Neven se s pravom plašio. Praktično jedini gosti kafane – osim nekoliko dostojanstveno pijanih pijanaca i dve žgoljave prostitutke sa kolutovima ispod očiju – bili su ostali “dečaci” odeveni u kožu iskričavu od eksera, sa mačevima na leđima. Bilo ih je osmoro, oba pola, ali su larmu pravili za osamnaestoro, nadvikujući se međusobno i huleći.
– Prepoznajem i znam ko ste, gospodo – zaskoči ih krčmar, tek što ih ugleda. – I imam poruku za vas. Treba da se uputite u Brestovo, u gostionu “Kod Virsinga”.
– Ooo – razveseli se Neven. – Dobro je...
– Kome je dobro njemu je dobro – krčmar nastavi brisanje krigle o pregaču. – Prezirete moj lokal, vaša volja. Ali reći ću vam ja da je Brestovo patuljački kvart, tamo neljudi bitišu.
– I šta s tim? – Geralt namršti oči.
– Pa, vama sigurno ništa – krčmar slegnu ramenima. – No taj što je ostavio poruku za vas – bio je patuljak. Ali ako se sa takvima petljate... vaša stvar. Vaša je stvar čije vam je društvo draže.
– Nismo posebno probirljivi kada je reč o društvu – izjavi Neven, pokretom glave pokazujući balavce za stolom u crnim jaknama i trakama na bubuljičavim čelima, koji su urlali i čarkali se. – Ali u društvu kao što je ovo zacelo ne uživamo.
Krčmar odloži obrisanu kriglu i odmeri ih ružnim pogledom.
– Treba da razumete – pouči ih naglašeno. – Mladež mora da se iživi. Rat im je naneo nepravdu. Očevi su im pali...
– A majke se pustile u promet – dovrši Geralt, glasom ledenim kao planinsko jezero. – Razumem i pun sam razumevanja. Barem se trudim da budem pun. Idemo, Nevene.
– A idite, s poštovanjem – reče krčmar bez poštovanja. – Ali nemojte posle da se žalite da vas nisam upozorio. U današnje vreme lako je zaraditi batine u patuljačkom kraju. Zgodnom prilikom.
– Zgodnom prilikom za šta?
– A otkud ja znam? Zar je to moja stvar?
– Hajdemo, Geralte – požuri ga Neven, videvši krajičkom oka da ih ratom uvređena omladina, barem oni koji su iole svesni, posmatra očima bleštavim od fisteha.
– Doviđenja, gos’n krčmaru. Ko zna, možda opet posetimo tvoj lokal kroz neko vreme. Kada na ulazu više ne bude tih natpisa.
– A koji se to ne dopada gospodi? – krčmar nabrazda čelo i prkosno turi ruke na bokove. – A? Možda onaj o patuljku?
– Ne. Onaj o kuvaru.
Troje omladinaca ustade od stola, blago se klateći na nogama, očito sa namerom da im prepreče put. Devojka i dva momka u crnim jaknama. Sa mačevima na leđima.
Geralt nije usporio korak, išao je, a lice i pogled su mu bili hladni i sasvim ravnodušni.
Govnari se u poslednjem trenutku razmaknuše i povukoše. Neven oseti pivo iz njih. Znoj. I strah.
– Treba se navikavati – kaza veštac kada su izašli. – Treba se prilagođavati.
– Ponekad je teško.
– To nije argument. To nije argument, Nevene.
Vazduh je bio vreo, gust i lepljiv. Kao čorba.
*
Napolju, ispred kafane, dva momka u crnim jaknama pomagali su svetlokosoj devojci da se umije u koritu. Devojka je frktala, mucavo dokazivala da joj je već bolje i oglašavala da mora da se napije. Da će, naravno, otići na pijacu da radi zabave pretura tezge, ali najpre mora da se napije.
Devojka se zvala Nađa Espozito. To ime je bilo zapisano u analima. Prešlo je u istoriju.
Ali Geralt i Neven za to još uvek nisu mogli znati.
Ni devojka.
*
Uličice Rivije vrele su od života, a ono što se činilo da u celosti apsorbuje stanovnike i pridošlice bila je trgovina. Izgledalo je da tu svi trguju svačim i da sve pokušavaju da zamene za nešto veće. Odasvud je grmela kakofonija krikova – reklamirali su robu, zagriženo se pogađali, međusobno vređali, gromko se optuživali za podvale, kriminal i švindleraj, kao i druge male grehove, koji apsolutno nisu u vezi sa trgovinom.
