– Ja sam star. Bolestan. I vrlo izmoren. Khe-khe. Ne bojim se ni vas ni vaših noževa.
Ubice istrčaše iz odaje. Nestali su jednako brzo kako su se i pojavili.
Nisu ubili Orija Reuvena. Bili su ubice po naredbi. A u njihovim naredbama nije bilo nikakvog pomena o Oriju Reuvenu.
Oribasije Ðanfranko Paolo Reuven, magistar prava, proveo je šest godina u raznim zatvorima i od strane kojekakvih istražitelja bio neprestano saslušavan o svakojakim, naizgled često besmislenim stvarima.
Posle šest godina su ga oslobodili. Bio je tada veoma bolestan. Skorbut mu je odneo sve zube, anemija kosu, glaukom vid, astma disanje. Prsti na obema rukama su mu slomljeni na saslušavanjima.
Na slobodi je živeo nepunih godinu dana. Umro je u staračkom domu pri hramu. U bedi. Zaboravljen.
Rukopis knjige Ljudi iz senke, ili istorija tajnih kraljevskih službi nestao je bez traga.
*
Nebo je na istoku sinulo, nad brdima je procvetao bledi oreol, nagoveštaj praskozorja.
Kraj ognjišta je već dugo vladala tišina. Hodočasnik, vilenjak i gonič su ćutke posmatrali vatru kako dogoreva.
Tišina je vladala u Elskerdegu. Drečeća avet je otišla kada joj je dozlogrdilo uzaludno zavijanje. Drečeća avet mora da je konačno shvatila da su tri muškarca kraj ognjišta u poslednje vreme videli previše strahota da bi se uzrujavali zbog nekakve aveti.
– Ako ćemo zajedno da putujemo – reče iznenada Boreas Mun, posmatrajući rubinski žar ognjišta – onda odbacimo nepoverenje. Ostavimo iza nas ono što je bilo. Svet se izmenio. Pred nama je novi život. Nešto se završilo, nešto započinje. Pred nama...
Zastade, nakašlja se. Nije imao običaj da tako govori, bojao se komičnosti. Ali njegovi slučajni saputnici nisu se smejali. Štaviše, Boreas Mun je osećao kako iz njih zrači dobronamernost.
– Pred nama je prevoj Elskerdeg – dovrši sigurnijim glasom – a iza prevoja su Zerikanija i Hakland. Pred nama je dalek i opasan put. Ako ćemo njime ići skupa... Odbacimo nepoverenje. Ja sam Boreas Mun.
Hodočasnik sa šeširom širokog oboda ustade, ispravljajući svoju snažnu figuru i stegnu pruženu mu ruku. Vilenjak isto ustade. Njegovo stravično izobličeno lice čudno se iskrivi.
Stisnuvši ruku goniča, hodočasnik i vilenjak pružiše jedan drugome ruke.
– Svet se izmenio – reče hodočasnik. – Nešto se završilo. Ja sam... Sigi Reuven.
– Nešto započinje – vilenjak iskrivi unakaženo lice u oblik nečega što je po svoj prilici bio osmeh. – Ja sam... Vuk Isengrim.
Stegnuše jedan drugom ruke, brzo, snažno, čak nasilno, na trenutak je izgledalo više kao uvod u borbu nego gest sloge. Ali samo na trenutak.
Cepanica u ognjištu je ispaljivala iskre, čašćavajući događaj radosnim vatrometom.
– Neka me đavoli nose – Boreas Mun se osmehnu široko – ako ovo nije početak divnog prijateljstva.
... kao i druge Verne, tako je i Sv. Filipa oklevetana da smišlja izdaju kraljevstva, da potpiruje nerede i meteže, da narod podbunjuje i prevrat kuje. Vilmerije, jeretik i sektaš, samozvano naimenovan arhisveštenikom, naredi da se Sv. Filipa uhvati, te je baci u mračan i mučan zatvor i tamo je izmuči hladnoćom i smradorn, zahtevajući da one grehove na sebe preuzme i da izda one koje je učila. I pokaza Vilmerije Sv. Filipi sudove razne za mučenje i zapreti joj surovo, a ona mu samo na lice pljunu i za sodomiju ga okrivi.
Jeretik naredi da joj ruho svuku i bez milosti je nagu seku goveđim žilama i pod nokte joj tresku zabijaju. I nastavi da pita i zahteva da se vere svoje i Boginje odrekne. Ali svetica se samo zasmeja i dade mu savet da se udalji.
