– Kada ja... Kada nismo bili zajedno, jesi li bio sa drugim ženama?
– Ne.
– Nijednom?
– Nijednom.
– Glas ti nije ni zadrhtao. Ali ne znam zašto ti ne verujem.
– Uvek sam mislio samo na tebe, Jen.
– Sada ti verujem.
*
Maj je neprimetno došao. Danju takođe. Mlečac je žutom bojom isprskao i zašarenio livade, drveće u vrtovima postalo je paperjasto i teško od cveća. Dubrave, previše ponosne da bi žurile, stalno su ostajale tamne i gole, ali sada su se zelenile zelenom maglom, a na rubovima su svetlucale zelenkastim pegama breza.
*
Jedne noći, kada su bivakovali u kotlini, vešca probudi san. Košmar, u kojem je bio paralizovan i bespomoćan, a velika siva sova kandžama mu je parala lice, tražila oči oštrim krivim kljunom. Probudio se. Nije bio siguran da li se iz jednog košmara preneo u drugi.
Nad njihovim bivakom vrtložila se svetlost, na kojoj su se kočoperili frktavi konji. U svetlosti se videlo nešto u vidu unutrašnjosti, nešto slično dvorani zamka poduprtoj crnom kolonadom. Geralt je video veliki sto, oko kojeg je sedelo deset prilika. Deset žena.
Čuo je reči.
...ju dovesti kod nas, Jenefer. Naređujemo ti.
Ne možete da mi naređujete. Ne možete njoj da naređujete! Nemate nikakvu vlast nad njom!
Ja se njih ne bojim, mama. Ništa mi ne mogu učiniti. Ako žele, staću pred njih.
... okupljanje je prvog aprila, na mladinu. Naređujemo vam obema da se javite. Upozoravamo vas, kaznićemo neposlušnost.
Ja ću ubrzo doći, Filipa. Ona neka još malo bude sa njim. Da ne bude sam. Samo nekoliko dana. Ja ću doći smesta. Kao talac dobre volje.
Ispuni moju molbu, Filipa. Molim te.
Svetlost zapulsira. Konji neobuzdano zabrektaše i zatopotaše kopitima.
Veštac se probudi. Ovaj put stvarno.
*
Sutradan je Jenefer potvrdila njegove bojazni. Posle dugog razgovora sa Ciri koji je obavila nasamo.
– Odlazim – kaza suvo i bez uvoda. – Moram. Ciri ostaje sa tobom. Još neko vreme. Potom ću je pozvati, pa će i ona otići. A posle ćemo se svi ponovo sresti.
On klimnu glavom. Mrsko. Bilo mu je dosta nemog odobravanja. Da se slaže sa svime što mu je saopštavala, sa svime o čemu je ona odlučivala. Ali klimnuo je glavom. Bilo kako bilo, voleo ju je.
– To je imperativ – ona reče lagodno – kome se ne možemo suprotstaviti. Takođe, ne može se odgađati. To jednostavno treba obaviti. Uostalom, to činim i radi tebe. Za tvoje dobro. A naročito za Cirino dobro.
On klimnu glavom.
– Kada se opet sretnemo – reče još lagodnije – nadoknadiću ti, Geralte. Ćutanje takođe. Previše ćutanja, previše tišine je bilo među nama. A sada, umesto što klimaš glavom, zagrli me i poljubi.
Posluša je. Bilo kako bilo, voleo ju je.
*
– Kuda sad? – Ciri upita muklo, ubrzo nakon što je Jenefer iščezla u blesku ovalnog teleporta.
– Reka... – Geralt otkašlja, nadvladavajući bol ispod grudne kosti koji mu je oduzimao dah. – Reka, uz čiji tok idemo, zove se Sansretur. Ona vodi do zemlje koju hoću obavezno da ti pokažern. Zato što je to zemlja iz bajke.
Ciri se natmuri. Video je kako je stisnula pesnice.
– Sve bajke se – procedi – rđavo završavaju. A zemlje iz bajki uopšte ne postoje.
– Postoje. Videćeš.
*
Bio je dan nakon uštapa kada su ugledali Tusen, okupan zelenilom i suncem. Kada su ugledali brda, obronke, vinograde. Krovove kula kaštela, kako svetlucaju posle jutarnje kišice.
Prizor ih nije razočarao. Ostavio je dojam. Uvek je ostavljao.