Pre nego što su Geralt i Neven stigli u Brestovo, primili su mnoštvo atraktivnih predloga. Između ostalog, ponuđeni su im: astrolab, limena truba, komplet escajga ukrašenog grbom porodice Frangipani, akcije rudnika bakra, tegle pijavica, iskrzana knjiga pod naslovom Tobožnje čudo ili Glava Meduze, par feretki, eliksir za potenciju kao i – u okvirima pogodbe – ne baš mlada, ne baš vitka i ne baš sveža žena.
Crnobradi patuljak je nadasve nasrtljivo hteo da ih ubedi da kupe fušersko ogledalo u ramu od tombaka, argumentujući da je to magično zrcalo Kambuskana, kada mu odjednom bačeni kamen izbi robu iz ruke.
– Šugavi kobold! – bežeći, dreknu bos i prljav uličar. – Neljud! Bradati tikvan!
– Dabogda ti se creva ucrvljala, ljudska uštvo! – zariča patuljak. – Dabogda ti se ucrvljala i na dupe iscurila!
Ljudi su se međusobno gledali u potmuloj tišini.
*
Kvart Brestovo nalazio se pored samog jezera, u zalivu među jovama, žalosnim vrbama i, razume se, brestovima. Ovde je bilo znatno tiše i spokojnije, niko ništa nije kupovao, niti hteo da proda. Sa jezera je pirkao vetar, osobeno prijatan posle napuštanja zagušujućeg gradskog smrada punog muva.
Krčmu “Kod Virsinga” nisu dugo tražili. Prvi prolaznik na kojeg su naleteli bez kolebanja im ju je pokazao.
Na stepeništu trema, obavijenom puzavicom i divljom ružom, ispod krovića obraslog zelenkastom mahovinom i gnezdima lastavica, sedela su dva bradata patuljka, potežući pivo iz krigala prislonjenih na stomacima.
– Geralt i Neven – kaza jedan od patuljaka i ljupko podrignu. – Dugo smo vas čekali, mangupi.
Geralt sjaha s konja.
– Pozdrav, Jarpene Zigrine. Drago mi je što te vidim, Zoltane Čivaju.
*
Bili su jedini gosti kafane koja je intenzivno mirisala na pečenje, češnjak, začine i još nešto, nešto neuhvatljivo, ali veoma milo. Sedeli su za masivnim stolom sa pogledom na jezero, koje je kroz premazana okna u olovnim ramovima izgledalo tajanstveno, zanosno i romantično.
– Gde je Ciri? – upita bez okolišanja Jarpen Zigrin. – Valjda nije...
– Ne – prekinu ga brzo Geralt. – Doći će ovamo. Samo je gledaj. Nego, bradonje, pričajte šta ima kod vas.
– Nisam li rekao? – Jarpen dobaci ironično. – Zar nisam rekao, Zoltane? Vraća se sa kraja sveta, gde je, ako je verovati glasinama, gacao po krvi, ubijao zmajeve i rušio carstva. A nas pita šta ima kod nas. Pravi veštac.
– Šta ovde tako – ubaci se Neven, njušeći – fino miriše?
– Ručak – kaza Jarpen Zigrin. – Mesance. Pitaj, Nevene, otkud nam meso.
– Neću da pitam jer znam taj vic.
– Ne budi svinja.
– Otkud vam meso?
– Samo je dopuzalo.
– A sada ozbiljno – Jarpen obrisa suze koje je prolio od smeha, mada je vic, istinu govoreći, bio dosta star. – Sa klopom je krizna situacija, kao što je uobičajeno posle rata. Mesa nećeš naći, čak ni peradi, sa ribom je isto teško... Loše je sa brašnom i krompirom, mahunarkama... Farme su popaljene, skladišta opljačkana, jezera isušena, polja pod ugarom...
– Promet stagnira – dodade Zoltan. – Nema uvoza. Funkcionišu samo zelenaštvo i trampa. Videli ste pijacu? Pored bednika koji rasprodaju i razmenjuju ostatke imovine, spekulanti zgrću bogatstva...
– Ako se na sve to desi nerodica, u zimu će ljudi početi da umiru od gladi.
– Zaista je tako loše?
– Idući sa juga, morao si proći pored sela i varoši. Priseti se, u koliko njih si čuo lavež pasa.