Tada ovaj naredi da je na muke stave, po čitavom telu železnim čakljama i oštrim kukama da je stružu i bokove njene svećama pale. Ali iako beše tako mrcvarena, Sveta Filipa u smrtnome telu pokaza istrajnost besmrtnu. Krvnici oni oslabiše i s velikim strahom odstupiše, ali Vilmerije ih stravično opomenu i naredi da dalje muče i marljivo se late posla. Stadoše tada Sv. Filipu užarenim plehovima peći, udove iz zglobova joj izbijati i grudi ženske kleštima trgati. I u tim mukama ona, ništa ne priznavši, skonča.
A Vilmerija heretika raspusnika takva kazna docnije zadesi da ga vaši i crvi živog razjedoše i izmoriše, te ceo istruli i od toga izdahnu. A smrdeo je kao pas, tako da su ga morali bez pogreba u reku baciti.
Za to Sv. Filipi hvala i mučenički venac, slava Mati Boginji Uzvišenoj u vekove vekova, a nama nauk i opomena, Amin.
Žitije Sv. Filipe Mučenice iz Mons Kalvusa, pisano od davnina od strane mučeničkih pisara, sabrano u Tretogorskom molitveniku, uzeto od mnogih Svetih otaca koji je u spisima svojim slave.
Jedanaesto poglavlje
Leteli su hitro, kao sumanuti, vratolomno. Jahali su danima koji su kipteli od proleća. Konji su jurišali u galopu, a ljudi, ispravljajući vratove i leđa pognute nad njivom, gledali su za njima, nesigurni šta su videli – jahače ili prikaze?
Jahali su noćima, tamnim i vlažnim od tople kiše, a probuđeni ljudi u posteljama gledali su se međusobno, preneraženi, boreći se sa zagušujućim bolom koji im je rastao u grlima i grudima. Ljudi su skakali, osluškujući lomljavu kapaka, plač probuđene dece, zavijanje pasa. Priljubljivali su lica na prozorska okna, nesigurni šta su videli – jahače ili prikaze?
Po Ebingu počeše da kruže priče o tri demona.
*
Trojka konjanika pojavila se niotkuda, nije poznato kako i kojim čudom, potpuno su zaskočili Ćopavka i nisu mu dali nikakvu šansu da pobegne. Nije vredelo ni da poziva pomoć. Od krajnjih kuća u gradiću delilo je bogalja dobrih petsto koraka. A čak i da je bilo bliže, teško da bi se neko od stanovnika Zavisti uzbudio zbog dovikivanja u pomoć. Bilo je vreme sijeste, koja u Zavisti obično traje od kasnog prepodneva do rane večeri. Aristotel Bobek, po nadimku Ćopavko, lokalni prosjak i filozof, znao je veoma dobro da Zavišćani za vreme sijeste ne reaguju ni na šta.
Konjanika je bilo troje. Dve žene i muškarac. Muškarac je imao belu kosu i nosio je mač prebačen preko leđa. Jedna od žena, zrelija, odevena u crno i belo, imala je crnu ufrćkanu kosu. Mlađa, čija je ravna kosa bila boje pepela, imala je na levom obrazu gnusan ožiljak. Sedela je na prekrasnoj kobili. Ćopavko je imao utisak da je već jednom video tu kobilu.
Upravo ta mlađa prva je progovorila.
– Odavde si?
– Ja nisam kriv! – zaškrguta zubima Ćopavko. – Ja ovde samo skupljam hrčke{116}! Oprostite, nemojte povrediti sakatog...
– Jesi li odavde? – ponovi, a zelene oči joj strašno blesnuše. Ćopavko se zgrči.
– Nego, milostiva – promumla. – Odavde sam, nego kako. Ovde sam se rodio, u Birci, znači: u Zavisti. I tu ću sigurno i da umrem...
– Prošle godine, u leto i jesen, bio si ovde?
– A gde bih bio?
– Odgovori kada pitam.
– Bio sam, milostiva.
Vrana kobila protrza glavu i naćuli uši. Ćopavko oseti na sebi poglede, oštre poput ježevih bodlji, ono drugo dvoje, crnokose i belokosog. Tog belokosog se najviše bojao.
– Pre godinu dana – nastavi devojka sa ožiljkom – u septembru mesecu, a tačno devetog septembra, u prvoj mesečevoj četvrtini, ovde je ubijeno šestoro mladih ljudi. Četiri momka... i dve devojke. Sećaš li se?
