– Da se počne sa prekvalifikacijom? Na to si mislio?
– Nikako. Mene veščarenje više ne interesuje. Penzionišem se.
– Kako da ne!
– Govorim potpuno ozbiljno. Završio sam sa veščarenjem.
Nastade duga tišina, prekidana besnim mjaukanjem mačaka, koje su se grebale i grizle pod stolom, verne običaju svoje vrste, kojoj zabava bez bola nije nikakva zabava.
– Završio sa veščarenjem – Jarpen Zigrin najzad ponovi otegnuto. – Ha! Ni sam ne znam šta da mislim o tome, kako je rekao kralj Dezmond kada su ga uhvatili da vara u kartama. Ali mogu da slutim najgore. Nevene, ti putuješ sa njim, dosta se družiš sa njim. Odaje li neke druge simptome paranoje?
– Dobro, dobro – Geraltu je lice bilo okamenjeno. – Šalu na stranu, kako je rekao kralj Dezmond, kada su usred gozbe gosti naglo počeli da modre i umiru. Kazao sam šta sam imao da kažem. A sada, pređimo na dela.
Skinuo je mač sa naslona stolice.
– Evo tvog sihila, Zoltane Čivaju. Vraćam ti ga uz zahvalnost i naklon. Poslužio je. Pomogao. Spasavao život. I uzeo život.
– Vešče... – patuljak podiže ruke u odbrambenom gestu. – Mač je tvoj. Nisam ti ga pozajmio, već poklonio. Pokloni...
– Ćuti, Čivaju. Vraćam ti tvoj mač. Neće mi više biti potreban.
– Kako da ne – ponovi Jarpen. – Nalij mu votke, Nevene, jer baljezga kao stari Šrader kada mu je u oknu rudnika kramp pao na glavu. Geralte, ja znam da si ti duboke naravi i uzvišene duše, ali ne lupetaj, molim te, takve budalaštine, jer u auditorijumu, što se lako može primetiti, ne sedi ni Jenefer, niti ijedna druga tvoja čarobnjačka konkubina, već samo mi, stari vukovi. Nije na nama, starim vukovima, da budalimo da je mač nepotreban, da je veštac nepotreban, da je svet ovo ili ono... Ti si veštac i bićeš veštac...
– Ne, neću biti – Geralt blago opovrgnu. – Sigurno će vas začuditi, stari vukovi, ali došao sam do zaključka da je glupost pišanje uz vetar. Da je glupost podmetati leđa za nekoga. Čak i ako taj neko plati. I ništa sa tim nema egzistencijalna filozofija. Nećete verovati, ali sopstvena koža mi je najednom postala neizmerno mila. Došao sam do zaključka da bi bila glupost da je ugrožavam za tuđu odbranu.
– Primetio sam – Neven klimnu glavom. – Sa jedne strane, to je pametno. Sa druge...
– Nema druge.
– Jenefer i Ciri – Jarpen upita nakon trena – imaju nešto zajedničko sa tvojom odlukom?
– Mnogo toga.
– Onda je sve jasno – uzdahnu patuljak. – Uistinu, ne znam baš kako ti, profesionalac u maču, nameravaš da se izdržavaš, kako nameravaš da urediš sebi ovozemaljski život. Nikako te, makar mi glavu odsekao, ne vidim u ulozi, recimo, nekog plantažera kupusa, mada opet, izbor treba poštovati. Gazda, dozvoli! Ovo je mač, mahakamski sihil iz kovačnice samog Rundurina. On je bio poklon. Onaj kome je poklonjen ga ne želi, a onaj koji ga je darovao ne sme da ga uzme natrag. Stoga ga uzmi ti, prikači ga iznad kamina. Preimenuj krčmu u “Kod veščevog mača”. Neka ovde tokom zimskih večeri ispredaju priče o blagu i stvorovima, o krvavom ratu i ogorčenim borbama, o smrti. O velikoj ljubavi i neraskidivom prijateljstvu. O odvažnosti i časti. Neka taj mač unosi raspoloženje slušaocima i šalje nadahnuće pripovedačima. A sada mi nalijte, gospodo, votku u ovaj sud, pošto ću dalje govoriti, izjavljivaću velike istine i raznorazne filozofije, uldjučujući i egzistencijalne.
Sipali su votku u čaše u tišini i dostojanstvu. Pogledali su se iskreno u oči i ispili. Sa ništa manjim dostojanstvom. Jarpen Zigrin otkašlja, prelete pogledom preko slušalaca, uveri se da su dovoljno usredsređeni i dostojanstveni.