– Dovraga – Neven se opali po čelu. – Znao sam... Kazao sam ti, Geralte, da to nije bilo normalno! Da je nešto nedostajalo! Ha! Sada kapiram! Nisu se čuli psi! Nigde nije bilo...
Naglo zastade, pogleda ka kuhinji koja je mirisala na češnjak i začine, a u očima mu se pojavi užas.
– Bez brige – frknu Jarpen. – Naše meso nije od tih što laju, mjauču ili viču: “Milosti!” Naše mesance je potpuno drugačije. Dostojno kraljeva!
– Govori već jednom, patuljče!
>
– Kada smo dobili vaše pismo i kada je postalo jasno da ćemo se naći baš u Riviji, Zoltan i ja smo kombinovali čime da vas dočekamo ovde. Kombinovali smo, kombinovali, sve dok nam se od tog kombinovanja nije pripišalo, onda smo skoknuli u prijezerski mlad jošik. Gledamo, a tamo vinogradskih puževa sila božja. Pa uzesmo vreću te nakupismo dragane mekušce, koliko god je moglo stati u tu vreću...
– Mnogo nam ih je pobeglo – Zoltan Čivaj je klimao glavom. – Mi smo bili malčice pijani, a oni đavolski brzi.
Oba patuljka ponovo zaplakaše od smeha zbog još jednog nemladog vica.
– Virsing – Jarpen pokaza krčmara koji se vrzmao oko šporeta – se razume u pripremanje puževa, a ta stvar, treba da znate, iziskuje veliku veštinu. Ipak je on vrstan kuvarski majstor. Pre no je obudoveo, vodio je sa ženom gostionicu sa takvom kuhinjom da je sam kralj kod njega primao goste. Uskoro ćemo jesti, videćete!
– A pre toga – frknu Zoltan – prezalogajićemo sveže osušenog lososa uhvaćenog na varalicu u bezdanom ponoru ovdašnjeg jezera. I popićemo votku iz ponora ovdašnjeg podruma.
– I pričajte, gospodo – podseti ih Jarpen, nalivajući. – Pričajte!
*
Losos je još bio topao, mastan, mirisao je na dim strugotine. Votka je bila studena, čak su zubi trnuli.
Najpre je pričao Neven, kitnjasto, tečno, šaroliko i s poletom, kraseći priču ornamentima tako krasnim i maštovitim da su gotovo zaslanjali lagariju i konfabulaciju. Potom je pričao veštac. Pričao je samu istinu, a govorio je tako suvo, kruto i jednolično da Neven nije mogao da izdrži i svaki čas se ubacivao, za šta je od patuljaka dobijao pokore.
A kasnije se priča okončala i nastupila je duga tišina.
– Za Milvu streličarku! – Zoltan Čivaj otkašlja i zasalutira kriglom. – Za Nilfgardijca. Za Regisa travara, koji je u svojoj kolibi ugostio putnike rakijom od mandragore. I za tu Angulemu, koju nisam poznavao. Nek im bude laka crna zemlja, svima. Nek imaju tamo, na onome svetu, obilje svega, što im je na ovom svetu bilo oskudno. I nek za sva vremena žive njihova imena u pesmama i pričama. U zdravlje.
– Uzdravlje – ponoviše muklo Neven i Jarpen Zigrin.
Uzdravlje, pomisli veštac.
*
Vrising, prosed muškarac, bled i suv kao saraga, prava suprotnost stereotipu krčmara i majstora kuhinjskih veština, prineo je na sto korpicu beličastog i mirisnog hleba, a posle njega ogroman drveni tanjir, na kojem su, na podlozi od lišća rena, stajali puževi, cvrčeći i štrcajući češnjakovim maslacem. Neven, Geralt i patuljci oštro navališe da jedu. Obrok je bio profinjeno ukusan i pritom neobično zabavan, uzevši u obzir nužnost žonglerije čudnovatim kleštancima i viljuškama.
Obedovali su, mljackali, hvatali hlebom maslac koji je curio. Vedro su psovali kada bi jedan puž za drugim iskliznuo sa kleštanaca. Dve mlade mace divlje su se zabavljale, prevrćući i jureći po podu prazne ljušture.
Miris koji je dopirao iz kuhinje svedočio je da Virsing peče drugu turu.
*
Jarpen Zigrin nehajno mahnu rukom, ali shvatio je da veštac neće odustati.
