Vatreno Krštenje

by Andrzej Sapkowski

  Andžej Sapkovski

  VATRENO KRŠTENJE

  Peti deo Sage o vešcu

  S poljskog prevela

  Milica Markić

  Čarobna

  knjiga

  Naslov originala

  Andrzej Sapkowski

  “CHRZEST OGNIA”

  Copyright © 1996, by Andrzej SAPKOWSKI

  Published by arrangement with Literary Agency “Agence de l’Est”

  Copyright © 2011 za srpsko izdanje Čarobna knjiga

  This publication has been funded by the Book Institute – the ©POLAND Translation Program

  Knjiga je objavljena uz pomoć Book institute – ©POLAND Translation Program

  ISBN 978-86-7702-256-3

  Čarobna knjiga Beograd 2012.

  Through these fields of destruction

  Baptisms of fire

  I've watched all your suffering

  As the battles raged higher

  And though they did hurt me so bad

  In the fear and alarm

  You did not desert me

  My brothers in arms...

  Dire Straits

  Reče tada vešcu gatara: „Učini kako ću ti kazati: obuj cipele s gvozdenim potplatama, u ruke uzmi gvozdenu palicu. U gvozdenim putinama idi na kraj sveta, a put pred sobom gvozdenom palicom opipavaj, suzama orošavaj. Kroz vatru i vodu hodaj, ne sustaj, ne osvrći se za sobom. Pa kad ti se obuća pohaba, a gvozdena palica vetha već bude, kad ti od vetra i vatre oči usahnu da nijedna suza iz njih više ne kane, tad ćeš na kraju sveta naći i ono što voliš. Možda.“

  I pođe veštac kroz vatru i vodu i unatrag se ne osvrtaše. Ali ne uze ni gvozdene putine ni palicu. Uze samo mač svoj vešterski. Ne posluša savet gatarin. I dobro učini, jer ta gatara beše zla.

  Fluren Delanoj, Bajke i predanja

  Prvo poglavlje

  U žbunju su džaveljale ptice.

  Obronci udoline bili su gusto obrasli kupinama i šimširkama, mesto je bilo kao stvoreno za svijanje gnezda i hranjenje, pa nije ni čudo što se tu sve rojilo od ptica. Žestoko su trilovale{1} zelentarke, cvrkutale konopljarke i grmuše, svaki čas je odjekivalo i zvonko ,,cin-cin“ zebino. Zeba zvoni za kišu, pomisli Milva, mahinalno pogledavši u nebo. Oblaka nije bilo. Zebe, medutim, uvek zvone za kišu. Malo kiše bi dobrodošlo, najzad.

  Mesto naspram ždrela kotline beše dobar lovački položaj, koji daje dobre šanse za uspešan lov, naročito ovde, u Brokilonu, rasadniku divljači. Drijade, koje su gospodarile ovim silnim šumskim prostranstvom, išle su u lov veoma retko, a čovek se još ređe usuđivao da se ovamo zavlači. Lovac u potrazi za mesom ili kožom ovde je i sam postajao predmet lova. Brokilonske drijade bile su nemilosrdne prema uljezima. Milva se uverila u to jednom na sopstvenoj koži.

  Bilo kako bilo, divljači u Brokilonu nije manjkalo. Pa ipak, Milva je bila u zasedi već više od dva sata i jednako je ostajala bez ulova. Da lovi u hodu, nije mogla – višemesečna suša prostrla je pokrov od suvaraka i lišća koje je pucketalo pri svakom koraku. U takvim okolnostima samo je mirovanje u zasedi moglo da bude plodonosno i donese plen.

  Na kopču Milvinog luka sleteo je leptir admiral. Milva ga nije plašila, posmatrala je kako skuplja i širi krilca; gledala je istovremeno i novonabavljeni luk, kome nije prestajala da se raduje. Bila je izvanredan streličar, volela je dobro oružje. A to koje je držala u ruci bilo je najbolje od najboljeg.