– Ala je lepo – Ciri reče sa ushićenjern. – Vau! Ti zamkovi su kao igračke... Kao dekoracije na torti prelivene glazurom... Čak mame da ih poližeš!
– Arhitektura Faramonda lično – Geralt je mudro pouči. – Čekaj samo da vidiš izbliza palatu i vrtove Buklera.
– Palata? Idemo u palatu? Poznaješ ovdašnjeg kralja?
– Kneginju.
– Ima li možda ta kneginja – upita kiselo, obazrivo ga posmatrajući ispod grivice – zelene oči? Kratku crnu kosu?
– Ne – skrati, skrećući pogled. – Izgledala je sasvim drugačije. Ne znam otkud ti je palo na pamet...
– Pusti to, Geralte, u redu? Pa u čemu je stvar sa tom ovdašnjom kneginjom?
– Kao što sam rekao, poznajem je. Malo. Ne baš dobro i... ne baš prisno, ako baš hoćeš da znaš. Sa druge strane, vrlo dobro znam ovdašnjeg kneza supruga ili kandidata za kneza supruga. I ti ga znaš, Ciri.
Ciri munu Kelpi mamuzama i primora je da pleše na drumu.
– Ne muči me više!
– Neven.
– Neven? Sa ovdašnjom kneginjom? Kojim čudom?
– Duga je to priča. Ostavili smo ga ovde, pokraj njegove voljene. Obećali smo da ćemo ga posetiti kada se budemo vraćali, kada...
Zaćuta i natmuri se.
– Ništa ti tu ne možeš – Ciri kaza tiho. – Ne muči se, Geralte. Nije tvoja krivica.
Moja je, pomisli. Moja. Neven će pitati. A ja ću morati da mu odgovorim.
Milva. Kahir. Regis. Angulema.
Mač ima dve oštrice.
Oh, bogova mi, dosta je. Dosta je toga. Moram konačno da završim sa tim!
– Hajdemo, Ciri.
– U ovoj odeći? – frknu. – U palatu?
– Ne vidim ništa loše u našoj odeći – prekinu je. – Ne idemo tamo da uručimo akreditivna pisma. Niti na bal. Sa Nevenom se možemo naći i u stajama.
– Uostalom – dodade, videvši da se nadurila – idem prvo do grada, u banku. Podići ću malo keša, a na trgu, na tržnicama, ima bezbroj krojača i modistkinja. Kupićeš sebi šta poželiš i obući ćeš se po svojoj volji.
– Imaš tako mnogo – vragolasto iskrivi glavu – tog keša?
– Kupićeš sebi šta poželiš – ponovi. – Makar i hermelinsko krzno. I čizmice od bazilisaka. Znam obućara koji sigurno ima još takvih u magacinu.
– Čime si toliko zaradio?
– Ubijanjem. Hajdemo, Ciri, ne traćimo vreme.
*
U filijali Ćanfanelijeve banke, Geralt je naložio prenos i otvaranje akreditiva, uzeo bankovni ček i nešto gotovine. Napisao je pisma koja je trebalo da preda brzoj kurirskoj službi da ih odnesu u Jarugu. Ljubazno je odbio ručak kojim je želeo da ga ugosti uslužan i gostoljubiv bankar.
Ciri je čekala na ulici, pazeći na konje. Ulica, još maločas pusta, vrvela je od ljudi.
– Izgleda da je ovde neki praznik – Ciri pokretom glave pokaza masu koja se uputila ka trgu. – Možda je vašar...
Geralt je brzo pogleda.
– To nije vašar.
– Ah... – pogleda ga, stojeći na stremenima. – Da nije opet...
– Egzekucija – potvrdi. – Najpopularnija posleratna razonoda. Šta smo mi već videli, Ciri?
– Dezerciju, izdaju, kukavičluk pred neprijateljem – hitro izrecitova. – I ekonomske prestupe.
– Snabdevanje vojske ubuđalim dvopecima – veštac klimnu glavom. – Teška je sudbina preduzimljivog trgovca u ratnim vremenima.
– Ovde neće pogubiti trgovca – Ciri trgnu vođice Kelpi, koja je već zaronila u masu kao u talasasta žitna polja. – Pogledaj samo, gubilište je pokriveno suknom, a dželat ima novu i čistu kapuljaču. Pogubiće nekog važnog, najmanje barona. Prema tome, to je ipak kukavičluk pred neprijateljem.