– Napredak će – progovori sa strahopoštovanjem – rasvetljavati mrak, jer taj napredak služi za to, kao i, da prostite, guzica za sranje. Biće sve svetlije, sve manje ćemo se plašiti tame i Zla koje čami u njoj. Može biti, doći će i takav dan, kada ćemo potpuno prestati da verujemo da u tami nešto vreba. Ismevaćemo takve strahove. Nazivaćemo ih detinjim. Stidećemo ih se! Ali uvek, uvek će postojati tama. I uvek će u tami biti Zlo, uvek će u tami biti očnjaci i kandže, ubistvo i krv. I uvek će biti potrebni vešci.
*
Sedeli su zamišljeno i ćutke, utonuli u misli tako duboko da su njihovoj pažnji umakli iznenadni šum i gradska vreva, gnevna, zlokobna, koja je dobijala na snazi kao brujanje razdraženih osa.
Jedva su primetili kako je tihim i pustim prijezerskim bulevarom promakla jedna, druga, treća prilika.
U momentu kada je nad gradom eksplodirala rika, vrata kafane “Kod Virsinga” gromoglasno se otvoriše i unutra upade mladi patuljak, crven od pregnuća i naporno dolazeći do vazduha.
– Šta je? – podiže glavu Jarpen Zigrin.
Patuljak, i dalje ne mogavši da dode do vazduha, pokaza rukom ka centru grada. Oči su mu bile divlje.
– Udahni duboko – posavetova ga Zoltan Čivaj. – I pričaj o čemu se radi.
*
Kasnije se pričalo da su tragična zbivanja u Riviji bila apsolutno slučajni događaji, da je to bila spontana reakcija, iznenadna i nepredvidiva eksplozija opravdanog gneva, izazvana uzajamnim neprijateljstvom i netrpeljivošću ljudi, patuljaka i vilenjaka. Govorilo se da nisu ljudi prvi napali, već patuljci, da je sa njihove strane proistekla agresija. Da je patuljački nakupac uvredio mladu plemkinju Nađu Espozito, ratno siroče, da je upotrebio nasilje prema njoj. A kada su u odbranu plemkinje stali njeni prijatelji, patuljak je sazvao svoje zemljake. Došlo je do bitke, a onda i borbe, koja je za tren oka zahvatila celu pijacu. Borba je prerasla u pokolj, u koncentrisan napad stanovništva na deo predgrađa i kvart Brestovo, koje su zauzeli patuljci. U toku nepunih sat vremena, od incidenta na pijaci do intervencije magova, ubijene su sto osamdeset četiri osobe, a blizu polovine žrtava činili su žene i deca.
Takvu verziju događaja daje u svom radu i profesor Emerih Gotšalk iz Oksenfurta.
Ali bilo je i onih koji su govorili drugačije. Gde je tu spontanost, gde je tu iznenadna i nepredvidiva eksplozija, pitali su, ukoliko su se za nekoliko minuta od izgreda na pijaci na ulicama pojavila kola iz kojih su ljudima počeli da dele oružje? Gde je tu nagao i opravdan gnev, ako su predvodnici svetine, oni najuočljiviji i najaktivniji za vreme masakra, bili ljudi koje niko nije znao, a koji su niotkuda pristigli u Riviju nekoliko dana pre izgreda? I potom iščezli ko zna kud? Zašto je vojska tako kasno reagovala? I isprva tako sporo?
Neki sasvim drugi naučnici su u rivijskim izgredima iznalazili nilfgardsku provokaciju, a bilo je i onih koji su tvrdili da su sve to skovali sami patuljci zajedno sa vilenjacima. Da su se sami poubijali kako bi ocrnili ljude.
Među ozbiljnim naučnim mišljenjima potpuno se izgubila nadasve smela teorija jednog mladog i ekscentričnog magistra, koji je – sve dok ga nisu ućutkali – tvrdio da u Riviji nisu došle do izražaja nikakve zavere i tajne urote, već obične i opštepoznate karakteristike gradskog stanovništva: zaostalost, ksenofobija, brutalni prostakluk i duboko poživinčenje.
A posle je stvar svima dozlogrdila i prestali su uopšte govoriti o njoj.
*
– U podrum! – ponovi veštac, uznemireno osluškujući riku i dreku rulje koja se sve više približavala. – Patuljci, u podrum! Bez glupog herojstva!
– Vešče – zastenja Zoltan, stiskajući držak sekire. – Ja ne mogu... Tamo ginu moja braća...