Ćopavko obliza pljuvačku. Već neko vreme je slutio, ali sada je već znao, sada je bio uveren.
Devojka se promenila. I nije bila stvar samo u tom ožiljku. Bila je potpuno drugačija nego onda kada je urlala vezana za šipku prikolice, gledajući kako Bonhart urinira po glavama pobijenih Pacova. Tačno tako drugačija nego onda kada ju je skinuo i tukao u kafani “Pod himerinom glavom”. Samo te oči... Te oči se nisu promenile.
– Odgovori – požuri ga oštro druga žena, ona crnokosa. – Postavljeno ti je pitanje.
– Sećam se, milostiva gospodo – potvrdi Ćopavko. – Kako da se ne sećam. Šestoro mlađana je ubijeno. Tačno, to je bilo lane. U septembru.
Devojka je dugo ćutala, gledajući ne u njega, već nekud u daljinu, iznad njegovog ramena.
– Onda moraš znati... – na kraju reče s naporom. – Moraš znati mesto gde su zakopali te momke i devojke. Ispod kog plota... Na kojem smetlištu ili đubrištu... A ako su im tela spaljena... Ako su ih odvezli u šumu i bacili lisicama i vukovima... Ti ćeš mi pokazati to mesto. Odvešćeš me tamo. Jesi li razumeo?
– Razumeo sam, milostiva. Dozvolite. To i nije mnogo daleko.
Odšepao je, osećajući za vratom vrelo disanje njihovih konja. Nije se osvrtao. Nešto mu je govorilo da ne treba.
– Evo ovde – najzad pokaza. – Ovo je naše zavišćansko groblje, u ovom gaju. A ti za koje ste pitali, milostiva Falka, eno tamo leže.
Devojka glasno uzdahnu. Ćopavko krišom baci pogled i ugleda kako joj se izmenilo lice. Belokosi i crnokosa su ćutali, a njihova lica su bila kao od kamena.
Devojka je dugo posmatrala kurgan, lep, ravan, čist, obzidan grumenjem peščara, pločama špata i škriljca. Jela, kojom su nekada ukrasili kurgan, postala je riđa. Cveće koje je tu nekada zasađeno, osušilo se i požutelo.
Devojka skoči sa konja.
– Ko? – upita gluvo, i dalje posmatrajući, ne osvrćući glavu.
– Pa – izbrekta Ćopavko – mnogi iz Zavisti su pomagali. Ali u najvećoj meri udovica Gule. I mladi Nikler. Udovica je uvek bila dobra i srčana ženica... A Nikler... Njega su snovi strašno mučili. Mira mu nisu dali. Sve dok tim pobijenim nije priredio valjan pogreb...
– Gde ih mogu naći? Udovicu i tog Niklera?
Ćopavko je dugo ćutao.
– Udovica leži tamo, iza one krive breze – reče na kraju, gledajući bez straha u zelene devojčine oči. – Umrla je u zimu od pneumonije. A Nikler je stupio u vojsku i negde je u tuđini... Priča se da je pao u ratu.
– Zaboravila sam – šapnu. – Zaboravila sam da ih je oboje sudbina zbližila sa mnom.
Prišla je kurganu, klekla, to jest, pala na kolena. Sagnula se nisko, vrlo nisko, skoro dodirujući čelom kamenje na osnovi. Ćopavko je video kako je belokosi načinio pokret kao da je hteo da sjaše sa konja, ali crnokosa žena ga je uhvatila za ruku i zaustavila gestom i pogledom.
Konji su pofrktavali, trzali glavama, zveckali alkama bala.
Devojka je dugo, veoma dugo klečala kod kurgana, nisko pognuta, a usta su joj se pomicala u nekakvoj bezglasnoj litaniji.
Kada je ustajala, zanela se. Ćopavko je instinktivno pridrža. Jako je zadrhtala, istrgla lakat i pogledala ga zlokobno kroz suze. Ali nije ni reč kazala. Čak se i zahvalila klimanjem glave kada joj je pridržao stremen.
– Tako je, milostiva Falka – odvaži se. – Čudni su obrti sudbine. Vi ste onda bili u teškom škripcu, u ogromnoj nevolji... Malo ko je od nas iz Zavisti mislio da ćete izaći čitavi iz toga... A eto vas danas, zdravi ste, a Gule i Nikler na onom svetu... Nemate čak ni kome da zahvalite, a? Da se odužite za kurgan...