– Tusen – Geralt odmahnu glavom – nije imao vojsku, jer nije imao nijednog neprijatelja. Ne, Ciri, mislim da je to opet ekonomija. Pogubiće nekoga za prevare u trgovini njihovim slavnim vinom, osnovom ovdašnje privrede. Idemo, Ciri. Nećemo posmatrati.
– Idemo? A kako?
Stvarno, dalji put nije bio moguć. Nisu ni trepnuli, a već su se zaglavili u masi okupljenoj na trgu, uvalili se u svetinu, nije bilo govora da se probiju na drugu stranu trga. Geralt gadno opsova i osvrnu se.
Nažalost,
povlačenje je takođe bilo nemoguće, talas ljudi koji se slivao na trg totalno je začepio uličice iza njih. Masa ih je neko vreme nosila, kao reka, ali kretanje je posustalo kada se svetina odbila o zid helebardara koji je opasivao gubilište.
– Idu! – kriknu neko, a masa zašume, zatalasa se i prihvati krik. – Idu!
Topot kopita i tandrkanje kola utonuše i nestaše u stisci bumbarovog brujanja. Sasvim neočekivano opaziše kako se iz sokaka kotrljaju dvoprežna kola sa lotrama, na kojima je, sa naporom održavajući ravnotežu, stajao...
– Neven... – jauknu Ciri.
Geraltu je najednom veoma pozlilo.
– To je Neven – ponovi Ciri pokunjenim glasom. – Da, on je.
To je nepravda, pomisli veštac. To je velika i prokleta nepravda. Ne može biti tako. Tako ne treba da bude. Ja znam da je bilo glupo i naivno mišljenje da je od mene bilo šta i bilo kada zavisilo da nekako utičem na sudbinu ovog sveta, da mi taj svet nešto uzvraća. Ja znam, to mišljenje je bilo naivno, štaviše arogantno... Ali ja to znam! Ne treba me u to ubeđivati! Ne treba mi se to dokazivati! Pogotovo ne na takav način...
To je nepravda!
– To ne može biti Neven – reče potmulo, gledajući Ukljevinu grivu.
– To jeste Neven – ponovi Ciri. – Geralte, moramo nešto učiniti.
– Šta? – upita ogorčeno. – Reci mi, šta?
Knehti izvukoše Nevena iz kola, ophodeći se prema njemu neverovatno ljubazno, bez brutalnosti, čak sa poštovanjem, najvećim koje su mogli da iskažu. Ispred stepenica koje vode ka gubilištu, odvezaše mu ruke. Poeta se nonšalantno počeša po stražnjici i bez požurivanja zakorači na stepenice.
Jedan stepenik iznenada zapucketa, a gelender, sačinjen od oguljenih motki, iskrivi se. Neven teško zadrža ravnotežu.
– Dovraga! – viknu. – Ovo treba popraviti! Pogledajte, neko će jednom da nastrada na ovim stepenicama! Biće nevolje!
Nevena su na gubilištu preuzela dva dželatska pomoćnika u kožnim gunjevima bez rukava. Dželat, širok u ramenima kao kula zamka, posmatrao je osuđenika kroz izreze na kapuljači. Pored je stajao tip u bogatoj mada žalosno crnoj odeći. Izraz lica mu je takođe bio žalostan.
– Plemenita gospodo i građani Buklera i okoline! – pročita gromko i žalosno sa razmotanog pergamenta. – Obaveštavamo vas da je Julijan Alfred Pankrac vikont De Letenhov, alijas Neven...
– Pankrac šta? – Ciri upita šapatom.
– ... presudom višeg kneževskog suda proglašen krivim po svim tačkama optužnice za zločine, prestupe i prekršaje, a to su: uvrede visočanstva, izdaja države, a svrh toga sramoćenje dostojanstva plemićkog staleža putem krivokletstva, klevete i laži, kao i bančenje, nepristojnost, te terevenčenje, odnosno kurvarenje. Stoga je tribunal dosudio da vikonta Julijana et cetera, et cetera kazni, primo izmena grba, i to dodavanjem iskošene crne pruge na grbu. Secundo konfiskacija imovine, zemlje, dobara, gajeva, šuma, zamkova...