– U podrum. Pomisli na Eudoru Brekekeks. Hoćeš da ostane udovica pre venčanja?
Argument je delovao. Patuljci siđoše u podrum. Geralt i Neven zakriše ulaz slamenom rogozinom. Virsing, obično bled, sada je bio beo. Kao sir.
– Video sam pogrom u Mariboru – izmuca, gledajući ulaz u podrum. – Ako ih nađu tamo...
– Idi u kuhinju.
Neven je takođe bio beo. Geralt mu se nije naročito čudio. U nedavno bezobličnoj i jednoličnoj dreci, koja je dopirala do njih, zazvučaše individualne note. Zvukovi od kojih se dizala kosa na glavi.
– Geralte – prostenja poeta. – Ja malo ličim na vilenjaka...
– Ne budi glup.
Nad krovovima se ras
cvetaše klupka dima. A iz uličice poleteše begunci. Patuljci. Oba pola.
Dvoje bez razmišljanja skočiše u jezero i počeše plivati, oštro uzburkavajući vodu, pravo ka sredini. Ostatak se rastrča. A deo je skrenuo ka kafani.
Sa uličice izlete rulja. Bila je brža od patuljaka. U toj utrci pobeđivala je žudnja za ubistvom.
Vrisak ubijanih zapišta u ušima, zazvoniše ofarbana stakla na prozorima kafane. Geralt oseti kako ruke počinju da mu se tresu.
Jednog patuljka doslovce rastrgnuše, raskidaše na komade. Drugog, prevrnutog na zemlju, za tili čas pretvoriše u krvavu bezobličnu masu. Ženu proburaziše vilama i kopljima, dete, koje je do kraja branila, jednostavno razgaziše, smoždiše udarcima potpetica.
Troje – patuljak i dve žene – pobegoše ka kafani. Za njima je jurišala gromoglasna masa.
Geralt duboko uzdahnu. Ustade. Osećajući na sebi Nevenov i Virsingov preneražen pogled, sa police iznad kamina skinu sihil, mač skovan u Mahakamu, u kovačnici samog Rundurina.
– Geralte... – prodorno zastenja pesnik.
– Dobro – kaza veštac, koračajući ka izlazu. – Ali ovo je poslednji put! Nek me đavo nosi, ovo je zaista poslednji put!
Izađe na trem, a sa trema odmah skoči i brzim udarcem raspoluti dripca u zidarskoj uniformi, koji se sa mistrijom nameračio na ženu. Sledećem odseče ruku zarivenu u kosu druge žene. One koji su šutirali prevrnutog patuljka saseče u dva brza, iskošena udarca.
I uputi se u masu. Hitro, svijajući se u poluokretima. Sekao je ciljano široko, prividno haotično – znajući da su takvi udarci krvaviji i spektakularniji. Nije hteo da ih ubija. Hteo je samo da ih valjano osakati.
– Vilenjak! Vilenjak! – zverski se razdera neko iz rulje. – Ubijte vilenjaka!
Preteruju, pomisli, Neven možda, ali ja nikako ne podsećam na vilenjaka.
Spazio je tog koji se drao, verovatno vojnika, jer je bio u brigandini i visokim čizmama. Ugurao se u masu kao jegulja. Vojnik se zakloni kopljem, koje je oberučke držao. Geralt udari duž drške, otfikarivši mu prste. Zakovitla se, još jednim širokim udarcem izazivajući vriske bola i fontane krvi.
– Pomiluj! – raščupan mladić pomahnitalih očiju pade pred njim na kolena. – Poštedi!
Geralt poštedi, zaustavi ruku i mač, a zamah namenjen za udarac iskoristi za okret. Krajičkom oka ugleda kako raščupani skače sa zemlje, ugleda šta drži u rukama. Naruši okret, kako bi se izvio u suprotan manevar. Ali zaglavi se u gomili. Na delić sekunde se zaglavi u gomili.
Mogao je samo pogledati ka trozuboj oštrici vila koja je letela ka njemu.
*
Vatra u ognjištu ogromnog kamina se priguši, u hali postade tamno. Vihor sa planina fijukao je kroz pukotine zidova, zavijao, probijajući se kroz pritvorene prozore Kaer Morhena, staništa veštaca.
– U majčinu! – Eskel ne izdrža, ustade, otvori kredenac. – “Galeb” ili votka?
– Votka – rekoše jednoglasno Koen i Geralt.
