluka na koje se uspinjao kako bi mogao da gleda iznad glava pešadinaca.
– Pukovnik Barkli Els?
Patuljak klimnu škofijom sa očitim priznanjem kada je primetio krv kojom su bili isprskani kornet i njegova kobila. Obri mimovoljno pocrvene. To je bila krv Nilfgardijaca koje su kondotjeri tukli odmah pored njega. On sam nije stigao ni da izvuče mač.
– Kornet Obri...
– Sin Anselma Obrija?
– Najmlađi.
– Ha! Znam tvog oca! Šta imaš za mene od Natalisa i Foltesta, kornetiću?
– U centru grupacije nam preti probijanje... Gospodin konetabl naređuje da Dobrovoljačka četa što pre savije krilo i povuče se na Zlatno jezero i reku Kutlaču... Kako bi pomogli...
Reči zagluši rika, zveket i skvika konja. Obri je iznenada shvatio kako je besmisleno doneo naredbe. Kako malo te naredbe znače Barkliju Elsu, Juliji Abatemarko, tom patuljačkom četvorougaoniku ispod zlatnog barjaka sa čekićima što se vijorio nad crnim morem Nilfgarda, koje ih je opkoljavalo i napadalo sa svih strana.
– Zakasnio sam... – zaječa. – Stigao sam prekasno...
Slatka Vetrogonica frknu. Barkli Els iskezi zube.
– Ne, kornete – kaza. – Nilfgard je stigao prerano.
*
– Čestitam damama i sebi na uspešnoj resekciji tankog i debelog creva, splenektomiji i zašivanju utrobe. Skrećem pažnju na vreme koje nam je trebalo da uklonimo posledice onoga što su našem pacijentu učinili u bici u deliću sekunde. Preporučujem to kao materijal za filozofska razmišljanja. Sada će nam pacijenta zašiti gđica Šani.
– Ali ja to još nikada nisam uradila, gos’n Rasti!
– Jednom moraš početi. Crveno sa crvenim, žuto sa žutim, belo sa belim. Tako zašij i sigurno će biti dobro.
*
– Šta reče? – Barkli Els počupa bradu. – Šta trabunjaš ti, kornete? Najmlađi sine Anselma Obrija? A šta to mi ovde radimo, besposličimo? Mi, bestraga mu glava, nismo ni trepnuli pred najezdom! Ni za korak nismo ustuknuli! Nije naša krivica što oni iz Bruge nisu izdržali!
– Ali naredba...
– Nabijem u dupe naredbu!
– Ako ne zapušimo šupljine – Slatka Vetrogonica nadvika metež – Crni će probiti front! Probiće front! Otvori mi redove, Barkli! Udariću! Probiću se!
– Poseći će vas pre no što se dokopate jezera. Poginućete besmisleno.
– Šta onda predlažeš?
Patuljak opsova, skinu sa glave šlem i razbi ga o zemlju. Oči su mu bile divlje, prokrvljene, strašne.
Čikita, uplašena vriscima, plesala je pod kornetom, koliko joj je gužva dozvoljavala.
– Zovite mi ovde Jarpena Zigrina i Denisa Krenmera! Smesta!
Dva patuljka dolazila su iz najžešćeg boja, to se videlo na prvi pogled.
Obojica su bila isprskana krvlju. Na čeličnom naramenjaku jednog od njih bio je trag uboda koji je čak ivice lima postavio uspravno. Drugom je glava bila uvezana ritom kroz koju je liptala krv.
– Da li je sve u redu, Zigrine?
– Zanimljivo je – izbrekta patuljak – zašto svi to pitaju?
Barkli Els se osvrnu, pogledom pronađe korneta i upilji u njega oči.
– Kako onda, najmlađi sine Anselma? – nakašlja se. – Kralj i konetabl naređuju da odemo kod njih i pomognemo im? De, onda dobro otvori oči, kornetiću. Imaćeš šta da vidiš.
*
– Majku mu! – riknu Rasti, odskačući od stola i odmahujući skalpelom. – Zašto? Pasju mater, zašto mora tako da bude?
Niko mu nije odgovorio. Marti Sodergren je samo raširila ruke. Šani je pognula glavu, a Iola ušmrknula.
Pacijent koji je upravo umro gledao je uvis, a oči su mu bile nepomične i staklaste.
*
– Udri! Ubij! Za propast kurvinih sinova!
– Ravnaj se! – drao se Barkli Els. – Ravan korak! Drži red! I u gomili! Gomili!
Neće mi verovati, pomisli kornet Obri. Nikada mi neće poverovati kada o tome budem pričao. Ovaj četvorougaonik se bori dok je opkoljen... Okružen sa svih strana konjicom, dok ih kidaju, seku, tuku i guraju... I ovaj četvorougaonik ide. Ide, ravan, zbijen, štit uz štit. Ide, gazeći i prekoračujući leševe, gura pred sobom konjicu, gura pred sobom diviziju “Ard Feain”... I ide...
– Udri!
– Ravan korak! Ravan korak! – urlao je Barkli Els. – Drži red! Pesma, bestraga mu, pesma! Napred! Mahakam!