– Zamkova – zastenja veštac. – Kakvih zamkova?
Neven bezobrazno frknu. Izraz njegovog lica jasno je dokazivao da ga ljudski zabavlja zaplena imovine koju je tribunal presudio.
– Tertio: glavna kazna. Predviđenu kaznu za nabrojane zločine: vučenje konjima, gaženje kolima i čerečenje, naša najmilostivija vladarka Ana Henrijeta, Presvetla kneginja Tusena i dama od Buklera, izvolela je ublažiti na odsecanje glave sekirom. Neka pravda bude zadovoljena!
Masa uzviknu nekoliko neujednačenih usklika. Babe iz prvog reda počeše licemerno da zapevaju i neiskreno kukaju. Decu uzeše u ruke ili nakrkače kako ne bi propustili ništa od spektakla. Dželatovi pomoćnici dokotrljaše nasred gubilišta panj i prekriše ga ubrusom. Nastade malo zbrke jer se ispostavilo da je neko zdipio vrbov koš za odsečenu glavu, ali ubrzo su našli drugi.
Četiri odrpana uličara razviše maramu ispod giljotine kako bi njome nakupili krv. Bila je velika potražnja za takvom vrstom suvenira, moglo se na tome fino zaraditi.
– Geralte – Ciri nije podizala spuštenu glavu. – Moramo nešto učiniti...
Nije odgovorio.
– Želim da se obratim narodu – Neven ponosno izjavi.
– Samo da je kratko, vikonte.
Poeta stade na ivicu gubilišta i podiže ruke. Masa zašume i stiša se.
– Hej, narode! – povika Neven. – Šta ima? Kako ste?
– Šta ćeš, živi se nekako – progunđa neko iz daljih redova nakon duge tišine.
– Dobro je – pesnik klimnu glavom. – Baš mi je drago. De, sada već možemo početi.
– Majstore dželate – reče žalosni sa pretvornom emfazom. – Izvršavaj svoju dužnost.
Dželat se približi, u skladu sa drevnim običajem kleknu ispred osuđenika i pognu glavu sa kapuljačom.
– Oprosti mi, dobri čoveče – zamoli tmurno.
– Ja? – začudi se Neven. – Tebi?
– Aha.
– U životu.
– Aaa?
– U životu ti neću oprostiti. A i zbog čega bih? Videste li vi njega, vragolana! Za koji čas će mi otfikariti glavu, a ja treba da mu oprostim? Sprdate se sa mnom ili šta? U ovakvom trenutku?
– Zašto tako, gospodine? – nasekira se dželat. – Ali takav je zakon... I običaj je takav... osuđenik najpre mora da oprosti dželatu. Dobri gospodine! Oprosti krivicu, oprosti greh...
– Ne.
– Ne?
– Ne!
– Neću ga pogubiti – dželat izjavi sumorno, ustajući sa kolena. – Nek oprosti greh, inače neće biti ništa od toga.
– Gospodine vikonte – žalosni činovnik zgrabi Nevena za lakat. – Ne otežavajte. Ljudi su se sabrali, čekaju... Oprostite mu, ipak vas ljubazno moli...
– Neću oprostiti i tačka!
– Majstore dželate – žalosni se primače dželatu. – Obezglavite ga bez oprosta, a? Ja ću vas nagraditi za to...
Dželat bez reči ispruži šaku veliku kao tiganj. Žalosni uzdahnu, segnu ka novčarki i nasu mu kovanice u šaku. Dželat ih je posmatrao neko vreme, a onda stisnu pesnicu. Oči u otvorima kapuljače zloslutno blesnuše.
– U redu – kaza dželat, sakrivajući novac i vraćajući se ka pesniku. – Deder, kleknite, tvrdoglavi gospodine. Metnite glavu na panj, zlobni gospodine. I ja kad 'oću mogu biti zloban. Saseći ću vas dva puta. Ako mi se bude htelo, onda tri.
– Opraštam! – zaurla Neven. – Opraštam!
– Hvala.
– Pošto je oprostio – reče sumorno žalosni činovnik – onda vratite novac.
Dželat se okrenu i podiže sekiru.
– Odmaknite se, uvaženi gospodine – reče zlokobno muklim glasom. – Nemojte se motati oko oruđa. Znate već, gde glave seku, tu uši lete.
Činovnik žustro ustuknu, tako da za dlaku nije pao sa gubilišta.