– Pa naravno – progovori Vesemir skriven u senci. – Pa naravno, nego šta! Utopite vašu glupost u rakiještini. Prokleti glupani!
– Bio je nesrećan slučaj... – promrmlja Lambert. – Već se snalazila na grebenu...
– Začepi njušku, budalo! Ne želim da ti čujem glas! Kažem ti, ako se devojci nešto dogodilo...
– Ona se već dobro oseća – Koen ga meko prekinu. – Spava spokojno. – Duboko i zdravo. Kad se probudi, boleće je malo, i to je sve. Neće se uopšte sećati transa, niti šta se dogodilo.
– Bitno da se vi sećate – planu Vesemir. – Tupoglavci! Sipaj i meni, Eskele.
Ćutaše dugo, obuzeti šumom vihora.
– Treba pozvati nekoga – reče na kraju Eskel. – Treba dovući ovamo neku čarobnicu. Ovo što se događa sa devojkom nije normalno.
– Ovo je već treći takav trans.
– Ali je prvi put govorila artikulisano...
– Ponovite mi još jedanput šta je govorila – naredi Vesemir, jednim zamahom nagnuvši peharčić. – Reč po reč.
– Ne može reč po reč – kaza Geralt, zagledan u žar. – A smisao, ako ima smisla tražiti smisao u tome, bio je ovakav: Koen i ja ćemo umreti. Zubi će biti naša propast. Obojicu će ubiti zubi. Njega dva. Mene tri.
– Vrlo je verovatno – frknu Lambert – da ćemo biti rastrgnuti. Zubi mogu uništiti svakog od nas u svakom trenutku. Vas dvojicu pak, ako je to proročanstvo zaista proročko, dovršiće neka izuzetno škrbava čudovišta.
– Ili gnojna gangrena pokvarenih zuba – Eskel klimnu glavom, naizgled ozbiljan. – Ali samo da se nama ne kvare zubi.
– A ja se – kaza Vesemir – ne bih sprdao sa time.
Vešci su ćutali.
Vihor je zavijao i zviždao u zidinama Kaer Morhena.
*
Raščupani mladić, kao da je bio prestravljen time što je učinio, pusti držalje, a veštac protiv volje zakriča od bola i zgrči se, trozube vile zabijene u njegov stomak ga prevagnuše, a kada je pao na kolena, same izleteše iz tela i padoše na kaldrmu. Krv se proli sa šumom i pljuskom dostojnim vodopada.
Geralt je hteo da ustane sa kolena. Umesto toga se prevrnuo na stranu.
Zvukovi oko njega dobiše odjek i eho, čuo ih je kao da je držao glavu pod vodom. Video je nejasno, sa poremećenom perspektivom i sasvim lažnom geometrijom,
Ali video je kako se masa daje u beg. Video je kako beži pred pomoći. Pred Zoltanom i Jarpenom sa sekirama, Virsingom sa satarom za meso i Nevenom, naoružanim metlom.
Stanite, hteo je da krikne, kuda? Dovoljno je da ja uvek pišam uz vetar.
Ali nije mogao kriknuti. Glas je prigušio talas krvi.
*
Bližilo se podne kada su čarobnice stigle u Riviju, kada je dole, u perspektivi druma, ogledalasto zablistala površina jezera I.ok Eskalot, crveni krovići zamka i krovovi grada.
– Pa, stigle smo – potvrdi Jenefer. – Rivija! Ha, kako se sudbine čudnovato prepliću...
Ciri, već duže vrlo uzbuđena, primora Kelpi na ples i sitan korak. Tris Merigold neprimetno uzdahnu.
– Vidi, vidi – Jenefer iskosi pogled na nju. – Kakvi to čudni zvuci uzdižu tvoje devičanske grudi, Tris. Ciri, idi napred, proveri da nisi tamo.
Tris okrenu lice, rešena da ne provocira i ne daje povoda. Nije računala na efekat. Već duže je u Jenefer osećala zlobu i agresiju, koje su postajale snažnije kako su se približavali Riviji.
– Ti, Tris – Jenefer ponovi zajedljivo – nemoj da crveniš, ne uzdiši, ne slini i ne vrti dupencetom na sedlu. Pitaš se zašto sam popustila pred tvojom molbom, složila se da pođeš sa nama? Na onesvešćujuće blaženi sastanak sa nekadašnjim voljenim? Ciri, rekla sam ti, idi malo napred! Pusti nas da razgovaramo!
– Ovo je monolog, a ne razgovor – Ciri kaza nadmeno, ali pod pretećim ljubičastim pogledom odmah kapitulira, zazvižda na Kelpi i pogalopira drumom.