– Kod mene – kaza, isisavši ljušturu – u suštini nema ništa novo. Malo se poratovalo... Malo se povladalo, jer su me izabrali za pomoćnika staroste. Gradiću karijeru u politici. U svakom drugom poslu je ogromna konkurencija. A u politici sve sami korupcionaši, budale i lopovi. Lako je probiti se.
– Ja nemam – reče Zoltan Čivaj, gestikulirajući pužem u kleštima – nemam žicu za politiku. Ja osnivam vodeno-parnu livnicu, zajednički sa Figisom Merduzoom i Munro Brijem. Sećaš li se vešče, Figisa i Brija?
– Ne samo njih.
– Jazon Varda je pao kod Jaruge – Zoltan ih oporo obavesti. – Sasvim glupo, u jednom od poslednjih okršaja.
– Šteta momka. A Parsifal Šutenbah?
– Gnom? O, njemu je super. Prepredenjak, izvukao se od regrutacije, zaštitivši se nekim pradavnim gnomskim zakonima, bajagi mu religija brani da ratuje. I uspelo mu je, mada su svi znali da bi on ceo panteon bogova i boginja dao za mariniranu haringu. Sada ima juvelirsku radionicu u Novigradu. Znaš, otkupio je od mene papagaja, Feldmaršala Gajdaša, i napravio od ptice živu reklamu, naučivši ga da viče: “Brrrilijanti, brrrilijanti!”. I zamisli samo, to deluje. Gnom ima klijentele kao pleve, pune ruke posla i napunjenu kasu. Da, da, to je Novigrad! Onamo pare na ulicama leže. Zato i mi nameravamo da pokrenemo našu livnicu u Novigradu.
– Ljudi će ti govnima mazati vrata – kaza Jarpen. – Bacaće ti kamenje u prozore. I nazivaće te zapljuvanim kepecom. Ništa ti neće pomoći što si borac, što si se za njih tukao. Bićeš parija{117} u tom tvom Novigradu.
– Nekako ću izdržati – Zoltan reče veselo. – U Mahakamu je prevelika konkurencija. I previše ima političara. Napijmo se, momci. Za Haleva Stratona. Za Jazona Vardu.
– Za Regana Dalberga – dodade Jarpen, naoblačivši se. Geralt zavrte glavom.
– Regan isto...
– Isto. Kod Majene. Ostala je sama stara Dalbergova ženica. Ali, bestraga, dosta, dosta o tome, napijmo se! I požurimo sa tim puževima, jer Virsing već nosi drugu činijetinu.
*
Patuljci, popustivši kaiševe, saslušaše Geraltove priče o tome kako se Nevenova kneževska romansa okončala giljotinom. Pesnik se pravio da je uvređen i nije komentarisao. Jarpen i Zoltan urlaše od smeha.
– Da, da – reče na kraju Jarpen Zigrin, iskezivši zube. – Kako kaže stara pesma: momče mlado, skršio bi bika, a od svoje žene cvika. Nekoliko odličnih primera ispravnosti ove izreke danas se sabralo za jednim stolom. Evo, najbolji primer je Zoltan Čivaj. Dok je pričao šta ima novo kod njega, zaboravio je da doda da se ženi. Uskoro, u septembru. Srećna izabranica zove se Eudora Brekekeks.
– Brekenrigs! – Zoltan ga jasno ispravi, mršteći obrve. – Počinje da mi ide na ganglije da ti ispravljam izgovor, Zigrine. Pazi, jer kada je meni nečega preko glave, mogu da ošajdarim!
– Gde je svadba? I kada tačno? – Neven pomirljivo upade u reč. – Pitam, jer možda svratimo. Ako nas pozoveš, razume se.
– Još nije utvrđeno šta, gde i da li uopšte – promrmlja Zoltan, očigledno pometen. – Jarpen prevremeno sudi o činjenicama. Tobože smo vereni Eudora i ja, ali može li se znati šta će biti? U ovakvim, majku mu, vremenima?
– Drugi primer ženske svemoći – nastavi Jarpen Zigrin – jeste Geralt iz Rivije, veštac.
Geralt se pravio da je zauzet pužom. Jarpen prasnu.