– Je li dobro ovako? – Neven kleknu i istegnu vrat na panj. – Majstore? Hej, majstore?
– Šta?
– Šalili ste se, zar ne? Saseći ćete samo jednom? U jednom zamahu? Je li?
Dželat blesnu očima.
– Iznenađenje – zareža zloslutno.
Masa se iznenada zatalasa, odstupajući pred jahačem na zapenjenom konju, koji se probijao na trg.
– Stani! – kriknu jahač, uzmahujući velikom rolnom pergamenta okićenom crvenim pečatima. – Obustavi kaznu! Kneževska naredba! Daj prolaz! Obustavi kaznu! Nosim pomilovanje osuđeniku!
– Opet? – zareža dželat, spuštajući već uzdignutu sekiru. – Ponovo opraštanje? Ovo već postaje dosadno.
– Milost! Milost! – zariča masa. Babe iz prvog reda stadoše kukati još glasnije. Puno osoba, uglavnom maloletnika, zviždalo je i urlalo neodobravajući.
– Utišajte se, poštovana gospodo i građani! – dreknu žalosni, odmotavajući pergament. – Ovo je volja njene milosti Ane Henrijete! U svojoj neizmernoj dobroti, radi odavanja priznanja sklapanju mira, koji je, kako vest glasi, sklopljen u gradu Cintra, Njena milost oprašta vikontu Julijanu Alfredu Pankracu de Letenhovu, alijas Nevenu, njegove prestupe i amnestira ga od kazne...
– Voljena Las
ica – kaza Neven, smeškajući se široko.
– ... istovremeno naređuje da pomenuti vikont Julijan Pankrac et cetera bez odlaganja napusti prestonicu i granicu kneževine Tusen i nikada se više ne vrati, budući da je Njenoj milosti mrzak i Njena milost ne može očima da ga gleda! Slobodni ste, vikonte.
– A moja imovina? – dreknu Neven. – A? Moja dobra, gajeve, šume i zamkove možete zadržati, ali, čuma vam glave izjela, vratite mi lutnju, konja Pegaza, sto četrdeset talira i osamdeset helera, kaput postavljen rakunima, prsten...
– Umukni! – viknu Geralt, razmičući masu, koja ga je psovala i nerado se sklanjala. – Umukni, silazi i dolazi ovamo, tupoglavče! Ciri, krči put! Nevene! Čuješ li šta ti govorim?
– Geralte? To si ti?
– Ne pitaj, samo silazi! Kod mene! Skači na konja!
Probiše se kroz stisku, galopom pohitaše uskom uličicom. Ciri napred, a za njom Geralt i Neven na Ukljevi.
– Čemu žurba? – progovori bard iza veščevih leđa. – Niko nas ne juri.
– Zasad. Tvoja kneginja voli da menja mišljenje i iznenada poništava što je ranije odlučila. Priznaj, znao si za to amnestiranje?
– Ne, nisam znao – promrmlja Neven. – Ali priznajem, računao sam na njega. Lasica je osećajna i ima dobro srdašce.
– Prestani sa tom Lasicom, majku mu. Tek što si se izvukao za uvredu veličanstva, a hoćeš da padneš u istu grešku?
Trubadur zaćuta. Ciri zauzda Kelpi kako bi ih sačekala. Kada su se poravnali, pogleda u Nevena i obrisa suze.
– Eh, ti... – kaza. – Ti... Pankrac...
– Put pod noge – požuri ih veštac. – Napustimo ovaj grad i granice ove čarobne kneževine. Dok još možemo.
*
Gotovo na samoj granici Tusena, na mestu odakle se već videla planina Gorgona, sustiže ih kneževski kurir. Vukao je za sobom osedlanog Pegaza, nosio lutnju, kaput i Nevenov prsten. Pitanje o sto četrdeset talira i osamdeset helera je zanemario. Bardove molbe da prenese kneginji poljupčiće saslušao je skamenjenog lica.
Krenuše uzvodno Sansreturom, koji je sada već bio malecan i hitar potok. Zaobišli su Belhaven.
Bivakovali su u dolini Neve. Na mestu kojeg su se veštac i bard sećali.
Neven je veoma dugo izdržao. Nije zadavao pitanja.
Ali konačno je došlo vreme da mu sve ispriča.
Gospodarica Jezera Page 46