– Ne zovem se Falka – oštro kaza. – Zovem se Ciri. A što se tiče zahvalnosti...
– Osećajte se počastvovani njome – crnokosa hladno dobaci, a u njenom glasu je bilo nešto od čega je Ćopavko zadrhtao.
– Za taj kurgan – reče crnokosa žena, sporo izgovarajući reči. – Za vašu ljudskost, za vašu ljudsku čast i poštenost, zadesile su vas, čitavu vašu varoš, milost, zahvalnost i nagrada. Čak i ne znate koliko velika.
*
Devetog aprila, ubrzo nakon ponoći, prve meštane Klaremonta probudila je treperava svetlost, crveni blesak koji je udario i prodro kroz prozore njihovih domaćinstava. Ostale meštane gradića, iz kreveta su podigli vriska, metež i divlji zvukovi zvona koja su zvonila za uzbunu.
Gorela je samo jedna zgrada. Veliko drveno zdanje drevnog hrama, nekada posvećenog božanstvu, čijeg imena se više niko nije sećao, sem najstarijih baba. Hram, sada pretvoren u amfiteatar, u kojem su s vremena na vreme izvođene cirkuske predstave, borbe i druge zabave, sposobne da izvuku grad Klaremont iz dosade, apatije i otupelosti.
Upravo je taj amfiteatar sada stajao u moru hučne vatre, tresao se od eksplozija. Sa svih prozora buktali su iskrzani plameni jezici dugi po nekoliko sežnjeva.
– Gaaasiiii! – zariča vlasnik amfiteatra, trgovac Huvenagel, trčeći i mlatarajući rukama, treskajući golemom trbušinom. Nosio je kapu za spavanje i tešku astragansku deliju, koju je nabacio na spavaćicu. Bosim nogama mesio je stajnjak i blato na ulici.
– Gasiiiiii! Ljudiii! Voooodeeeee!
– Božja kazna – odgovori autoritativno jedna od najstarijih baba. – Za one javašluke što su pravili u tom hramu...
– Da, da, damo moja. Sigurno je za to.
Od vatrom obuhvaćenog teatra tukla je vrelina, iz bara je isparavala i smrdela konjska mokraća, iskre su šikale. Niotkuda se podiže vetar.
– Gaaaasiiiiii! – Huvenagel zverski zaurla, videći da vatra zahvata pivaru i žitnicu. – Ljudiiii! Po vedra! Vedraaaa!
Nije manjkalo dobrovoljaca. Štaviše, Klaremont je imao sopstvenu požarnu službu, koju je Huvenagel opremio i održavao. Gasili su istrajno i posvećeno. Ali uzalud.
– Nećemo moći... – zastenja komandant požarne službe, brišući lice pokriveno plikovima. – Ovo nije obična vatra... Ovo je đavolska vatra!
– Crna magija... – drugi vatrogasac davio se u dimu.
Iz amfiteatra se začuo zastrašujući tresak polomljenih krovnih greda, slema i stubova. Huknu, grunu, skrši se, buknu u nebo ogroman stub vatre i iskri, krov se slomi i pade unutra, na arenu. A celo zdanje se nagnulo – moglo bi se reći da se klanjalo publici, koju je poslednji put zabavio i razonodio.
Zatim se stropoštaše zidovi.
Naporima vatrogasaca i spasilaca, spasena je polovina žitnice i neka četvrtina pivare.
Svanula je smrdljiva zora.
Huvenagel je sedeo u blatu i pepelu, u nagaravljenoj spavaćici i astraganskoj deliji. Sedeo je i žalosno plakao, cvileo kao dete.
Razume se, teatar, pivara i žitnica, Huvenagelovo vlasništvo, bili su osigurani. Problem je bio u tome što je osiguravajuće društvo takođe bilo u vlasništvu Huvenagela. Ništa, čak ni poreski švindleraj, nije moglo da rekompenzuje makar mali deo gubitka.
*
– Kuda sad? – upita Geralt, gledajući stub dima, koji je razmazanom trakom prljao ružičasto jutarnje nebo. – Kome još želiš da se odužiš, Ciri?
Pogledala ga je, a on istog časa zažali što je pitao. Iznenada je poželeo da je zagrli, zamislio da je drži u naručju, privija uz sebe, mazi po kosi. Štiti. Da nikada, ama baš nikada ne dozvoli da bude sama. Da je zadesi zlo. Da je zadesi nešto zbog čega će poželeti osvetu.