– Eto, povrativši nekim čudom svoju Ciri – nastavi – dozvoljava joj da ode, pristaje na ponovni rastanak. Ponovo je ostavlja samu, iako, kako je to neko ovde s pravom primetio, ova vremena nisu, dovraga, baš najmirnija. A sve to dati veštac čini zato što tako hoće određena žena. Veštac sve i uvek radi onako kako želi ta žena, svima poznata kao Jenefer iz Vengerberga. Da bar dati veštac i ima nešto od toga. Ali nema. Doista, kako je govorio kralj Dezmond, zavirivši u nokšir nakon obavljene nužde: “Razum nije u stanju to da shvati”.
– Predlažem – sa veoma milim osmehom Geralt podiže čašu – da se napijemo i promenimo temu.
– E, to, to – kazaše u duetu Neven i Zoltan.
*
Virsing iznese na sto treću, a zatim i četvrtu činiju vinogradskih puževa. Razume se, nije zaboravio ni na hleb i rakiju. Gozbenici su se već malo nasitili jela, stoga nije ništa čudno što su malo češće nazdravljali. Nije ništa čudno ni što se u diskurs sve češće i gušće prikradala filozofija.
*
– Zlo sa kojim sam se borio – ponovi veštac – bilo je manifestacija delovanja Haosa, delovanja predviđenih da ometaju Red. Budući da tamo gde se širi Zlo Red ne može da zavlada, sve što Red izgradi ruši se, ne istrajava. Svetlašce mudrosti i plamičak nade, žar toplote, umesto da se razgorevaju, gase se. Pašće tama. A u tami će biti očnjaci, kandže i krv.
Jarpen Zigrin pogladi bradu omašćenu začinskim maslacem koji je iscurio iz puževa.
– Vrlo lepo si to kazao, vešče – priznade. – Ali kao što je rekla mlađana Cero kralju Vridanku na n
jihovom prvom sastanku: “Nije loša stvar, ali ima li neku praktičnu primenu?”
– Smisao bitisanja – veštac se nije osmehnuo – i smisao opstanka veštaca poljuljani su, budući da se borba Dobra i Zla odigrava na drugom bojnom polju i na sasvim drugačiji način se vodi. Zlo je prestalo biti haotično. Prestalo je biti slepa i stihijska sila, protiv koje je morao da istupi veštac, mutant jednako ubojički i jednako haotičan kao samo Zlo. Danas se Zlo rukovodi zakonima, zato što mu zakoni idu naruku. Dela u skladu sa sklopljenim mirovnim ugovorima, zato što su ga imali u vidu kada su te ugovore sklapali...
– Video je naseljenike koje su gonili na jug – domisli se Zoltan Čivaj.
– I ne samo njih – dodade ozbiljno Neven. – Ne samo njih.
– I šta s tim? – Jarpen Zigrin se udobnije smesti i ukrsti dlanove na stomaku. – Svako je nešto video. Svakoga je nešto razbesnelo, svako je jednom na kraće ili duže vreme izgubio apetit. Ili san. Biva tako. Bivalo je tako. I tako će bivati. Više filozofije, kao i iz ovih ljuštura ovde, jamačno nećeš istisnuti. Zato što i nema više. Šta ti nije po volji, vešče, šta ti se ne sviđa? Promene kojima svet podleže? Razvoj? Napredak?
– Možda.
Jarpen je dugo ćutao, posmatrajući vešca ispod čekinjastih obrva.
– Napredak – reče na kraju – je kao krdo svinja. I tako treba gledati na taj napredak, tako ga treba oceniti. Kao krdo svinja koje leži po gumnu i seoskom gazdinstvu. Iz činjenice postojanja tog krda proističu raznorazne koristi. Ima kolenica. Ima kobasica, ima slanine, ima papaka u pihtijama. Jednom rečju, koristi ima! Prema tome, nema razloga mrgoditi se što je svuda zasrano.
Svi su ćutali jedno vreme, razrnatrajući u dušama i savestima razne važne stvari i pitanja.
– Treba da se napijemo! – Neven kaza konačno.
Niko se nije pobunio.
*
– Napredak će – progovori u tišini Jarpen Zigrin – na duže staze, rasvetljavati mrak. Tama će ustuknuti pred svetlom. Ali ne odmah. I sigurno ne bez borbe.
Geralt, zagledan kroz prozor, osmehnu se sopstvenim mislima i maštanjima.
– Tama o kojoj govoriš – kaza – jeste stanje duha, a ne materije. Za borbu sa nečim takvim treba iškolovati potpuno druge vešce. Krajnje je vreme da se počne.
Gospodarica Jezera Page 49