  Milva je imala u životu mnogo lukova. Učila je da gađa iz običnih lukova od jasenovog i tisinog drveta, ali je brzo odustala od njih privolevši se refleksnim, laminiranim lukovima, koje su koristile drijade i vilenjaci. Vilenjački lukovi bili su kraći, lakši i podesniji, a zahvaljujući slojevitoj strukturi drveta i tetivama životinjskog porekla, takođe su bili mnogo ,,brži“ nego lukovi od tisovine – strela odapeta iz takvog luka stizala je na cilj za mnogo manje vremena, i letela je ravno, što je u znatnoj meri eliminisalo mogućnost da je vetar odnese. Najbolje uzorke takvog oružja, četvorostruko povijene, vilenjaci su nazivali zefhar, jer je to bio runski znak koji su formirale povijene lajsne i kopče luka. Milva je koristila zefare dobrih nekoliko godina i mislila je da ne postoji luk koji bi ga nadmašio.

  Naposletku je, međutim, našla ovakav luk. Bilo je to, razume se, na velikom primorskom bazaru u Cidarisu, čuvenom po bogatoj ponudi neobične i retke robe koju pomorci donose iz najudaljenijih krajeva sveta, sa svih strana gde bi dojedrile koge{2} i galioni. Milva je, čim bi ugrabila priliku, posećivala bazar i posmatrala prekomorske tipove lukova. Upravo tamo je taj luk i nabavila, mislila je da će joj služiti više godina – zefar poreklom iz Zerikanije, ojačan brušenim antilopinim rogom. Taj luk joj je savršeno poslužio godinu dana. A godinu dana kasnije, na tom istom bazaru, kod istog trgovca je ugledala pravo čudo.

  Poreklo luka bio je daleki Sever. Lajsna mu je bila duga šezdeset dva cola, načinjena od mahagonija; imao je stabilan, precizno izrađen rajzer i ravne, laminatne krakove, sastavljene od prepletenih slojeva plemenitog drveta, fišbajna i kuvanih životinjskih tetiva. Razlikovao se od drugih kompozitnih lukova koji su bili izloženi pored njega ne samo svojom konstrukcijom nego i cenom – i upravo je cena privukla Milvinu pažnju. Pa ipak, čim ga je uzela u ruku i isprobala, platila je bez imalo kolebanja i cenkanja tačno onoliko koliko je trgovac i tražio. Četiristo novigradskih kruna. Jasno je da tu astronomsku sumu novca nije imala sa sobom – pa je kao zalog ponudila svoj zerikanski zefar, rukovet opljačkane samurovine i vilenjački medaljon čudesne izrade, crvenu kameju u niski od rečnih bisera.

  Ali nije zažalila. Nijednom. Luk je bio neverovatno lagan i savršeno precizan. Mada ne odviše dug, njegovi kompozitni kraci skladištili su u sebi snagu za otpuštanje besprekornih hitaca. Tetiva svileno-kudeljnog sastava, pri dužini natega od dvadeset četiri inča, kod ovog luka proizvodila je snagu od pedeset pet funti. Istina, bilo je i lukova snage čak osamdeset funti, ali Milva je nalazila da je to preterano. Strela odapeta iz njene fišbajnovske pedesetpetice savlađivala je udaljenost od dvesta stopa između dva otkucaja srca, a na sto koraka je imala već toliki zamajac da je uspešno pogađala jelena, dok je čoveka, ako nije nosio oklop, prostreljivala stubokom. Na životinje veće od jelena i na ljude pod teškim oklopom Milva je retko išla u lov.

  Leptir je odleteo. Zebe su i dalje džaveljale u grmlju. I dalje ništa nije izlazilo na nišan. Milva nasloni rame na borovo deblo, navreše joj uspomene. Tek tako, da prekrati vreme.

  *

  Njen prvi susret sa vešcem desio se u julu, dve nedelje posle događaja na ostrvu Taned i po izbijanju rata u Dol Angri. Milva se vratila u Brokilon posle dvadesetak dana odsustva, dovela je ostatke odreda Skoja’taela za vreme pokušaja da se probiju na ratom zahvaćenu teritoriju Edirna. Veverice su htele da se priključe ustanku vilenjaka u Dol Blatani. Ne bi uspeli da nije bilo Milve, odzvonilo bi im. Pronašli su, međutim, Milvu i Brokilon kao utočište.

  Čim je stigla, obavestili su je da je Aglais hitno očekuje u Kol Seraiju. Milva se malo iznenadila. Aglais je bila nastojnica brokilonskih isceliteljki, a kotlina Koi Serai, duboka i puna izvora i pećina, bila je isceliteljsko mesto.