– Ne ideš na sastanak sa ljubavnikom, Tris – nastavi Jenefer. – Nisam ni tako plemenita, ni tako glupa, da bih tebi dala priliku, a njemu iskušenje. Samo ovaj jedan put, danas, a kasnije ću se pobrinuti da oboje nemate ni iskušenje, ni priliku. Ali danas neću sebi uskratiti slatku i perverznu prijatnost. On zna za ulogu koju si odigrala. I zahvaliće ti na tome svojim slavnim pogledom. A ja ću gledati tvoje drhtave usne i dlanove, saslušaću tvoja traljava izvinjenja i pravdanja. I znaš šta, Tris? Onesvestiću se od blaženstva.
– Znala sam – obrecnu se Tris – da mi nećeš zaboraviti, da ćeš se svetiti. Slažem se sa tim, jer sam faktički zgrešila. Ali jedno ti moram reći, Jenefer. Ne računaj previše na to onesvešćivanje. On ume da oprosti.
– Svakako, za to što je njemu učinjeno – Jenefer namršti oči. – Ali ti on nikada neće oprostiti ono što je učinjeno Ciri. I meni.
– Može biti – Tris proguta pljuvačku. – Možda i ne oprosti. Pogotovo ako se ti postaraš za to. Ali me sigurno neće kinjiti. Neće se spustiti na taj nivo.
Jenefer šljusnu konja nagajkom. Konj zarza, skoči i žustro zaplesa, tako da se čarobnica zaljuljala na sedlu.
–
Dosta diskusije! – planu. – Više pokore, ti arogantna kalašturo! On je moj muškarac, moj i samo moj! Razumeš? Moraš da prestaneš da govoriš o njemu, moraš da prestaneš da misliš o njemu, moraš da prestaneš da se zanosiš njegovim plemenitim karakterom... Istog časa, iz istih stopa! Ah, imam želju da te ščepam za te tvoje riđe lokne...
– Samo probaj! – vrisnu Tris. – Samo probaj, droljo, oči ću ti iskopati! Ja...
Ućutaše, videvši Ciri kako vratolomno hita ka njima, u oblaku i prašini. Odmah su znale da se nešto sprema. I odmah su videle šta. Pre nego što je Ciri dojahala do njih.
Iznad streha već bliskog predgrađa, iznad krovića i dimnjaka grada, iznenada poleteše crveni plameni jezici, buknuše klobuci dima. Do ušiju čarobnica dopro je krik, dalek kao zujanje nametljivih muva, kao brujanje razljućenih bumbara. Krik je rastao, jačao kontrapunktiran pojedinačnim visokim urlicima.
– Šta se tamo, bestraga, dešava? – Jenefer se uspravi na stremenima. – Najezda? Požar?
– Geralt... – Ciri naglo zastenja, pobelevši kao gladak papir. – Geralt!
– Ciri? Šta je s tobom?
Ciri podiže ruku, a čarobnice ugledaše krv, kako teče po njenom dlanu. Linija života.
– Krug se zatvorio – kaza devojka, sklopivši oči. – Ranio me je trn ruže iz Šeraveda, a zmija urobor je utopila zube u sopstveni rep. Idem, Geralte! Idem kod tebe! Neću te ostaviti samog!
Pre nego je bilo koja od čarobnica stigla da protestuje, devojka okrenu Kelpi i istog časa pohita u galop.
Bile su dovoljno prisebne da svoje konje smesta poteraju u galop. Ali njihovi konji nisu mogli da se mere sa Kelpi.
– Šta je? – kriknu Jenefer, gutajući vetar. – Šta se zbiva?
– Pa znaš! – proguta Tris, galopirajući pokraj nje. – Juri, Jenefer!
Pre nego što su uletele među daščare predgrađa, pre nego što su kraj njih prošli prvi begunci, Jenefer je već imala toliko jasnu sliku situacije da bi znala da to što se zbiva u Riviji nije požar, ni najezda neprijateljske vojske, već pogrom. Takođe je znala šta je Ciri predosetila, ka čemu – i kome – tako juri. Znala je i da je neće stići. Nije bilo šanse. Kroz uspaničene ljude zbijene u masu, pred kojima su ona i Tris morale da zarivaju pastuve tako da umalo nisu preletele preko konjskih glava. Keipi ih je jednostavno preskočila, kobilina kopita su obalila nekoliko šešira i kapa.
Gospodarica Jezera Page 50