Iz nekoliko hiljada patuljačkih grla zagrmela je slavna mahakamska borbena pesma.
Huuuuuuu! Huuuuuu! Huu!
Čekajte samo, vi prokletnici!
Za petama su vam osvetnici!
Vijori se gordo zastava naša!
Krvava će biti propast vaša!
Huuuuuuu! Huuuuuu! Huu!
– Udri! Slobodna družina! – u gromovitu riku patuljaka zario se sopran Julije Abatemarko poput tanke, rogljaste oštrice mizerikordije. Kondotjeri, iščupavši se iz redova, uzvratiše udar na četvorougaonik konjice koji ih je napadao. Taj potez je bio odista samoubilački, na patuljačke helebarde, koplja i najamničke štitove ostavljene bez odbrane obrušila se sva silina nilfgardskog napada. Od lomljave, dreke i skvike konja, kornet Obri instinktivno se zgrčio na sedlu. Neko ga je udario u leđa, osetio je kako će zajedno sa kobilom kliznuti prema najvećoj gunguli i najstrašnijem pokolju. Snažno uhvati rukohvat mača, koji mu se najednom učini klizavim i neobično neugodnim.
Iznesen ispred linije štitova, ubrzo je udarao oko sebe kao manijak i drao se kao manijak.
– Još jednom! – začuo je divlji krik Slatke Vetrogonice. – Još jedan napor! Izdržite, momci! Udri, ubij! Za dukat što kao sunce zlati! Za mnom, Slobodna družino!
Nilfgardski jahač bez šlema, sa srebrnim suncem na plaštu, zabi se u stroj, uspravi u stremenima i strašnim udarcem ratne sekire obali patuljka zajedno sa štitom, a drugome razvali glavu. Obri se okrenu u sedlu i poseče ga sleva. Sa glave Nilfgardijca odlete pozamašan kosmat deo, a on se strovali na zemlju. U istom trenutku, i kornet je dobio nečim po glavi i pao sa sedla. Zbog mase se nije odmah našao na zemlji, nekoliko sekundi je visio, urlajući tanko, između neba, zemlje i bokova d
va konja. Ali iako se do guše najeo straha, bol nije stigao da okusi. Kada je pao, potkovana kopita su mu gotovo odmah smoždila lobanju.
*
Posle šezdeset pet godina, upitana o tom danu, o brenskom polju, o četvorougaoniku koji je išao ka Zlatnom jezeru preko leševa prijatelja i neprijatelja, starica se osmehivala, još više borajući naborano i tamno lice poput suve šljive. Nestrpljiva – a možda se samo pravila da je nestrpljiva – mahala je drhtavom, koščatom rukom koja je bila monstruozno izopačena od artritisa.
– Ni na jedan način – mrmljala je – nijedna strana nije mogla da ostvari prevagu. Mi smo bili u centru. Unutar opsade. A oni spolja. I jednostavno smo se medusobno ubijali. Oni nas, mi njih... Khe-khe-khh... Oni nas, mi njih...
Starica je teško iskontrolisala napad kašlja. Slušaoci koji su bili bliže ugledali su na njenom licu suzu, kako sa naporom probija sebi put kroz bore i staračke fleke.
– Bili su jednako odvažni kao mi – mrmljala je bakica, ona koja je nekada bila Julija Abatemarko, Slatka Vetrogonica iz Slobodne družine kondotjera. – Khh-khe... Bili smo jednako odvažni. Mi i oni.
Starica zaćuta. I dugo je ostala u tišini. Slušaoci je nisu požurivali, videvši kako se smeška uspomenama. Slavi. Licima onih koji su slavno pali, a u njenom sećanju se nazirali kroz maglu. Licima onih koji su slavno preživeli. Kako bi ih kasnije podlo ubili votka, narkotici i tuberkuloza.
– Bili smo jednako odvažni – dovrši Julija Abatemarko. – Nijedna strana nije imala snage da bude odvažnija. Ali mi... Mi smo uspeli da budemo odvažniji minut duže.
*
– Marti, molim lepo, daj nam još malo te tvoje čudesne magije! Još malkice, makar deset dekagrama! U stomaku ovog nesretnika imamo jedan veliki gulaš, plus je začinjen mnoštvom žičanih karika sa verižnjače! Ništa ne mogu da učinim dok mi se on baca kao rasporena riba! Šani, majku mu, drži kuke! Iola! Spavaš li, bestraga mu? Hvatalica! Hvatalicaaa!
Iola mučno izdahnu i s naporom obliza pljuvačku od koje su joj bila puna usta. Začas ću se onesvestiti, pomislila je. Neću izdržati, ne mogu to više da podnesem, taj smrad, tu gnusnu mešavinu mirisa krvi, povraćke, izmeta, mokraće, sadržaja creva, znoja, straha i smrti. Ne mogu više da podnesem taj neprestani krik, to zavijanje, te okrvavljene, klizave ruke koje se hvataju za mene kao da sam zaista njihov spas, njihov beg, njihov život... Neću podneti besmisao ovoga što mi ovde radimo. Jer ovo jeste besmisao. Jedan velik, ogroman besmislen besmisao.
Gospodarica Jezera Page 30