  Prihvatila je, međutim, poziv, uverena da je posredi nekakav vilenjak koji je bio na lečenju i koji je želeo da preko nje stupi u vezu sa svojim odredom. A kad je ugledala ranjenog vešca i saznala u čemu je stvar, pobesnela je. Istrčala je iz pećine razbarušene kose i sav bes iskalila na Aglais.

  – Video me je! Video mi je lice! Shvataš li ti koliko je to opasno?

  – Ne, ne shvatam – hladno odvrati isceliteljka. – To je Gvinbleid, veštac. Prijatelj Brokilona. Ovde je već četrnaest dana, od mladine. I potrebno mu je još vremena da bi mogao da ustane i normalno hoda. Željan je vesti iz sveta, vesti o svojim bližnjima. Samo ti možeš da mu ih pribaviš.

  – Vesti iz sveta? Ti rusalko kanda si s
uma sišla! Znaš li ti šta se danas dešava u svetu, van granica tvoje mirne šurne? U Edirnu je rat! U Brugi, u Temeriji, u Redanji metež, pakao, grdne hajke! Sa svih strana progone one koji su digli ustanak na ostrvu Taned! Svuda vrvi od špijuna i an’givara, dovoljno je katkad da reč jednu ispustiš, u zao čas usne iskriviš, i da ti već usijanim gvožđem dželat pred očima u tamnici seva! A ja treba da uhodim, da idem da se raspitujem, glasine da prikupljam? Svoja leđa da podmećem? Za koga? Za nekakvog jedva živog vešca? Šta mi je on? Ni rod ni pomozi bog! Obista si s uma sišla, Aglais!

  – Ako ti je do urlanja – mirno je prekinu drijada – idemo dublje u šumu. Njemu je potreban mir.

  Milva se i protiv svoje volje letimično osvrnu po pećini u kojoj je časak ranije videla ranjenika. Ljudina, pomisli, mršav ali žilav... Seda glava, al’ stomak ravan, kô u momčića, pre će biti da s mukama druguje no što uz slaninu i pivo piruje...

  – On je na Tanedu bio pobunjenik – zaključila je, nije pitala.

  – Ne znam – slegnu ramenima Aglais. – Ranjen je. Potrebna mu je pomoć. Ostalo me se ne tiče.

  Milva se ozlojedi. Isceliteljka je bila poznata po malogovorljivosti. Ali Milva je već stigla da čuje izveštaje uzbuđenih drijada sa istočng rubeža Brokilona, već je sve znala o događajima od pre dve nedelje. Znala je za čarobnicu kestenjaste kose koja se pojavila u Brokilonu u magičnom blesku, za bogalja sa slomljenom rukom i nogom koga je dovela. Bogalja za kog se pokazalo da je veštac, drijadama poznat pod imenom Gvinbleid, Beli Vuk.

  Isprva, pričale su drijade, nisu znale šta da rade. Krvlju obliven veštac na smenu je urlao i onesvešćivao se. Aglais mu je stavljala provizorne obloge, čarobnica je psovala. I plakala. U to da je plakala Milva uopšte nije verovala – jer ko je video čarobnicu koja plače? A kasnije je stigla naredba iz Duen Kanela, od Srebrnooke Etne, gospodarice Brokilona. Čarobnicu otpremiti, tako je glasila naredba vladarke šume drijada. Vešca lečiti.

  Lečili su ga. Milva je videla. Ležao je u pećini, u karlici punoj vode sa magičnih brokilonskih izvora, njegovi udovi paralisani udlagama i ramovima za ekstenziju bili su obavijeni gustom skramom puzavica koninhele i mladicama ljubičastog gaveza. Kosa mu je bila bela kao mleko. Bio je svestan, mada oni koji se leče koninhelom obično obeznanjeno leže, buncaju, magija iz njih progovara...

  – Onda? – obestrašćeni glas isceliteljkin prenuo ju je iz zamišljenosti. – Šta ćemo? Šta da mu kažem?

  – Čort neka ga uzme – zareža Milva, podižući pojas u kojem su bili fišeklija i lovački nož. – A i ti, Aglais, u đavola idi.

  – Kako ti je volja. Ne teram te.

  – Pravo zboriš. Nećeš me ni naterati.

  Pođe u šumu, međ retke borove, ne osvrćući se. Bila je Jjuta.