Jenefer je ćutala. Jenefer je u poslednje vreme mnogo ćutala.
– Sada – Ciri kaza vrlo spokojno – idemo u selo koje nosi naziv Govorog. Taj naziv potiče od slamenog jednoroga, pokrovitelja naselja, smešne, jadne, uboge lutkice. Hoću da, u sećanje na ono što se tamo zbilo, stanovnici imaju... Pa, ako ne skupoceniji, onda barem otmeniji totem. Računam na tvoju pomoć, Jenefer, jer bez magije...
– Znam, Ciri. Šta dalje?
– Močvara Perepluta. Nadam se da ću naći put... Do kolibe među močvarama. U kolibi ćemo pronaći ostatke čoveka. Hoću da ti ostaci počivaju u pristojnom grobu.
Geralt je i dalje ćutao. I nije spuštao pogled.
– Posle ćemo – nastavi Ciri, izdržavajući njegov pogled bez ikakvog napora – skoknuti u varoš Dun Dare. Tamošnja krčma je verovatno spaljena, ne isključujem da je krčmar ubijen. Mojom krivicom. Zaslepeli su me mržnja i osveta. Probaću nekako da se odužim njegovoj porodici.
– Za to – progovori, gledajući i dalje – ne postoji način.
– Znam – odmah odgovori, tvrdo, gotovo gnevno. – Ali staću pred njih ponizno. Zapamtiću izraz njihovih očiju. Nadam se da će me sećanje na te oči sačuvati od sličnih grešaka. Da li razumeš to, Geralte?
– Razume, Ciri – kaza Jenefer. – Veruj nam, oboje te razumemo vrlo dobro, kćeri. Hajdemo.
*
Konji su ih nosili kao vetar. Kao magičan vihor. Alarmiran prolaskom troje jahača, putnik na drumu podiže glavu. Podigoše glave trgovac na kolima sa robom, zločina
c koji beži od zakona, naseljenik beskućnik koga su političari proterali sa zemljišnih poseda na koje se naselio verujući drugim političarima. Podigoše glave vagabunda, dezerter i hodočasnik sa štapom. Podigoše glave, začuđeni, prestrašeni. Nesigurni šta su videli.
Po Ebingu i Gesou počeše kružiti priče. O Divljem Gonu. O Troje Jahača Utvara.
Priče su izmišljane i raspredane večerima u izbama što su mirisale na topljeni maslac i prženi luk, u klubovima, zadimljenim krčmama, gostionicama, salašima, smolarnicama, šumskim naseobinama i pograničnim kulama stražarama. Pričalo se, izmišljalo, lupetalo. O ratu. O junaštvu i viteštvu. O prijateljstvu i čestitosti. O podlosti i izdaji. O vernom i istinskom voljenju, o ljubavi koja uvek trijumfuje. I o zločinu i kazni, koja uvek stiže zločince. O pravednosti, koja je uvek pravedna.
O istini, što kao maslina uvek na vrh ispliva.
Pripovedalo se, radujući se pričama. Veseleći se bajkovitoj fikciji. Zato što se unaokolo, u životu, sve radilo naopako.
Legenda je rasla. Slušaoci su u istinskom transu gutali pripovedačeve reči pune emfaze dok je pričao o vešcu i čarobnici. O Lastavičjoj kuli. O Ciri, veštici sa ožiljkom na licu. O Kelpi, začaranoj vranoj kobili.
O Gospodarici Jezera.
To je došlo kasnije, s godinama. Nakon mnogo, mnogo godina.
Ali već sada, poput semena nabubrelog posle tople kiše, legenda je klijala i izrastala u ljudima.
*
Maj je neprimetno došao. Isprva se to videlo samo noćima, koje su blesnule i zaiskrile se dalekim vatrama Beleteina. Kada je Ciri, neobično uzbuđena, skočila na Kelpi i pogalopirala ka vatrama, Geralt i Jenefer su iskoristili priliku, trenutak samoće. Skinuvši se samo onoliko koliko je bilo apsolutno potrebno, vodili su ljubav na kožuhu bačenom na zemlju. Vodili su ljubav užurbano i strastveno, u tišini, bez reči. Vodili su ljubav brzo i kako bilo. Samo da je više i više.
A kada je nastupila opuštenost, oboje su se, drhteći i međusobno poljupcima brišući suze, veoma divili tome koliko im je sreće pružilo to bilo kakvo voljenje.
*
– Geralte?
– Kaži, Jen.
Gospodarica Jezera Page 45