  Milva je znala da su o događajima koji su se dogodili prvog dana julske mladine na ostrvu Taned Skoja’taeli govorili bez prestanka. Za vreme sabora čarobnjaka na ostrvu je došlo do pobune, krv se prolila, glave su padale. A oružane snage Nilfgarda, kao na znak, udarile su na Edirn i Liriju, počeo je rat. A u Temeriji, Redanji i Kedvenu sve se slomilo na Vevericama. Prvo, zato što su, sva je prilika, pobunjenim čarobnjacima u Tanedu pritekli u ispomoć odredi Skoja’taela. Drugo, kažu, zato što je nekakav vilenjak ili poluvilenjak probo nožem i ubio Vizimira, redanjskog kralja. Razjareni, ljudi se odlučno baciše na Veverice. Svuda je ključalo kao u kotlu, potekla je reka vilenjačke krvi...

  Oho, pomisli Milva, možda je i istina to što sveštenici benetaju da će skoro smak sveta i dan strašnog suda. Svet je u plamenu, a čovek je ne samo čoveku nego i vilenjaku vuk, brat na brata nožem kidiše... A veštac se u politiku meša i rebelijaš postaje. Veštac, kome je jedini posao da svetom krstari i da pogubna za ljude čudovišta tamani. Otkako je sveta i veka, nema takvog vešca koji bi dao da ga uvuku u kakvu politiku ili rat. Elem, postoji čak i bajka o glupom kralju koji je u rešetu vodu nosio, od zeca emisara hteo da načini, a od vešca vojvodu. A ovde kanda veštac u rokošu{3} protiv kraljeva, od glave do pete iskrzan, u Brokilonu pred kaštigom skriven. Smak sveta, obistom!

  – Dobro došla, Marija.

  Milva zadrhta. Oslonjena o bor, nevisoka drijada imala je oči i kosu srebrne boje. Zalazak sunca stvarao je oreol na njenoj glavi u fonu raznobojne šume. Milva pokleknu na jedno koleno, nisko prikloni glavu:

  – Zdravo da si, gospodarice Etna.

  Vladarka Brokilona za remen od like zadenu zlatni nožić u obliku srpa.

  – Ustani – reče. – Malo da se prošetamo i porazgovaramo.

  Zatim su dugo hodale zajedno kroz šumu punu senki, mala srebrnokosa drijada i visoka plavokosa devojka. Nijedna nije prekidala ćutanje.

  – Odavno nisi zalazila u Duen Kanel, Marija.

  – Nije bilo vremena, gospodarice Etna. Od reke Vrpce dalek je put do Duen Kanela, a ja... znate valjda.

  – Znam. Umorna si?

  – Vilenjacima je potrebna pomoć. Pritičem im u pomoć shodno vašoj naredbi.

  – Shodno mojoj molbi.

  – Obistom. Shodno molbi.

  – Imam još jednu molbu.

  – Pretpostavljam. Veštac?

  – Pomozi mu.

  Milva zastade i okrenu se, oštrim pokretom polomi grančicu orlovog nokta za koju je zapela, okrete je među prstima, hitnu na zemlju.

  – Ima već pola godine – reče tiho, gledajući u srebrnaste oči drijadine – kako s glavom u torbi prebacujem u Brokilon vilenjake iz razbijenih odreda... Kad se odmore i od rana izleče, ozad ih izvodim... Malo li je? Nedostatno? O svakoj mladini drumom krenem u tamnu noć... Od sunca već zebem kao slepi miš ili kao kakva šumska sova...

  – Šumske staze bolje od tebe niko ne poznaje.

  – U prašumi ništa neću doznati. Veštac, tobože, želi da vesti sakupim, međ ljude se denem. Rebelijaš je to, an’givare na pomen njegovog imena samo čulje uši. Pa ni meni samoj nije zgodno da se po gradovima ushodavam. A ako me neko prepozna? Sećanje na te događaje još je živo, još se ta krv nije zasušila... Mnogo krvi tad se prolilo, gospodarice Etna.

  – Mnogo – srebrne oči stare drijade behu daleke, hladne, neproniknute. – Mnogo, istina je.

  – Ako me prepoznaju, na kolac će da me nabiju.

  – Razborita si. Oprezna i budna.

  – Ako krenem da vešcu potrebne vesti prikupljam, da se raspitujem, onda sa oprezom moram da se pozdravim. A danas je opasno radoznao biti. Uhvate li me...

  – Imaš kontakte.

  – Mučiće me. Umoriće me. U pačavru pretvoriće me u Drakenborgu...

  – Ali imaš dug prema meni.

  Milva okrenu glavu, zagrize usnu.

  – Tačno je, imam dug – s gorčinom reče. – Neću to zaboraviti.

  Sklopila je oči, lice joj se najednom zgrčilo, usta zadrhtala, stegla je zube. Pod kapcima joj je blesnulo sećanje na avetinjski mesečev sjaj one noći. Najednom opet oseti bol u gležnju koji je stezala kožna omča, opet oseti čupanje i sevanje u zglobovima. U ušima joj je odzvanjao šum lišća drveta koje se naglo ispravlja... Krik, jeka, divlja, mahnita, ustravljeno razdiranje i jeziv strah koji ju je preplavio kad je shvatila da se neće osloboditi... Vrisak i trepet, konopac koji škripi, zatalasane senke, zanjihana, naglavce okrenuta zemlja, tumbe okrenuto nebo, drveće s vrhovima nadole, bol, krv koja pulsira u očnim kapcima... A u zoru svud unaokolo drijade, ukrug, kao niska... Daleki srebrni smeh... Lutka na konopcu! Ljuljaj se, ljuljaj, ginjolko, glavicom nadole... I njen sopstveni, ali tuđ, hraktavi krik. A potom mrak.

  – Obistom, vaš sam dužnik – ponavljala je stisnutih zuba. – Obistom, jer ste mene, obešenu, sa vešala skinuli. Dok sam živa, taj dug neću moći da odužim.

  – Svako ima svoj dug – reče Etna. – Takav je život, Marija Baring. Dugovi i zaduživanja, obaveze, zahvalnost, plata... Nekome nešto učiniš. Možda i sebi? Jer zaista, plaćamo uvek sebi, ne nekome. Za sve što smo dužni plaćamo sebi. U svakome od nas leži poverilac i dužnik istovremeno. Stvar je u tome da taj račun u sebi poravnamo. Dolazimo na svet kao trunak života koji nam je dat, a potom se stalno zadužujemo i dugove is
plaćujemo. Sebi plaćamo. Sebe radi. Zarad toga da bi se naposletku račun složio.

  – Blizak vam je taj čovek, gospodarice Etna? Taj... veštac?

  – Blizak. Mada on to ne zna. Vrati se u Koi Serai, Marija Baring. Idi kod njega. I učini to što će te zamoliti.

  *

  U kotlini zašuštaše suvarci, puče grančica. Svraka se oglasi glasnim i srditim kreštanjem, zebe se vinuše da polete, belim repnim perima sevnuše. Milva zaustavi dah. Napokon.

  Krek-krek, oglasi se svraka. Krek-krek-krek. Opet puče grančica.

  Milva namesti dotrajalu, do usijanja izlizanu kožnu futrolu na levoj podlaktici, uvuče šaku u omču pričvrsčenu za rajzer luka. Iz pljosnatog tulca na butini izvuče strelu. Mahinalno, po navici, proveri oštricu na vrhu strele i zaperke. Šipke za strele kupovala je na vašarima – u proseku, birala je jednu od deset ponuđenih – ali im je pera uvek sama stavljala. Većina gotovih strela koje su se mogle kupiti imale su prekratka krilca, postavljena pravo duž šipke, a Milva je koristila isključivo strele sa spiralnim zapercima, krilca koja nisu kraća od pet cola.

  Namesti strelu na tetivu i zagleda se u ždrelo kotline, u mrlju šimširke koja se zelenela između stabala, otežala od grozdova crvenih bobica.

  Zebe nisu odletele daleko, opet se začulo njihovo zvonko glasanje. Dođi, ptičice, pomisli Milva dok je podizala i napinjala luk. Dođi. Spremna sam.

  Ali srne pođoše udolinom, u pravcu močvare i izvora koji pune potoke što se slivaju u Vrpcu. Iz kotline izađe jarac. Lep, naizgled četrdeset funti težak. Odiže glavu, mrdnu ušima, potom se okrenu ka žbunju, čupnu listove.

  Stade baš kako treba – okrenut zadnjicom. Da nije bilo stabla koje je zaklanjalo cilj, Milva bi gađala bez razmišljanja. Čak i da ga pogodi u stomak, oštrica bi prošišala kroz njega i probila mu srce, jetru ili pluća. Ako pogodi u but, razbiće mu arteriju, životinja bi i tako morala da za kratko vreme padne. Čekala je, ne popuštajući tetivu.